O Monaštvu – Episkop Ilarion Alfejev

Vi ste svetlost svetau

Ima nešto suštinski isto između braka i monaštva. To nisu dva suprotna puta, nego dva puta, koji su u mnogome bliski jedan drugome. Čovek kao individua – biće u potpunosti vredni, jedino ukoliko se realizuje kao ličnost u opštenju s drugima. I u braku ispunjenje onoga što nedostaje proishodi kroz dobijanje druge „polovine”, drugog „ja”, kroz dobijanje „drugog”. U monaštvu se kao ovaj „drugi” javlja Sam Bog. Tajna monaškog života ogleda se u tome da se onaj koji je primio monaštvo potpuno orijentiše u svom životu prema Bogu. Čovek se razumno i dobrovoljno odriče ne samo braka, nego i mnogo čega drugog, dostupnog običnim ljudima, da bi se maksimalno usredsredio na Boga i posvetio mu sav svoj život, sve svoje pomisli i dela. I u tom smislu monaštvo je blisko braku. Nije slučajno da su mnogi Oci Crkve poredili monaški život sa životom supružnika i govorili o stremljenju čovekove duše ka Bogu, izražavajući se isto kao kada su govorili o supružničkom životu. Vidljivo je da je jedan od osnovnih tekstova korišćen u asketskoj literaturi, posvećenoj monaštvu, bila biblijska knjiga Pesma nad pesmama premudrog Solomona, koja govoreći o ljubavi između čoveka i žene, dodiruje takve dubine čovekove prirode, da se u istom stepenu može odnositi i na tu ljubav koja postoji između duše čovekove i Boga. Duša hrišćanina je nevesta Hristova, i baš na tom planu u monaštvu se realizuje onaj „bračni potencijal” koji postoji u svakom čoveku. Sve to što nedostaje čoveku, individui, da bi postao ličnost, persona, da bi spoznao svoj lični život sam i u odnosu s drugima, u monaštvu se dostiže opštenjem s Bogom. To je prvo.

Drugo Čovek ne bi trebao da prima monaštvo samo na osnovu toga što nije mogao stupiti u brak. Veoma često mladi ljudi, posebno posle seminarije, se nalaze u dilemi: sazreli su za sveštenosluženje, dobili duhovno obrazovanje, spremni su da počnu živeti samostalnim životom odraslih ljudi, ali usled ovih ili onih okolnosti nisu uspeli da „reše porodično pitanje”, da nađu sebi životnu saputnicu. I dešava se da arhijereji počnu da vrše pritisak na takvog čoveka: ako se ne ženiš, znači, primaj monaštvo i rukopoloženje. To je sigurno sasvim nedopustivo, jer isto kao i za brak, i za monaštvo čovek treba da bude zreo, i bilo kakva žurba, tim pre pritisak, je u ovakvom slučaju neumesan i nedozvoljen. Monaštvo se može primiti samo u jednom slučaju – ako čovek oseća prema tome snažan priziv. Monaški priziv ne može biti trenutna želja: ona treba da sazreva u čoveku tokom dužeg vremena, da postaje sve jasniji, sve jači. Ako čovek nije uveren u svoj priziv, koleba se, tada ne bi trebalo da prima monaštvo. U besedi o braku govorio sam gotovo isto tako, da ne bi trebalo stupati u brak dok postoji sumnja da je baš taj čovek upravo onaj sa kojim si spreman da podeliš sav svoj život, radi kojeg si spreman da žrtvuješ svoj život. Isti pristup treba da bude i u odnosu na primanje monaškog postriga.

Treće. Monaštvo ima razne spoljašnje oblike. Ima monaha, koji žive u manastirima, ima i onih koji žive u svetu. Ima monaha koji ispunjavaju crkveno poslušanje, npr. koji predaju u duhovnim seminarijama, ima monaha koji se bave delima milosrđa. Ima monaha sveštenoslužitenja u parohijama. Jednom rečju spoljašnja slika monaškog života može biti veoma raznovrsna. Ali unutrašnja suština se time ne menja. A ona se sastoji, kako se meni čini, iz dve stvari – osamljenosti i u neprestanom stajanju pred Bogom. Prema tome, onaj čovek koji ne oseća priziv prema osamljivanju, a da uz to i sav svoj život bez ostatka može predati Bogu, ne bi trebalo da postane monah.

