Alarmantna statistika u Cerovici

star-kucaSrpska pravoslavna parohija Cerovica je sastavljena od dva sela:Cerovica i Vitkovci. Zbog teksta koji slijedi namjerno naglašavam da su dva sela. Kao i svaka druga parohija, tako i naša vodi u svojim administrativnim poslovima i statistiku parohije.. Naime, po pokazateljima kartona domaćinstava na nivou cijele parohije došli smo do zastrašujućih podataka. U periodu od februara 2006.godine pa do februara 2009. godine zatvoreno je (ostalo pusto) u Cerovici 10 domaćinstava. Po jedno živi u 70 domaćinstava. Domova u kojima niko ne živi zbog rasejanosti, najviše po zapadnim zemljama,a sa cijelim porodicama je 25. U istom periodu statistika govori da je u Vitkovcima slično stanje i to: zatvoreno (pusto) 3 domaćinstv, u 39 domova živi po jedno, opet i ovdje oni koji su se privremeno raselili po zapadnim zemljama te u njihovim kućama niko ne živi iznosi 22 domaćinstva. U tim zapadnim zemljama naša djeca se odgajaju u tuđim vrtićima, u tuđim školama tuđu knjigu uče. Govoreći tuđi jezik zaboravljaju svoj. U školi učeći tuđu vjeronauku neće nikad naučiti svoju, prađedovsku. I tako dan po dan, godina po godina, djeca uče i rastu, tu se dese i prve ljubavi a kasnije i brak, koji se opet kasnije, po zapadnom običaju ubrzo raspadne. Tamo će, htjeli ili ne, poprimiti običaje zapada. Misliće da je lakše šetati psa ili mačku, nego li rađati i imati pokolenje. I tako, kako godine prolaze a ona bivša djeca koja su se školovala na zapadu, nesvjesno zaborave i ko su i šta su i kojoj vjeri pripadaju. Zaborave na kuće gdje su im se đedovi rodili i borili i pomrli. Eto kako kuće ostaju puste, obrasle ostrugama i tugom i jadom. Prađedovski prag ostaje da jeca i tuguje za djecom i unucima koji bi da su htjeli, u predvečerje ljetnog dana, sjedili na njemu i brojili stare šljive i trešnje. Ta stara debla, što su ruke prađedovske s teškom mukom njegovale.

Izvor: protojerej-stavrofor Miroslav Živković.

Savet podvižnicima

kosmas_aitolos1. Početak monaškog odricanja (od sveta) jeste strah Božiji . Monah koji nema tog straha ostaće van dveri Carstva Nebeskoga.

2. Početak života monaškog jeste dobro znanje; neznanje Boga pomračava dušu monahovu.

3. Dobri udeo monahov jeste celomudrenost i osveštanje; bez njih se monah lišava svoga udela u nasleđu Otaca.

4. Podvižništvo monahovo sastoji se u razmišljanju nad (Svetim) Pismom i u tvorenju zapovesti Božijih. Monah koji se ne posvećuje ovome nije podvižnik.

5. Hrana monahova jeste tvorenje volje Božije, a piće njegovo – ispunjavanje zapovesti Hristovih. Jer čulna hrana ne približava monaha Bogu, već „ide u trbuh i izbacuje se napolje” (Mt. 15, 17).

6. Korak monaha koji pobožno korača klizi preko crkvenih stepenika. Pobožan je korak onoga monaha koji ne prelazi iz doma u dom (Lk. 10, 7).

7. Život monahov mora biti neporočan da ne bi postao predmet podsmeha „žena natovarenih gresima” (2. Tim. 3, 6). Jer žena koja čini blud po domovima javlja se strelom iskušenja (koja probada srce monahovo).

8. Monah treba (svagda) da se savetuje sa (čovekom) razumnim, a savet nerazumnoga ne sme naći mesta u srcu njegovome.

9. Monah koji straži pevajući psalme, slavoslovlja i duhovne pesme (Kol. 3, 16; Efes. 5, 19) odgoni (od sebe) noćna priviđenja. Ali, kada monah, pogordivši se svojim delima, počne da se odaje snu, onda on postaje onaj koji plete paučinu.

10. Dobri monah se izbavlja mreža đavoljih pomoću krsnoga znamenja. Monah zemni i sklon onome što je zemno pada u zamke satanske.

