Stav srpske pravoslavne crkve o starom i novom kalendaru – cerovica u dijaspori

Stav srpske pravoslavne crkve o starom i novom kalendaru

PITANJE: Mnogi od naših vernika, odlazeći u Grčku kao turisti i onde provodeći svoj odmor, primetili su da Grci ranije slave praznikenego mi, držeći se novog kalendara i u Crkvi. Čuo sam da i u Bugarska i Rumunska crkva drže novi kalendar.

Koji su to razlozi da oni, iako pravoslavni, drže novi kalendar kao rimokatolici, a od pravoslavnih samo mi držimo stari kalendar? Verni traže objašnjenje, pa je potrebno da o tome saznam više kako bih mogao dati zadovoljavajući odgovor.

            ODGOVOR: Svaki kalendar, koji se tokom istorije pojavio u ljudskom društvu, na njegovom višem stupnju razvića, računa sa tri osnovne jedinice vremena: danom, mesecom i godinom. Dan je osnovna prirodna jedinica vremena primetna od svih ljudi u celoj oblasti zemlje između severnog i južnog stožernika. Dan je vreme od jednog do drugog izlaska, ili zalaska sunca, ili od jednog do iudućeg prolaska sunca iznad istog merdijana, a nastaje obrtanjem Zemlje oko svoje ose. Iz praktičnih razloga ljudi su dan podelili na 24 časa, časove na minute, minute na sekunde. Od biblijskih vremena niz od sedam dana sačinjavaju jednu sedmicu.

            Mesec (upravo siderički mesec) je vreme od 29 i 1/2 dana (29 dana, 12 časova, 44 minuta, 2,9 sekunde) u čijem roku ovo nebesko telo, u svom obilasku oko Zemlje, i u odnosu na Sunce, pređe sve četiri svoje faze. U V veku pre Hrista, grčki naučnik Meton ustanovio je da ove mene, posle perioda od 19 godina, ponovo padaju na iste datume.

            Kao dane i mesečeve mene, tako ljudi neposredno primećuju godišnja doba kako se neprestano smenjuju, sledujući jedno za drugim. Godišnja doba pak posledica su nagiba Zemljine ose prema ravni ekliptike od 23½ stepena i obilaska Zemlje oko Sunca. tropska godina je vreme od jedne do iste ravnodnevnice iduće godine.

I. Još su stari Egipćani uočili da od jedne do druge godišnje poplave Nila, od čega je zavisila plodnost i celokupni život Egipta, prođe 365 dana. No, tokom niza godina uvideli su da poplave Nila bivaju sve docnije i docnije, da bi tek posle 1460 godina ponovo došle na isto vreme. Sveštenici, koji su se bavili tim pitanjima, zaključili su da je to stoga što godina traje nešto duže od 365 dana. tačnijim posmatranjemi računanjem došli su do rezultata da ta dužina iznosi četvrtinu dana, tj. 6 časova. Da bi kalendarska godina odgovarala stvarnom zbivanju u prirodi, tih 6 časova moraju se uzeti u obzir.

            No, kako dani teku ravnomerno, te u praktičnom životu ne može nova godina početi 366-og dana u 6 časova, nego se godina mora završiti samo celim danom, to je, kako veli prof. M. Milanković, oduvek bio “prvi i najvažniji problem svakog kalendara ovo: sastaviti godine od celog broja dana, ali uvođenjem prestupnih dana osigurati saglasnost sa tropskom godinom“. to su egipatski svetenici shvatili i 238. godine pre Hrista, pa su u Kanopi, predgrađu Aleksandrije, izdali odluku da od tada svaka četvrta godina bude prestupna, tj. duža za jedan dan. U nauci je ova odredba poznata kao Kanopski edikt.

            Kad je Julije Cezar, posle svojih vojnih uspeha osigurao mir Rimskom carstvu, okrenuo se da iznutra uredi državu, te pored drugog dovede u red pitanje kalendara. Posao ko toga poveri on egipatskom naučniku Sosigenu, koji ustroji kalendar u kome je, naosnovu Kanopskog edikta, svaka četvrta godina bila prestupna, umesto mesecom martom, dotadašnjeg rimskog kalendara, po ovom kalendaru godina je počinjala januarom, a sedmi mesec, po Juliju Cezaru, nazvan je jul. Taj kalendar nazvan docnije julijanskim 46. god. pre Hrista uveden je u celom Rimskom carstvu, zamenivši sobom sve druge.

            Pored sunčane, solarne godine Egipćana i Rimljana, postojala je i mesečna godina, koju su držali Jevreji i neki drugi narodi, a danas se njome služe muslimani. Ova godina je kraća od sunčane za 11-12 dana. Da bi se ona dovela u saglasnost sa sunčanom, moralo se svake dve-tri godine dodati po ceo mesec. Ovaj nepraktični način računanja kalendara ispravio je, 360. god. po Hristu, učeni rabin Hilel II, izračunavši mnogo tačnije vreme trajanja meseca, koje se od stvarnog razlikuje za svega o,4 sekunde, a solarnu godinu na 365 dana, 5 časova, 55 minuta i 25,4 sekunde.

            Lunarni kalendar kod muslimana ne podešava se prema solarnom, te se kod njih nova godina i praznici pomeraju iz godine u godinu i padaju redom u sva godišnja doba.