Ima slučajeva, da mladi ljudi primaju monaštvo, orijentišući se prema ovim ili onim mogućnostima, koje prema njihovom mišljenju, mogu da dobiju ako prime postrig.

Ogromnu i tragičnu grešku čine ljudi, koji primaju postrig radi crkvene karijere. U savremenoj praksi Pravoslavne crkve arhijerej može postati samo monah. I dolazi do toga da ljudi koji teže karijeri primaju monaštvo da bi dostigli visok položaj u crkvi. Ali te položaje dostižu samo malobrojni jer je monaha mnogo, a episkopa malo. Nije retkost da takvi ljudi u zrelom dobu dolaze u takvu situaciju da shvate da je njihova želja nedostižna, i da su oni „ispali iz kruga” ili da nisu ni ušli u taj „krug” koji sačinjava kadrove za arhijerejsko služenje. I dolazi do strašne krize. Čovek shvata da je on uništio svoj život, lišivši se mnogo čega radi neke iluzije. Sličnih situacija ne bi trebalo biti. Monaštvo bi trebalo primati samo onda ako je čovek u potpunosti orijentisan na Boga, ako je spreman da da sav svoj život za Boga, da ide kroz uska vrata. Monaštvo – to je maksimalan izraz tog “uskog” puta, o kojem govori Gospod (Mt. 7:13, Lk. 13:24). To je put dostizanja unutrašnjih visina, put unutrašnjeg bogaćenja pri spoljnim gubicima. Primanje postriga radi nekakvih spoljnih ciljeva iskrivljuje samu suštinu monaštva.

Nedopustivo je primanje monaštva i po poslušanju. Na žalost često se dešava da se čovek u određenom periodu svog života ne može odlučiti da li da primi monaštvo ili da stupi u brak. Pošto nema dovoljno unutrašnje snage da sam donese rešenje, on sebi kaže: „Otići ću duhovniku (tipa: idem nekom starcu), i šta mi on kaže takva će biti volja Božija”. Takav stav nije ispravan. Sva odgovorna rešenja čovek treba da donosi sam. I da snosi za njih u potpunosti odgovornost. Naravno, niko ne može garantovati da neće doći i do greške. Mnogi ljudi su grešili u izboru svog životnog puta. Ali čovek koji je sam dozvolio da se desi neka greška, sam je može i ispraviti, čak i ako ga to bude skupo stajalo. Ako je došlo do greške radi nekog drugog, i čovek shvati da se njegov život nije ispunio jer je on nekada, po nerazumnosti, nesmotreno, poverio rešenje svoje sudbine drugome, tada takvu grešku nema ko da ispravi.

U besedi o braku govorio sam da postoje dva vida braka: brak kao tajna i brak kao saživot. Isto se može reći i za monaštvo: ono može biti tajna, a može i da ne bude. Monaštvo, koje se javlja kao tajna, preobražava sav čovekov život, menja ga u korenu, radikalno.

