Православно Монаштво

hilandar_monasiПодразумева се да је живот калуђера, тј. монаха,  везан за манастир. Монаштво означава посебан начин живота у оквиру Цркве као заједнице. Сви хришћани желе да служе Богу, а монаси то чине тако што се издвајају из света (града, села, породице) и – у оквиру Цркве – бирају живот у подвигу, аскези (духовном вежбању) и молитви. При чину монашења монах, између осталог, добија и ново име, што значи да је он постао нови човек, спреман да живи по закону Царства Божијег. Пошто за монаха нису више битне природне, породичне везе, он у манастиру добија и свог духовног оца, старца. Постоје два начина монашког живота – пустињачки, усамљенички начин живота, и општежитељни, заједнички живот. Пустињаци живе у испосници, а општежитељи у манастиру, али је уобичајено да крај манастира постоје и испоснице. у које се неки монаси повлаче у усамљенички живот.

КАЛУЂЕР – или на грчком kalogeros од καλος, што значи добар, старац, стар и означава човека који је срећан у својој старости. MОНАХ – ова реч потиче од грчке речи monaxos, што значи онај који живи усамљено. ЛАВРА – данас овај термин означава велики манастир где је заједнички живот спојен са отшелничким. Откуда назив лавра? Наиме, око оца монаштва аве Антонија, окупили су се монаси и он оснива две монашке колоније, једну код Фајума у Тиваиди, а другу у подножју брда Колцим на обали Црвеног мора. Ови пустињаци су живели у малим колибама. Њихове колоније су назване Лавре, као што се у Александрији звао један забачен крај града који се састојао из раштрканих колиба и узаних пролаза, уличица. А сама реч Лавра и значи: узани пролаз, уличица.

Постанак монаштва – Обично се мисли да се монаштво и монашки начин живота појавио у четвртом веку, а да пре тог времена монаштва није било. Са овим се не можемо сложити. Наиме, у четвртом веку се монаштво појављује као организован покрет, а пре тог периода монаштво је постојало, али не организовано. Зар живот Светог Јована Крститеља, Пресвете Богородице, Светог апостола Павла, није монашки начин живота. Монашки живот је у суштини хришћански живот који постоји као сведочење љубави и верности Христу, као и посвећење себе Христу. Извесно предање везује појаву монаштва као организованог покрета за време кратког али свирепог гоњења хришћана од стране Деција Трајана. Наиме, Дионисије Александријски у писму Фабију Антиохијском, сведочи да су у време поменутог гоњења многи хришћани избегли у пустиње и у горе и тамо су од глади и жеђи и хладноће и болести пропали, а они који су преживели, сведоци су њиховог избора и победе. Руфин Аквилејски, преводећи ово на латински превео је ово мало друкчије „да су сви увенчани славом светих мученика„. Није ни мало случајно ово повезивање појаве монаштва са мучеништвом. Једна од основних истина хришћанске вере је одувек била идеја или тачније истина МАРТИРИЈА (на грчком језику мартир – сведок), сведочење, сведочанство за Христа, сведочење речју, делом, животом и смрћу, ако је потребно. Мученици су најпре били сведоци Христови и њихово сведочење се огледало у безрезервном идењу за Христом, као што су радили апостоли. Управо је то срж хришћанског монаштва.

Монаштво код Срба – добило je  посебно углед откако су чланови владарских породица почели да се монаше. Најпознатији српски монах је сигурно Свети Сава, најмлађи син владара Србије Стефана Немање, који се и сâм замонашио у старости и у тој мери се предао Богу да је постао свети Симеон Мироточиви. Замонашили су се и многи други Немањићи. Данас је монаха у српским манастирима мање него у време владавине средњевековне династије Немањића, која је свом роду дала велики број светитеља, али монаси се – као и тада – труде да испуне високи задатак да буду „со земљи“, хришћански пример и видљива веза с Богом.

