O Монаштву – Епископ Иларион Алфејев

Ви сте светлост светау

Има нешто суштински исто између брака и монаштва. То нису два супротна пута, него два пута, који су у многоме блиски један другоме. Човек као индивидуа – биће у потпуности вредни, једино уколико се реализује као личност у општењу с другима. И у браку испуњење онога што недостаје происходи кроз добијање друге „половине”, другог „ја”, кроз добијање „другог”. У монаштву се као овај „други” јавља Сам Бог. Тајна монашког живота огледа се у томе да се онај који је примио монаштво потпуно оријентише у свом животу према Богу. Човек се разумно и добровољно одриче не само брака, него и много чега другог, доступног обичним људима, да би се максимално усредсредио на Бога и посветио му сав свој живот, све своје помисли и дела. И у том смислу монаштво је блиско браку. Није случајно да су многи Оци Цркве поредили монашки живот са животом супружника и говорили о стремљењу човекове душе ка Богу, изражавајући се исто као када су говорили о супружничком животу. Видљиво је да је један од основних текстова коришћен у аскетској литератури, посвећеној монаштву, била библијска књига Песма над песмама премудрог Соломона, која говорећи о љубави између човека и жене, додирује такве дубине човекове природе, да се у истом степену може односити и на ту љубав која постоји између душе човекове и Бога. Душа хришћанина је невеста Христова, и баш на том плану у монаштву се реализује онај „брачни потенцијал” који постоји у сваком човеку. Све то што недостаје човеку, индивидуи, да би постао личност, персона, да би спознао свој лични живот сам и у односу с другима, у монаштву се достиже општењем с Богом. То је прво.

Друго Човек не би требао да прима монаштво само на основу тога што није могао ступити у брак. Веома често млади људи, посебно после семинарије, се налазе у дилеми: сазрели су за свештенослужење, добили духовно образовање, спремни су да почну живети самосталним животом одраслих људи, али услед ових или оних околности нису успели да „реше породично питање”, да нађу себи животну сапутницу. И дешава се да архијереји почну да врше притисак на таквог човека: ако се не жениш, значи, примај монаштво и рукоположење. То је сигурно сасвим недопустиво, јер исто као и за брак, и за монаштво човек треба да буде зрео, и било каква журба, тим пре притисак, је у оваквом случају неумесан и недозвољен. Монаштво се може примити само у једном случају – ако човек осећа према томе снажан призив. Монашки призив не може бити тренутна жеља: она треба да сазрева у човеку током дужег времена, да постаје све јаснији, све јачи. Ако човек није уверен у свој призив, колеба се, тада не би требало да прима монаштво. У беседи о браку говорио сам готово исто тако, да не би требало ступати у брак док постоји сумња да је баш тај човек управо онај са којим си спреман да поделиш сав свој живот, ради којег си спреман да жртвујеш свој живот. Исти приступ треба да буде и у односу на примање монашког пострига.

Треће. Монаштво има разне спољашње облике. Има монаха, који живе у манастирима, има и оних који живе у свету. Има монаха који испуњавају црквено послушање, нпр. који предају у духовним семинаријама, има монаха који се баве делима милосрђа. Има монаха свештенослужитења у парохијама. Једном речју спољашња слика монашког живота може бити веома разноврсна. Али унутрашња суштина се тиме не мења. А она се састоји, како се мени чини, из две ствари – осамљености и у непрестаном стајању пред Богом. Према томе, онај човек који не осећа призив према осамљивању, а да уз то и сав свој живот без остатка може предати Богу, не би требало да постане монах.

Има случајева, да млади људи примају монаштво, оријентишући се према овим или оним могућностима, које према њиховом мишљењу, могу да добију ако приме постриг.