Možemo dodati, da postoji savršeno nepravilna tradicija, nasleđena još iz tog vremena, kada se naša Crkva nalazila pod snažnim uticajem zapadne sholastike,- da se pravi razlika između tajni i obreda i da se brak smatra tajnom, a monaški postrig kao oblik crkvenih ceremonija, lišenih suštinskog karaktera. Monaški postrig – isto je takva tajna, kao i druge tajne Crkve, jer sadrži u sebi sve oblike tajne. Čovek koji prima monaštvo, dobija drugo ime, slično kao što se to odvija na krštenju. On se oblači u nove odežde. Kao i u tajni Krštenja, po veri Crkve, čoveku se opraštaju gresi, između ostalih i oni koji predstavljaju kanonsku prepreku za dobijanje svešteničkog čina. I čak je u samom činu monašenja postrig nazvan tajnom, kada onaj koji postriže govori onom kojeg postriže: „Pristupio si ovoj velikoj tajni”. Ali monaštvo se samo tada ostvaruje kao tajna kada se prima po prizivu da bi postalo put unutrašnjeg usavršavanja, put ushođenja čoveka po ovoj „lestvici” zadobijanja dobrodetelji i borbe sa strastima, koju je tako prekrasno opisao u svojoj klasičnoj knjizi sv. Jovan Sinajski. U kojem slučaju se može reći da se monaštvo nije obavilo kao tajna, da je primanje postriga bilo bezuspešno ili pogrešno? U tom slučaju, kada je čovek primio postrig ili protiv svoje volje, po poslušanju drugom licu ili u suviše ranom uzrastu po sopstvenoj nerazumnosti ili pod uticajem raspoloženja ili entuzijazma, koji su kasnije prošli. Takav čovek, već postavši monah, shvata da je napravio grešku, da on za monaški život uopšte nije predodređen. Iz takve situacije postoje tri izlaza. Prvi izlaz je da čovek sebe izmeni: on kaže sebi da, pošto je već postao monah, pošto ga je Bog već priveo ovom načinu života, treba da učini sve da monaštvo postane uistinu tajna jedinstva s Bogom. I čovek se trudi uz pomoć Božiju da uskladi svoj život prema neophodnom asketskom načinu života. To je bolja varijanta, ali, nažalost, takvo rešenje je prilično retko.

Češće se susreću druga i treća varijanta. Druga varijanta: čovek ostaje u monaštvu, da ne bi narušio monaške zavete, ali pri tom ne oseća ni radost, ni oduševljenje od toga što je monah, već samo „teško tegli”, proklinjući svoju sudbinu. Treća varijanta: monah napušta manastir, „razmonašuje se”, kako kažu u narodu, postaje mirjanin.

Teško je reći, šta je bolje. S jedne strane monaški zaveti se daju jednom i za svagda, i prema kanonskim pravilima Crkve, čak i onaj monah koji je skinuo sa sebe monašku odeću i stupio u brak, nastavlja da bude monah, ali pali monah, koji živi u grehu. Bivši monasi, koji stupe u brak, ne dobijaju crkveni blagoslov za bračni život i ne mogu biti venčani u crkvi, osim u retkim izuzecima. Takva je tradicija Pravoslavne Crkve. U tom smislu monaški zaveti postavljaju pred čoveka veću odgovornost nego bračni zaveti: Crkva može priznati razvod, ali nikakvo „razmonašenje” crkveni kanoni ne priznaju. I ako u brak može čovek stupiti dva puta, monaški zaveti se ne mogu davati dvaput.

Tokom dve godine moga monaškog života ja sam živeo u manastiru, u kojem je gotovo svaki drugi monah kršio zavet i odlazio iz manastira. Neki od onih koji su otišli su se ženili. Po pravilu, takvi brakovi su bili nesretni i brzo su se raspadali. Sećam se slučaja, kada je čovek napustio monaštvo samo dva dana posle postriga, što je bilo potvrda o njegovoj potpunoj unutrašnjoj nespremnosti za monaški život. Sećam se i drugog slučaja: Mladi čovek je stupio u manastir sa velikim entuzijazmom, iskreno je hteo da se odrekne sveta, da vodi svet način života, ali je po prirodi bio društven, svetski čovek, a u manastiru nije našao tu duhovnu hranu, to duhovno rukovodstvo koje bi ga moglo zadržati na putu monaškog života, i učiniti taj duhovni život ispunjenim. Na kraju je počeo da gubi trezvenost i kontrolu nad sobom, počeo je da ide u grad, da se viđa sa ženama, počeo da svira u rok-grupi (u prošlosti je bio muzičar) .Dalje- alkohol, narkotici. Na kraju je otišao iz manastira, oženio se, razveo se i ne doživevši 40 godina umro je od predoziranja narkoticima. Takvi i drugi slični slučajevi učvrstili su me u uverenju da rešenje o monaškom postrigu može biti doneseno samo kroz veoma trezveno i ozbiljno razmišljanje, samo nakon što je želja da se živi monaškim životom čvrsto utvrđena, kada se čovek uveri da je to njegov priziv, samo posle dugog ispitivanja.

