Dani strasene sedmice

STRASNA SEDMICA (grčki: Μεγάλη Εβδομάδα – Velika sedmica)

Poslednja sedmica Vaskršnjeg posta pre Pashe – Vaskrsa, provodila se od najstarijih vremena u najstrožem postu. Apostolske ustanove propisuju da se ove sedmice upotrebljavaju samo hleb, so i voće, a Veliki petak i Velika subota su potpuno bez hrane. Od davnina se naziva Velikom sedmicom.

Budući da se Sveta četrdesetnica završava u petak, pred Subotu svetog i pravednog Lazara, Jerusalimska crkva je ovu subotu pribrojavala Velikoj sedmici. Svaki dan ove sedmice, naziva se u bogoslužbenim knjigama, svetim i velikim zbog svetih i velikih događaja koji su se zbili tih dana. Svaki dan ima svoju temu, a svi zajedno se provode u postu bez ulja, izuzev Velikog četvrtka koji se smatra prazničnim danom, jer je ovoga dana ustanovljena Sveta tajna Evharistije. Bogosluženje ovih dana izloženo je u Posnom triodu. Posni triod ovu sedmicu naziva Sedmicom spasonosnih stradanja. Sava, episkop šumadijski

VELIKI PONEDELJAK (grčki: Μεγάλη Δευτέρα)

Ponedeljak Strasne (Stradalne) sedmice posvećen je poslednjim događajima iz zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista koji su predskazani u životu stradalnog Josifa, sina starozavetnog patrijarha Jakova. Poput Josifa, koga su braća iz zavisti bacila u jamu, a zatim ga prodala da bi on kasnije vladao Egiptom, i Spasitelj je predat u ruke grešnika, osuđen, raspet i sahranjen, a posle Svoga Vaskrsenja vlada svetom.

Pored uspomene na Josifa, starozavetnog stradalnika, služba ovoga dana posvećena je i prokletstvu smokve koju je Spasitelj zbog njene neplodnosti osudio da se osuši (Mt 21, 17-22; Mk 11, 19-26), a ona je slika jevrejske sinagoge koja je Spasitelja predala na smrt.

Tri pesme ο celomudrenom Josifu, praobrazu Gospoda Isusa Hrista, za službu ovoga dana napisao je Roman Slatkopevac, a ostale pesme sveti Andrej Kritski, sveti Jovan Damaskin i Kosma Majumski.

Sava, episkop šumadijski

VELIKI UTORAK (grčki: Μεγάλη Τρίτη)

Utorak Strasne (Stradalne) sedmice svojom službom posvećenom jevanđelskom kazivanju ο deset devojaka uči Hrišćane da budu uvek spremni, poput pet mudrih devojaka da Hrista, nebeskog Ženika, dočekaju i sretnu, ne samo celomudrenošću, već i dobrim delima (jelejem, koji se spominje u odeljku koji se čita tog dana na Pređeosvećenoj Liturgiji), jer za spasenje nije dovoljna samo devstvenost već i dela hrišćanskog milosrđa. Pored ove priče, čitaju se još i druge dve: ο talantima i ο Strašnom Sudu. Pesme za službu ovoga dana napisali su Roman Slatkopevac, Kosma Majumski i sveti Andrej Kritski.

Sava. episkop šumadijski

VELIKA SREDA (grčki Μεγάλη Τετάρτη)

Bogoslužbene himne ovoga dana govore ο ženi grešnici koja je mirom pomazala Isusa Hrista (Lk 7, 36-50). Na Veliku sredu prestaje se sa služenjem Pređeosvećene Liturgije kao i sa čitanjem molitve svetog Jefrema Sirina koju prate veliki pokloni.

Vladimir Vukašinović

VELIKI ČETVRTAK (grčki: Μεγάλη Πέμπτη)

Četvrtak Strasne (Stradalne) sedmice, u svojoj službi seća se sveštenog omivanja nogu Apostola od strane Spasitelja, Tajne večere, odnosno ustanovljenja Svete tajne Evharistije i natprirodne molitve i predaje Gospoda Isusa Hrista u ruke grešnika. Oplakujući početak Gospodnjih stradanja, Crkva se u isto vreme mistično raduje povodom ustanovljenja Svete Evharistije – tajne Hristovog Tela i Krvi, tajne Svetog Pričešća. Od izrečenih reči: „Ovo činite u moj spomen…“ (Lk 22, 19; 1 Kor 11, 24), pa do danas, Sveta Evharistija služi se na svim Pravoslavnim prestolima dokle Gospod ponovo ne dođe.

U toku večere, Gospod je otkrio izdajstvo jednog od svojih učenika, a potom je sa svojim učenicima otišao u Getsimanski vrt, gde je svojom ličnom molitvom ukazao da je molitva za vreme nevolja, stradanja i iskušenja najveća snaga za podnošenje svih životnih poteškoća, pa i telesne smrti.

Na Liturgiji Velikog četvrtka osvećuje se, po potrebi, Sveto miro u sabornim hramovima u sedištima autokefalnih crkava, čije je varenje počelo na Veliki ponedeljak. Na ovoj Liturgiji takođe se osvećuju i pripremaju pričasni darovi za bolesnike, koji se na časnim trpezama čuvaju preko cele godine. Umesto heruvimske pesme, pričasne i pesme „Da ispolnjatsja..“ peva se deo molitve pred Pričešće: „Večeri tvojeja tajnija..“ Uveče se drži veliko bdenije i čita se Dvanaest strasnih Jevanđelja, u kojima su opisana stradanja Gospodnja.

Za uspomenu na omivanje nogu od strane Spasitelja, u sabornim hramovima pojedinih crkava i danas se vrši čin omivanja nogu posle odslužene arhijerejske Liturgije svetog Vasilija Velikog, naročito u Jerusalimu. U Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, ovaj čin se vršio već u prvoj polovini četrnaestog veka, kao što se vidi iz Tipika srpskog arhiepiskopa Nikodima. U Karlovačkoj Mitropoliji obnovio ga je Mitropolit Pavle Nenadović.

Sava, episkop šumadijski

VELIKI PETAK (grčki: Μεγάλη Παρασκευή)

Petak Strasne (Stradalne) sedmice je dan krsnog stradanja Gospodnjeg. Na taj dan, Crkva se seća događaja koji su neposredno prethodili Raspeću; počevši od izvođenja Isusa Hrista pred sud Pontija Pilata, neuspelog pokušaja da Ga optuže, pa do glasnog vikanja judejskog naroda: „Raspni Ga!“; nošenja krsta kroz grad, na putu prema Golgoti; razapinjanja i praštanja dželatima rečima: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“; umiranja, skidanja sa krsta, pomazivanja mirom, povijanja Tela platnom i polaganja u grob; postavljanja straže da čuva grob da neko ne ukrade Telo Gospodnje.

Tog dana Liturgija se ne služi, izuzev ako bi Blagovesti pale na taj dan, a ne služi se zato što se na Liturgiji prinosi Bogu beskrvna žrtva, a na taj dan je Isus Hristos prineo sam sebe na žrtvu.