II. Kad se javila hrišćanska Crkva, ne stvarajući svoj poseban kalendar, ona je prihvatila julijanski, koji je tada bio u opštoj upotrebi, i prema njemu određivala svoje praznike, postove i druge oznake spoljašnjeg crkvenog života. U Pravoslavnoj crkvi ovaj kalendar je ostao do najnovijeg vremena, a u Rimokatoličkoj do XVI veka.

            U doba renesanse, na Zapadu je, pored drugih nauka dobila polet i astronomija, te učeni ljudi nađoše da je julijanski kalendar zadocnio 10 dana, da ravnodnevnica nije vi 21., nego 11 marta i da tropska godina traje za desetinu minuta i sekundi manje nego što uzima julijanski kalendar. Pobiđen time, papa Grigorije XIII odredi jednu komisiju stručnjaka, pod predsedništvom Alojzija Liliusa, da sastavi kalendar koji će biti tačniji od julijanskog. Komisija izvrši zadatak, sačini kalendar u kome je svaka četvrta godina prestupna, kao i u julijanskom, ali godine vekova, sekularne, samo tada ako im je cifra koja označava vekove deljiva sa četiri.(4) Na taj način ovaj kalendar, po papi Grigoriju nazvan grigorijanski ima “u četiri stotine godina tri prestupne godine manje nego julijanski, pa je zbog toga srednja dužina njegove godine kraća. Sa svojih 365 dana, 5 sati, 49 minuta, i 12 sekundi ona se približava tropskoj godini bolje nego srednja godina julijanskog kalendara.

            Papa Grigorije naredi svojom bulom da se ovaj kalendar uvede u život, i onih 10 dana, za koliko je ravnodnevnica zadocnila, da se izostave, tako da posle 4. oktobra 1582. god. bude odmah 15. oktobar. Tako je te godine ovaj kalendar uveden u Italiji, Španiji, Portugaliji, Holandiji i Francuskoj; 1583. god. u Nemačkoj i Švajcarskoj; 1584. u Austriji; 1586. u Poljskoj; 1700, u evangelističkoj Nemačkoj; 1744, u protestantskoj Nemačkoj; 1752, u Velikoj Britaniji i Irskoj; 1753. u Švedskoj i Norveškoj, a posle I svetskog rata 1919. god. uvela ga je u državnu administraciju naša zemlja; 1923. Grčka, 1925. Turska, zatim Bugarska i Rumunija i druge zemlje.

            III. U vreme kad je Zapadna crkva sprovodila ovu reformu kalendara, Pravoslavne zemlje su bile pod Turskim ropstvom i u tome nisu uzele učešća, iako je papa Grigorije početkom 1583. god. uputio poslanstvo cargradskom patrijarhu Jeremiji II, sa predlogom da se saglasi sa ispravkom kalendara. Patrijarh taj predlog ne prihvati, jer je Grčka

crkva imala velike nevolje s rimokatoličkom propagandom na Kritu, Krfu i nekim drugim ostrvima koja su držali Mleci. Iz pisma mletačkom duždu vidimo da je to glavni razlog odbijanja i ostajanja pri starom kalendaru: „Jer nam nije nepoznato koliko bi sablazni nastalo iz ovih novotarija… Naša Crkva drži predano joj, a Zapadna kako hoće i želi. Drugačije ne možemo činiti, kao što svaki patrijarh naše Crkve mora da se pokorava kanonima i crkvenom predanju“.

            No, početkom ovog veka (30. VI 1902. god.) carigradski patrijarh Joakim III, uputi jednu poslanicu svima autokefalnim pravoslavnim Crkvama, da se o pitanju kalendara, o čemu se sve češće pisalo, “Svete pravoslavne crkve među sobom, kao što im i priliči, dogovore i objasne…“ U svojim pismenim pradstavkama, pojedine Crkve su iznele svoja gledišta, većinom ukazajući na teškoće od strane vernih zbog uvođenja kakvih izmena. “Znamo iz istorije da su i neke manje promene – veli se u predstavci Crnogorske mitropolije izvršene u Crkvi izazvale manje ili više negodovanja među vernim“. Ali do zajedničkom sastanka nije došlo.

            Posle I svetskog rata, kad su novi kalendar usvojile i pojedine pravoslavne zemlje, pitanje kalendara je postalo još aktuelnije. Zbog njega i drugih pitanja (uzrast za rukopoloženje, odelo klirika, monaški zaveti, drugi brak sveštenika itd.) sazvan je Svepravoslavni kongres u Carigradu 1923. god. na kome je učestvovala i Srpska pravoslavna crkva. Njemu delegaciju sačinjavali su mitropolit crnogorsko-primorski dr. Gavrilo Dožić, i prof. nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu dr. Milutim Milanković.