Veoma često kontaktiram sa mladim ljudima, koji se nalaze na raskrsnici. Neki od njih govore: „Razmišljao sam o monaštvu, ali u meni je sumnja, kolebanje.” Takvim ljudima obično govorim, da sve dotle dok kod njih postoji i senka sumnje, pa i malo kolebanje, ne bi trebalo da prime monaštvo. Savetujem da ne žure, da pričekaju bar tri godine, a zatim da provere da nije oslabila ova želja, da se nije ohladila i ako se ona sačuvala, tada mogu da se reše da prime monaštvo. Greška može imati kobne posledice, tako da pošto da monaški zavet, a zatim shvati da monaštvo nije po njegovim silama, čovek retko može biti sposoban da se vrati u normalan život. On ostaje ceo svoj budući život duhovno istraumiran, moralno obogaljen.

Kao i brak, i monaštvo ima svoju dinamičnost, i monah se može razvijati u pozitivnom ili u negativnom smeru. U monaštvu čovek ne stoji u mestu: on ili je na putu ka Bogu, malo pomalo skupljajući duhovni potencijal ili postepeno gubi one male početničke zalihe, koje poseduje svaki onaj čovek koji je primio monaštvo. U tom smislu, naravno, veoma je važno da je čovek od samog početka pravilno nastrojen. Kao i u braku u monaštvu je moguća početnička euforija, a posle nje razočarenje. Dešava se da primivši postrig čovek prvih dana ili meseci živi jednostavno rečeno – na nebu, sretan je, čini mu se da su se ostvarili njegovi snovi, da je monaški život baš to što je on tražio. Ali posle toga dolazi do otrežnjenja. Čovek počinje sagledavati da i monaški život ima svoje teškoće i iskušenja na koje on nije bio spreman. Veoma je važno preživeti taj kritični momenat. Ako u braku supružnici mogu udvoje prebroditi kritične situacije, u monaštvu je čovek ostavljen sam sa sobom. Naravno on nije sam, ako prebiva u Bogu, ali monah često nema podršku od ljudi. Često mu nedostaje pravilno duhovno rukovodstvo, posebno u naše vreme, u kojem iskusnih duhovnika ima malo. U sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi je bilo samo 18 manastira, ali čak i tada su se žalili da im nedostaju iskusni duhovni rukovodioci. Danas je broj manastira prešao 500, ali broj duhovno iskusnih nastavnika se nije povećao. Duhovni rukovodioci treba da uzrastaju desetinama godina, i da bi oni uzrasli, treba da postoji trajna monaška tradicija. Sami duhovnici treba da budu učenici iskusnih nastavnika. Sila monaštva se sastoji upravo u nasleđu duhovnog rukovođenja, koje, kao i apostolsko nasleđe, počinje od prvih hrišćanskih vremena: duhovno iskustvo se prenosi od učitelja učeniku, a posle učenik sam postaje učitelj i prenosi iskustvo svojim učenicima.

U istoriji hrišćanske svetosti nije mali broj primera kada se monaški opit prenosio od učitelja učeniku. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je bio učenik prepodobnog Simeona Isposnika.  Dobivši od učitelja velika znanja u oblasti asketskog i mističkog života, on ih je zapisao i predao svojim učenicima. Nikita Stitat, koji je napisao žitije Simeona Novog Bogoslova, bio je njegov blizak učenik. I sam Nikita Stitat je, naravno, imao učenike. Neprekidan tok nasleđivanja duhovnog iskustva se prenosi od davnih vremena do naših dana. Čak i u sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ovaj tok se nije prekidao, iako je bio oslabljen: duhovno iskusni rukovodioci, starci, bili su tih godina velika retkost, ali su oni ipak postojali.