Огромну и трагичну грешку чине људи, који примају постриг ради црквене каријере. У савременој пракси Православне цркве архијереј може постати само монах. И долази до тога да људи који теже каријери примају монаштво да би достигли висок положај у цркви. Али те положаје достижу само малобројни јер је монаха много, а епископа мало. Није реткост да такви људи у зрелом добу долазе у такву ситуацију да схвате да је њихова жеља недостижна, и да су они „испали из круга” или да нису ни ушли у тај „круг” који сачињава кадрове за архијерејско служење. И долази до страшне кризе. Човек схвата да је он уништио свој живот, лишивши се много чега ради неке илузије. Сличних ситуација не би требало бити. Монаштво би требало примати само онда ако је човек у потпуности оријентисан на Бога, ако је спреман да да сав свој живот за Бога, да иде кроз уска врата. Монаштво – то је максималан израз тог “уског” пута, о којем говори Господ (Мт. 7:13, Лк. 13:24). То је пут достизања унутрашњих висина, пут унутрашњег богаћења при спољним губицима. Примање пострига ради некаквих спољних циљева искривљује саму суштину монаштва.

Недопустиво је примање монаштва и по послушању. На жалост често се дешава да се човек у одређеном периоду свог живота не може одлучити да ли да прими монаштво или да ступи у брак. Пошто нема довољно унутрашње снаге да сам донесе решење, он себи каже: „Отићи ћу духовнику (типа: идем неком старцу), и шта ми он каже таква ће бити воља Божија”. Такав став није исправан. Сва одговорна решења човек треба да доноси сам. И да сноси за њих у потпуности одговорност. Наравно, нико не може гарантовати да неће доћи и до грешке. Многи људи су грешили у избору свог животног пута. Али човек који је сам дозволио да се деси нека грешка, сам је може и исправити, чак и ако га то буде скупо стајало. Ако је дошло до грешке ради неког другог, и човек схвати да се његов живот није испунио јер је он некада, по неразумности, несмотрено, поверио решење своје судбине другоме, тада такву грешку нема ко да исправи.

У беседи о браку говорио сам да постоје два вида брака: брак као тајна и брак као саживот. Исто се може рећи и за монаштво: оно може бити тајна, а може и да не буде. Монаштво, које се јавља као тајна, преображава сав човеков живот, мења га у корену, радикално.

Можемо додати, да постоји савршено неправилна традиција, наслеђена још из тог времена, када се наша Црква налазила под снажним утицајем западне схоластике,- да се прави разлика између тајни и обреда и да се брак сматра тајном, а монашки постриг као облик црквених церемонија, лишених суштинског карактера. Монашки постриг – исто је таква тајна, као и друге тајне Цркве, јер садржи у себи све облике тајне. Човек који прима монаштво, добија друго име, слично као што се то одвија на крштењу. Он се облачи у нове одежде. Као и у тајни Крштења, по вери Цркве, човеку се опраштају греси, између осталих и они који представљају канонску препреку за добијање свештеничког чина. И чак је у самом чину монашења постриг назван тајном, када онај који постриже говори оном којег постриже: „Приступио си овој великој тајни”. Али монаштво се само тада остварује као тајна када се прима по призиву да би постало пут унутрашњег усавршавања, пут усхођења човека по овој „лествици” задобијања добродетељи и борбе са страстима, коју је тако прекрасно описао у својој класичној књизи св. Јован Синајски. У којем случају се може рећи да се монаштво није обавило као тајна, да је примање пострига било безуспешно или погрешно? У том случају, када је човек примио постриг или против своје воље, по послушању другом лицу или у сувише раном узрасту по сопственој неразумности или под утицајем расположења или ентузијазма, који су касније прошли. Такав човек, већ поставши монах, схвата да је направио грешку, да он за монашки живот уопште није предодређен. Из такве ситуације постоје три излаза. Први излаз је да човек себе измени: он каже себи да, пошто је већ постао монах, пошто га је Бог већ привео овом начину живота, треба да учини све да монаштво постане уистину тајна јединства с Богом. И човек се труди уз помоћ Божију да усклади свој живот према неопходном аскетском начину живота. То је боља варијанта, али, нажалост, такво решење је прилично ретко.

Чешће се сусрећу друга и трећа варијанта. Друга варијанта: човек остаје у монаштву, да не би нарушио монашке завете, али при том не осећа ни радост, ни одушевљење од тога што је монах, већ само „тешко тегли”, проклињући своју судбину. Трећа варијанта: монах напушта манастир, „размонашује се”, како кажу у народу, постаје мирјанин.

