O селу Церовица

cerovicaИзмеђу жељезничке пруге Добој – Бањалука и цесте Добој – Јелах – Прњавор налази се једна лијепа црквица на једном брежуљку званом Гојаковац. Само мјесто Гојаковац добија свој назив из турског времена. Наиме, ту се у борбама против Турака истакао чувени хајдук Гојко, кога су Турци мучки убили. На успомену на хајдука Гојка пређашњи становници дадоше име мјесту „Гојаковац“. Гојаковац је познат и по томе што је на њему саграђена црква и школа. Он је био први центар писмености и културе. Такође је и у економском погледу одиграо врло важну улогу, пошто су ту никле прве трговине. Гојаковац  јесте један мали засеок села Церовице. По називу села и парохија Добија своје име „церовичка“. Некада су на подручју овога села, а и цијеле парохије биле непрегледне шуме. Највише је расло дрво цер и по њему и село добија име Церовица. Првобитни становници Церовице су дошли из разних крајева а нарочито из Херцеговине. Као најстарије породице третирају се „Јосићи“ и „Анђелићи“ поријеклом из Херцеговине. Дошавши у овај крај, суочили су се са многим потешкоћама. Као прво требало је искрчити шуме. А послије посао већ иде лакше. Затим су основали и гробље и то на Гојаковцу. Ту су се одржавали и први молитвени скупови, најприје под отвореним небом а затим под шатором. На молитве су долазили не само мјештани села Церовице, него мјештани и других села: Церовица, Витковци, Блажевци, Бобаре, Врела, Радња Горња, Радња Доња, Станари, Рашковци, Љеб, Осредак, Доња и Горња Остружња. Изградњом цркве у Станарима, основана је станарска парохија која се састоји од: Станара, Рашковаца, Љеба, Осредака, Горње и Доње Остружње. Касније је Осредак отпао од Станара тиме што је себи саградио цркву и припојио се парохији чечавској. На молбу проте Николе Мандића и осталих вјерника села: Врела и Горње Радње да им се одобри припајање парохији теслићкој. преосвећени епископ Лонгин је удовољио. Тако је церовичка парохија остала врло мала и то Церовица, Радња Доња, Витковци, Блажевци и Бобаре. На територији Церовице живе Срби. Клима је умјерено континентална. Пошто је терен брдовит, народ се бави сточарством и земљорадњом. Сада већ преовладава радништво које је запослено широм наше земље и свијета. Народ ове парохије био је одувијек побожан и на врло високом моралном степену. Свакако као такав он је чезнуо, тј. имао је жељу да једног дана сагради свети храм гдје ће се састајати и заједнички упућивати молитве Господу Богу.

novine

Што су жељели то су и дочекали. Два предлога гдје ће се зидати нови храм била су одбачена. Један предлог био је у селу Доња Остружња, мјесто звано „клупе“ а други Доња Радња „брдо Благојевића“. Пошто су у то вријеме Анђелићи били највиђенији људи а први по богатству, успјели су да приволе већину народа да се црква сагради на „Гојаковцу“ . У ту вријеме на Гојаковцу се налазио неки турски бег, који је приликом повлачења дао одобрење за градњу цркве. Најприје је основан грађевински одбор на чијем се челу налазио угледни прота Коста Анђелић, син свештеника Васе Анђелића. Прота Коста узео је на себе сву одговорност. Успио је од аустријских власти да добије одобрење за изградњу цркве. Са још неколико угледних људи прота креће на пут. Ишао је од мјеста до мјеста по свој Босни и Херцеговини сакупљајући добровољне прилоге. У том подухвату је и успио. Одмах се приступило изградњи цркве. Када је изградња почела незна се тачно, али се зна да је храм довршен 12. јуна (30.маја)1891. године а освећен 12. јула (29.јуна) 1892. храм је посвећен Св. апостолима Петру и Павлу. Од темеља до крова црква је зидана каменом, а покривена је цријепом званим копитар. У цркви се налази и звоник у коме су у почетку била смјештена два звона: једно велико и друго средње, која су свечано освећена на Митровдан 1892. године. Ову цркву постигла је катастрофа у првом Свјетском рату тиме што су аустро-угарске власти однијеле звона са цркве и никада их више нису вратили. Ни други Свјетски рат није novneпоштедио ову цркву. Злогласне усташе ушле су у цркву, оштетиле иконостас, предолтарске свећњаке, из цркве однијели златни крст, златни путир и многе друге вриједности. Тек за вријеме Краљевине Југославије успјело се набавити само једно овеће звоно. Углавном храм је задржао свој првобитни изглед. Иконостас је стар колико и црква. Име умјетника који је иконе радио је непознато. Ова село, од свога почетка па до данас ималo је много угледних и еминентних свештеника од којих можемо да поменемо: Квржић Јову (Доња Радња) ,3рнић Тодора (Церовица) .Од свих њих најважније мјесто заузима чувена лоза свештеника из породице Анђелића. Први свештеник у Анђелићима био је поп Васо, отац проте Косте. За проту Косту зна се да је завршио основну школу у Тешњу.код чувеног учитеља Стеве Петрановића. Да ли је учио богословију то је непознато. Још се зна и то да га је рукоположио Епископ Пајсије 15. и 16. септембра 1872. године. Од свих свештеника он је био најзаслужнији и пред Богом и пред  људима. Успио је да изгради цркву и прву српску школу. Основана је црквено-школска општина која је постојала до другог свјетског рата. Да је та Општина постојала говори „Благајнички дневник“ који се и данас чува у архиви црквене општине.

Историја православља у Поусорју Парохија церовичка