Putevi i greške početnika

krstJapanska izreka glasi: «Kada se u porodici rađa dete, cela porodica uči da govori».

Parafrazirajući ovu istočnu mudrost, može se nažalost reći: «Kada se u porodici pojavi hrišćanin, svi njegovi bližnji postaju mučenici». Ako sada ove redove čita neko od tvojih bližnjih, mislim da će se složiti sa mnom. Ako ih čita jedan od takvih hrišćana onda neću dobiti titulu manju od klevetnika. Neću saosećati sa prvim – mučenicima nije potrebno saosećanje, neću se takodje ni opravdavati pred drugim (to je potpuno nekorisno i čak štaviše nebezopasno). Prosto želim da podelim sa vama razmišljanja, koja su mi se nakupila tokom mog «hrišćanstva». Onima koji se čude zbog čega sam reč hrišćanstvo stavio pod navodnike, reći ću da ona bez navodnika priliči svetima, i neka me ne okrivljuju zbog smirenoslovlja.

Ali pre svega o terminima. Sve te duhovne bolesti, o kojima će se niže govoriti, nazivaću jednom rečju: «neofitstvo». Možda je to nepravilno – objedinjavati bolesti, koje imaju različito poreklo i tok. Verovatno je to nenaučno. Ali moj članak nije naučni traktat, već reakcija živog organizma na bol.

U Crkvi se formirala tradicija, prema kojoj se smatra da je neofit – čovek, koji nije u Crkvi deset godina već manje. Ali stvar nije toliko u vremenu. Taj period se može skratiti. Može li se zaobići? Ne znam. Nisam uveren. U krajnjoj meri, svi moji poznanici i ja sam, u prvom redu, prošli kroz taj vremenski period, kada smo se nekome činili tako uzvišeni i predivni. Predivni, zbog toga što Gospod novokrštenom, ocrkvoljenom čoveku, prema rečima Makarija Velikog, daje zalog Svetog Duha. Ali ljudima koji nas okružuju u tom periodu naše duhovne mladosti, se smrklo pred očima od pouka, farisejskih molitvi i navodjenja u pravoslavlje.

Read More

Neznani sudovi Božiji

sveca - goriNeki monah iz Skitske pustinje, idući u Aleksandriju da proda svoje rukodelje – jer je izrađivao korpice – vide neku sahranu. Bio je umro igemon (upravitelj, gubernator) dotičnog grada, veliki paganin, koji je pobio hiljade hrišćana, jer to beše u vreme velikih progona. Beše lep dan, i čitava varoš iđaše za njim, sprovođaše ga do groba. Kada je stigao nađe nekog velikog pustinjaka, koji življaše u pustinji 60 godina i življaše samo od korenja i s onim što nalazaše u pustinji, nađe ga pojedenog od hijene.

Onda je monah pomislio: sa koliko je počasti išao ka grobu igemon, koji je pobio hiljade hrišćana, a ovoga, koji je služio Bogu 60 godina i živeo samo o postu i molitvi, pojela je hijena! Kakve to sudove ima Bog? Čini mi se da Bog, budući predobar, dopušta i nepravedne stvari. Moliću se Bogu da mi pokaže kakvi su Njegovi sudovi, jer i pojedini ljudi rasuđuju protiv Božijeg promisla, Božijeg brigovođenja. Jedan je zao, grešnik je, a ide mu dobro. Drugi je dobar, ali su deca zla, žena je bolesna, a on uteknuvši od jedne nailazi na drugu nevolju. Jedan je zao a živi dugo, a drugi je dobar i umire rano. Gle, neki hrišćanin je dobar, moli se Bogu, posti, i samo na gnusobe nailazi, a drugi je zao, psuje, pije, i toga Bog ne kažnjava.