Циљ и суштина монашког живота – Оно што карактерише циљ хришћанског живота, а у исто време и монашког, јесте ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ И ИНТЕЗИВНО УЧЕШЋЕ НА ЛИТУРГИЈИ СА ЈАКО НАГЛАШЕНИМ ЕСХАТОЛОШКИМ ЕЛЕМЕНТОМ, очекивања Другог доласка Христовог. Оно што карактерише суштину монашког живота јесте у ствари опредељење за Бога (Христа) и заједница са њим, на уштрб заједнице и опредељења за свет. Боље је рећи шта је суштина хришћанског живота, а не монашког. Јер, једна од форми хришћанског живота је и монашки живот. У Новом завету та монашка форма се пројављивала у крштењу. Данас имамо монашки постриг који је врло сличан крштењу. Ако узмемо посланице Светог апостола Павла који говори о једном начину живота (монашком), када саветује, да је боље не женити се, и не удавати се, јер они који се жене и удају, гледају да угоде својим мужевима и женама, а онај који је слободан од тога гледа како да угоди Христу, опет налазимо овај моменат, моменат опредељења за Христа, који дубоко улази и у монашки начин живота. То опредељење за Христа се у Новом завету најчешће изражава кроз крштење. Неко је могао да буде крштен (како то евангелист Лука говори), ако је успео да се одрекне породице, жене и деце и државе, дакле овог света на неки начин, и да тако уђе у заједницу са Христом. Оно што је важно запамтити, јесте, да монашки живот после 4. века добија само једну другу специфичну форму, али монашки живот је у суштини хришћански начин живота. А та специфична форма монаштва од 4. века је што се оно везује за пустињу, где се уређује живот на један сасвим посебан начин.

Монаштво као појава – Није се исцрпљивало само неком реакцијом на новонастали компромис Цркве са државом. Монаштво није настало из неке РЕАКЦИЈЕ на нешто, него управо из акције, из жеђи за подвигом, из љубави према Богу. Монашко БЕКСТВО ИЗ СВЕТА није било из мржње према свету, него из превелике љубави према Богу, то је у ствари одрицање поретка овог света. Монашки излазак из света није био из СОЦИЈАЛНИХ РАЗЛОГА, јер управо су монаси у пустињи узимали на себе услове за живот далеко теже од оних који су имали или могли да имају у свету.Монаштво није АНТИДРУШТВЕНО, јер чак су и пустињаци живели у групама и били уједињени под заједничким руковођењем духовног оца. Аскеза – подвиг Аскеза на грчком аскисис – значи вежбу, вежбање у нечему, практично спознавање (чега) и то кроз непрекидно бављење нечим, при чему се у том спознавању напредује. Отуда и стара српска реч ПОДВИГ изведена је из корена глагола ДВИЗАТИСЈА – ДВИГ – кретати се, ићи. И означава кретање напред, напредовање у нечему. Подвиг, аскеза, двиг, значи уздићи се изнад себе, изнад поретка крви и меса у поредак Духа. Аскетски живот се схвата као вид борбе за чистоту душе, а против зла у човеку. Зло је у човеку присутно кроз страсти. Присуство страсти у човеку није нешто што монах може да избегне, али може да их у себи умртви, савлада, да се бори са њима. Та борба против страсти има за циљ стицање врлина, а врлина је испуњење заповести Христових, као неопходан предуслов уласка у Царство Христово. А шта је страст? Страст је робовање мртвим, беживотним стварима. Страст, то је љубав човека према свему ономе што није Бог. Човек се страстима одваја од Бога и доспева у стање разбијености.

Монашки завети – Монаси који жуде за заједницом са Богом јесу они који су ради еванђелског живота одбацили стицање новца – богатство (сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост). Монаси дакле, полажу три основна завета: СИРОМАШТВО, ПОСЛУШНОСТ, ДЕВСТВЕНОСТ. Монашки завети су били наглашено понављање завета датих на крштењу.Сиромаштво – ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека (не живи човек само од хлеба). Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као саме себе. Послушност – она се поистовећује са понизношћу, којa лишава човека слободе. Али, послушност није понизност, послушност је потврда праве слободе. Послушност је вршење дужности без испитивања. Послушност је повратак потпуној преданости Богу, што чини људе слободним. Адам је преступио заповест послушања и сурвао се у Ад. Девственост – јесте наставак онаквог живота каквим је живео Господ Исус Христос, апостол Павле, Свети Јован Крститељ и други.