Filiokve kao osnova latinskog platonizma

Dositej Hilandarac

Aleksej Losev – Preveo: Dositej Hilandarac
Filiokve (Filioque) kao osnova latinskog platonizma (aristotelizma)

Pitanje se, prema tome, tiče, uzajamnog odnosa Lica Božanstva. Po opšteprihvaćenom učenju Otaca na Istoku, Otac rađa Sina, Sam budući nerođen, Sin se rađa od Oca, Duh Sveti ishodi od Oca. Ja sam već jednom rasvetlio dijalektički smisao te terminologije: prva ipostas – apsolutno jedino, jedno; druga ipostas – ejdos [είδος], ideja, smisao, reč; rođenje – oformljenje, razdeljivanje nerazdelnog jedinstva u svom drugobiću (jer je samo oformljenje u dijalektici već ujedinjenje s drugobićem); treća ipostas – formiranje ejdosa, smisla, njegovo tvoračko i dinamičko samopotvrđivanje; „ishođenje“ (εκπόρευσις) je već prebivanje prvoga jednog u drugobiću, a ne samo prosto njegovo izvođenje u drugobiće, i ne prosto prebivanje, nego njegova određena forma, a baš: rasprostiranje, neizmenljivo i neprekidno, napregnuto-dinamičko stvaralaštvo i trajanje. Razume se, za hrišćanstvo se ta unutartrojična dijalektika završava izvan tvari i pre nje; i drugobiće, o kojem se ovde govori, jeste samo princip razlikovanja, imanentno svojstvene prirode Božanstva. Imajući u vidu te dijalektičke postavke i termine, pogledajmo kakav bi smisao bilo moguće uneti u katoličko Filioque.

  1. Pretpostavimo da su prva dva načela istovetna u odnosu prema trećem, da treće ishodi i od prvog i od drugog načela. Prema tačnom dijalektičkom smislu pojma ishođenja, izvorom i osnovom ishođenja može biti samo ono, što samo niotkuda ne proishodi, nego se pokazuje kao prvobitna jedinica. Ako dopustimo da je drugo načelo takođe takav izvor, tada to znači jedno od troje: ili drugo načelo treba smatrati originalnim izvorom trećega i time učiniti izlišnim prvo, tj. uniziti ga i priznati na takav način ravnopravnim samo drugo i treće; ili produžiti smatrati prvo načelo originalnim izvorom, tj. uniziti drugo načelo i priznati ravnopravnost samo prvog i trećeg; ili na kraju, smatrati i prvo i drugo ravnopravnim i time ih odeliti od trećeg načela, tj. uniziti treće načelo.
  2. Pretpostavimo prvo. Treća ipostas ishodi iz druge. Ishodi, rasprostranjuje se, meonizuje se, biva – to znači da je nešto što ishodi, rasprostranjuje se, meonizuje se i biva. S tim „nešto“ i proishodi ishođenje [εκπόρευσις], i naravno, nikakvoga drugog „nešto“ više ne može biti. Ako ima bilo kakvo drugo nešto, tada je ono ili pak to samo, što ishodi i izlazi iz sebe, ili već nešto savršeno drugo, o čemu mi ne znamo, tj. o čemu dijalektika ništa ne zna. Poslednje bi razrušilo dijalektiku, koja je možda samo strogo monistička i zato dijalektika odbacuje tu mogućnost. Ostaje da nešto što ishodi iz sebe samoga, jeste jedinstveno zamislivo i nešto stvarno. Znači, ukoliko treća ipostas ishodi iz druge, druga je jedinstveno zamisliva i stvarno „nešto“; ona i jeste to nešto, što biva i ishodi iz sebe. Ali tada sledi da se zaključi, da prve ipostasi nema, a ima samo druga i treća. Pretpostavimo da prve ipostasi nema. To znači da nema nadsuštog