Тешко је рећи, шта је боље. С једне стране монашки завети се дају једном и за свагда, и према канонским правилима Цркве, чак и онај монах који је скинуо са себе монашку одећу и ступио у брак, наставља да буде монах, али пали монах, који живи у греху. Бивши монаси, који ступе у брак, не добијају црквени благослов за брачни живот и не могу бити венчани у цркви, осим у ретким изузецима. Таква је традиција Православне Цркве. У том смислу монашки завети постављају пред човека већу одговорност него брачни завети: Црква може признати развод, али никакво „размонашење” црквени канони не признају. И ако у брак може човек ступити два пута, монашки завети се не могу давати двапут.

Током две године мога монашког живота ја сам живео у манастиру, у којем је готово сваки други монах кршио завет и одлазио из манастира. Неки од оних који су отишли су се женили. По правилу, такви бракови су били несретни и брзо су се распадали. Сећам се случаја, када је човек напустио монаштво само два дана после пострига, што је било потврда о његовој потпуној унутрашњој неспремности за монашки живот. Сећам се и другог случаја: Млади човек је ступио у манастир са великим ентузијазмом, искрено је хтео да се одрекне света, да води свет начин живота, али је по природи био друштвен, светски човек, а у манастиру није нашао ту духовну храну, то духовно руководство које би га могло задржати на путу монашког живота, и учинити тај духовни живот испуњеним. На крају је почео да губи трезвеност и контролу над собом, почео је да иде у град, да се виђа са женама, почео да свира у рок-групи (у прошлости је био музичар) .Даље- алкохол, наркотици. На крају је отишао из манастира, оженио се, развео се и не доживевши 40 година умро је од предозирања наркотицима. Такви и други слични случајеви учврстили су ме у уверењу да решење о монашком постригу може бити донесено само кроз веома трезвено и озбиљно размишљање, само након што је жеља да се живи монашким животом чврсто утврђена, када се човек увери да је то његов призив, само после дугог испитивања.

Веома често контактирам са младим људима, који се налазе на раскрсници. Неки од њих говоре: „Размишљао сам о монаштву, али у мени је сумња, колебање.” Таквим људима обично говорим, да све дотле док код њих постоји и сенка сумње, па и мало колебање, не би требало да приме монаштво. Саветујем да не журе, да причекају бар три године, а затим да провере да није ослабила ова жеља, да се није охладила и ако се она сачувала, тада могу да се реше да приме монаштво. Грешка може имати кобне последице, тако да пошто да монашки завет, а затим схвати да монаштво није по његовим силама, човек ретко може бити способан да се врати у нормалан живот. Он остаје цео свој будући живот духовно истраумиран, морално обогаљен.

Као и брак, и монаштво има своју динамичност, и монах се може развијати у позитивном или у негативном смеру. У монаштву човек не стоји у месту: он или је на путу ка Богу, мало помало скупљајући духовни потенцијал или постепено губи оне мале почетничке залихе, које поседује сваки онај човек који је примио монаштво. У том смислу, наравно, веома је важно да је човек од самог почетка правилно настројен. Као и у браку у монаштву је могућа почетничка еуфорија, а после ње разочарење. Дешава се да примивши постриг човек првих дана или месеци живи једноставно речено – на небу, сретан је, чини му се да су се остварили његови снови, да је монашки живот баш то што је он тражио. Али после тога долази до отрежњења. Човек почиње сагледавати да и монашки живот има своје тешкоће и искушења на које он није био спреман. Веома је важно преживети тај критични моменат. Ако у браку супружници могу удвоје пребродити критичне ситуације, у монаштву је човек остављен сам са собом. Наравно он није сам, ако пребива у Богу, али монах често нема подршку од људи. Често му недостаје правилно духовно руководство, посебно у наше време, у којем искусних духовника има мало. У совјетско време у Руској Православној Цркви је било само 18 манастира, али чак и тада су се жалили да им недостају искусни духовни руководиоци. Данас је број манастира прешао 500, али број духовно искусних наставника се није повећао. Духовни руководиоци треба да узрастају десетинама година, и да би они узрасли, треба да постоји трајна монашка традиција. Сами духовници треба да буду ученици искусних наставника. Сила монаштва се састоји управо у наслеђу духовног руковођења, које, као и апостолско наслеђе, почиње од првих хришћанских времена: духовно искуство се преноси од учитеља ученику, а после ученик сам постаје учитељ и преноси искуство својим ученицима.

