Poruka Svete Gore o Svetom i Velikom Saboru na Kritu

Sveštena zajednica                                                                       U Kareji,

Svete Gore, Atos                                                                17/30. juna 2017. godine

Br. prot. F.2/32/1400  

                       2/7

Poruka Svete Gore o Svetom i Velikom Saboru na Kritu

     Na današnji dan, 17/30. juna 2017. godine, sazvano Dvestašesto  vanredno dvostruko Sabranje Svete Gore, koje se sastoji od dvadeset vanrednih i dvadeset redovnih predstavnika Sveštene Zajednice, a u vezi već objavljenih zvaničnih tekstova Svete Gore u poslednje vreme – kako njenih stavova pre Svetog i Velikog Sabora, tako i ocene konačnih tekstova Sabora – podstaknuto osećanjem odgovornosti i poštovanja prema našoj Svetoj Crkvi i njenoj punoći, poznaje sledeće.

     Neprestano se primećuje tinjajuća uznemirenost izazvana reakcijama protiv odluka Svetog i Velikog Sabora na Kritu, iz 2016. godine. Neki preporučuju i ograđivanje i prestanak pominjanja domaćih episkopa.

     Budući da smo svesni ovih nespokojstava, a nalazeći se unutar Crkve, upućujemo svima pozdrav Vaskrslog Hrista: Mir vam!

     Nema razloga za uznemirenje, budući da se među nama nalazi Vaskrsli Gospod.

     Sabor je održan posle višegodišnje pripreme. Pre Sabora, pripremljeni tekstovi su objavljeni na znanje vernicima, uz mogućnost izražavanja određenog mišljenja.

     Sveta Gora, tokom proteklih godina, izložila je svoje mišljenje po pitanju tekućih dijaloga sa inoslavnim hrišćanima.

     Tokom rada Sabora, arhijereji su izrazili svoja lična mišljenja. Neki od njih su izložili neslaganje, i to na smiren način, a da nisu prekinuli svoje veze sa Crkvom. Sve ovo je zabeleženo.

     Crkva zauvek ostaje „stub i tvrđava istine“. Crkva, po Svetom Jovanu Zlatoustom, „trpi buru, ali ne tone; bori se sa naletima talasa, ali opstaje na površini; prima strele, ali ne dobija rane“, budući da je ona sâm Bogočovek. Svi živući u Hristu Sveti nas upućuju Crkvi i daju nam spokoj.

     Duh Sveti u svemu formira instituciju Crkve. On slabosti leči i nedostatke dopunjava. Ostajući u Crkvi i osećajući se nesavršenima i slabima, mi primamo isceljenje i zdravlje.

     Ako kao ljudi zastranimo, blagodat Svetoga Duha nas ponovo vraća na pravi put. Zato je svaki strah suvišan, kao pojava maloverja, jer se nalazimo u Crkvi Hristovoj.

     Osim toga, četiri patrijarha Istoka nas umiruju svojom Enciklikom (iz 1848.), svedočeći da „pored nas ni patrijarsi, ni Sabori nisu nikada mogli da uvedu novѝne, zato što je zaštitnik vere upravo ovo telo Crkve, dakle ovaj narod, koji želi svoju veroispovest nepromenjenu i istovetnu sa verom svojih otaca“. Usled toga, nema opravdanja za uznemirenost i očajanje, jer oni odvode u raskole.

    Pripadamo Crkvi, Telu Hristovom. To Telo poseduje svoje zdravlje, tako da svagda prima i apsorbuje elemente koje prihvata, kao što odbacuje ono što smatra stranim.

      Imamo poverenje u ljubav Hristovu, a ne u individualna i iskvarena verovanja koja vode van Crkve i stvaraju paklene jeresi.

