Због чега нас Господ трпи

besjede-na-goriПре својих Страдања, беседећи са ученицима на Јелеонској гори, Господ им је открио знаке наступајућег краја света. Господ је рекао да ће последња времена бити слична стању рода људског пре потопа. Библија и Свети Оци указују на свеопште одступање људи од Бога у Нојеве дане. По речима Библије људи су постали тело, односно бездуховни (в. 1. Мојс. 6, 3). Још пре светског потопа други потоп греха и зла, који је избио из дубине пакла, потопио је земљу. Разврат, магија, поклањање демонима и ритуална убиства су земљу претворила у храм сатане. Човечанство је само себе осудило на погибељ. Морална осећања људи су толико отупела и била угушена да су они чак престали да схватају шта је грех.По речима једног Светитеља, када се Ној својим сународницима обратио са позивом на покајање, ови нису знали шта он хоће од њих, за шта треба да се кају. „Ми живимо као и сви,“ одговарали су они праведнику. Препород без покајања није могућ; због тога су људи личили на живе лешеве који су већ почели да труну. Ми живимо као сви ни за кога није било оправдања; воде потопа су сахраниле све у једном огромном гробу. Узрок општег и неизлечивог пада рода људског су били окултизам и поклоњење демонима; скривен у магији и окултизму, замаскирано, а понекад и очигледно, одржао се култ сатане са свим својим ритуалима – приношењем људи на жртву и развратом. Наше време многи људи сматрају временом препорода религије: отварају се манастири, обнављају се и граде храмови, духовна литература је постала доступна; чак и у таквим областима као што је природна наука и философија материјализам се повукао, оставивши простор другим концепцијама. Видимо да је срушена брана која је дуго затварала ток реке, али нам изгледа да се борба против Хришћанства наставља, само у другим облицима, и савремени либерализам постаје нова завојница у овој исконској борби. Ми не желимо да тврдимо да су за то одговорне било које партије или структуре – процес је превише глобалан; овде видимо сатански план не само у преносном, већ и буквалном смислу ове речи.

Read More

Православно Монаштво

hilandar_monasiПодразумева се да је живот калуђера, тј. монаха,  везан за манастир. Монаштво означава посебан начин живота у оквиру Цркве као заједнице. Сви хришћани желе да служе Богу, а монаси то чине тако што се издвајају из света (града, села, породице) и – у оквиру Цркве – бирају живот у подвигу, аскези (духовном вежбању) и молитви. При чину монашења монах, између осталог, добија и ново име, што значи да је он постао нови човек, спреман да живи по закону Царства Божијег. Пошто за монаха нису више битне природне, породичне везе, он у манастиру добија и свог духовног оца, старца. Постоје два начина монашког живота – пустињачки, усамљенички начин живота, и општежитељни, заједнички живот. Пустињаци живе у испосници, а општежитељи у манастиру, али је уобичајено да крај манастира постоје и испоснице. у које се неки монаси повлаче у усамљенички живот.

КАЛУЂЕР – или на грчком kalogeros од καλος, што значи добар, старац, стар и означава човека који је срећан у својој старости. MОНАХ – ова реч потиче од грчке речи monaxos, што значи онај који живи усамљено. ЛАВРА – данас овај термин означава велики манастир где је заједнички живот спојен са отшелничким. Откуда назив лавра? Наиме, око оца монаштва аве Антонија, окупили су се монаси и он оснива две монашке колоније, једну код Фајума у Тиваиди, а другу у подножју брда Колцим на обали Црвеног мора. Ови пустињаци су живели у малим колибама. Њихове колоније су назване Лавре, као што се у Александрији звао један забачен крај града који се састојао из раштрканих колиба и узаних пролаза, уличица. А сама реч Лавра и значи: узани пролаз, уличица.

Read More

Разговор између православног мирјанина и монаха

Мmonah i mirjaninkandilatriирјанин: Оче мој, сматрам да сам срећан што сам кроз познанство са вама нашао у вама личност пред којом могу да откривам своје срце и од које чујем искрен говор. желим, свим срцем и потпуно да припадам Православној цркви, да следим њено догматско и морално предање. Са тим циљем настојим да о свим предметима предања имам одређено мишљење. Погрешна мишљења воде ка погрешним поступцима, а погрешан поступак је извор штете, појединачне и опште. Објасните ми, молим вас, значај монаштва у Цркви Христовој.

Монах: Бог нека благослови вашу жељу. Из тачног и правилног мишљења настаје све добро; из изопаченог и лажног настају све несреће. Ова мисао припада Јеванђељу. Оно нам нуди истину као почетни разлог спасења, а на лаж указује као на почетни разлог погибије. Зашто хоћете да данас предмет нашег разговора буде управо монаштво?

Мирјанин: У друштву које ја посећујем често се поведе разговор о монаштву, износе се различита савремена мишљења о њему. Моји познаници се скоро увек обраћају мени зато што сам успоставио однос са духовним лицима, и износе жељу да и ја изнесем своје мишљење. Желим да близњима достављам тачне податке, и зато вас молим да ми их саопштите.

Read More

Бити хришћанин и не причешћивати се

pricest patrijarhkandiloЦиљ човековог живота у оквирима владајуће потрошачке културе углавном се своди на задовољавање прохтева и потреба које намеће живљење у савременом свету. Граничне животне ситуације, у којима долазимо до искуства пролазности људског живота, често нас доводе до питања смисла постојања. Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности? Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша.

Read More