Црквена јерархија

HristosКада говоримо о црквеној јерархији, о њеним богочовечанским вредностима и и димензијама, јерархија је од Вечног Архијерејa, Богочовека Господа Исуса Христа.. Зато је Богочовечност и суштина и мерило Јерархије, Јерархичности. Она је од Њега, и Он је у њој ( Еф. 4, 11-13) Отуда где год је Богочовек Исус Христос – Вечни Архијереј, тамо је јерархија и вечно свештенство ( Лк. 10, 16) Христос је Архијереј који стоји на челу небеске јерархије и читавог земаљског свештенства .Јерархија свој почетак има у Старом Завету, али не у чину Ароновом већ по “ чину Мелхиседекову“ ( Јевр. 5, 6). Мелхиседекцар Салимски јесте човек који је праобраз Христа Вечног Архијереја. Ово нам потврђују и речи Ап. Павла који каже да је Христос “ Свештеник по чину Мелхиседекову, а не по чину Аронову.“ ( Јевр. 7, 12 ). Мелхиседек је једини цар и свештеник Бога Вишњега. Он је у себи објединио два дара: царско и свештеничко. Мелхиседек је праслика Христова :

– Он се назива “ цар правде“ а знамо да се тај назив односи на Христа.;
– Мелхиседек је цар Салимски тј. цар мира и ово указује на Христа јер је Он “ Бог мира „( Фил. 4, 9).;
– За Мелхиседека се каже да “ његови дани немају почетка нити му живот има свршетка“ а знамо да је Бог Логос Друго Лице Свете Тројице, и Он је надвремен и вечан;
– За Мелхиседека се каже да је “ без оца, без матере, без родослова“. (Јевр. 7, 3) и ове три карактеристике се односе на Христа Тј. на његову Божанску природу;
– Мелхиседеково свештенство је вечно као и Христово.
– Мелхиседек нема наследнике: Његово свештенство је узвишеније од левитског ( Јевр. 7, 4 – 10).
– Мелхиседек је пред Аврама изнео хлеб и вино, што представља паобраз Тела и Крви Христове.
– Када се све погледа повезаност између Мелхиседека и Христа постоји. Мелхиседек је образац а Христос је Истина. Христос је средишња личност за коју је везана тајна новозаветног свештенства и новозаветне јерархије.
Апостол Павле када у посланици Јеврејима каже да веће благосиља мање (Јевр. 7, 7 ) у теологији ово није дошло до изражаја, док није Дионисије Ареопагит рекао да црквена јерархија подражава небеску јерархију.

Read More

Правила поста

Andjeo cuvar

Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље.
Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже свети Јован Златоусти: „Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког – благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног – своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“.

На питање: која је мера поста? св.Василије Велики одговара: „У духовном посту мера је једна и важна за све – потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, паштили око спремања омиљених и скупих јела“

Света Црква је установила постове:
1) Опште постове обавезне за све хришћане. То су: Ускршњи пост, Апостолски, Богородични и Божићни пост, затим среда и петак преко целе године, Воздвижење Часног Крста, Усековање и навечерје Богојављења ( Крстовдан ).
2) Месни пост установљен на појединим местима поводом какве несреће, поплаве, болести и слично.
3) Посебан пост по нарочитом обичају или по налогу духовника.

Read More

Икона Богородице Млекопитатељнице

mlekopitateljnicaИкона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: „Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао“ (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: „Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету“.

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: „Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?“ – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

Read More

Импресум

Impressum Webseiten Cerovica

Angaben zur allgemeinen Informationspflicht gemäß (§§ 4 – 6) Telemediengesetz

Read More