            Konferencija je stala na stanovište da bi razliku od 13 dana, koliko je julijanski kalendar zadocnio, trebalo svakako ukloniti. Neki učesnici smatrali su da na tome treba stati i zadržati i dalje julijanski kalendar, koji bi po tom tek 2100. god. zadocnio za jedan dan. Drugi su pak predlagali da treba usvojiti grigorijanski kalendar, iako se uvidelo da ni on nije dovoljno tačan, jer će za 3300 godina i on zadocniti za jedan dan. Kako bi prvi predlog ostavio kalendar van rezultata savremenih dostignuća nauke,  a drugi, pored usvajanja slabih strana grigorijanskog kalendara, kad se nalazimo u mogućnosti da dođemo do tačnijeg, još bi doneo teškoća od strane dobronamernih, a neupućenih vernika, koji bi u tome videli izdaju svoje vere, – Kongres je prihvatio kao najbolje rešenje da se izradi kalendar koji bi bio tačniji od grigorijanskog, i koji bi kao takav bio prihvaćen od sviju pravoslavnih. Taj zadatak poveren je prof. Milankoviću, koji ga je izradio i podneo Kongresu. Po tom predlogu, u kalendaru će – kako veli prof Milanković – “biti prestupna svaka godina deljiva sa četiri, sa izuzetkom sekularnih godina, koje će samo onda biti prestupne ako broj njihovih vekova podeljen sa devet dadne ostatak dva ili šest. Tim novim interkalacionim pravilom, koje reguliše raspored prestupnih godina, dobija se srednja dužina kalendarske godine od 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 48 sekundi. Tim najvišim približavanjem tropskoj godini koje je uopšte moguće, dobija se do sada nepostignuta tačnost kalendara.

Za sva ova izneta pitanja oko što tačnijeg usaglašavanja dužine tropske i kalendarske godine, Pravoslavna crkva ne bi se interesovala, nego bi ih primila bez reči kao što je

primila julijanski kalendar, kad ne bi bilo u pitanju praznovanje Vaskrsa i kanonskih propisa o tome. Pitanje kalendara za Crkvu, dakle, postoji samo u vezi s tim, sve ostale strane ona prepušta nauci. Još 1902. god. Grčka crkva je iznela stav iza koga, smatram, može da stoji cela Pravoslavna crkva: “ Koji je od dvaju kalendara tačniji, naš julijanski, ili zapadni grigorijanski, ili ovaj treba da se ispravi i preuredi, to je pitanje uglavnom astronomsko. Verski i teološki značaj ima samo utliko ukoliko su s njim u vezi crkveni praznici“.

Posle 20 godina grčka jerarhija, koja je 1924. god. primila novi kalendar, smatra isto tako da se promena kalendara ne sudara ni sa kojim dogmatom, niti sa kanonima Crkve. O tačnosti i netačnosti kalendara kao takvog slično se izražavaju i njihovi protivnici starokalendarci. Bivši mitroplit florinski Hrizostom, koji se1926. god. odvojio od zvanične Grčke crkve i priključio starokalendarcima, piše: “Bez sumnje, niko ne može odreži da je kalendar, sam po sebi pitanje vremena, dana i meseci, i da sa ovog stanovišta niko ne može da prigovori da savršeniji kalendar treba da bude u upotrebi među ljudima, radi njihovog odnosa u trgovačkim i društvenim vezama. Stoga je pravo učinila Država usvojivši, za građanske potrebe i trgovačke odnose, novi kalendar kao savršeniji od julijanskog“

            Ostaje nam, dakle, da razmotrimo pitanje kalendara u odnosu na praznovanje Vaskrsa i praznike vezanih s njim.

IV. Vaskrsenje Hristovo je suština vere hrišćanske: Ako Hristos ne ustade, uzalud propoved naša, uzalud i vera naša… (1 Kor. 15, 14), veli apostol Pavle. Zato je vaskrsenje Hristovo i kao godišnji i kao nedeljni praznik uveden od početka u Crkvu.

            No, ako su u pogledu zajedničkog sedmičnog praznovanja vaskrsenja, nedelje, hrišćani bili jedinstveni od apostolskog doba do danas, u pogledu njegovog godišnjeg praznovanja te jednakosti nije bilo. Hrišćani iz Judejstva, kao i hrišćani iz Male Azije, praznovali su Pashu u isto vreme kad su Judejci pranovali svoju starozavetnu Pashu, oko proletnje ravnodnevnice, 14. dan meseca nisana, bez obzira u koji sedmični dan to bude. Zbog držanja Vaskrsa vezanog za 14. nisan, ovi hrišćani prozvani su četrnaestodnevnici (lat. kvartodecimani). Kad je propisom 7. Apostolskog kanona: “Ako koji episkop, prezviter ili đakon bude svetkovao Sv. dan Pashe pre proletnje ravnodnevnice, zajedno sa Judejcima, neka se svrgne“, ovako praznovanje zabranjeno, oni koji se tome nisu pokorili izvrgli su se judeo-hrišćansku sektu evionita.

            Hrišćani pak iz neznaboštva u Egiptu, Grčkoj i Rimu praznovali su hrišćansku Pashu u nedeljni dan koji je padao posle proletnje ravnodnevnice i dana u koji je mogao da padne 14. nisan. Kako je jevrejska godina mesečna, te je 14. dan meseca označavao treću fazu mesečevu, tj. pun mesec, to je i Vaskrs morao biti posle punog meseca. Ovakav način praznovanja hrišćanske Pashe nazvan je “dominikalni“, prema latinsom nazivu nedelja “dies dominica“, tj. dan Gospodnji.

            Ove razlike u praznovanju Vaskrsa izazvale su rano sporove i nemire. Još u II veku dođe do nesuglasica između rimskog episkopa Anikite i smirnskog Polikarpa, kad je ovaj posetio Rim 155. god. Pozivajući se na stari običaj, obojica ostaše pri svome, ali se rastadoše u miru. Mnogo netrpeljivije postupi rimski episkop Viktor (195-200.g.). On pozva maloazijske crkve da prime rimsku praksu, pa kad ove to odbiše, prekine zajednicu s njima, zbog čega ga je korio episkop lionski Irinej.

