Алармантна статистика у Церовици

star-kucaСрпска православна парохија Церовица је састављена од два села:Церовица и Витковци. Због текста који слиједи намјерно наглашавам да су два села. Као и свака друга парохија, тако и наша води у својим административним пословима и статистику парохије.. Наиме, по показатељима картона домаћинстава на нивоу цијеле парохије дошли смо до застрашујућих података. У периоду од фебруара 2006.године па до фебруара 2009. године затворено је (остало пусто) у Церовици 10 домаћинстава. По једно живи у 70 домаћинстава. Домова у којима нико не живи због расејаности, највише по западним земљама,а са цијелим породицама је 25. У истом периоду статистика говори да је у Витковцима слично стање и то: затворено (пусто) 3 домаћинств, у 39 домова живи по једно, опет и овдје они који су се привремено раселили по западним земљама те у њиховим кућама нико не живи износи 22 домаћинства. У тим западним земљама наша дјеца се одгајају у туђим вртићима, у туђим школама туђу књигу уче. Говорећи туђи језик заборављају свој. У школи учећи туђу вјеронауку неће никад научити своју, прађедовску. И тако дан по дан, година по година, дјеца уче и расту, ту се десе и прве љубави а касније и брак, који се опет касније, по западном обичају убрзо распадне. Тамо ће, хтјели или не, попримити обичаје запада. Мислиће да је лакше шетати пса или мачку, него ли рађати и имати поколење. И тако, како године пролазе а она бивша дјеца која су се школовала на западу, несвјесно забораве и ко су и шта су и којој вјери припадају. Забораве на куће гдје су им се ђедови родили и борили и помрли. Ето како куће остају пусте, обрасле остругама и тугом и јадом. Прађедовски праг остаје да јеца и тугује за дјецом и унуцима који би да су хтјели, у предвечерје љетног дана, сједили на њему и бројили старе шљиве и трешње. Та стара дебла, што су руке прађедовске с тешком муком његовале.

Извор: протојереј-ставрофор Мирослав Живковић.

Савет подвижницима

kosmas_aitolos1. Почетак монашког одрицања (од света) јесте страх Божији . Монах који нема тог страха остаће ван двери Царства Небескога.

2. Почетак живота монашког јесте добро знање; незнање Бога помрачава душу монахову.

3. Добри удео монахов јесте целомудреност и освештање; без њих се монах лишава свога удела у наслеђу Отаца.

4. Подвижништво монахово састоји се у размишљању над (Светим) Писмом и у творењу заповести Божијих. Монах који се не посвећује овоме није подвижник.

5. Храна монахова јесте творење воље Божије, а пиће његово – испуњавање заповести Христових. Јер чулна храна не приближава монаха Богу, већ „иде у трбух и избацује се напоље” (Мт. 15, 17).

6. Корак монаха који побожно корача клизи преко црквених степеника. Побожан је корак онога монаха који не прелази из дома у дом (Лк. 10, 7).

7. Живот монахов мора бити непорочан да не би постао предмет подсмеха „жена натоварених гресима” (2. Тим. 3, 6). Јер жена која чини блуд по домовима јавља се стрелом искушења (која пробада срце монахово).

8. Монах треба (свагда) да се саветује са (човеком) разумним, а савет неразумнога не сме наћи места у срцу његовоме.

9. Монах који стражи певајући псалме, славословља и духовне песме (Кол. 3, 16; Ефес. 5, 19) одгони (од себе) ноћна привиђења. Али, када монах, погордивши се својим делима, почне да се одаје сну, онда он постаје онај који плете паучину.

10. Добри монах се избавља мрежа ђавољих помоћу крснога знамења. Монах земни и склон ономе што је земно пада у замке сатанске.

Read More

Умна Молитва или молитва срца

ТРИ  КЉУЧА ЗА ОТВАРАЊЕ УНУТАРЊЕ МОЛИТВЕНЕ РИЗНИЦЕ НАЂЕНИ У ДУХОВНОМ БОГАТСТВУ СВЕТИХ ОТАЦА

umna -molitvaУ срце моје сакрих речи Твоје (Пс. 119, 11).