У историји хришћанске светости није мали број примера када се монашки опит преносио од учитеља ученику. Преподобни Симеон Нови Богослов је био ученик преподобног Симеона Испосника.  Добивши од учитеља велика знања у области аскетског и мистичког живота, он их је записао и предао својим ученицима. Никита Ститат, који је написао житије Симеона Новог Богослова, био је његов близак ученик. И сам Никита Ститат је, наравно, имао ученике. Непрекидан ток наслеђивања духовног искуства се преноси од давних времена до наших дана. Чак и у совјетско време у Руској Православној Цркви овај ток се није прекидао, иако је био ослабљен: духовно искусни руководиоци, старци, били су тих година велика реткост, али су они ипак постојали.

А шта се дешава сада? Отвори се мањи манастир, епископ постави тамо 23-годишњег игумана, тај узме себи неколико двадесетогодишњих послушника, и они почињу један другога да васпитавају. Нема никакве гаранције да ће младић, који је постављен тамо за намесника само ради тога јер је било потребно да црква која је добила манастир некога хитно тамо насели, заиста и постати добар наставник за младиће који су дошли овде, иако можда и са великим ентузијазмом и загрејаношћу, али услед недостатка духовног руководства, могли би се разочарати и наћи на кривом путу.

Мени се чини да, исто као и примање свештеничког чина, тако и примање монаштва треба да буде у зрелом добу. У давним временима не само да нису постризавали петнаестогодишњаке, седамнаестогодишњаке, него чак ни двадесетогодишњаке. На постриг се спремало веома дуго. Пре него што ће ступити у манастир, човек је дуго размишљао о томе. Нико није инсистирао да он иде у манастир, како то сада чине неки духовници, подстичући младе да приме монаштво. Ступивши у манастир, човек се дуго налазио у звању послушника, и ако би се разочарао, могао је мирно да оде, и да живи духовно испуњеним животом и у свету. И само ако би човек провевши много времена у манастиру, схватио да је то његов пут, тада би га постригали. На такав начин постриг није постајао почетак његовог монашког животног пута, него наставак његовог дугогодишњег опита: постриг је тада био потврда да је човек призван у монаштво, да његова жеља да постане монах није била незрела, брзоплета, него да је то била његова сопствена жеља, а не жеља неког другог који се трудио да га принуди на монаштво.

Говорим о томе, иако добро знам, да можете напоменути да сам ја сам примио монаштво у двадесетгодишњем узрасту. На то могу само одговорити да сам ја имао среће, моја одлука да примим монаштво је била, можда, младалачка, незрела, ал ипак, у протеклих 13 година ни једне секунде нисам осетио разочарење нити помислио: „Да није то била грешка?” Чак и у најтежим тренуцима, којих је било много, никада нисам осетио да би мој призив могао бити нешто друго.

Други су имали мање среће. Познат ми је не мали број случајева када је човек, примивши монаштво у младости, после неког времена спознао да је то била грешка, али је и даље остајао у манастиру, „тешко теглећи” без одушевљења, без радости. Виђао сам монахе који су непрестано у стању унинија и којима је све у овом животу дојадило. Да би се некако утешили, они или иду на консултације психотерапеутима, или по цео дан слушају класичну музику или траже утеху у алкохолу.

Ако је монаштво примљено са испуњавањем свих набројаних услова, по призиву, оно може постати за човека извор отварања његових унутрашњих потенцијала, дати му оне могућности које му не даје живот у свету. Монах је по опредељењу ослобођен многих стега, које везују човека у свету. Монах има могућност да се усредсреди само на главно, и ако он усмери свој живот на то главно – на то што представља „једино потребно”, тј. на самога Бога, – оно што добије може бити веома велико. Пре свега он може спознати из сопственог искуства, шта значи та блискост човекове душе с Богом, о којој су св. Оци писали у објашњењима Књиге Песма над песмама. Он може познати Бога, или како је говорио отац Софроније, цитирајући речи апостола Јована Богослова, „видети Бога каквим Он јесте”. Он може задобити многе духовне навике и достићи светост. Наравно, пут ка светости је отворен сваком човеку независно од тога да ли је он монах, свештеник или мирјанин, живи ли он у манастиру или у свету. Али монаштво може дати човеку посебне услове, при којима се он сусреће са мање препрека, него мирски људи. На монашком путу се налазе друге врсте препрека – она искушења, која нису позната људима који живе у свету. То је посебна борба, посебан подвиг. Али, понављам, могућност отварања својих унутрашњих потенцијала, посвећивања свога живота Богу дарује се оним монасима, који су примили постриг по призиву.