U bogosluženjima Velikog petka spominje se hvatanje Gospoda Isusa Hrista, sud jevrejskih starešina i rimskog prokonzula Pontija Pilata nad Njim, krsna stradanja, smrt i skidanje sa krsta. Sama bogosluženja tog dana sastoje se iz: jutrenja – na kome se čita Dvanaest strasnih (stradalnih) Jevanđelja (ovo jutrenje se obično služi uveče na Veliki četvrtak), carskih časova i večernja, tj. opelo Hristovo, sa iznošenjem plaštanice. Posle večernje, poje se malo povečerje sa kanonom ο raspeću Gospodnjem, takozvani Plač Presvete Bogorodice, čiji je autor Simeon Logotet iz X veka. Ovoga dana predviđen je najstroži post.

Vladimir Vukašinović

VELIKA SUBOTA (grčki: Μεγάλο Σάββατο)

Ovaj dan posvećen je uspomeni na pogreb Gospoda Isusa Hrista i Njegov silazak u Ad. Prisustvo Hristovo u grobu je Telom, a duhom je bio u Adu, a u isto vreme je na prestolu bio sa Ocem i Duhom, samim tim što je On sveprisutni Bog, neodvojiv od druga dva lica Svete Trojice. To je ona subota u koju je Gospod Isus Hristos pokazao da je došao kraj starom veku koji je bio obeležen svetkovanjem subotnjeg dana, i otpočeo novi vek u kome se svetkuje dan Njegovog Vaskrsenja, dan eshate, dan koji svi Hrišćani željno očekuju – Drugi Hristov dolazak.

Jutrenje Velike subote u novije vreme ne služi se rano izjutra, već na Veliki petak uveče. Pred Hristovim grobom, uz kađenje i držanje sveća, vrši se slika Hristovog pogreba. Uz čitanje celog 118/119 Psalma pevaju se statije – stihovi u kojima se slavi umrli Spasitelj kao Vaskrsenje i Život i izražava bol, žalost i tuga Presvete Bogorodice. Sve je ovo podeljeno na tri statije. U kanonu Velike subote, čije su pesme napisali Marko Idruntski (od prve do četvrte) i Kosma Majumski (od šeste pa do kraja), dok je irmose prve četiri pesme pisala monahinja Kasija (810), slavi se pobeda Hristova nad smrću i prvi put se saznaje da je ovaj šabat, ova blagoslovena subota u kojoj Spasitelj leži mrtav, preblagoslovena subota. U njoj je Spasitelj usnuo, uz Njegovo obećanje da će Vaskrsnuti u treći dan.

Pri kraju jutrenja, plaštanica se nosi tri puta oko hrama, a posle njenog ponovnog polaganja u grob, čita se pred njom Jezekiljevo proroštvo ο vaskrsenju mrtvih (Jez 37,1-14), Apostol i Jevanđelje. Velikosubotnom Liturgijom svetog Vasilija Velikog počinje Vaskrsenje. Sve do čitanja Apostola, sveštenik služi ovu Liturgiju u crnoj odeždi, a potom oblači belu, jer su se u toku ove Liturgije krštavali oglašeni, koji su se tokom celog Vaskršnjeg posta pripremali uzdržavanjem od hrane, molitvama i poukama za krštenje, koje se uvek vrši u belim odeždama. Jedino na ovoj Liturgiji, Jevanđelje se ne čita sa amvona ili sa carskih dveri, već na Hristovom grobu, jer je Anđeo na grobu Gospodnjem objavio mironosicama vest ο Hristovom Vaskrsenju. Velika subota je jedina subota u godini kada se post sastoji u suhojedenju.

Sava, episkop šumadijski

STRASNA JEVANĐELJA (grčki: Δώδεκα Ευαγγελίων – Dvanaest Jevanđelja)

Ova jevanđelja izlažu sadržinu stradanja Hristovih – zato se i zovu strasna; u pitanju su Hristove strasti, to jest stradanja. Ima 12 strasnih Jevanđelja prema broju sati noći. Odlomci ο Hristovom stradanju uzeti iz sva četiri Jevanđelja i raspoređeni za čitanje, a između odlomaka idu antifoni – pesme koje za ovaj praznik imaju veliku sadržajnu sličnost s tekstovima Jevanđelja. Čitaju se na jutrenju Velikog petka, i ona, zajedno sa antifonima koji se pevaju, treba da verne motivišu da celu noć provedu u molitvi – kako bi se usličili Apostolima, koji su sa svojim Učiteljem proveli noć u Getsimanskom vrtu. Pripev koji prethodi i sledi čitanju Jevanđelja, nije redovan, nego poseban i sadržajno je saglasan i danu i tekstovima ο stradanju Hristovom; on glasi: „Slava dugotrpljenju Tvome, Gospode“. Njihov izbor i upotreba za ovaj dan potiče iz ranih vekova. Sveti Jovan Zlatousti govori ο njima kao određenom pojmu i praksi za Veliki petak, odnosno Veliki četvrtak naveče.

Dimitrije Kalezić

HIMNOGRAFIJA STRASNE SEDMICE

„Uzneću vas sa sobom u Nebeski Jerusalim“

Gospod Koji ide na voljno stradanje

Apostolima govoraše na putu:

„Evo ulazim u Jerusalim,

i Sin Čovečiji biće predat,

kao što je i pisano za Njega“.

Hajdemo, dakle,

i mi misli svoje očistivši, za Njim!

da budemo razapeti sa Njim!

I umrtvimo Njega radi životna uživanja,

da bismo i vaskrsli sa Njim,

i čuli Ga kako govori:

„Ne idem u zemaljski Jerusalim

da stradam:

nego idem Ocu svome i Ocu Vašem,

Bogu svome i Bogu vašem,

i uzneću vas sa sobom u Nebeski Jerusalim

u Carstvo Nebesko“.

Hvaliteljna Velikog ponedeljka, glas 1.

„Plodove dostojne pokajanja prinosimo Hristu“

Pobojavši se, braćo, strašne pretnje

sasušenoj smokvi zbog nerodstva,

Plodove dostojne pokajanja

prinosimo Hristu

Koji nam daruje veliku milost!

Jutrenje Velikog ponedeljka, apostih, glas 8.

„O dušo moja, pazi da ne zaspiš“

Gle, Ženik dolazi u ponoć

i blažen je sluga

koga zatekne budnoga,

a nedostojan je sluga

koga nađe zaspaloga.

O dušo moja, pazi da ne zaspiš,

da ne budeš predata na smrt

i izgnana iz Carstva.

Već, preni se i zavapi:

„Sveti, Sveti, Sveti jesi, Bože naš,

i, Bogorodicom, Majkom svojom,

pomiluj nas!“.

Veliki utorak, tropar, glas 8.

„Ko će ispitati bezdan mnoštva grehova mojih“

Žena koja pade u mnoge grehe, Gospode,

osetivši Tvoje Božanstvo,

ubroja se u žene – mironosice,

i Tebi miro pre pogreba prinosi, ridajući:

„Avaj meni! jer noć mi je

raspaljivanje bluda nezadrživog,

a mračna i bez zraka je želja greha.

Ali, primi potoke mojih suza,

Ti Koji iz oblaka izvodiš morske vode.

Prigni uho svoje k uzdisanju srca mojega,

Ti Koji si savio nebesa

neizrecivim sbishođenjem svojim.

Da celivam prečiste noge Tvoje,

i ubrišem ih kosom glave svoje,

od kojih se Eva u Raju,

u predveče šum ušima čuvši, u strahu sakrila.

Ko će ispitati bezdan mnoštva grehova mojih

i bezdane dubine sudova Tvojih, o Spasitelju duše moje?

Ne prezri me, sluškinju svoju,

Ti Koji imaš neizmernu milost.“

Jutrenje Velike srede, apostih, glas 8.