prvojedinstva. Drugim rečima, to znači da nema ničega takvog što bi u svim delovima celovitog (monolitnog) bića bilo ono samo. Ali ovde je neophodno zaključiti da svaki odvojeni elemenat bića jeste nešto apsolutno, jednom zauvek, bez bilo kakvih izuzetaka, konačno i čvrsto odvojeno od drugog elementa, neslično njemu, neuporedivo s njim. A to znači, da se biće rasipa na bezbrojno mnoštvo čestica i nije nešto određeno posebno, tj. nije uopšte neko „nešto“. Svaki element nema takvu tačku, u kojoj bi on bio s drugim elementom bića apsolutno jedno, apsolutno istovetan. On se tako sjedinjuje i poistovećuje s drugim elementom da se ne dobija apsolutna istovetnost i posebnost, nego samo sjedinjenost mnogoga, tj. mnoštvo. A to vodi u neophodnost da se iznova traži jedinstvo tog mnoštva, koje se sa svoje strane ne pokazuje apsolutnom posebnošću, nego kao samo mnoštvo. Itd., itd. u beskonačnost. Celovito i oformljeno biće rasipa se u ništa; i pokazuje se nemogućim zamišljati ga ni kao jedinstvo, ni kao mnoštvo, ni kao prosto, ni kao složeno. Na taj način, učenje o ishođenju treće ipostasi od druge vodi uništenju prve ipostasi, a zajedno s tim ka potpunoj nezamislivosti ni druge, prema tome, ni treće ipostasi i još više ka potpunoj nezamislivosti samog ishođenja uopšte.
  3. Ali uzmimo drugu mogućnost. Mogli bismo se potruditi da se prvo načelo (princip) ne unizi, nego da probamo da se zadovoljimo ishođenjem pri punoj nenarušivosti nadsuštinskog jedinstva. U samoj stvari, mi smo pošli od te situacije da druga ipostas dobija neku naročitu akcentuaciju. ’Εκπορεύσις se može dešavati samo s onim, što je samo po sebi prvobitno. Mi smo takvom i smatrali drugu ipostas. Ali reći će nam: mi i nismo mislili da istaknemo drugu ipostas u prvi plan i da unizimo prvu ipostas; mi isto mislimo s vama da je neophodno sačuvati nadsuštinsko jedinstvo, i isto smatramo da se bez njega sva Trojica rasipa u ništa. Ali ako stvarno žele da sačuvaju u netaknutosti prvu ipostas, tada šta znači ishođenje treće iz druge? Ishođenje, ponavljam, po našem dijalektičkom određenju moguće je samo onome, što jeste samo po sebi apsolutno. Da li je druga ipostas sama po sebi apsolutna? Ne, ona izniče samo u rezultatu uzajamnog dejstva „jednoga“ i „drugoga“, drugobića. Uzmimo grub primer: neko deluje u moje ime, od mene, izvršavajući moju molbu ili naređenje. Može li se reći da sila koja od mene ishodi u danom slučaju ishodi od mene kao od celokupnosti raznih psihičkih i fizičkih činjenica i procesa, koji postoje samo u danom momentu? Ako sam ja potpisao naredbu, svoju izjavu, svoje mišljenje – da li sam se potpisao uopšte ja kao takav ili se potpisala i sva celokupnost tih mojih osobina, svojstava, ispoljavanja itd., koja je bila u trenutku potpisivanja? Kada sam se ja potpisivao, ja sam bio na primer bolestan ili zdrav i dr. Govori li se o tome u mojem potpisu? Naravno da ne. Da li sam se potpisao ja, koji postoji mimo svojih promenljivih stanja i nastrojenja, mada u isto vreme i onaj, koji prisustvuje u svim svojim odvojenim izmenljivim stanjima i nastrojenjima. I