Монаштво, као што сам већ рекао, је најрадикалнији вид тога пролажења „кроз уска врата”, на које је Господ призвао све хришћане. У древној Цркви се монаштво градило постепено. Постојале су групе аскета, подвижника, који су давали завет безбрачности, неки од њих су одлазили у пустињу, други су остајали да живе у граду. Они су за свој главни циљ поставили духовни рад над самим собом- то што се у Старом Завету звало „стајањем пред Богом”, када је сав човеков живот био оријентисан на Бога, када је свако дело, свака реч његова била посвећена Богу. У Сиријској Цркви у IV веку ови подвижници су се називали „синовима Завета” или „кћерима Завета”: они су давали завет безбрачности, да би посветили себе служењу Богу и Цркви. У Кападокији у том времену се убрзано развијало монаштво, оснивале су се аскетске обитељи. Важну улогу у формирању кападокијског монаштва је одиграо светитељ Василије Велики. Од њега је до нас дошло неколико зборника правила живљења. Обично се сматра да су то монашка правила, иако се реч „монах” код њих није употребљавала. Ради се о томе да је Василије Велики писао своја правила не само за монахе, него и за све аскетски настројене хришћане – све оне, који су хтели да ускладе свој живот према Јеванђељу. Јер је монаштво у основи – ништа друго до јеванђелски начин живота, настојање да се испуне заповести, које су дане људима који су живели у свету. Није случајно св. Јован Лествичник говорио: „Светлост монасима су анђели, а светлост људима је монашки живот”. И није случајно то да се у византијском периоду и у Русији монашки живот прихватао као неки узор, и живот друштва је био у великој мери оријентисан на аскетска монашка правила.

На тај начин, нема никакве противречности не само између монаштва и брака, него и између монаштва и живота у свету. Свети Исак Сирин каже, да „свет” јесте скуп свих страсти. И монах одлази из таквог „света”, не од света као творевине Божије, него од палог, греховног света, погруженог у пороке. Одлази не ради мржње према свету, не стога јер се гнуша света, него ради тога, што изван света он може скупити у себи онај духовни потенцијал, који после реализују у служби људима. Преподобни Силуан Атонски је говорио: многи окривљују монахе, да они

бесплатно једу хлеб, али молитва коју они узносе за људе, драгоценија је много више од тога, што људи чине у свету на корист ближњих.

Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Имај смирен дух, и хиљаде људи око тебе ће се спасти.” Одлазећи у пустињу на 5, 10, 20, 30 година отшелници су задобијали „смирен дух”, онај унутрашњи мир, који тако недостаје онима који живе у свету. Али они су се после враћали људима, да би поделили тај мир са њима. И, заиста, хиљаде људи би се спасавало око таквих подвижника. Наравно, било је много подвижника који су отишли из света, и нису се вратили назад у свет, који су умрли непознати, али то не значи да је њихов подвиг био узалудан, јер су молитве које су они узносили за ближње, многима помагале. Достигавши светост, они су постали посредници и заступници за хиљаде људи, који су били спашени њиховим молитвама.

Примивши постриг, монах даје три основна завета: нестицање, целомудреност и послушање.

Нестицање се може различито схватити. Може бити речи о потпуно добровољном сиромаштву, када се човек одриче свих земаљских блага, сваке имовине. Али у најбољем случају ради се о томе да се он односи према свему што има као да је то позајмио. Монах и према животу треба да се односи тако, као да му је и он позајмљен. У „Лествици” и другим великим аскетским књигама говори се о добродетељи странствовања, када човек схвата да овде, на земљи, нема „града у којем би обитавао, него очекује онај који ће доћи “, јер је његова духовна отаџбина – Небески Јерусалим. И управо је према њему усмерена духовна пажња монаха.

Завет целомудрености се не односи само на безбрачност. „Целомудреност” је словенска реч, која има у себи веома дубок смисао. Она говори о томе да је човек дужан „бити у целости мудар”, то јест у свим својим поступцима и помислима треба да се руководи „мудрошћу, која долази Одозго”, која јесте Сам Христос.