„Prosvetli odeću duše moje“

Spasitelju moj,

svadbenu tvorevinu Tvoju vidim,

a nemam odeće da u nju uđem.

Prosvetli odeću duše moje,

Svetlodavče, i spasi me!

Velika sreda, Egzapostilar, glas 3.

„Blažen je onaj koji verno primi Gospoda“

Idite k tome i tome,

Onaj Koji sve zna unapred

reče Apostolima,

i blažen je onaj koji verno prima Gospoda.

Gornju odaju srca primivši,

i večeru pobožnosti.

Večernja Velike srede, tropar

„Premudrost Božija koja bezdane obuzdava“

Premudrost Božija

koja drži neodrživu,

i gornju u vazduhu vodu,

i bezdane obuzdava

i mora ukroćava,

vodu uliva u umivaonik,

i noge slugama pere Gospodar.

Jutrenje Velikog četvrtka, pesma 5, tropar

„Gostoprimstva Vladičinog da se nasladimo“

Gostoprimstva Vladičinog,

i besmrtne Trpeze, na Gornjem mestu,

hodite verni, uzvišenim mislima,

da se nasladimo, naučivši se

preuzvišenom znanju od Logosa,

Kojeg veličamo.

Jutrenje Velikog četvrtka, kanon, pesma 9, irmos, glas 6.

„Grobovi se otvoriše, mrtvi ustadoše“

Kada si u novi grob položen bio za sve,

izbavitelju svih,

Ad svepodrugljivi, videći Re, užasnu se;

dovratnice se polomiše,

vrata se razbiše,

grobovi se otvoriše, mrtvi ustadoše.

tada Adam blagodarno, radujući se,

klicaše Ti:

Slava snishođenju Tvome,

Čovekoljupče!

Stihovna stihira na večernju Velikog petka, glas 2.

„Ustanite, molite se“

Gospode, hodeći na stradanje voljno,

govorio si učenicima svojim:

ako ne mogaste jedan čas probdeti sa mnom,

kako obećaste da umrete za mene?

barem Judu pogledajte, kako ne spava,

no trudi se da me preda bezakonicima.

ustanite, molite se,

da se ko ne odrekne mene,

gledajući me na Krstu.

Dugotrpljivi, slava Tebi!

Jutrenje Velikog petka, antifon, glas 7.

„Prosvetli me drvetom Krsta svoga“

Dobroga si razbojnika

magnoveno udostoji Raja, Gospode.

Prosvetli me drvetom Krsta svoga

i spasi me!

Veliki petak, egzapostilar

„Jer si Ti Sin i Bog moj“

Gledajući občica svoje Jagnje

kako Ga vuku na zaklanje,

iđaše za Njim Marija, raspletene kose,

sa drugim ženama govoreći:

„Kuda ideš, Čedo?

Radi čega život svoj brzo završavaš?

Da nije opet svadba u Kani,

i tamo sada žuriš,

da im od vode vino načiniš?

Da li da idem sa Tobom, Čedo,

ili radije da Te čekam?

Reci mi reč, Logose, ne prolazeći ćutke mimo mene,

Ti Koji si me čistu sačuvao.

Jer si Ti Sin i Bog moj!“

Ikos kanona Raspeću Gospodnjem na povečerju Velikog petka

„Stičemo besmrtni život“

Mi koji se napajamo

dvostrukom rekom,

izlivenom iz Tvog rebra,

kao iz jednoga izvora,

stičemo besmrtni život.

Statija Velikog petka, prva, stih 71.

„Zasijao si jasno posle smrti“

Sunce jasno sija posle noći,

Logose, a i Ti zasijao si jasno posle smrti,

vaskrsnuvši kao iz ložnice.

Statija Velikog petka, druga, stih 27.

„Jer ću vaskrsnuti, jer ću se proslaviti“

Ne oplakuj me, majko,

gledajući u grobu Sina,

Koga u utrobi besemeno zače.

Jer ću vaskrsnuti,

jer ću se proslaviti.

I uzneću u slavi, neprestano kao Bog,

sve koji Te s verom i ljubavlju veličaju.

Irmos Kanona, pesma 9, glas 6, na jutrenju Velike subote

„Razderi tapiju naših pregrešenja“

Šestog dana,

u šesti čas

prikovao si na Krst

greh koji Adam počini u Raju.

Razderi tapiju naših pregrešenja,

Hriste Bože, i spasi nas!

Molitva šestog časa

„Umrtvi strasti naše ploti“

U deveti čas

primio si smrt u telu za nas.

Umrtvi strasti naše ploti,

Hriste Bože, i spasi nas!

Molitva devetog časa

„Plemeniti Josif, skinuvši s drveta… “

Plemeniti Josif, skinuvši s drveta

prečisto Telo Tvoje,

povi ga u čisto platno s mirisima,

i položi ga u grob nov.

Velika subota, tropar, glas 2.

„Dolazi da dade sebe za hranu vernima“

Neka umre svako telo čovečije,

i neka stoji sa strahom i trepetom,

i ništa zemaljsko u sebi neka ne pomišlja:

jer Car careva i Gospod gospodara

dolazi da bude zaklan

i da dade sebe za hranu vernima,

a ispred Njega idu horovi Anđela:

sa svim Načalstvima i Vlastima,

sa Heruvima mnogookim

i Serafimima šestokrilim,

zaklanjajući svoje lice i pevajući himnu:

Aliluja, aliluja, aliluja!

Pesma koja se na Liturgiji svetog apostola Jakova peva umesto Heruvike

„Ovo je blagoslovena subota“

Ovo je blagoslovena subota, 11. april 2009

jer će Hristos, Koji usnu,

ustati u treći dan.

Velika subota, stih iz kondaka

„Neizrecivo čudo“

Neizvrecivo čudo!

Onaj Koji je u peći izbavio prepodobne mladiće iz plamena,

polaže se u grob mrtav,

bezdihan, na spasenje nas koji pevamo:

Izbavitelju Bože, blagosloven jesi!

Kanon na jutrenju Velike subote, pesma 7, irmos, glas 2.

Sveti Teofilakt Ohridski

TUMAČENJE SVETOG JEVANĐELJA PO MATEJU

Dvadeset sedma glava:

Isus pred Pilatom. Judino samoubistvo. Puštanje Varave i osuda Hrista. Mučenje i raspeće. Hula Judejaca. Smrt i pogreb Hrista. Straža na grobu

1-2. “A kad bi jutro, učiniše vijeće svi prvosveštenici i starješine narodne protiv Isusa da ga pogube. I svezavši ga odvedoše, i predaše ga Pontiju Pilatu, namjesniku.“

Gledaj, kako je njima ovladao đavo i tera ih da počine ubistvo u te praznične dane kada je valjalo da prinose mnoge žrtve za grehove drugih, u dane neporočnosti i čistote. Umesto toga, oni SU vezali Isusa i poveli Ga namesniku Pilatu, poreklom sa Ponta, koji je, kao podanik Rima, poslan za namesnika Judeje. Predali su, dakle, Gospoda Pilatu pod optužbom da je buntovnik i da sprema zaveru protiv cara.

