Разна саопштења

СРБИ НЕСТАЈУ КО ХАЗАРИ

Biljana-SpasicОд последњег званичног пописа из 2002. године, у Србији се број становника смањио за више од 163.000 и процене су да их је почетком 2009. било 7.334.935. Ова бројка укључује и грађане Косова, па се верује да Срба заправо има свега 6.212.000 и још четири милиона расејаних по свету. Да би природни прираштај у Србији постао позитиван, свака породица би требало да има најмање четворо деце. „То би било могуће кад би овај народ одлучио да опстане. Ми бисмо могли да зауставимо нестајање нашег народа, ако би свако од нас дао своју ноту српској мелодији опстанка”,

рекла је за „Политику” професорка Биљана Спасић, аутор књиге „Зашто Срби нестају”, која је објављена 2001. године и доживела пет издања. Од тада, с благословом Његове светости патријарха Павла, ауторка је о овојтемиодржала више од 450 предавања по Србији, Републици Српској, дијаспори, школама, факултетима, владичанским дворима…  „Патријарх ми је рекао: –Идите Биљана, будите Србе, обавештавајте их, спуштајте проблем у народ. Даће Бог, пробудиће се неко”, сећа се наша саговорница.

Треба ли ови подаци да нас узнемире? Нестају ли Срби?

Примера ради, у Сремској Митровици су 2002. године умрле254 особе више него што се родило. Та разлика је 2004. године била 329, а прошле године 478. То је само један пример. Подаци су фрапантни и то се понавља у сваком засеоку, општини, граду, округу. Ми се као народ смањујемо. Ове године у целој Србији имамо негативан природни прираштај, осим у четири општине – Бујановцу, Прешеву, Тутину и Новом Пазару. Несрпско становништво има позитиван прираштај, а Срби негативан.

Недавно смо сазнали да је Србија четврта земља у свету по броју становника старијих од 65 година, да је просечна старост њених грађана 41,3 године.

Просечан Србин ушао је у пету деценију живота. У петој деценији се деца не рађају, нити такво становништво може да ствара национални доходак, а и одбрана земље је у питању.

Демографи имају образац – ако број старих преко 60 година буде два и по пута већи од броја младих до 19 година, ту је почетак краја једног народа. А ми на југу Србије имамо места у којима је број старих четири и по пута већи од броја младих. Рецимо, у Гаџином Хану је просечна старост 60 година, а мало даље, у Прешеву, просечна старост је 21 годину. Не треба вам научно знање да имате представу шта ће се дешавати даље, ко има перспективу, ко иде даље…

Зашто се смањујемо као народ?

Наше нестајање је најпре последица ратова, јер процене историчара говоре да је само у последњем веку тако нестало четири милиона Срба, а зна се да у ратовима гину млади, способни, који се најчешће нису женили ни репродуковали. Имала сам прилику да чујем коментаре Руса, којих има 150 милиона. Кад су сазнали те податке, они су се запањили. Кажу, па то су невероватни губици.

Критичари таквих теза тврде да смо се управо после великих несрећа и ратова најбрже обнављали.

Ја нисам историчар и морам да се приклоним неком ауторитету. За мене је ауторитет рецимо академик Драгиша Васић, који је говориода се од последица Првог светског рата Србија није демографски никад опоравила нити обновила. Значи толики су губици били. Ми смо у Првом светском рату демографски рањени, а онда смо тако необновљени ушли у Други светски рат.

Колико су миграције из села у градове допринеле црној српској статистици?

Село је база хумане репродукције. Кад је српско село било живо, оно је хранило град, храна је била јефтина и није било гладних. Забринута сам чињеницом да 150.000 деце гладује у Србији. Мене је срамота. Деца гладују у Србији, а земља нам је запарложенаи необрађена, куће разрушене, у бунарима змијарници, творови се запатили по темељима, врата на школама закованадаскама, из кућа дрвеће расте. То је слика да човек заплаче.

У Вашој књизи као разлог нестајања наводите и непрестане сеобе.

Мислим да смо после Јевреја најрасејанији народ на свету. Наше сеобе су почеле пре Косовског боја и никад нису завршене. Оне трају и данас. Поуздано знам да нема државе на свету у којој нема Срба. Од Аљаске, преко Огњене земље до Андаманских острва. Нико не може да каже тачне податке, али се процењује да Срба ван матице има око четири милиона. Једину евиденцију о њима има Црква јер се они нигде другде не бележе.

Колико брзо Срби у расејању губе свој национални идентитет?