A šta se dešava sada? Otvori se manji manastir, episkop postavi tamo 23-godišnjeg igumana, taj uzme sebi nekoliko dvadesetogodišnjih poslušnika, i oni počinju jedan drugoga da vaspitavaju. Nema nikakve garancije da će mladić, koji je postavljen tamo za namesnika samo radi toga jer je bilo potrebno da crkva koja je dobila manastir nekoga hitno tamo naseli, zaista i postati dobar nastavnik za mladiće koji su došli ovde, iako možda i sa velikim entuzijazmom i zagrejanošću, ali usled nedostatka duhovnog rukovodstva, mogli bi se razočarati i naći na krivom putu.

Meni se čini da, isto kao i primanje svešteničkog čina, tako i primanje monaštva treba da bude u zrelom dobu. U davnim vremenima ne samo da nisu postrizavali petnaestogodišnjake, sedamnaestogodišnjake, nego čak ni dvadesetogodišnjake. Na postrig se spremalo veoma dugo. Pre nego što će stupiti u manastir, čovek je dugo razmišljao o tome. Niko nije insistirao da on ide u manastir, kako to sada čine neki duhovnici, podstičući mlade da prime monaštvo. Stupivši u manastir, čovek se dugo nalazio u zvanju poslušnika, i ako bi se razočarao, mogao je mirno da ode, i da živi duhovno ispunjenim životom i u svetu. I samo ako bi čovek provevši mnogo vremena u manastiru, shvatio da je to njegov put, tada bi ga postrigali. Na takav način postrig nije postajao početak njegovog monaškog životnog puta, nego nastavak njegovog dugogodišnjeg opita: postrig je tada bio potvrda da je čovek prizvan u monaštvo, da njegova želja da postane monah nije bila nezrela, brzopleta, nego da je to bila njegova sopstvena želja, a ne želja nekog drugog koji se trudio da ga prinudi na monaštvo.

Govorim o tome, iako dobro znam, da možete napomenuti da sam ja sam primio monaštvo u dvadesetgodišnjem uzrastu. Na to mogu samo odgovoriti da sam ja imao sreće, moja odluka da primim monaštvo je bila, možda, mladalačka, nezrela, al ipak, u proteklih 13 godina ni jedne sekunde nisam osetio razočarenje niti pomislio: „Da nije to bila greška?” Čak i u najtežim trenucima, kojih je bilo mnogo, nikada nisam osetio da bi moj priziv mogao biti nešto drugo.

Drugi su imali manje sreće. Poznat mi je ne mali broj slučajeva kada je čovek, primivši monaštvo u mladosti, posle nekog vremena spoznao da je to bila greška, ali je i dalje ostajao u manastiru, „teško tegleći” bez oduševljenja, bez radosti. Viđao sam monahe koji su neprestano u stanju uninija i kojima je sve u ovom životu dojadilo. Da bi se nekako utešili, oni ili idu na konsultacije psihoterapeutima, ili po ceo dan slušaju klasičnu muziku ili traže utehu u alkoholu.