            Nesuglasice oko toga izbijale su i docnije. Da bi hrišćani u celom Rimskom carstvu bili jedinstveni u praznovanju tog najvećeg praznika, te da ne bi “te dane jedni provodili u postu, a drugi da priređuju gozbe…; dok jedni provode praznik i raduju se, drugi se predaju određenom postu, pitanj praznovanja Vaskrsa izneto je pred Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine. Na njemu „odlučeno je posle svakog ispitivanja i diskusije, da treba tako da čine i oni na Istoku kao što čine Rimljani i Aleksandrijci i svi ostali, da bi svi jednoglasno u isti dan uzašiljali molitve u sveti dan Pashe. I potpisaše Istočni koji se nisu slagali sa drugima“.

            Šta čini suština razlike u praznovanju maloazijskih crkava (sem nedelje, koja je “dan Gospodnji“, dan Njegovog vaskrsenja još od Iveka – Otkr. 1. 10), nesaglasnu sa hrišćanskim shvatanjem i protiv koje se bori Sabor? Prof. Skabalanovič s pravom ističe da je ta razlika “očigledno bila u tome što ove (Crkve) nisu usaglašavale mesečnu godinu sa sunčanom, zbog čega je Pasha mogla pasti ranije od proletnje ravnodnevnice.“ Znači, Nikejski sabor stajao je na principima da se Vaskrs slavi u nedeljni dan posle proletnje ravnodnevnice (svakako i posle punog meseca, čega su se držale maloazijske crkve, kao i ostale), iako se ovi principi u saborskoj odluci ne pominju, ali se to meže sigurno zakljčiti iz kazivanja Svetog Atanasija Velikog i dr. Sveti Atanasije kaže da o Pashi Oci na Saboru „ne odrediše mese i dan“, a prethodno veli da je odlučeno “da se svuda savršava u jedan dan“. To znači da Sabor nije vezao taj praznik za mesec i dan po kalendaru, jer na drugom mestu isti Sveti Otac kaže da se Pasha ima slaviti kad se “sretnu i mesec (na nebu) i dan, tj. kad je pun mesec i nedelja“. Da je sabor bio uz odluku 7. apostolskog kanona, da se Vaskrs ne može slaviti niti pre proletnje ravnodnevnice, niti zajedno sa Jevrejima, zaključujemo iz pisma cara Konstantina posle Sabora, u kome on kazuje da je bilo žalosno za Crkvu što se Jevreji hvale da bez njih i njihovog određivanja Pashe hrišćani ne bi mogli držati svoju Pashu. A Jevreji greše držeći ponekad Pashu i dva puta u toku jedne godine“. Ubrzo posle I vaseljenskog sabora održan je Antiohijski pomesni sabor o iskučenju svetovnjaka iz Crkve koji bi praznovali Pashu zajedno sa Jevrejima. Ovaj Sabor proteže odluku o isključenju, za istu stvar, i na sveštena lica.

            Potpuno jasno i određeno iznose ove principe o praznovanju Pashe Apostolske ustanove: “Treba, dakle, vi braćo, da sa svakom tačnošću i brižljivo vršite dan Pashe posle ravnodnevnice…, da ne bi ne pazeći slavili (je) sa Judejima. Jer mi sad nemamo nikakve zajednice sa njima… pazeći (posmatrajući) do 21. meseca (tj. do 21. dana od mladine, novog meseca), da ne bi četrnaesti (dan) meseca, tj. pun mesec pao u drugu sedmicu, i da grešeći iz enznanja ne bismo slavili Pashu dva puta u jednoj godini; ili da ne bi mi slavili vaskresenje Gospoda našega u drgi dan, nego samo u nedelju“.

            Sve ove bitne odluke o praznovanju Vaskrsa sažeto su izložene u Alfavitnoj Sintagmi Matije Vlastara ovako: “Četiri su odredbe na koje treba neophodno paziti u pogledu naše Pashe, od kojih dve kazuju apostolsko (7) pravilo…, a dve imamo iz nepisanog Predanja. Prvo, da treba držati Pashu posle proletnje ravnodnevnice; drugo, ne istog dana kad je i judejski praznik; treće, ne odmah posle ravnodnevnice nego posle prvog punog meseca iza ravnodnevnice; i četvrto, posle tog punog meseca ne inače nego u prvi dan sedmice (tj. u nedelju). Sve četri ove odredbe ostale su u Pravoslavnoj crkvi u važnosti do danas.

V. Da bismo pravilno ocenili smisao ovih odluka i njihov pravi odnos prema pitanju kalendara, treba da uočimo kao bitno, da se u njima ne pominje nikakav kalendar, nego određeno zbivanje u kosmosu, stvorenom Bogom, koja ne zavisi od kalendara, nego obratno – kalendar zavisi od njih. Pošto godina ni po jednom kalendaru ne odgovara potpuno stvarnoj dužini tropske godine u prirodi, te nijedan kalendar ne može biti apsolutno, nego samo približno tačan, to Sveti oci, prosvetljeni Duhom Svetim, nisu Crkvu vezivali u ovoj stvari ni za šta relativno, ljudsko, nego za određeno, božansko. Jer, da u tim odredbama umesto ravnodnevnice stoji 21. mart, u koji je ona u to vreme padala po julijanskom kalendaru, taj datum i taj kalendar bili bi utvrđeni zauvek i o kalendaru, njegovoj tačnosti ili netačnosti, ne bi se imalo šta raspravljati. Isto se tako ne kaže: Pun mesec po ovim ili onim izračunavanjima i tablicama, nego pun mese u stvarnosti.