Ум треба да се труди свим силама да се уздиже горе (Катафигиот, гл. 19). Ако сваки човек има своја лична својства, наклоности и способности, онда се један и исти циљ постиже различитим путевима, на разне начине, који воде томе циљу. То важи и за задобијање унутарњег молитвеног делања: оно се стиче разним путевима, о чему нам сведоче опитна запажања Светих Отаца. Једни од тих начина су општи, како за успех у молитви, тако и за напредак у хришћанском животу. У њих спада, по речима светог Симеона Новог Богослова, безусловно послушање; спада такође – врлински и подвижнички труд. О томе пева Црква у својим песмама: „Пронашао си труд, богонадахнути, за постизање боговиђења“ (тропар свештеномученику). Ту спада исто спољашње мољење за унутрашњу молитву: Господе, научи нас да се молимо (Лк. 11, 1); као и особито благодатно дејство. Најбољи пример за то је преподобни Максим Капсокаливит, који кад је једном целивао икону Богоматере, после двогодишњег упорног мољења њој, наједном је осетио сладост и топлину, која се коснула његовог срца; млади Георгије док се просто молио, изненада је угледао унутарњу светлост и стекао непрестану самоделатну молитву, итд. Постоје, међутим, и други битни начини за задобијање унутарње молитве, који се непосредно односе на њу. Код Светих Отаца налазимо три таква начина: 1. Често призивање имена Исуса Христа; 2. Сабраност пажње приликом призивања; 3. Улазак унутра у себе, или како кажу Оци Цркве: силазак ума у срце. Пошто управо ова средства на најбржи и најудобнији начин откривају и нама Царство Божје и отварају ризницу унутарње духовне молитве у нашем срцу, веома је прикладно да их назовемо кључевима за допирање овом скривеном благу.

Read More

Чин одевање расе и камилавке

Monah na molitviКоји хоће да прими расу, долази игуману и прави пред њим уоби­чајени поклон. Игуман га пита, да ли од свег срца приступа монашком животу, и да ли је ова његова намера после дугог расматрања непро­менљива. А када се он обећа да ће неповратно обитавати у манастиру у посту и молитви, и да ће се помоћу Божјом ревносно трудити да дан и ноћ напредује у добродетељима и у свима наложеним мy пословима, игуман му пре свега наређује да испита како ваља све грехе своје и да се сети свега што је од младости учинио, па да то исповеди манастир­ском духовнику, и да од њега добије разрешење и одобрење да се спреми за пречешће Божанственим Тајнама. После тога игуман га одмах пре­даје једноме од најискуснијих манастирских стараца наређујући му да се врло опрезно стара о његовој души и да га поучава монашком животу. Њему пак који хоће да постане расоносац (= расофор) игуман наре­ђује: да се у свему покорава старцу; да га поштује и слyша као оца и учитеља; да поуке од старца прима као од самога Христа; да гма веру и љубав према њему; да сваки дан трипут врло брижљиво испитује сво­ју савест; да свагда исповеда старцу дела и помисли своје, и да ништа никада не скрива од њега као пред самим Богом; да наредбе и поуке старчеве с љубављу припна као од самога Бога, и да се усрдно стара да их држи и испуњава; а сврх свега да ништа (ма било то и најбоље дела) не ради без старчевог наређења и благослова.

Када игуман нареди, новак са старцем улази у цркву. По доласку игумана и братије у цркву, пред почетак Часова, старац приводи игу­ману новака који има примити расу, обојица праве метаније пред игу­маном, целивају му по обичају десницу, и узимају од њега благослов; онда чине на обе стране поклон братији, стају пред светим дверима, крсте се и клањају трипута; затим целивају свете иконе, и поклонивши се одлазе на своје место.

Read More