Read More

Umna Molitva ili molitva srca

TRI  KLJUČA ZA OTVARANJE UNUTARNJE MOLITVENE RIZNICE NAĐENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

umna -molitvaU srce moje sakrih reči Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdiže gore (Katafigiot, gl. 19). Ako svaki čovek ima svoja lična svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan i isti cilj postiže različitim putevima, na razne načine, koji vode tome cilju. To važi i za zadobijanje unutarnjeg molitvenog delanja: ono se stiče raznim putevima, o čemu nam svedoče opitna zapažanja Svetih Otaca. Jedni od tih načina su opšti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u hrišćanskom životu. U njih spada, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, bezuslovno poslušanje; spada takođe – vrlinski i podvižnički trud. O tome peva Crkva u svojim pesmama: „Pronašao si trud, bogonadahnuti, za postizanje bogoviđenja“ (tropar sveštenomučeniku). Tu spada isto spoljašnje moljenje za unutrašnju molitvu: Gospode, nauči nas da se molimo (Lk. 11, 1); kao i osobito blagodatno dejstvo. Najbolji primer za to je prepodobni Maksim Kapsokalivit, koji kad je jednom celivao ikonu Bogomatere, posle dvogodišnjeg upornog moljenja njoj, najednom je osetio sladost i toplinu, koja se kosnula njegovog srca; mladi Georgije dok se prosto molio, iznenada je ugledao unutarnju svetlost i stekao neprestanu samodelatnu molitvu, itd. Postoje, međutim, i drugi bitni načini za zadobijanje unutarnje molitve, koji se neposredno odnose na nju. Kod Svetih Otaca nalazimo tri takva načina: 1. Često prizivanje imena Isusa Hrista; 2. Sabranost pažnje prilikom prizivanja; 3. Ulazak unutra u sebe, ili kako kažu Oci Crkve: silazak uma u srce. Pošto upravo ova sredstva na najbrži i najudobniji način otkrivaju i nama Carstvo Božje i otvaraju riznicu unutarnje duhovne molitve u našem srcu, veoma je prikladno da ih nazovemo ključevima za dopiranje ovom skrivenom blagu.

Read More

Čin odevanje rase i kamilavke

Monah na molitviKoji hoće da primi rasu, dolazi igumanu i pravi pred njim uobi­čajeni poklon. Iguman ga pita, da li od sveg srca pristupa monaškom životu, i da li je ova njegova namera posle dugog rasmatranja nepro­menljiva. A kada se on obeća da će nepovratno obitavati u manastiru u postu i molitvi, i da će se pomoću Božjom revnosno truditi da dan i noć napreduje u dobrodeteljima i u svima naloženim my poslovima, iguman mu pre svega naređuje da ispita kako valja sve grehe svoje i da se seti svega što je od mladosti učinio, pa da to ispovedi manastir­skom duhovniku, i da od njega dobije razrešenje i odobrenje da se spremi za prečešće Božanstvenim Tajnama. Posle toga iguman ga odmah pre­daje jednome od najiskusnijih manastirskih staraca naređujući mu da se vrlo oprezno stara o njegovoj duši i da ga poučava monaškom životu. Njemu pak koji hoće da postane rasonosac (= rasofor) iguman nare­đuje: da se u svemu pokorava starcu; da ga poštuje i slyša kao oca i učitelja; da pouke od starca prima kao od samoga Hrista; da gma veru i ljubav prema njemu; da svaki dan triput vrlo brižljivo ispituje svo­ju savest; da svagda ispoveda starcu dela i pomisli svoje, i da ništa nikada ne skriva od njega kao pred samim Bogom; da naredbe i pouke starčeve s ljubavlju pripna kao od samoga Boga, i da se usrdno stara da ih drži i ispunjava; a svrh svega da ništa (ma bilo to i najbolje dela) ne radi bez starčevog naređenja i blagoslova.

Kada iguman naredi, novak sa starcem ulazi u crkvu. Po dolasku igumana i bratije u crkvu, pred početak Časova, starac privodi igu­manu novaka koji ima primiti rasu, obojica prave metanije pred igu­manom, celivaju mu po običaju desnicu, i uzimaju od njega blagoslov; onda čine na obe strane poklon bratiji, staju pred svetim dverima, krste se i klanjaju triputa; zatim celivaju svete ikone, i poklonivši se odlaze na svoje mesto.

Read More