            Već sama okolnost da je Crkva odredila da se praznik vaskrsenja Hristovog praznuje ne u koje bilo godišnje doba, nego posle proletnje ravnodnevnice, posle punog meseca i u nedeljni dan, ona je očigledno imala u vidu da se vaskrsenje Hristov proslavlja u ono vreme u koje se i desilo. Iz činjenice pak da je I vaseljenski sabor naložio ne kojoj bilo Crkvi, nego baš Aleksandrijskoj da ona, prema iznetim principima, izračunava vreme kad će pasti Vaskrs, početi post i dr. iduće godine, i da o tome izveštava ostale Crkve, zato što je u Alesandriji astronomija bila na najvišem nivou, izlazi da Crkva principijalno nije protiv toga da se vreme Vaskrsa to tačnije određuje. Smatram da je to poruka koju nam upućuje odluka Sabora da se Vaskrs slavi u određeno vreme i da se proračunavanjem toga vremena poverava Crkvi aleksandrijskoj.

VII. Iako “Veliki pashalni indiktion“ izaziva divljenje svojom skladnošću, prostorom u pogledu velike srednje tačnosti svojih pokazitelja, ipak njegove tablice mesečevih faza zaostaju za nekoliko dana za stvarnošću, a danas smo u mogućnosti da se one mnogo bolje i tačnije mogu izračunati. Pored toga, netačnost julijanskog kalendara, koja svakih 128 godina zadocnjava za 1 dan prema tropskoj godini, čini da se praznovanje Vaskrsa sve više udaljava od iznetih kanonskih propisa datih za njega.

            Za netačnost julijanskog kalendara znalo se u pravoslavnom svetu odavno, te je već u VII v. neki anonimni pisac sastavio “Pashalnu hroniku“, a 1374. g., poznati vizantijski pisac Nikifor Gregora podneo obrazložen predlog carigradskom patrijarhu i caru tablice. Refoma nije izvršena, jer se uvidelo da “nije lako složiti sve pravoslavne koji žive na kontinentu i na ostrvima i privoleti ih na novu ispravku. A da praznujemo Pashu po svome samo mi (Vizantijci), i to ne bi bilo dobro.

            Jedinstvo praznovanja Vaskrsa po jedinstvenoj pashaliji i julijanskom kalendaru, prekinuto je reformom pape Grigorija XIII, kojom je, pored novog kalendara, usvojena i nova pashalija, a po njoj rimokatolici mogu da slave Vaskrs i zajedno sa jevrejskom Pashom, pa čak i pre nje. U pravoslavnoj crkvi stara pashalija ostala je u jedinstvenoj upotrebi sve do sada, a julijanski kalendar su neke pravoslavne Crkve napustile i zamenile ga novim.   

            VIII. Kad je februara 1923. god. Grčka država uvela novi kalendar u građansku upotrebu, takođe je rečeno da za Crkvu ostaje u važnosti stari, julijanski. Međutim, već 10. III 1923. god. kad je za arhiepiskopa izabran arhimandrit Hrizostom Papadopulos, na Saboru grčke jerarhije on iznese mišljenje o potrebi izjednačenja crkvenog kalendara sa državnim. Sabor odluči da se treba posavetovati sa ostalim autokefalnim Crkvama, osobito sa Carigradskom patrijaršijom. Sazvan po drugi put, decembra iste godine, usvoji odluku: “Svešteni sabor jerarhije, imajući u vidu zbrku koja je nastala kod naroda, zbog uvođenja građanskog kalendara, i od toga štetu za veru, odgovarajući na izraženu želju sa mnogo strana odlučuje da se izjednači crkveni kalendar sa građanskim… Stavlja se u dužnost blaženjejšem Predsedniku (Arhiepiskopu) da se u toj stvari sporazume sa svima Crkvama, a osobito sa Vaseljenskom patrijaršijom s kojom je saglasnost neophodna“. Posle nekoliko dana samo (januara 1924 g.) arhiepiskop Hrizostom iznosi carigradskom patrijarhu, kao predlog Sabora Grčke crkve, “srednje rešenje“, tj. da se novi kalendar uvede za nepokretne praznike, a Vaskrs i pokretni da budu po starom. Ovo srednje rešenje, 20. I 1924. g., patrijarh prihvata i saglašava se da Grčka crkva tako postupi. Već marta iste godine, Grčka crkva prelazi na naovi kalendar proglašavajući 10. mart 23. martom.