3-5. “Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i povrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi.“

Razmislivši o onome šta je učinio, Juda se raskajao, ali ne na pravi način. Dobro je sebe osuđivati, ali je đavolsko delo obesiti se. Ne mogući da podnese sramotu koja ga je čekala, Juda je sam sebe lišio života, umesto da je zaridao i izmolio oproštaj od Onoga koga je izdao. Neki kažu da je Juda, budući srebroljubiv, mislio da će mu poći za rukom da dobije srebrnike izdajom Hrista, i da Hristos neće biti ubijen, već će uspeti da pobegne od Jevreja, kao što je to činio u mnogim prilikama. Ali, kada je Juda video da je Isus optužen i već osuđen na smrt, raskajao se, jer je sve ispalo onako kako nije očekivao. Zato se (po mišljenju tih tumača) Juda obesio kako bi stigao u ad pre Isusa i tamo Ga umolio za svoje spasenje. Ipak znaj, da kada je stavio omču oko svoga vrata i obesio se, drvo se savilo, te je ostao u životu. Bog je želeo da ga ostavi u životu radi pokajanja ili da bi ga javno izobličio i posramio. Kažu da se Juda kasnije tako naduo od vodene bolesti da nije mogao da prođe onuda kuda su i kola lako prolazila. Potom je, strmoglavivši se, „pukao po sredi“, kao što kaže Luka u Delima Apostolskim.

6-10. “A prvosveštenici, uzevši srebrnike rekoše: Ne valja ih metnuti u hramovnu riznicu, jer su cijena za krv. Nego se dogovoriše, te kupiše za njih lončarevu njivu za groblje strancima. Zato se i prozva ta njiva Krvna njiva do danas. Tada se ispuni što je kazano preko proroka Jeremije koji govori: I uzeše trideset srebrnika, cijenu cijenjenoga, koga su cijenili sinovi Izrailjevi; i dadoše ih za njivu lončarevu, kao što mi kaza Gospod.“

„Korvanom“ se nazivala hramovna riznica, u koju su stavljali darove prinešene Bogu. Pogledaj kako ih Bog izobličava, javno pokazujući njihovu krvožednost. Do dana današnjeg, kaže, ta njiva se zove „Krvna njiva“, kako bi ljude stalno podsećala na to da su ubili Gospoda. Takođe nauči i to da su se Jevreji toliko trudili u gostoljublju da su i strancima kupili neku njivu na kojoj bi se mogli sahranjivati. Posramimo se, dakle, mi koji mislimo da živimo savršenijim životom, a previđamo strance. Spominje „Cenu cenjenoga“, što znači cenu Hrista. Jevreji su procenili Njega koji se ne može proceniti, to jest sinovi Izrailjevi utvrdili su cenu Njegovu složivši se da Judi daju trideset srebrnika.

11-14. “A Isus stade pred namjesnikom, i zapita ga namjesnik govoreći: Jesi li ti car judejski? A Isus mu reče: Ti kažeš. I kad ga tužahu prvosveštenici i starješine ništa ne odgovori. Tada mu reče Pilat: Zar ne čuješ koliko protiv tebe svjedoče. I ne odgovori mu ni na jednu riječ, tako da se namjesnik divljaše veoma.“

Optuživši Isusa za zločin protiv države, dovode Ga Pilatu koji Ga zbog toga i pita da li je nameravao da podigne ustanak i pokušao da se zacari nad Jevrejima. Ali, Isus mu govori: „Ti kažeš“, dajući mu tako najmudriji odgovor. Nije, dakle, rekao ni da jeste ni da nije car judejski, već nešto između – „Ti kažeš.“ Ove se reči mogu protumačiti i na sledeći način: „Ja sam ono što ti kažeš“, ili: „To ne kažem Ja, već ti.“ Ništa mu drugo, međutim, nije rekao, znajući da je njegov sud nepravedan. Pilat se divio Gospodu jer je On prezirao smrt, ali istovremeno i zato što ništa nije odgovarao niti se obazirao na Svoje tužitelje, iako je kao rečit mogao mnogo toga da kaže u Svoju odbranu. Naučimo se, dakle, i mi iz ovoga da ništa ne govorimo kada se nađemo pred nečastivim sudom, kako ne bismo stvorili veću pometnju i tako podstakli na još jarosniji gnev one koji neće da slušaju našu odbranu.

15-18. “A o Prazniku bijaše običaj u namjesnika da narodu pusti po jednoga sužnja koga oni hoće. A tada imahu poznatoga sužnja po imenu Varavu. I kad se sabraše, reče im Pilat: Koga hoćete da vam pustim? Varavu ili Isusa nazvanoga Hrista? Jer znađaše da su ga iz zavisti predali.“

Pilat je gledao da oslobodi Hrista, iako se u tome nije trudio onoliko koliko je bio dužan kao čovek koji treba da zastupa istinu. Prvo je upitao Gospoda: „Zar ne čuješ koliko protiv Tebe svedoče?“ To Ga pita kako bi se Hristos opravdao i tako mu dao povoda da Ga pusti. Ali, pošto Gospod ništa nije rekao u Svoju odbranu, jer je dobro znao da Ga ne bi oslobodili ni da se branio, Pilat ide drugim putem i pribegava običaju praznika, govoreći: „Čak ako i ne oslobodite Isusa kao nevinog, barem Mu kao osuđeniku za praznik podarite slobodu.“ Otkuda je Pilat mogao pretpostaviti da će Jevreji zatražiti da razapnu Isusa koji je bio nevin, a na slobodu pustiti krivog razbojnika? Pilat je dobro znao da Isus nije bio kriv, već da je predat iz zavisti, pa je zato pitao narod da izabere kojeg zatvorenika žele da oslobode. Ovde se jasno vidi kakav je on slabić bio, jer je trebalo da sebe izloži opasnosti radi dobrog cilja. Zato i zaslužuje osudu zbog prikrivanja istine. „Varava“ znači „sin očev“, pošto je „var“ sin, a „ava“ otac. Jevreji su, dakle, zatražili sina svog duhovnog oca – đavola, a Isusa su razapeli. Sve do dana današnjeg ima njima sličnih ljudi, koji su prišli Antihristu, sinu oca njihovog, a Hrista se odrekli.

19-26. “A kada sjeđaše u sudu, poruči mu žena njegova govoreći: Ne miješaj se ti ništa u sud toga pravednika, jer danas u snu mnogo postradah zbog njega. A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube. A namjesnik odgovarajući reče im: Koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? A oni rekoše: Varavu. Reče im Pilat: A šta ću činiti sa Isusom nazvanim Hristom? Rekoše mu svi: Da se razapne! Namjesnik pak reče: A kakvo je zlo učinio? A oni iz glasa povikaše govoreći: Da se razapne! A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže, nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: Ja sam nevin u krvi ovoga pravednika; vi ćete vidjeti. I odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas i na djecu našu! Tada im pusti Varavu, a Isusa šibavši, predade da se razapne.“