И, на крају, послушање. Овај монашки завет може бити испуњен на разне начине: монах у манастиру се налази у послушању свом игуману, монах који служи у парохији – своме епископу. И каква год била спољња страна живота монаха, он је увек дужан да се сећа, да његов живот не припада њему, него да је предан Богу, Цркви и људима. И монах тек тада може оправдати свој призив када његов живот доноси плодове и у његовом односу према Богу, и у односу према Цркви, и у односу према људима. Монах доноси корист у односу према Богу, ако он непрестано ради над собом и, успева да се духовно подиже „из силе у силу”. Он доноси корист Цркви ако или усаглашава свој монашки живот са служењем цркви у чину свештеника, или ако се, пошто није свештеник, бави неким другим послом у цркви, нпр. делима милосрђа, проповедањем. Монах доноси корист људима или ако им предаје онај духовни опит који је скупио у себи, или прикупља у себе оно искуство, који ће потом поделити са људима, или се једноставно моли за људе.

И на крају крајева, послушање је ослушкивање воље Божије, настојање човека да максимално приближи своју вољу вољи Божијој. И монах – то је онај који се добровољно одрекао своје воље, предајући сав свој живот у руке Божије. Монах треба да стреми да достигне такво сједињење своје воље са вољом Божијом, да би се уподобио Исусу Христу, који је у Гестиманији звао свога Оца: „Оче Мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти” (Мат.26:39). У овим речима пројавила се, с једне стране, његова човечанска воља и природан за сваког човека страх пред страдањима, а са друге, – потпуна преданост Вољи Божијој и потпуна спремност да повери Свој живот Богу.

Хтео бих на крају да кажем и то, да монаштво, за разлику од брака, представља удео изабраних – изабаних не у том смислу, да су они бољи од других, него у том смислу, да они осећају призив и укус према осамљивању. Ако човек не осећа потребу да буде сам, ако је њему досадно самом са собом и са Богом, ако му стално треба нешто спољње да га испуњава, ако он не воли молитву, није способан да нестане у молитвеним таласима, да се удубљује у њих, да се приближи кроз молитву Богу- у том случају он не би требало да прима монаштво.

Питања и одговори – Ради чега је уопште потребан монашки начин живота?

Треба дати могућност људима који имају наклоност према томе, да живе таквим животом. Али монашки живот, можда, треба да буде доступан само оним људима, који су досетигли духовне висине, којии су духовно поуздани, који су у зрелом или старијем узрасту. То би помогло да се избегну грешке. – Не сматрам да је монаштво само за старце. Не мислим да је потребно постригавати у монахе само људе који имају духовно искуство, јер се такво искуство управо и стиче монашким животом. Треба избегавати крајности. Сматрам да је за ступање у брак најбољи узраст од 20 до 30 година, а за монаштво од 30 до 40 година. Наравно да се постриг може примити и раније, али степен ризика је тада већи. Потпуно је недопустиво, по мом мишљењу, постригавати лица која нису напунила 20 година. Познати су ми случајеви о примању монаштва у још ранијем узрасту, што је после послужило за такве монахе као повод да се одрекну монашких завета. Сматрам да се у сличним случајевима постриг може сматрати неважећим, јер дечак, готово дете, не може бити спреман на тако озбиљан корак.

Рекли сте да је монаштво – у највећој мери „уски пут”.?

Хтео бих да продискутујем о томе. Ми, који живимо у свету, не бежимо добровољно од тешкоћа. Имамо породице, треба да радимо, да зарадимо хлеб у зноју свога лица, код нас су тешки односи са онима који нас окружују. А монаси су, по моме мишљењу, обезбедили себи у манастирима спокојнији живот, они су заузети самоусавршавањем, којему и ми треба да стремимо. Али издвојити време за читање великих књига, као они, нама је дупло теже јер ми имамо породице, децу, унуке. Они имају за то довољно времена.

Не чини ли вам се да је наш пут, ако желимо да будемо добри хришћани, у нечему чак тежи него што је монашки?

Може се рећи. Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз „уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је „уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву. И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства. Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, – то је пут напоран, то су „тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи.

Извор: Превод с руског: Н.У.