            Koji su razlozi delovali na Arhiepiskopa i Grčku crkvu da bez pripreme klira i vernih, i bez prethodne izmene mišljenja sa drugim pravoslavnim Crkvama, tako naglo pređu na naovi kalendar? Da arhiepiskop Hrizostom ne uzme u obzir zaključak državne komisije u kojoj je sam učestvovao i koja je ispitivala mogućnost istovremenog prihvatanja novog kalendara i Države i Crkve 1923. go.; “Uzevši u obzir da Grčka crkva, kao i druge autokefalne Crkve, iako unutrašnje nezavisne, ali tesno vezane jedna s drugom i sjedinjene načelom duhovnog jedinstva Crkve, sačinjavaju jednu Pravoslavnu crkvu, i sledstveno ne može ni jedna od njih da se odvoji od drugih i primi novi kalendar, a da ne postane šizmatička prema drugim“? Grčka pak crkva da se ne seti svoga stava iznetog u odgovoru na encikliku patrijarha Joakima III: “ Ako su sve pomesne pravoslavne Crkve Istoka ubeđene da su okolnosti naroda  raznih Crkava spremne za promenu kalendara, bez uznemiravanja verske savesti najprostijih, koji nisu kadri da razlikuju dogmatska i liturgička pitanja od pitanja astronomskih, one mogu, u saglasnosti sa ostalima,… da ostvare promenu našeg, sada u upotrebi kalendara, prema napretku i dostignućima astronomske nauke. A carigradski patrijarh da zaboravi izjavu prethodnika na Svepravoslavnoj konferenciji u Carigradu od pre pola godine (maja 1923): “Promena o kojoj je reč da učinimo, ne treba da donese sablazan hrišćanskom stadu. Uzmimo ozbiljno u obzir da nije nešto nevažno kako će se hrišćanski krugovi poneti prema promeni primanjem grigorijanskog kalendara“.

            Pominje se više razloga. Najpre, da je za Grčku crkvu bilo teško da u nacionalnom prazniku Blagovesti ona ne učestvuje, jer će ga Država slaviti 25. III po novom kalendaru, zatim, da se za uvođenje novog kalendara i u Crkvi ostobito zalagao kralj Đorđe; da je vlast posle državnog udara postavila Crkvi takav zahtev; da je Arhiepiskopa povukao na to naš ambasador “davši obećanje da će Grčku crkvu odmah slediti i Srpska, itd.

            Svi ovi razlozi imali su, verovatno, svoj udeo u tome, ali će pre biti da je glavni uzrok za to bila odluka Svepravoslavne konferencije 1923. g., “da je izjednačenje građanskog i crkvenog kalendara neophodna potreba i da ne postoji nikakva kanonska prepreka za ispravku crkvenog kalendara koji je sada u upotrebi, prema podacima astronomske nauke, te jednoglasno odlučuje dase julijanski kalendar ispravi ovako: brišu se 13 dana julijanskog kalendara tako da se 1. okotbar 1923. g. računa kao 14. oktobar. Nepokretni praznici imaće dan i mesec koji su imali do sada.  Pokretni praznici određivaće se prema prazniku Pashe. Prema kanonskim odredbama koje ostaju nepromenljive. Pasha će se praznovati u nedelju koja dolazi iza prvog punog meseca posle proletnje ravnodnevnice“. Ostavljeno je Carigradskoj patrijaršiji da se dogovori sa autokefalnim Crkvama da na novi kalendar sve pređu istovremeno, da se ne prekine jedinstvo Crkve. Kako do 1.X 1923. g. nije postignuta saglasnost, novi kalendar nije ni uveden 1923. godine.

            Biće da se smatralo da će većina, ako ne sve pravoslavne Crkve prihvatiti ovaj zaključak, pa je prvenstvo uvođenja izgledalo kao stvar prestiža. Mogućnost da se u Grčkoj na tu stvar tako gledalo pokazuje izlaganje njenog predstavnika u Carigradu, prema kome bi promena novog kalendara i promena Pashalije imala “veliko moralno značenje i učinilo utisak na ceo kulturni svet neprinuđeno, dobrovoljno približavanje dva hrišćanska sveta, Istoka i Zapada, u praznovanju velikih hrišćanskih praznika“. I starokalendarci, u preteranoj žurbi na uvođenju novog kalendara u Crkvi, kod arhiepiskopa Hrizostoma vide samo “želju da prvenstvuje“ (protostatisi), “častoljube“ i isticanje “kulturnog napretka“ (filotimia, proodon politizmu).

            Bilo kako bilo, ali je ova žurba, bez prethodnog objašnjavanja i pripremanja naroda “izazvala  jedan od najozbiljnijih problema savremene Grčke crkve –

starokalendarski (47). Jedan broj vernih , sveštenstva i monaštva, pa čak i tri episkopa, otcepili su se i osnovali zajednicu “Pravih pravoslavnih hrišćana“ (Gnision orthodokson hristianom), koja služi po starom kalendaru, ima svoje hramove, manastire i upravu. Netrpeljivošću prema odvojenim, pokušajem da se silom državne vlasti raskol uguši, nepriznavanjem nikakvih obreda i tajni (kršetenja, venčanja i dr.) izvršenih od starokalendarskih sveštenika, rasterivanjem njihovih verskih skupova, pri čemu je dolazilo do teških ispada, zatvaranja vernih i sveštenstva, slanja u progonstvo, – jaz između njih i zvaničn pravoslavne Crkve samo je produbljen. Raskolnci su se još više zbili i bolje organizovali, što ih je učvrstilo kao posebnu zajednicu, iako je zvanična Crkva docnije pristala da se za njih služe posebne službe u njenim crkvama po starom kalenraru.