ako bi se potpisao i delovao ne onaj „uopšte ja“, nego ovaj „pojedinačni ja“, tj. tako i tako oformljeni u danom momentu, onda u drugom momentu ja savršeno ne bih bio odgovoran za svoj potpis, jer u svakom novom momentu ja postajem sve drugačiji i drugačiji, i ne ličim na prethodnog. I ako ja odgovaram – znači, potpisivao se i delovao je onaj subjekt koji se ne menja i nema tako i tako oformljeni oblik (vid), no u svim oblicima (vidovima) – jedan i isti. Prema tome, ako je ishoditi moguće samo od prvonačela i ako nam govore da to prvonačelo treba da ostane pri svim uslovima savršeno neizmenljivo i netaknuto, neuništivo, onda je jasno da se ona oformljenost, u koju ispoljava sebe nadsuštinsko jedinstvo, podčinjava ovom poslednjem, ulazi u njega, samo postaje nadsuštinsko prvojedino. Tu je uopšte jedno od dvoje: ili treća ipostas ishodi iz prve ili iz druge ipostasi; ako iz prve – sve je pravilno i dijalektika ostaje; ako iz druge – dijalektika se ruši i sva se Trojica rasipa u ništa. Kada pak govore da treća ipostas ishodi jednovremeno i iz prve i iz druge ipostasi, onda tu treba predložiti da se izabere nešto jedno, zato što može biti samo određeno nešto što ishodi i iscrpljuje sebe u ishođenju. Ako vi nećete da se rastanete s prvom ipostasi, uništite drugu, potčinite je prvoj i rastvorite je u prvoj. Razume se, krah čeka dijalektiku i u tom slučaju. I evo zašto. Druga ipostas se pokazuje ravna prvoj. To znači da je druga ipostas takođe nadsuštinska, nesaznajna, nerazdelna i neuobličena. Dobijaju se dve sfere bića: nadsuštinsko načelo – prvo i drugo, nedostižno nikakvim umom, nikakvim doticanjem i nikakvim smislom, i realno postojeće treće načelo, razdeljivo, shvatljivo, sazercavajuće. Dobijaju se, znači, samo dva načela: nesaznajno i saznajno. Pri tom saznajno nikako nije povezano s nesaznajnim; u krajnjnoj meri je neizvesno da li je ono povezano; i gotovo je neizvesno kako je baš povezano. Šta čini vezu treće ipostasi s prvom u normalnoj dijalektici? Samo ta srednja među njima ipostas, koja je takva prva, da u isto vreme i čini svoje drugobiće – suprotstavlja se (protivreči). Treća ipostas, bivajući i pojavljujući se, mora imati oslonac u tome, što upravo postaje i pojavljuje se, oslonac u posebnom, postojano stabilnom postojećem (suštom). A ako nema te sazercavane i raščlanjive razdeljenosti, ako se ona ničim ne razlikuje od nerazdeljivog nadsuštog, onda, nema nikakve smisaone veze između prve i treće ipostasi. Prvo je još samo nadsušto, a treće je već izmenljivo; onoga baš što je nadsušto i izmenljivo nema. To znači da je nadsušto (natpostojeće) – nesaznajno samo po sebi, a sušto (postojeće) je saznajno – samo po sebi. I ako je tako, tada nema ni jednoga ni drugoga: prvoga – zato što ono nema nikakvog smisla i o njemu se ništa ne može reći, trećega pak – zato što je izmena moguća samo tada kada ima nešto neizmenljivo, oformljeno, što se menja (u suprotnom slučaju menjanje je rasipanje na diskretne [odvojene, razdvojene], savršeno tuđe jedan drugome momente i, prema tome, samouništavanje, raspršivanje u ništa).