Ako je monaštvo primljeno sa ispunjavanjem svih nabrojanih uslova, po prizivu, ono može postati za čoveka izvor otvaranja njegovih unutrašnjih potencijala, dati mu one mogućnosti koje mu ne daje život u svetu. Monah je po opredeljenju oslobođen mnogih stega, koje vezuju čoveka u svetu. Monah ima mogućnost da se usredsredi samo na glavno, i ako on usmeri svoj život na to glavno – na to što predstavlja „jedino potrebno”, tj. na samoga Boga, – ono što dobije može biti veoma veliko. Pre svega on može spoznati iz sopstvenog iskustva, šta znači ta bliskost čovekove duše s Bogom, o kojoj su sv. Oci pisali u objašnjenjima Knjige Pesma nad pesmama. On može poznati Boga, ili kako je govorio otac Sofronije, citirajući reči apostola Jovana Bogoslova, „videti Boga kakvim On jeste”. On može zadobiti mnoge duhovne navike i dostići svetost. Naravno, put ka svetosti je otvoren svakom čoveku nezavisno od toga da li je on monah, sveštenik ili mirjanin, živi li on u manastiru ili u svetu. Ali monaštvo može dati čoveku posebne uslove, pri kojima se on susreće sa manje prepreka, nego mirski ljudi. Na monaškom putu se nalaze druge vrste prepreka – ona iskušenja, koja nisu poznata ljudima koji žive u svetu. To je posebna borba, poseban podvig. Ali, ponavljam, mogućnost otvaranja svojih unutrašnjih potencijala, posvećivanja svoga života Bogu daruje se onim monasima, koji su primili postrig po prizivu.

Monaštvo, kao što sam već rekao, je najradikalniji vid toga prolaženja „kroz uska vrata”, na koje je Gospod prizvao sve hrišćane. U drevnoj Crkvi se monaštvo gradilo postepeno. Postojale su grupe asketa, podvižnika, koji su davali zavet bezbračnosti, neki od njih su odlazili u pustinju, drugi su ostajali da žive u gradu. Oni su za svoj glavni cilj postavili duhovni rad nad samim sobom- to što se u Starom Zavetu zvalo „stajanjem pred Bogom”, kada je sav čovekov život bio orijentisan na Boga, kada je svako delo, svaka reč njegova bila posvećena Bogu. U Sirijskoj Crkvi u IV veku ovi podvižnici su se nazivali „sinovima Zaveta” ili „kćerima Zaveta”: oni su davali zavet bezbračnosti, da bi posvetili sebe služenju Bogu i Crkvi. U Kapadokiji u tom vremenu se ubrzano razvijalo monaštvo, osnivale su se asketske obitelji. Važnu ulogu u formiranju kapadokijskog monaštva je odigrao svetitelj Vasilije Veliki. Od njega je do nas došlo nekoliko zbornika pravila življenja. Obično se smatra da su to monaška pravila, iako se reč „monah” kod njih nije upotrebljavala. Radi se o tome da je Vasilije Veliki pisao svoja pravila ne samo za monahe, nego i za sve asketski nastrojene hrišćane – sve one, koji su hteli da usklade svoj život prema Jevanđelju. Jer je monaštvo u osnovi – ništa drugo do jevanđelski način života, nastojanje da se ispune zapovesti, koje su dane ljudima koji su živeli u svetu. Nije slučajno sv. Jovan Lestvičnik govorio: „Svetlost monasima su anđeli, a svetlost ljudima je monaški život”. I nije slučajno to da se u vizantijskom periodu i u Rusiji monaški život prihvatao kao neki uzor, i život društva je bio u velikoj meri orijentisan na asketska monaška pravila.

Na taj način, nema nikakve protivrečnosti ne samo između monaštva i braka, nego i između monaštva i života u svetu. Sveti Isak Sirin kaže, da „svet” jeste skup svih strasti. I monah odlazi iz takvog „sveta”, ne od sveta kao tvorevine Božije, nego od palog, grehovnog sveta, pogruženog u poroke. Odlazi ne radi mržnje prema svetu, ne stoga jer se gnuša sveta, nego radi toga, što izvan sveta on može skupiti u sebi onaj duhovni potencijal, koji posle realizuju u službi ljudima. Prepodobni Siluan Atonski je govorio: mnogi okrivljuju monahe, da oni

besplatno jedu hleb, ali molitva koju oni uznose za ljude, dragocenija je mnogo više od toga, što ljudi čine u svetu na korist bližnjih.

Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „Imaj smiren duh, i hiljade ljudi oko tebe će se spasti.” Odlazeći u pustinju na 5, 10, 20, 30 godina otšelnici su zadobijali „smiren duh”, onaj unutrašnji mir, koji tako nedostaje onima koji žive u svetu. Ali oni su se posle vraćali ljudima, da bi podelili taj mir sa njima. I, zaista, hiljade ljudi bi se spasavalo oko takvih podvižnika. Naravno, bilo je mnogo podvižnika koji su otišli iz sveta, i nisu se vratili nazad u svet, koji su umrli nepoznati, ali to ne znači da je njihov podvig bio uzaludan, jer su molitve koje su oni uznosili za bližnje, mnogima pomagale. Dostigavši svetost, oni su postali posrednici i zastupnici za hiljade ljudi, koji su bili spašeni njihovim molitvama.

Primivši postrig, monah daje tri osnovna zaveta: nesticanje, celomudrenost i poslušanje.

Nesticanje se može različito shvatiti. Može biti reči o potpuno dobrovoljnom siromaštvu, kada se čovek odriče svih zemaljskih blaga, svake imovine. Ali u najboljem slučaju radi se o tome da se on odnosi prema svemu što ima kao da je to pozajmio. Monah i prema životu treba da se odnosi tako, kao da mu je i on pozajmljen. U „Lestvici” i drugim velikim asketskim knjigama govori se o dobrodetelji stranstvovanja, kada čovek shvata da ovde, na zemlji, nema „grada u kojem bi obitavao, nego očekuje onaj koji će doći “, jer je njegova duhovna otadžbina – Nebeski Jerusalim. I upravo je prema njemu usmerena duhovna pažnja monaha.

Zavet celomudrenosti se ne odnosi samo na bezbračnost. „Celomudrenost” je slovenska reč, koja ima u sebi veoma dubok smisao. Ona govori o tome da je čovek dužan „biti u celosti mudar”, to jest u svim svojim postupcima i pomislima treba da se rukovodi „mudrošću, koja dolazi Odozgo”, koja jeste Sam Hristos.

I, na kraju, poslušanje. Ovaj monaški zavet može biti ispunjen na razne načine: monah u manastiru se nalazi u poslušanju svom igumanu, monah koji služi u parohiji – svome episkopu. I kakva god bila spoljnja strana života monaha, on je uvek dužan da se seća, da njegov život ne pripada njemu, nego da je predan Bogu, Crkvi i ljudima. I monah tek tada može opravdati svoj priziv kada njegov život donosi plodove i u njegovom odnosu prema Bogu, i u odnosu prema Crkvi, i u odnosu prema ljudima. Monah donosi korist u odnosu prema Bogu, ako on neprestano radi nad sobom i, uspeva da se duhovno podiže „iz sile u silu”. On donosi korist Crkvi ako ili usaglašava svoj monaški život sa služenjem crkvi u činu sveštenika, ili ako se, pošto nije sveštenik, bavi nekim drugim poslom u crkvi, npr. delima milosrđa, propovedanjem. Monah donosi korist ljudima ili ako im predaje onaj duhovni opit koji je skupio u sebi, ili prikuplja u sebe ono iskustvo, koji će potom podeliti sa ljudima, ili se jednostavno moli za ljude.

I na kraju krajeva, poslušanje je osluškivanje volje Božije, nastojanje čoveka da maksimalno približi svoju volju volji Božijoj. I monah – to je onaj koji se dobrovoljno odrekao svoje volje, predajući sav svoj život u ruke Božije. Monah treba da stremi da dostigne takvo sjedinjenje svoje volje sa voljom Božijom, da bi se upodobio Isusu Hristu, koji je u Gestimaniji zvao svoga Oca: „Oče Moj! Ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti” (Mat.26:39). U ovim rečima projavila se, s jedne strane, njegova čovečanska volja i prirodan za svakog čoveka strah pred stradanjima, a sa druge, – potpuna predanost Volji Božijoj i potpuna spremnost da poveri Svoj život Bogu.