            Iznoseći nedoličnost ovih postupaka, i stavljajući  u krivicu zvaničnoj Grčkoj crkvi što je jednostrano uvela novi kalendar i tako se odvojila od jedinstva u praznovanju sa ostalim Crkvama. oni preterujui padaju u drugu krajnost. Tako na objašnjenje da se pitanje praznovanja nepokretnih praznika ne dotiče pravoslavnih kanona, a još manje dogmi, oni vele: “Ne dotiče se dogme po sebi, no zbog jednostranosti svoje, dotiče se jedinstva Svete vere i Svetog bogosluženja, što je jednako dogmatima“; čak: “Jedinstvo vere, jedinstvo Svetog bogosluženja je nešto osnovno za Crkvu, nešto iznaddogmatsko“ (ine ti iperdogmatikon); da bi zaključili: “Veća je šteta i od dogmatske razlike, jednostrana promena kalendara, raskidanje verskog jedinstva, cepanje jedne, svete, saborne i apostolske Crkve…Svi Sabori su smerali jedinstvu Crkve. To je najveća dogma Sabora.

            Još više preteruju u pogledu kanonskih propisa koji se odnose na vreme u koje treba slaviti Vaskrs. Ne shvatajući da za Pravoslavnu crkvu kalendarsko pitanje postoji samo u odnosu na kanonske propise o proslavi Vaskrsa i praznika u vezi s njim, a ne na pitanja tačnijeg izračunavanja tropske godine i mesečevih mena, koja spadaju u domen astronomije, oni uporno zahtevaju držanje julijanskog kalendara i ubuduće, iako sami kažu da je netačan. U pogledu pak Pashalije, ne shvataju da za Crkvu imaju kanonski značaj propisi da se Vaskrs ima slaviti u prvi nedeljni dan, posle proletnje ravnodnevnice i posle punog meseca, i još: ne zajedno sa jevrejskom Pashom. Pashalne tablice, koje znače primenu ovih principa na tada važeći julijanski kalendar, niti imaju, niti mogu imati značaj i vrednost navedenih kanonskih propisa, niti ih je Pravoslavna crkva uvela kakvom odlukom, kao što je ranije izneto. One imaju samo značaj dugotrajne praktične primene, a ne nepromenljivu principijalnu važnost.  Starokalendarci to ne uočavaju, nego smatraju da Pashalne tablice potiču od Prvog vaseljenskog sabora, da je isti Sabor uveo julijanski kalendar u Crkvu, iravnodnevnicu vezao zauvek za 21. mart toga kalendara, što razume se nijedno ne odgovara stvarnosti.

            Zbog ovakvog shvatanja, iako su principijalno za strogo držanje kanonskih propisa, oni ne uviđaju da upravo zahtevi da se Vaskrs slavi po tim propisima traže ispravku julijanskog kalendara, jer ako razmotrimo nepristrasno, moramo priznati da se Pravoslavna crkva ne drži strogo tih propisa. Evo, kako i u čemu. Više puta smo ponavljali da Vaskrs treba da bude u prvu nedelju, po proletnjoj ravnodnevnici i u punom mesecu. Proletnja ravnodnevnica pada 21. marta po novom kalendaru, odn. 8. marta po starom. Ako bi npr. sutradan posle ravnodnevnice bila nedelja, a desio se i pun mesec, mii bismo morali držati Vaskrs toga dana. Pa hoćemo li ga tada držati? Nećemo! Zašto? Zato što za nas ravnodnevnica još nije došla, iakoje stvarno već prošla. Po pashalnim tablicama ravnodnevica je 21. marta julijanskog kalendara i sada, kao što je stvarno bila u doba njihovog postanka. Pošto je kalendar zadocnio za 13. dana, mi moramo čekati 13 dana da stigne ravnodnevnica, ne u stvarnosti, nego po kalendaru. Kako će dotle proći pun mesec, to ćemo morati čekati drugi pun mesec, tako da ćemo Vaskrs držati ne odmah posle ravnodnevnice, kako naređuju kanonski propisi, nego ceo mesec dana docnije!“

IX. Možemo razumeti da u doba ropstva pod Turcima Pravoslavna crkva Pravoslavna Crkva nije bila u mogućnosti da se zainteresuje i poradi na ispravci kalendara i Pashalnih tablica. Ali iz toga zaključti: Pravoslavna crkva je od XVI v. primila spoljašnju karakterističnu oznaku – Julijanski kalendar, kao Zapadna Gigorijanski“, kako smatraju strokalendarci ne bi li bilo pogrešno? Zar Pravoslavlje nema ništa bolje za svoju spoljašnju oznaku nego pogrešnost julijanskog kalendara?

            Jasno nam je da su se u prošlosti mnogi naši vernici, ne mogući razlikovati dogmatske od kalendarskih pitanja “čuvali od svake štetne propagande i prozelitizma… ovom razlikom od 13 dana. Ali zahtevati da i nadalje ostane tako, bez razlikovanja šta je božansko i nepromenljivo, tj. dogmati, a šta ljudsko i promenljivo – kalendar, svakako bi bilo kratkovido. No i sada, mada nam je jasno da je julijanski kalendar pogrešan i da ga treba ispraviti, mora nam biti pred očima pastirsko staranje (ukazivano stalno, od patrijarha Jeremije II do Kongresa predsaborske svepravoslavne konferencije 1977.g.) za verne koji bi ove promene mogli shvatiti kao skretanje s linije Pravoslavlja, te ne uvoditi ovu ispravku dok je oni ne savladaju i ne prihvate. Dotle pak strpljivo ih poučavati i pripremati iznoseći jasne i stvarne razloge samih kanonskih propisa koji tu ispravku zahtevaju.