  4. Lako je primetiti da u osnovi učenja o ishođenju leži antidijalektički, a upravo – formalno-logički, racionalistički metod misli. Dijalektika ishodi iz antinomija i njihovog doslednog mirenja. Formalna pak logika ishodi iz zakona protivrečnosti; ona operiše smisaonim datostima, apsolutno usamljenim jednih od drugih, samo različitim i ni u čemu istovetnima. Umesto ejdosa (obraza, formi, suština) formalna logika operiše logosima. Kao rezultat se dobija da ako delovanje ishodi od stvari uopšte – znači, ono ishodi od datog stanja stvari, datog njenog smisaonog hic et nunc [ovde i sada]; priznati da delovanje ishodi od date stvari uopšte – znači priznati antinomiju večno postojećega i neizmenljivoga formiranja smisla stvari, s jedne strane, i njenog načela koje se menja, biva – s druge strane, a za formalnu logiku mešanje takvih protivrečnih svojstava zabranjeno je od samoga početka zakonom protivrečnosti. Odrekavši se pak od te osnovne antinomije, formalna logika je prinuđena ili da pada u plotski pozitivizam i empirizam, priznajući samo ono što promiče pred očima i ne videći u njemu ničega postojanog (uništenje prve ipostasi i uzajamno slivanje prve i treće ipostasi), ili pak da pada u agnosticizam, priznajući da iza vidljivog i razloživog postoje nekakve „stvari u sebi“, nesaznajne, nerazložive i uopšte nepovezane s onim što se konkretno javlja. I pozitivizam i agnosticizam su učenja koja su nespojiva s normalnom dijalektikom. Ona utvrđuju samo tezu ili samo antitezu antinomije i ne znaju da je istina u sintezi protiverčnosti, da razum zahteva protvrečnosti i zahteva njegovo ukidanje.  Tačno je da je prvonačelo nadsušto (natpostojeće) i nesaznajno. Ali tu dijalektika tvrdi da je jednovremeno, apsolutno jednovremeno ono i sušto (postojeće), to jest i razloživo (raščlanjivo) i saznajno. I ako se odriče ovo poslednje, kao besmislena se pokazuje i tvrdnja nezamislivosti prvonačela. Misao podjednako zahteva i nezamislivost i zamislivost prvonačela. Tačno tako savršeno pravilno tvrdi pozitivizam, da sušto (postojeće) je samo ono što nam se tako ili inače konkretno pokazuje, tako ili drugačije ga mi osećamo i sazercavamo, i da je suština stvari, ako je i ima, nevidljiva i nezamisliva. Svejedno, dijalektika to prihvata samo kao tezu; sam po sebi uzet, u apstrakciji od antiteze, on je savršeno lažan i ne odražava u sebi nikakvu stvarnost. Neophodna je takođe i antiteza: sušto nije samo vidljivo i zamislivo i – nadsušto na određen način pokazuje sebe u suštom. Samo dijalektika shvata kako je moguće usaglasiti te teze i antiteze, i samo je ona sposobna da se uzvisi nad bespomoćnošću i okovanošću takozvane formalne logike. Treba kazati i više: samo dijalektika može da opravda formalnu logiku, dodeljujući joj samostalno, odeljeno od sebe, ali ipak dovoljno počasno mesto, da bi bila i ona jedan od osnovnih filosofskih metoda i nauka. Bez dijalektike je pak brkanje i formalizovanje razuma i opustošenje, uništenje celovitog pogleda na svet.
  5. Na kraju, ostaje još treći put, koji je faktički i iskorišćen u katoličanstvu, to je put tumačenja prve i treće ipostasi kao ravnopravnih i treće kao njima potčinjene. Ovde imamo sjedinjenje agnosticizma s pozitivizmom. Prva ipostas se pretvara u apstraktni znak (pojam), druga – u jedinstveno zamislivi ejdos, a treća – u faktičko „svojstvo“ i „delovanje“, u realnu silu i konkretnu stvarnost Boga. Iz toga i biva dijalektički shvatljivo zašto je katolička filosofija aristotelizam. Aristotelizam je baš takav platonizam koji, budući baziran na empirijsko-faktičnoj delatnosti, pretvara jedno iz supstancije u apstraktnu akcidenciju (slučajnost), ejdos – u opisno-statičku formu, a realnu materijalnost (veštastvenost) – u pravu realnost uopšte, mada i zavisnu od ejdosa. Katoličanstvo, kao prelašćeno tvorevinom i koje je ušlo u savez sa njom, moralo je i u filosofiji da traži takve puteve koji bi joj obezbedili agnosticizam u odnosu prema prvoj ipostasi, racionalizam u odnosu prema drugoj i empirijsku familijarnost u odnosu prema trećoj ipostasi.