O, kakvog li čuda! Onaj Koga je Pilat sudio, u snu je zaplašio njegovu ženu. Viđenje u snu nije imao Pilat, već njegova žena, verovatno zato što on sam nije bio dostojan viđenja, ili zato što mu Jevreji ne bi poverovali, već bi pomislili da brani Isusa. Ili bi možda on prećutao da je imao viđenje u snu, pošto je bio sudija. Ovaj san je bio delo Božjeg Promisla, i on se nije javio da bi Hristos bio oslobođen, već da bi se žena spasla. Zašto ga, onda, Pilat nije pustio na slobodu? Zato što je to bilo opasno, pošto je Isus bio optužen za zločin protiv vladara. Ipak, Pilat je trebalo da zatraži dokaze o tome da li je Isus unajmio vojnike ili je kovao oružje. Umesto toga, On je dopustio da ga zavedu kao mutavca i slabića. Zato on nije bez krivice, jer kada su zatražili da pusti na slobodu čoveka koji je bio ozloglašen, predao im je Varavu, a za Hrista pita: „A šta ću učiniti sa Isusom?“, dajući im tako vlast da Mu oni presude. Pošto je bio upravitelj, mogao Ga je izbaviti, kao što je kapetan izbavio Pavla. Ali, oni su povikali: „Da se razapne“, ne želeći samo da Ga ubiju već da Ga tako optuže kao zločinca, pošto je krst bio kazna za zločince. Pilat pere ruke, kako bi pokazao da je čist od svake mržnje, iako su njegove misli bile rđave. On s pravom Isusa naziva pravednikom, ali Ga ipak predaje ubicama. Narod na sebe uzima kaznu za Njegovo ubistvo i ova ih je kazna zaista sustigla kada su Rimljani uništili njih i decu njihovu. Ali i sve do današnjeg dana, Jevreji, kao potomci onih koji su ubili Gospoda, nose Njegovu krv na sebi. Zbog njihovog neverja svi ih progone i pred svojim goniteljima oni nemaju opravdanja zbog reči koje su rekli , pred Pilatom. Pilat je išibao Isusa da bi ugodio narodu, ili, možda, da bi pokazao kako je on taj koji je osudio Hrista, i da neće raspeti nevinog nego osuđenog čoveka. Tako se ispunilo i Isaijino proroštvo koje kaže: „Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu.“

27-30. “Tada vojnici namjesnikovi uzeše Isusa u sudnicu i skupiše na njega svu četu vojnika. I svukavši ga obukoše mu purpurni ogrtač. I opletavši vijenac od trnja metnuše mu na glavu, i dadoše mu trsku u desnicu; i kleknuvši na koljena pred njim rugahu mu se govoreći: Zdravo, care judejski! I pljunuvši na njega uzeše trsku i biše ga po glavi.“

Ovde se ispunila reč Davidova: „Dao si me bezumnome na podsmeh.“ Pošto su bili bezumni, vojnici su činili ono što im je kao takvim priličilo. Obukli su Mu ogrtač umesto carske porfire, dali Mu trsku umesto skiptra i na glavu stavili trnov venac umesto krune. Klanjali su Mu se, rugajući se, jer to znače reči „kleknuvši na kolena.“ Vidiš, kako su Mu naneli svaku vrstu sramote: lice su porugali pljuvanjem; glavu trnovim vencem; ruku trskom; telo ogrtačem, a uši Njegove, hulnim rečima. Iako su oni ovo činili da bi se narugali Hristu, ipak, ovo možeš razumeti i na jedan tajnovitiji način, kao sliku poniženja koje je pretrpeo Gospod Svojim ovaploćenjem.

„Purpurni ogrtač“ označava našu prirodu, sklonu krvi i ubistvu, koju je On uzeo, i obukavši je osvetio. „Venac od trnja“ jesu grehovi koji dolaze od naših žitejskih briga. Njih je Hristos uništio Svojim božanstvom, jer glava označava Njegovo božanstvo. „Trska“ je simvol našeg slabog i nemoćnog tela, koje je Gospod uzeo, kako i David kaže: „Desnica Gospodnja, uzvisi me.“ Slušajući Svojim ušima hule, izbavio nas je od zmijinog našaptavanja koje smo primili Evinim ušima.

31-32. “I kad mu se narugaše, svukoše s njega ogrtač, i obukoše ga u haljine njegove i povedoše da ga razapnu. I izlazeći nađoše čovjeka iz Kirine po imenu Simona i natjeraše ga da mu ponese krst.“

Tri evanđelista kažu da je Simon nosio Isusov krst, dok Jovan tvrdi da ga je nosio sam Gospod. Verovatno je tačno i jedno i drugo. Najpre je Gospod sam nosio krst, jer niko drugi nije hteo da ga nosi, ali usput su našli Simona i krst položili na njegova leđa. Takođe nauči da Simon znači „poslušanje“. Prema tome, Hristov krst nosi onaj koji živi u poslušanju (Bogu). Kirina je bila jedan od pet gradova Pentapolisa, i (simvolički) označava pet naših čula koja moraju da ponesu krst.

33-37. “I došavši na mjesto koje se zove Golgota, to jest: Mjesto lobanje, dadoše mu da pije ocat pomiješan sa žuči, i okusivši ne htjede da pije. A kad ga razapeše razdijeliše haljine njegove bacivši kocku. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. I staviše mu iznad glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski.“

Ono se zvalo „Mesto lobanje“, zbog toga što je tamo, po otačkom predanju, bio sahranjen Adam. Kao što svi umiremo u Adamu, bilo je potrebno da tako svi oživimo u Hristu. Nemoj se smućivati kada čuješ Mateja da kaže da je Gospodu dat ocat sa žuči, a potom Marka koji kaže da je to bilo vino sa smirnom. Jovan, opet, govori o octu pomešanom sa žuči i isopom. Mnogo toga su učinili razni ljudi, pošto je na tom mestu bila uskomešana masa naroda, te su jedni činili jedno, a drugi drugo. Moguće je da je jedan Gospodu dao vino, a drugi ocat pomešan sa žuči. Postojale su razne vrste smrtne kazne, ali Hristos je ipak postradao na krstu da bi osvetio drvo preko koga nam je došlo prokletstvo i krsnom smrću sve blagoslovio: nebesa, koja označava gornji krak krsta; podzemlje, kao njegovo podnožje, i krajeve zemlje, istok i zapad, koje predstavljaju poprečni kraci krsta. Takođe je tako postradao kako bi, raširivši ruke na krstu, prizvao i sabrao svu rasejanu decu Božju. Vojnici su razdelili njegove haljine, pošto je bio siromašan i ništa drugo nije imao. Ono što drugi evanđelist zove „natpisom“, Matej naziva „krivicom“. Bilo je, dakle, napisano zašto je razapet, pošto je bio optužen kao car jevrejski i buntovnik. Nazvali su Ga carem kako bi Ga lažno predstavili (kao pobunjenika protiv rimske vlasti). Ipak, njihovo svedočanstvo bilo je verno, iako je dolazilo od neprijatelja, jer Gospod je zaista Car koji je upravo radi toga došao da spase Jevreje. Međutim, pošto Jevreji po telu nisu želeli da On vlada njima, Hristos je postao Car Jevreja“ po duhu, to jest, onih koji Ga ispovedaju, jer Jevrejin znači „onaj koji ispoveda“.