     Kroz sve ovo, nemamo za cilj da predložimo ravnodušnu smirenost, već da naglasimo značenje budnosti i vere. Smatramo, pak, za neblagodarnost prema Bogu i nedostatak ljubavi prema svoj braći – bliskoj i dalekoj – ako ne naglasimo sa svakom otvorenošću i jasnošću bogatstvo Blagodati koju uživamo živeći unutar Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. A, to nije neko naše postignuće, već je dar jednog Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, koji na jedinstven i savršen način govori za Sebe:

     Ja sam Put, Istina i Život. Bez Mene ne možete činiti ništa.

     Ja sam Pastir dobri, Koji polaže dušu svoju za ovce svoje.

     Svi koji dođoše pre Mene, lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše. Neće ih slediti, jer ne poznaju glas tuđinaca.

      Iznenadivši se, oni koji su slušali ispovedili su: „Nikada tako nije govorio čovek“ (Jn. 7, 46).

     Jer, On nije prosto čovek, već Bogočovek.

     On je jedini Svet, jedini Gospod, Isus Hristos. „Ni u kom drugom nema spasenja“ (Dap. 4, 12).

     On nije došao da sudi, već da spasi svet. Bio je i razapet za spasenje onih koji su ga razapeli.

     On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se. Sve je primio da bi spasao čoveka. Sve pretrpeo da sve spase.

     Došao je; videli smo Ga, čuli i ruke naše su Ga opipale.

     Stradao je, vaskrsao i vazneo se. Poslao je Duha Svetog na dan Pedesetnice, tako da svi (učenici) stadoše kazivati drugim jezicima, drugim dogmama, drugim učenjem – učenjem Svete Trojice.

     Crkva se formira sa svim drugim i božanskim blagoljepijem. Ukida se tamnica vremena i ušli smo u slobodu eshatona.

     Na svakoj Svetoj Liturgiji sija blagodat Pedesetnice, a Bogočovek Gospod je Onaj koji prinosi i Onaj koji se prinosi i Onaj koji prima i Onaj koji se razdaje za spasenje svekolikog sveta.

     Pravoslavna Crkva je objavljivanje neshvatljive ljubavi Božije prema čoveku. To nas spasava, ali neizbežno i obavezuje da svedočimo ovu ljubav.

     Nasuprot tome, oni koji se smatraju vladarima naroda (kao religiozne ili svetske vođe) gospodare i vladaju nad njima. Kao lažni pastiri, ne žrtvuju duše svoje za ovce, već žrtvuju ovce za svoje ideje. Osuđuju i istrebljuju druge kao uzroke zla, da bi tako ispravili svet.

  • Među njima, jedni istrebljuju one koje smatraju jereticima i nevernicima.
  • Drugi ljude nižeg porekla i roda.
  • Treći neprijatelje naroda…

      Svi oni caruju, ali nisu večni. Muče ljude, ali prolaze i pokazuju se da boluju od istih bolesti koje su poznate odranije.

     Kroz ovaploćenje Boga Logosa i dolazak Svetog Duha stvara se Crkva. I obnavlja se „skinija Božija među ljudima“ (Otk. 21, 3), malo stado sa božanskim poslanstvom.

     Ni Trojično božanstvo ni crkveno jedinstvo ne postoji na drugi način. „Kao Ti, Oče, što si u Meni i ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu“ (Jn. 17, 21).

     Duh Sveti svagda dela. Svepoštovani oci su, saispitavši tačno Božanskim Duhom, bogopisano odredili dogmu o božanstvu Gospoda Isusa i Svetoga Duha, kao i o bogorodičnosti uvek-Djeve Marije, Majke Gospoda Hrista.

     Sveukupna građevina Crkve je utvrđena na temelju vere. Svakο preinačavanje istine dogme prouzrokuje pukotine i kvarenja u oblasti života.

     Sa udaljavanjem Rima od Jedne i Svete Crkve sledile su poznate promene u zapadnom svetu:

     Crkva se poima i organizuje kao država. Bogoslovlje se gaji kao sholastička filosofija, a duhovni život kao moralni podvig u toku ovog privremenog života, kroz tvarnu blagodat.