Hteo bih na kraju da kažem i to, da monaštvo, za razliku od braka, predstavlja udeo izabranih – izabanih ne u tom smislu, da su oni bolji od drugih, nego u tom smislu, da oni osećaju priziv i ukus prema osamljivanju. Ako čovek ne oseća potrebu da bude sam, ako je njemu dosadno samom sa sobom i sa Bogom, ako mu stalno treba nešto spoljnje da ga ispunjava, ako on ne voli molitvu, nije sposoban da nestane u molitvenim talasima, da se udubljuje u njih, da se približi kroz molitvu Bogu- u tom slučaju on ne bi trebalo da prima monaštvo.

Pitanja i odgovori – Radi čega je uopšte potreban monaški način života?

Treba dati mogućnost ljudima koji imaju naklonost prema tome, da žive takvim životom. Ali monaški život, možda, treba da bude dostupan samo onim ljudima, koji su dosetigli duhovne visine, kojii su duhovno pouzdani, koji su u zrelom ili starijem uzrastu. To bi pomoglo da se izbegnu greške. – Ne smatram da je monaštvo samo za starce. Ne mislim da je potrebno postrigavati u monahe samo ljude koji imaju duhovno iskustvo, jer se takvo iskustvo upravo i stiče monaškim životom. Treba izbegavati krajnosti. Smatram da je za stupanje u brak najbolji uzrast od 20 do 30 godina, a za monaštvo od 30 do 40 godina. Naravno da se postrig može primiti i ranije, ali stepen rizika je tada veći. Potpuno je nedopustivo, po mom mišljenju, postrigavati lica koja nisu napunila 20 godina. Poznati su mi slučajevi o primanju monaštva u još ranijem uzrastu, što je posle poslužilo za takve monahe kao povod da se odreknu monaških zaveta. Smatram da se u sličnim slučajevima postrig može smatrati nevažećim, jer dečak, gotovo dete, ne može biti spreman na tako ozbiljan korak.

Rekli ste da je monaštvo – u najvećoj meri „uski put”.?

Hteo bih da prodiskutujem o tome. Mi, koji živimo u svetu, ne bežimo dobrovoljno od teškoća. Imamo porodice, treba da radimo, da zaradimo hleb u znoju svoga lica, kod nas su teški odnosi sa onima koji nas okružuju. A monasi su, po mome mišljenju, obezbedili sebi u manastirima spokojniji život, oni su zauzeti samousavršavanjem, kojemu i mi treba da stremimo. Ali izdvojiti vreme za čitanje velikih knjiga, kao oni, nama je duplo teže jer mi imamo porodice, decu, unuke. Oni imaju za to dovoljno vremena.

Ne čini li vam se da je naš put, ako želimo da budemo dobri hrišćani, u nečemu čak teži nego što je monaški?

Može se reći. Kada sam govorio da je monaštvo najradikalniji izraz „uskog puta”, nisam imao u vidu da je ono nešto preteško. U mnogim situacijama u životu u svetu je znatno teže. Monaštvo je „uski put” u smislu odricanja od mnogih stvari koje običnim ljudima pripadaju po pravu. I monasi se odriču od mnogih spoljnih stvari radi unutrašnjeg bogatstva. Ali ne mislim da je monaštvo iznad braka, ili da ono više omogućava dostizanje svetosti nego brak. Bilo koji put, koji čovek izabere, ako on stremi ka Bogu, – to je put naporan, to su „tesna vrata”. Ako čovek teži da živi po Jevanđelju, on će uvek nailaziti na prepreke i uvek će ih morati savladavati. Monaški život, kao i život u braku, dat je čoveku radi toga da bi on mogao na taj način maksimalno ostvariti svoj unutrašnji potencijal. On je dat za dobijanje Carstva Božijega kojeg svako od nas može zadobiti posle smrti, ali mi mu se možemo približiti opitno još ovde na zemlji.

Izvor: Prevod s ruskog: N.U.