38-44. “Tada raspeše s njim dva razbojnika, jednoga s desne i jednoga s lijeve strane. A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojima i govoreći: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi sam sebe; ako si Sin Božji, siđi s krsta. A tako i prvosveštenici s književnicima, starješinama i farisejima, podsmijevajući se govorahu: Druge spase a sebe ne može da spase. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo u njega vjerovati. Uzdao se u Boga, neka ga izbavi sad, ako mu je po volji; jer govoraše: Ja sam Sin Božji. Tako isto i razbojnici raspeti s njim rugahu mu se.“

Želeći da oklevetaju Hrista, raspeli su zajedno s Njim i dva razbojnika, kako bi ljudi i Njega smatrali za bezakonika kao i njih. Ova dvojica razbojnika predstavljaju dva naroda: jevrejski i neznabožački, jer su oba prestupila Zakon i narugala se Hristu. Ali, kasnije je jedan od razbojnika poznao Hrista i ispovedio Ga kao Cara, rekavši: „Pomeni me Gospode, u Carstvu Tvome.“ Tako je i neznabožački narod ispovedio Hrista, dok je „drugi razbojnik“, to jest, jevrejski narod, pohulio na Njega. Đavo ih je podsticao da govore: „Ako si Ti Sin Božji, siđi s krsta“, kako bi Ga izazvao da siđe i tako upropasti delo spasenja svih koje se imalo izvršiti na krstu. Ipak, Hristos, koji je i Sin Božji, nije poslušao neprijatelja, kako bi i ti naučio da ne smemo popuštati pred đavoljim lukavstvima, već činiti dobro, bez obzira koliko će drugi loše misliti o nama.

45-49. “A od šestoga časa bi tama po svoj zemlji do časa devetoga. A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Ili, Ili, lima savahtani? To jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? A neki od onih što stajahu ondje čuvši to govorahu: Ovaj zove Iliju. I odmah otrča jedan od doh te uze sunđer, i napuni octa, pa natače na trsku, te ga vojaše. A ostali govorahu: Ostavi da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi.“

Tama koja je nastupila nije bila prirodna pojava koja nastaje usled pomračenja sunca, jer nikada ne dolazi do pomračenja sunca četrnaestog dana mesečevog ciklusa, već se takve pojave dešavaju u vreme mladog meseca. Raspeće je bez sumnje bilo četrnaestog dana mesečevog ciklusa, dakle u dan kada Jevreji proslavljaju Pashu. Zato je ovaj događaj bio natprirodan. Tama je obuzela celi svet i nije bila delimična kao nekada u Egiptu, kako bi se na taj način pokazalo da čitava tvar plače zbog stradanja svoga Tvorca, i da je od Jevreja oduzeta svetlost (istine). Neka sada Jevreji, koji su tražili znak s neba, pogledaju pomračeno sunce. Pošto je čovek stvoren šestoga dana, i u šesti čas je okusio od zabranjenog drveta, jer je to bilo vreme jela, Gospod je prikovan na drvo šestoga dana nedelje u šesti čas, kako bi presazdao čoveka i iscelio ga od praroditeljskog greha. Isus govori proročke reči (psalma) na jevrejskom jeziku s namerom da pokaže kako se ne protivi Starom Zavetu. On kaže: „Zašto si me ostavio?“, potvrđujući da je zaista, a ne prividno bio čovek, jer čovek ima prirodnu želju za životom i voli ga. Pošto se Hristos borio i mučio pred krstom, pokazujući strah koji je svojstven našoj prirodi, zato i sada govori: „Zašto si me ostavio?“, otkrivajući našu prirodnu ljubav prema životu. On je zaista bio čovek i po svemu sličan nama, osim po grehu. Neki su ovo razumeli u tom smislu da je Spasitelj u ime Jevreja rekao: „Zašto si ostavio jevrejski narod, o Oče, da počini takav greh i bude predan na uništenje?“ Pošto je sam Hristos bio od Jevreja, On govori: „Zašto si me ostavio?“ želeći da kaže: „Zašto si ostavio Moje srodnike, Moj narod, da učini sebi takvo zlo?“ Ne razumevajući Njegov vapaj, ljudi iz naroda, koji su bili prosti i neuki u proročkim knjigama, mislili su da zove Iliju. Svi Jevreji, dakle, nisu poznavali proročanstva, kao što sada možda ni svi hrišćani ne poznaju Evanđelje. Napojili su Ga octom da bi brže umro, pre nego što dođe Ilija i pomogne mu. Zato drugi kažu: „Ostavi, da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi.“ Drugim rečima: „Ne dajte Mu da umre, da bismo videli hoće li Mu pomoći Ilija.“

50-53. “A Isus opet povika iz svega glasa, ispusti duh. I gle, zavjesa hrama razdrije se na dvoje, od gornjega kraja do donjega; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; i grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijala svetih koji su pomrli; i izišavši iz grobova po vaskrsenjeu njegovu uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.“

Isus je povikao iz svega glasa da bismo znali da je govorio istinu kada je kazao: „Vlast imam položiti život Svoj“, jer On Svojom vlašću predaje dušu. Ali zašto je povikao: „Oče, u ruke Tvoje predajem duh Svoj“. Zato što Svoj duh nije ispustio po prinudi, već dobrovoljno. Otuda koristi reč „predajem“. Time pokazuje da će ga opet uzeti, jer zalog se uvek može uzeti natrag. Hvala Bogu, što je umirući dredao Svoj duh u ruke Očeve, jer se od tada duše svetih takođe predaju u Očeve ruke, a ne kao ranije u adske tamnice. Tako je Hristova smrt postala naše osvećenje. Zato On gromkim glasom poziva smrt, jer se ona nije usuđivala da Mu pristupi dok je sam nije pozvao. Hramovna zavesa sastojala se od platna koje je bilo povešeno u sredini Hrama i odvajala je unutrašnji deo od spoljašnjeg kao neka vrsta pregradnog zida. Zavesa se pocepala i time je Bog pokazao da je (do tada) nepristupni i nevidljivi Hram, čiji je unutrašnji deo (Svetinja nad Svetinjama) bio zakriljen zavesom, toliko ponižen i oskrnavljen, da je postao svima pristupačan i vidljiv. Neki daju dodatna objašnjenja.

Pocepana zavesa je označila da je slovo Zakona ukinuto kako bi se otkrila punoća Zakona, koja je do tada bila prikrivena slovom kao nekom zavesom, i sve ono što je ranije u Zakonu bilo nejasno i tajnovito, sada je otkriveno budući ispunjeno u Hristu. Može se reći i to da je kod Jevreja postojao običaj da razderu svoje haljine kada čuju hule na Boga. Tako je sada božanski Hram, ozlojeđen smrću Božjom, razderao svoje „haljine“, to jest hramovnu zavesu. O ovome se još može govoriti, ali ovo je dovoljno. Prirodne stihije su se pokrenule pokazujući istovremeno da je Onaj koji strada sam Tvorac, i da će nastupiti promena stvari, jer se zemljotres u Svetom Pismu spominje da bi označio promenu u toku zbivanja. I zaista je došlo do promene Božje naklonosti, koja je prešla s Jevreja na neznabožačke narode. Čak se i „kamenje“, to jest, kamena srca neznabožaca, raspalo da bi primilo seme Istine, dok su oni koji su pomrli u gresima ustali i ušli u „sveti grad“, višnji Jerusalim i javili se mnogima koji hode širokim putem. Javivši se njima, oni su se pokazali kao obrazac dobrog života i obraćenja, jer onaj koji vidi čoveka koji je ranije umro u strastima gde obraćen uzlazi u sveti nebeski grad, i sam ga u svemu podražava i obraća se Bogu. Ovi događaji su objašnjeni prilično detaljno, ali ti razumi da je vaskrsenje mrtvih koje se desilo u vreme Gospodnjeg raspeća, takođe pokazalo i oslobođenje duša iz ada. One koji su u to vreme vaskrsli, mnogi su videli, kako se ovaj događaj ne bi smatrao priviđenjem. Oni su vaskrsli radi znamenja i očigledno je da su posle opet pomrli. Neki kažu da su oni vaskrsli posle Vaskrsenja Hristovog i da još nisu umrli, mada ne znam da li se ovo može prihvatiti.