            Jasno nam je i to da se u bogosluženju Crkve i proslavljanju praznika doživljava večni i  svemirni značaj iskupiteljskog dela Spasiteljevog, “ostvaruje prevazilaženje kategorije “vreme“ i “mesto“, i da je to najsigurniji način preko koga hrišćanin dolazi u neporedni dodir sa događajima prošlosti… i budućnosti“, približavajući se tako večnosti, istovremenosti prošlog i budućeg sa sadašnjošću. Jer u pravoslavnom bogosluženju “nije samo reč o svetim događajima, niti ih se prosto sećamo nego se ovi događaji na mistički način doživljavaju danas, kao zbivanja koja se razvijaju i događaju stvrno (tu) pred nama. Zato matematička tačnost vremena pošto-poto ne može imatikod nas značaja. Sveti Jovan Zlatoust veli: “Tačnost vremena Crkva ne poznaje“ (Hronon akrivian i ekklisia uk iden). Ali na osnovu toga insistirati na ostajanju pri pogrešci od 13 dana, da bi sačekivali ravnodnevnicu po kalendaru, koja je u stvarnosti već prošla, i slaviti Vaskrs mesec i više dana mimo kanonske propise, ne znači li pasti u drugu krajnost, i za njenu ljubav dopuštati gaženje jasnih kanonskih odluka. Jer, posle navedenih reči, Sveti Jovan nastavlja: “No kad je zatim svima Ocima (Crkve) bilo ugodno da se zajedno sastanu iz različnih krajeva i označe određeni dan (Pashe), to je Crkva, poštujući u svemu saglasnost i ljubeći jednomislije, primila njihovu odluku“.

            Oba ova principa držali su i na delu ostvarivali alesandrijski pashalisti. Oni su odlično izračunali mesečeve mene i na toj tačnosti osnivali svoje Pashalne tablice. No pri tome “od principa tačnosti – kako veli D.P. Ogicki – nisu stvarali kumira i nisu mu na žrtvu prinosili praktičnost“. To očigledno pokazuje činjenica da nisu svagda “uzimali tačne podatke za svaku godinu posebno, nego su stremili da stvore sistem pashalnih računanja koliko je god moguće tačnije, i ujdedno što je moguće prostiji… A svaki sistem neizbežno dopušta izvesnu shematičnost, uprošćavanje stvarnog stanja“. Držeći se tih tablica kroz vekove, Crkva je ovaj stav sankcionisala: Što tačnije, ali ujedno što praktičnije i jednostavnije. i toga stava ona će se, mudrošću zmije i bezazlenošću goluba, znati držati i ubuduće.

X. Koliko je značaj odluke Prvog vaseljenskog sabora o potrebi slavljenja Vaskrsa u isti dan, uviđaju i mnogi nepravoslavni hrišćani, te se, u novije vreme, češće nalaze u crkvenoj štampi vesti o nastojanju da se u tom pogledu dođe do sporazuma prihvaljivog za sve. Većina tih predloga je na stanovištu da se Vaskrs nekako učvrsti i veže za jednu određenu nedelju meseca aprila, ili čak za jedan određeni dan.

            Kako je pitanje kalendara jedna od tema budućeg Vaseljenskog sabora Pravoslavne crkve, to se njime pozabavila i Prva predsaborska svepravoslavna konferencija, sazvavši kongres pravoslavnih pastoralnih jerarha, specijalista za kanonsko pravo, za astronomiju, za istoriju i sociologijiju krajem juna 1977. god. Kongres je razmotrio dva postojeća predloga, od kojih je jedan bi da se taj praznik svagda slavi u drugu nedelju meseca aprila, i drugi: u drugu nedelju posle druge subote u tome mesecu. Oba ova predloga izneverava slovo nikejskih odluka i celu pravoslavnu tradiciju koja se sastoji u tome da se Vaskrs proslavlja u nedelju posle punog meseca, posle proletnje ravnodnevnice Kongres je takođe konstatovao da je računjanje datoma Vaskrsa, po starom julijanskom kalendaru, u odnosu na Sunce netačno, jer ravnodnevica, koju pashane tablice drže na 21. danu meseca marta julijanskog kalendara, nije više na tom datumu. Isto je tako sa računanjem mesečevih mena koje su u zadocnjenju za 5 dana, pa je potrebno i datum punog meseca ispraviti. Kongres je potvrdio i odluku da Vaskrs može biti  tek posle jevrejske Pashe.

            Verujemo da će Duh Sveti čuvati Crkvu od koje bilo krajnosti i jednostranosti, te da će sva ova pitanja na budućem Vaseljenskom saboru naći svoje pravo rešenje.

            Na kraju da kažemo da se, pored Srpske pravoslavne crkve, drže starog kalendara, i za pokretne i za nepokretne praznike, Jerusalimska i Ruska patrijaršija. Pored drugih razloga, Jerusalimska patrijaršija stari kalendar pogoduje osobito zbog velikih teškoća oko usklađivanja prazničnog bogosluženja na istim Svetim mestima sa rimokatolicima, ako bi se praznici slavili u isti dan. Stoga je ona više puta podvalačila stav: “Istovremeno proslavljljanje praznika sa Rimokatoličkom crkvom procenjuje se nekorisnim za Pravoslavlje“

Glasnik, novembar 1982  iz knjige : PATRIJARH PAVLE 
Da nam budu jasnija  NEKA PITANJA NAŠE VERE