  6. Tako, Filioque predstavlja najosnovnije, najdublje i najprincipijelnije razilaženje katoličanstva s pravoslavljem. Baš tu je s najvećom principijelnošću povučena razlika između vizantijsko-moskovskog pravoslavlja, gde je u opštehrišćanskom opitu duhovno-ličnosne individualnosti u osnovi u svojstvu prvonačela i prvoizvora položena suština, ili ideja kao takva, i ličnosno biće rukovodi se tu svojim najvišim principom, idejom, i – rimskog katoličanstva, gde je u tom opštem hrišćanskom opitu položena ne prosto suština i ideja, nego njena istovetnost s materijom i telom, što i jeste tu faktičko prvonačelo. Mi smo već govorili da je hrišćanstvo, istakavši novi opit ličnosti, počelo da apsolutizuje razne momente iz te ličnosne strukture. Pravoslavlje se baziralo na apofatičkoj Suštini, koja je ravnomerno projavljena u trima ravnočesnim ipostasima. Katoličanstvo, odbacujući apsolutnu apofatiku (koja uvek zahteva energijski simvolizam), uzelo je za osnovu ne prosto Suštinu, ili ideju, u ličnostom biću, nego – Njenu sjedinjenost s drugim, materijalnijim stranama ličnosti. Zato se tu apofatizam pretvorio u agnosticizam, a energijski simvolizam – u statični formalizam. Može se i tako reći. Mnogoboštvo (i kao njegov najžešći izraz – platonizam) zasnovano je na skulpturnom shvatanju bića, a pod skulpturom mi razumemo takvu sintezu čiste ideje-ličnosti i čiste materijalnosti, kada ideja nije izražena apsolutno, nego samo onoliko koliko je to nužno za osmišljenje tela, i kada telo, stvar nisu uzeti sami po sebi, nego samo po meri projavljivanja ideje. Otuda – formalizovanje i opustošenje ideje i okamenjenje materije, stvari, to jest pojava prekrasne skulpture, u kojoj je sve apsolutno duhovno pretvoreno u apstraktno, ne u izraženu i veoma udaljenu akcidenciju, već maksimalno realno – baš (u) to prekrasno telo. Katolicizam i jeste to mnogoboštvo u hrišćanstvu, mnogobožački platonizam u pravoslavlju, to jest hrišćanski aristotelijanizam. Ono što mnogobožački platonizam čini s idejom i materijom uopšte, to katolicizam čini s idejom i materijom u duhovno-ličnosnom biću (jer u duhovnom i ličnosnom biću takođe postoji svoja idealna i svoja materijalna strana). Toj koncepciji se suprotstavlja pravoslavlje, koje nije skulpturno, nego muzikalno-slovesno; shvatajući pod tim umnu (a ne telesnu) ovaploćenost apofatičkog Bezdana, u umnoj pak (a ne u skulpturno-telesnoj) reči i ovaploćenost te reči u živopisnom, to jest u ikonografskom, obrazu. To je očigledno isto tako, kao što bi bila odvratna u pravoslavnom hramu katolička statua Hrista i svetih i kako je nezamislivo u široko socijalnom smislu pravoslavlje bez zvuka zvona, gde se apofatizam neiscrpno izlivanih energija Prvosuštine i proticanje srdačnih i umnih dubina sjedinjuje s vaseljenskim prostranstvima kosmičkog preobraženja i sa spoljašnjim likovanjem sofijno-umno spasene tvari. Pravoslavno učenje o Presvetoj Trojici isto se razlikuje od katoličkog Filioque, kao vaseljensko-likujuće umno viđenje zvuka zvona od stešnjeno-subjektivnog toržestva  univerzalno-ličnosnog samopotvrđivanja orgulja, kao jednostavnost i umna naivnost vizantijske kupole od mističkih hirova gotike, kao umilno viđenje lika ikone od neskromnog doticanja i vizuelnog odmeravanja (ocenjivanja) statue.

U knjizi „Filosofiя imeni“. Moskva, 1927, §13. Taj paragraf treba da prostudira svako ko hoće da se razabere u rasuđivanju o Filioque koje sledi. Dijalektiku triju ipostasi vidi u mom radu „Antičnый kosmos“, gl. 4–6.

O neophodnosti objedinjenja  apofatizma i simvolizma vidi u: „Filosofiя imeni“, §14.

Izvor: Aleksej Losev – Preveo: Dositej Hilandarac