54-56. “A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa, vidjevši da se zemlja trese i šta bi, uplašiše se vrlo govoreći: Zaista ovaj bijaše Sin Božiji. I ondje bijahu i gledahu iz daleka mnoge žene koje su išle za Isusom iz Galileje i služile mu, među kojima bijaše Marija Magdalina i Marija, mati Jakovljeva i Josijina, i mati sinova Zevedejevih.“

Neznabožački kapetan i oni koji su bili s njim poverovali su zbog ovih velikih znakova, dok su Jevreji koji su slušali Zakon i proroke ostali u neverju. Tolika je bila njihova zloba. Taj kapetan je kasnije mučenički postradao za Hrista. Žene koje su posmatrale ove događaje i koje su zaista najviše sastradavale Hristu, iako su bile od osuđenog roda (zbog Evinog greha), prve su udostojene radosnog viđenja. Učenici su se razbežali dok su žene ostale hrabre i ustrajne. „Marija, majka Jakova i Josije“ je Bogorodica Djeva, Majka Božja, jer su Jakov i Josija bili Josifovi sinovi od njegove prve žene. Pošto se Bogorodica zvala „ženom“ Josifovom, s pravom se naziva „majkom“ njegove dece, to jest maćehom. Majka sinova Zevede-jevih zvala se Salomija. Kaže se da je ona takođe bila i Josifova kćerka.

57-61. “A kad bi uveče dođe čovjek bogat iz Arimateje po imenu Josif, koji je takođe bio učenik Isusov. Ovaj pristupivši Pilatu zamoli za tijelo Isusovo. Tada Pilat zapovijedi da mu dadu tijelo. I uzevši Josif tijelo zavi ga u platno čisto. I stavi ga u svoj novi grob što je bio isjekao u kamenu; i navalivši veliki kamen na vrata od groba otide. A ondje bješe Marija Magdalina i druga Marija, koje sjeđahu prema grobu.“

Josif se ranije skrivao, ali sada se odvažuje na veliko delo, položivši svoju dušu za telo Učiteljevo i primajući na sebe gnev svih Jevreja. Pilat mu daje Telo kao veliki dar. Pošto je Hristos pogubljen kao buntovnik, bilo je verovatno da su nameravali da Njegovo telo ostave nesahranjeno. Moguće je da je Josif, kao bogat čovek, dao Pilatu i zlata. Potom je uzeo Telo i odao Mu čast položivši Ga u nov grob u kome niko ranije nije bio pogreben. Bio je to Božji promisao, kako niko posle Hristovog Vaskrsenja ne bi mogao da kaže da je vaskrsli bio neki drugi mrtvac koji je tamo ranije bio sahranjen. Zato je, dakle, položen u novi grob. Marija Magdalina i „druga Marija“, to jest Bogorodica, koja je gore nazvana „majkom Jakova i Josije“, sedele su naspram groba i čekale da utihne bes Jevreja, kako bi otišle, omotale telo pogrebnim povojima.i pomazale mirom. Isaija je rekao za ove žene: „Vi žene koje dolazite od prizora ovoga, idite odavde, jer ovo je narod bez razuma.“ Očigledno je da govori da razuma nema jevrejski narod koji je razapeo Gospoda. On dakle, poziva žene da ostave bezumni narod i odu apostolima i odnesu im blage vesti o Vaskrsenju.

62-66. “Sutradan pak po petku sabraše se prvosveštenici i fariseji kod Pilata govoreći: Gospodaru, sjetismo se da onaj varalica kaza još za života: Poslije tri dana ustaću. Zato zapovjedi da se utvrdi grob do trećega dana da ne dođu kako učenici njegovi noću, da ga ne ukradu i ne kažu narodu: Usta iz mrtvih; i biće posljednja prevara gora od prve. Reče im Pilat: Imate stražu (kustodiju), idite te utvrdite kako znate. A oni otišavši utvrdiše grob sa stražom i zapečatiše kamen.“

Evanđelist subotu ne naziva „Subotom“ zbog toga što sudeći po zlobi Jevreja to i nije bila subota. Iako je Zakon zabranjivao da se subotom ide iz mesta u mesto, zakonoprestupni Jevreji su se sabrali kod inoplemenika Pilata, umesto da budu na Zakonom određenom zboru. Podstaknuti svojom zlobom, oni odlaze Pilatu i obezbeđuju grob. Ipak, to je bio Božji Promisao, kako bi Vaskrsenje bilo potvrđeno svedočanstvom neprijatelja, koji su zapečatili grob i pred njim postavili stražu. Zanimljivo je otkuda su Jevreji znali da će Isus treći dan vaskrsnuti, pošto Gospod to nigde nije rekao jasno i otvoreno. Može se pretpostaviti da su to saznali iz primera proroka Jone, budući da je ranije Hristos rekao: „Kao što je Jona bio tri dana u utrobi kita, tako ću i Ja biti u utrobi zemlje.“ Moguće je da su to zaključili i onda kada je kazao: „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići.“

Pre nisu razumevali ove reči, već su mislili da govori o jevrejskom Hramu. Na osnovu tih reči su ga i osudili. Ali sada kada su razumeli da je pod „hramom“ podrazumevao Svoje vlastito Telo, oni su se uplašili i nazvali Ga obmanjivačem, ne prestajući sa svojom zlobom ni posle Njegove smrti. „Kustodija“ je rimski naziv za stražu, i zato evanđelista kustodijom naziva vojnike koji su bili određeni da čuvaju grob.

Arhimandrit dr Justin Popović

TUMAČENJE SVETOG JEVANĐELJA PO JOVANU

Devetnaesta glava:

Šibanje Isusa. Trnov vijenac. Pilatova osuda Isusa. Raspeće. Podjela haljina Isusovih. Staranje Hristovo o Majci. Posljednje riječi i smrt. Josif i Nikodim. Pogreb

„Tada, dakle, Pilat uze Isusa i išiba Ga. A vojnici opletoše vijenac od trnja i metnuše Mu na glavu i obukoše Mu purpurnu haljinu, i govorahu: Zdravo, care judejski! I udarahu Ga po obrazima.“ (19, 1-3)

Suđenje Hristu, raspeće i pogreb Pilat – čovek razbijene duše i razorene savesti. Tipičan prosečni Rimljanin, sagrađen od filosofoke skepse i raspusničke religije. Tu nema čvrstog stožera savesti ni karaktera. Duša sva kao živi pesak, u kome se ona sama stalno davi, guši i umire: neprekidni proces samoubistva. Pilat tri puta izjavljuje da nikakve krivice ne nalazi na Isusu, pa to tone u živi pesak njegove duše, i on naređuje da se Isus šiba. Onda „rimsko pravo“ dolazi do svog umetničkog izraza: vojnici pletu venac od trnja, meću ga na glavu Isusu, i oblače mu skerletnu haljinu; biju ga po obrazima, i ismevaju: “Zdravo, care Judejski!“.