     Na ovaj način, izazvanο je odvajanje bogoslovlja i života, sveštenstva i braka. Usledio je i čitav niz već poznatih posledica…

     Pravoslavna Crkva ostaje zauvek unutar punoće liturgijske blagodati. Pri tome, bogoslovlje se ne poima kao filosofska zanimacija: ne približavamo se razumski tajni života, već se krštavamo celi u prečistoj vodi blagodati.

     Ako se moliš sa usrdnošću (kao Sveti Grigorije Palama: „Osvetli mi tamu“), primićeš božansko prosvetljenje kao duhovno spokojstvo i shvatićeš objašnjenje istog Svetitelja: „Jedna je svetlost za čula, a druga za čovekov um“. Međutim, kada oni srećnici postignu blagodat – dakle, kada ljudi postanu zajedničari božanske blagodati, tada kroz osećanja i um gledaju tajne iznad svakog osećaja i uma. Kao što Bog poznaje, tako poznaju i oni koji stradaju.

     Živeći na Svetoj Gori upravljamo „po bogoslovlju bogonadahnutih otaca i po pobožnom poimanju Crkve“, a ne po akademskom bogoslovlju intelektualaca i po shvatanjima raznih epoha. Zajednica Svetih obuhvata i verne, a usmerava ih pobožno poimanje Crkve.

     Kao čeda razapete i, zato, proslavljene Velike Hristove Crkve mi smo pomilovani. Od nje smo dobili sva dobra. Posmatramo je kako neprestano krvari kroz mnoštvo svojih mučenika i prepodobnih. Ostajemo zahvalni i budni, čuvajući predanja. Uživamo blagodat slobode Duha i u Hristu bratstva unutar Pravoslavne Crkve.

     Iako je hrišćansko carstvo prošlo kao istorijska stvarnost, ostaje nam večno carstvo ljubavi, koje se nikada ne gubi. U takvom Raju prebivamo. Ispovedamo blagodat, propovedamo milost, ne skrivamo dobrodetelj.

     Kao što je Gospod Jedinstven, tako i Njegovi učenici imaju jedinstveno poslanstvo da objave radosnu poruku da je „smrt umrtvljena“. Sve ostalo je relativno i nevažno za čoveka.

     Oni koji u Crkvi poju, poju jer tako žive: „Smrti umrtvljenje slavimo, Ada ukidanje, drugog života, večnog, prvinu i trepereći opevamo Uzročnika“. Oni ne zastupaju neko religiozno mišljenje, niti se podstiču da izbegavaju misionarenje, pošto žrtvuju svoj život da bi objavili svetu da „smrt pobeđena bi smrću“.

     Nešto najdragocenije što Pravoslavna Crkva ima – a to i neguje – je istina vere. I nema drugog načina da ponudi svoju ljubav, osim kroz vaskršnji poziv: „Hodite svi uživajte u gozbi vere“.

      „Ako Hristos nije ustao, prazna je propoved naša, a prazna i vera naša“. U tom slučaju, trebalo bi da izađemo na staze i puteve i da, zajedno sa ostalim osuđenicima u zemlji seni smrtne, tražimo poboljšanje nesrećnih uslova u kojima smo se našli.

     Ali, ne hulimo! „ Sve je sada ispunjeno svetlošću“. I svi sada očekuju pomoć od onih koji poseduju iskustvo Vaskrsenja. I nismo sami. Vaskrsli Gospod je pouzdano obećao da će biti sa nama do svršetka veka.

     Crkva sa beskrajnim nizom svojih svetitelja, mučenika i prepodobnih pruža radost prisustva Onoga koji je ukinuo smrt i koji je među nama. A Sveta Gora svojim liturgijskim životom i prisustvom ostaje zauvek jedinstveno svedočenje Pravoslavne vere i nade za čitav svet.

    A, Vaskrslom iz mrtvih Hristu Bogu našem slava i vlast u vekove vekova. Amin.

Svi predstavnici i pretpostavljeni Vanrednog dvostrukog sabranja dvadeset Sveštenih i Česnih Manastira Svete Gore Atosa

za Manastir Hilandar preveo
Aleksandar Stojanović
doktor dogmatskog bogoslovlja