Чини ми се да се нико тако лако не предаје и нико тако лако не асимилује као ми. Била сам гост у породицама где брак није мешовит, обоје су Срби, а њихова деца не говоре српски. Друге државе, међутим, имају изванредан школски систем. Рецимо, скоро да нема грчког детета у дијаспори да није обухваћено грчком школом. Аутобуси долазе по децу, одвозе их у школе где уче свој језик и упознају културу. Стално негују ту везу с постојбином. За Србе је познато да је само 0,2 посто деце у расејању обухваћено неким српским школама, које негде постоје а негде уопште не постоје. Наша држава ту није на висини задатка.

Је ли проблем само у држави?

Није. У дијаспори постоје Срби који су веомаимућни, који би могли да се сами организују и да направе српске школе. Међутим, они се не организују. Обично имате ситуацију да су посвађани, да не могу да се договоре… Зато наш владика Николај каже:„Помози,Боже,да се Срби обоже, сложе и умноже”. Тим редоследом.

Процене говоре и да се у Србији годишње обави око 300.000 абортуса.

За мене је то чедоморство јер је мој изричит став да је зачето дете у телу мајке живо биће, да има свој идентитет и да треба да буде рођено. Ако је тај број заиста 300.000, за последњих 20 година шест милиона људи није рођено.

Мој је закључак да ми патимо од недостатка љубави. Кад бисмо имали љубави, ми бисмобили спремни да се жртвујемо и уложимо у то ново биће. Пошто нисмо спремни, ми смо кренули да правимо институте за планирање породице, развили смо читаву филозофију о абортусу, о томе како ако дете није жељено не треба ни да буде рођено. Себе тако оправдавамо, а нећемо истини да погледамо у очи и да кажемо: „Јесте, ми Српкиње смо чедоморке”. О томе говори и статистика Светске здравствене организације, која каже да највећи број абортуса на свету направе Рускиње. А одмах иза Рускиња смо ми.

Шта су прави разлози због којих нам прети нестајање?

У контакту са својом публиком, урадила сам анализу разлога за нерађање. Скоро 93 одсто тих разлога су хедонизам, самољубље, каријеризам. А с друге стране, само седам процента тих младих парова се налази испод границе сиромаштва и има неке реалне разлоге економске природе.

Ова већина каже: скупа су „Кикова” колица, „памперс” пелене, скупе су „Џонсонове” креме, не можемо ми детету све да обезбедимо. Ако неко нема могућност да купи „памперс” пелене, нека употреби обичне пелене. Тада обично интелектуалка каже: „Е, онда после морам да их перем”… Ту долазимо до праве истине разлога за нерађање. То је неспремност на жртву. Постати родитељ, бринути о телесном и духовном узрастању детета, то захтева жртву.

Знамо да проблем беле куге има већина европских земаља, Србија ту није усамљена.

Чињеница је да од друге половине прошлог века бела жена све мање рађа. Тај проблем имају Енглескиње, Францускиње, Швеђанке… Али то су многољудни народи, а нас је свега 10 милиона. Ми смо практично први на списку за нестајање. Историја нас учи да су народи који су престали да рађају заиста нестали. Као Хазари, који су некада били моћна царевина, а данас само остаци тог народа живе расејани по свету. То је чињеница којеморамо да будемо свесни.

Како се против тога борити?

Имамо велики број министарстава, а најважније министарство, оно за бригу о породици и становништву, немамо. Чини ми се да смо ми једина земља која има драматичну белу кугу, а која ништа не чини. Рецимо, да беби опрема буде ослобођена пореза на промет, да лекови за одржавање трудноће буду на позитивној листи, а не да се купују, да крене кампања против абортуса, да се породици врати место у друштву које јој припада.

Шта држава може да уради, а да то не захтева велике финансијске издатке?

Много може да се уради у погледу омладине, школе могу да уведу демографију као предмет. Држава може да пробуди младе људе јер је то питање бити или не бити. Да им се каже: „Децо, ваши дедови су бранили Србију с пушком на рамену, а данас, у 21. веку, Србија се брани рађањем. Четири детета за опстанак наше нације”. Видећете шта ће бити после укидања виза, интелектуалци ће се опет спаковати и отићи. Наша кућа се руши, а ми је напуштамо и одлазимо да служимо туђине. Свака част свима, али боље да подижемо своју кућу и своју децу.

Марко Албуновић.

———————————————————–

Албанци скоро три пута млађи

На Косову и Метохији је просечна старост становништва 23,5 година, што је најбоље доба за репродукцију. Међу становништвом КиМ је чак 54 одсто деце, односно сваки други становник је дете млађе од 19 година.

Демографска граница коју један народ не сме да пређе по проценту деце до 19 година је 20 одсто. У централној Србији и Војводини је још према попису становништва из 2002. године тај број био 19,6 одсто, и у сталном је опадању.

—————————————————————————————————–
Рађајте се и множите се,
и напуните земљу,
и владајте њом…
Мојсије 1:28

Извор: орг Срби за србе