I tako, monah je uočio mnogo takvih stvari, kao što se kaže kod proroka Jeremije: Gospode, šta je, jer put zlih napreduje, a put pravih uvek je u nevolji.
I od toga dana počeo je da se moli: „Gospode, pokaži mi sudove Svoje, da ne bih sudio!“ I počeo je onaj monah da se moli Bogu da mu pokaže sudove Njegove: kako to da jedan, siromah, koji je svet i prav, bude bolestan, strada, nailazi na nevolje, a drugi, grešan, radi po svojoj glavi, a zdrav je i bogat, ima uspeha, postaje velik u službi, u časti, i u svemu mu ide dobro.

Read More

Pismo Ruskoga Vojnika

Nađeno u šinjelu Ruskog vojnika Aleksandra Zacepa, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu na finskom frontu.

pismo-ruskog-vojnikaČuj Bože….

Još nijedan put u životu nisam govorio sa Tobom, ali danas želim da Te pozdravim. Ti znaš da su mi od detinjstva govorili, da Te nema. I ja ludak sam poverovao. Tvorevinu Tvoju nikada nisam sagledao. I gle, noćas sam posmatrao iz kratera, što ga je napravila granata, zvezdano nebo, nada mnom. Neočekivano sam shvatio, diveći se svemiru, Kako surova može biti obmana. Ne znam Bože, hoćeš li mi pružiti ruku, ali ja ću ti reći i Ti ćeš me shvatiti nije li čudno, da se usred užasnoga ada, iznenada, pojavila svetlost i ja sam Te prepoznao? I osim toga ja nemam ništa više reći, još samo, da sam srećan, što sam Te upoznao. U ponoć je zakazan napad, Ali, ne plašim se: Ti na nas gledaš….. Signal. Šta ću? Moram da krenem. Bilo mi je lepo sa Tobom. Još želim reći, da će, što je Tebi znano, bitka biti teška, i, možda ću Ti, već noćas pokucati. I ako ti do ovoga trenutka nisam bio prijatelj, hoćeš li mi dozvoliti da uđem, kada dođem? Čini mi se, ja plačem. Bože moj, Ti vidiš, šta se sa mnom desilo, da sam danas progledao. Oprosti mi Bože moj, odlazim. I ne verujem da ću da se vratim. Kako je čudno, ja se smrti više ne bojim.

Hristos je propovedao i mogućnost drugih vera

samarejankaSveti Nikolaj Srpski – Da su hrišćani od početka bili netolerantni, to je fakt, no to je opšte poznati fakt kod svih religija u njihovoj mladosti i snazi, od kojih Hrišćanstvo u ovom pogledu ne čini nikakav izuzetak. Gladne teorije naših dana o „verskoj toleranciji” traže hrane svuda pa i u primitivnom Hrišćanstvu. S najvećom nepravdom traže je oni na ovom poslednjem izvoru. Jer ako netolerancija znači netrpljenje dva različna mišljenja, koja pretenduju oba na isključivu istinitost; ako je netolerancija ubeđenje jednoga čoveka, da je samo njegova vera ili njegova filozofija istinita među drugim neistinitim, zabludnim verama i filosofijama, onda su i Oci Crkve bili netolerantni; netolerantni i apostoli i misionari hrišćanski, netolerantan i sam Hristos.

Da je Hristos propovedao i mogućnost drugih vera pored Njegove, mogućnost jevrejskog fariseizma, rimskog idolopoklonstva, vavilonske mitologije itd. niti bi On bio osuđen na krst, niti bi pak — vaskrsao. Njegovo jevanđelje živelo bi kraći vek nego Gamalilovo. Da su Apostoli tolerisali druge vere, s njima bi hrišćanstvo i završilo svoju istoriju. Da su Oci Crkve tolerisali sve vere i jeresi svojih dana, oni se danas ne bi imali radi čega zvati Oci. Da su Kirilo i Metodije tolerisali Peruna i Striboga pored Hrista, još bi se po slovenskim gorama i stepama pušili stari mnogobožački žrtvenici. Rim — nekadašnji — tolerisao je sve vere svoje imperije, pa se spustio u grob neopojan od svoje vere, jer tolerišući tuđe vere, on je svoju izgubio. Početak tolerisanja drugih vera, početak je gubljenja svoje vere“.