„Pilat pak opet iziđe napolje i reče im: Evo vam Ga izvodim napolje, da znate da na Njemu ne nalazim nijedne krivice. A Isus izađe napolje noseći trnovi vijenac i purpurni ogrtač. I reče im Pilat: Evo čovjeka!“

(19, 4-5) Pilat je čovekougodnik, kao svaki tipičan Rimljanin, jer je navikao da služi mnogim bogovima, sa najoprečnijim osobinama. Da bi ugodio Jevrejima, on šiba Isusa, ali da bi donekle zadovoljio i svoju savest koja se davi u živom pesku skepticizma, on ponova izjavljuje Jevrejima da na Isusu ne nalazi nikakve krivice. Izvodi Isusa napolje pod vencem od trnja i u skerletnoj haljini. Prizor kakav ne vide svet, niti će ikada videti. Pokazuje ga Jevrejima sa rečima: „Evo čoveka!“ – I ne sluti Pilat kakvu je božansku i večnu istinu izrekao.

Sigurno po promislu Božjem. Prorok kao Kajafa. Da bi se pokazalo, da ljudska priroda ponekad i nevoljno i nesvesno služi Bogu; i time kazuje pravu sebe, iako je iskvarena i pokvarena mnogim gresima i strastima. „Evo čoveka“ – da, evo jedinog ustvari čoveka na zemlji, pravog, savršenog, bezgrešnog. Ni pre ni posle Njega nije bilo, niti će biti takvog. Sve što je najbolje, najlepše, najuzvišenije, najbožanskije, najbesmrtnije, najveselije, najpravednije u ljudskoj prirodi sabralo se i dalo čoveka Isusa. Ovaploćenje svega najuzvišenijeg: ovaploćenje Boga. Proročka je reč Pilatova. Na Isusu – čoveku stoji sva božanska istina o svetu, stoji sav domastroj spasenja sveta. Čovekom, za čoveka i u ime čoveka – Bogočovek je izvršio spasenje roda ljudskog.

Bogočovek sa trnovim vencem na glavi, zar to nije sav put hrišćanske Crkve kroz istoriju? Uvek sa trnovim vencem, ali spokojna i mirna, jer zna da kao takva daje spasenje svetu. „Evo čoveka“ – bez krivice i pred ljudima i pred Bogom; drugim rečima: evo čoveka bez greha. Zato On i spasava od greha. Jer kad On ima sile da ne pusti u sebe, i da ne dopusti u sebi greh, onda tom istom silom može satrti greh u svakom drugom čoveku, i u svima ljudima. „Evo čoveka“, i to ne samo bez krivice pred Bogom i ljudima, već bez ikakve krivice. Svedočanstao neznabošca – mnogobošca Pilata; a drugo je svedočanstvo izabranog naroda: niko ga nije mogao ne samo uhvatiti u grehu nego ni prekoreti za greh (Jn. 8, 46). Tako se dobilo svedočanstvo o bezgrešnosti čoveka Isusa od celokupnog roda ljudskog.

„Kada Ga, dakle, vidješe prvosveštenici i sluge, povikaše govoreći: Raspni ga, raspni! Pilat im reče: Uzmite Ga i i raspnite, jer ja na nalazim na Njemu krivice. Odgovoriše mu Judejci: Mi imamo zakon i po zakonu našemu mora da umre, jer načini sebe Sinom Božijim. Kada, dakle, Pilat ču ovu riječ, poboja se većma. I opet uđe u sudnicu, i reče Isusu: Odakle si ti? A Isus mu ne dade odgovora.“

(19, 6-9) Kako je, sa višeg gledišta, bespomoćna rimska odbrana čoveka pred ljudima, a kamo li spasenje čoveka od greha, smrti i đavola, pokazuje Pilatova nemoć u odbrani Isusa od bogobornih Jevreja. Na njegove reči: „Evo čoveka“, – „glavari sveštenički i momci povikaše govoreći: raspni ga, raspni“. A Pilat, a pretstavnik rimske pravne ovesti, šta radi, kako brani i odbranjuje čoveka na kome „nikakve krivice“ ne nalazi? Evo kako: „Reče im Pilat: uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“. – Pretstavnik rimske savesti ne može da odbrani čoveka na kome nema nikakve krivice; a pretstavnici, samozvani pretstavnici jevrejskog zakona hoće da ubiju čoveka na kome nema nikakve krivice: „jer načini sebe sinom Božjim“.

Po zakonu Božjem, izraženim preko Mojsija i proraka, hvali se i podržava sinovstvo čovečje prema Bogu. Ali oni koji ostavivši Zakon Božji „radi predanja staraca“, ostavili su i izostavili su, potrli su i pogazili su, sve što je Božje u Zakonu, a ostali pri pranju čaše spolja. Oni i tvrde da Isus na kome nema nikakve krivice: „valja po našem zakonu da umre, jer načini sebe sinom Božjim“. „Kad Pilat ču ovu reč, uplaši se veoma“. Zašto se Pilat „veoma uplaši“? Njega nije vezivao jevrejski religiozni zakon. Imao je da sudi po propisima rimskog prava, i to samo političke krivice. Verovatno da je ovom tvrđenju Pilat dao čisto mnogobožačko značenje: Avgusti su bili kod njih bogovi, i sinovi božji. Ako je Isus – Sin Božji – da ne bude tu neke političke tolerancije? I Pilat ulazi u sudnicu, i ispituje Isusa: „odakle si ti?“ A Isus? – „A Isus mu ne dade odgovora“. Zašto odgovarati čoveku koji sve zida na živom pesku? Na živom pesku lične koristi i mnogobožačkog nepoznavanja istine. Pogotovu, kada je Svojim božaiskim pogledom Spasitelj do dna sagledao i video Pilatovu dušu i sve šta će on kao rimski sudija učiniti sa njim.

„Pilat Mu tada reče: Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da Te raspnem i vlast imam da Te pustim? Isus odgovori: ne bi imao vlasti nikakve nada Mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo; zato onaj koji Me predade tebi ima veći grijeh. Od tada gledaše Pilat da Ga pusti. Ali Judejci vikahu govoreći: Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru.“

 (19, 10-12) Uvređen Isusovim ćutanjem, „Pilat mu reče: zar meni ni odgovaraš? ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?“ – Opet plitko, stojičko, rimsko gledanje na stvari. Pilat i ne sluti ko je sve umešan u Isusovu stvar. Kada bi dublje zagledao u zmijski splet jevrejske zavisti prema Isusu, sagledao bi delatnost onoga što sav uđe u Judu – Satane. A iznad te, i oko te satanske igre, Božji promisao koji kroz Isusovo stradanje vrši spasenje sveta od greha, smrti i Satane. Zato Gospod Isus i odgovara Pilatu: „Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo zato onaj ima veći greh koji me predade tebi“. Plan o spasenju oveta Bogočovekom Isusom „odozgo“ je, Božji je.

Ometati ostvarenje tog plana – greh je, i to: najveći greh. Ometa ga Satana kroz ljude: kroz Judu, kroz svešteničke glavare i fariseje i ostale hristomrsce. To je sve jedan i isti greh, samo neki ljudi učestvuju u njemu jače, neki slabije. Pilatov greh u ovom slučaju je manji od Judinog, koji kroz glavare svešteničke predade Isusa Pilatu. Krotki i neočekivano za Pilata mudri odgovor Isusov potstače Pilata da se ozbiljno zamisli nad celom ovom stvari, ukoliko to može duša – živi pesak. „Od tada, veli Evanđelist, gledaše Pilat da ga pusti“. To nije dugo trajalo: vika Jevreja je brzo pokrenula živi pesak duše Pilatove, i u Pilata se sve izmenilo. „Jevreji vikahu govoreći: ako ovoga pustiš nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru“. – Jevreji su našli put za ostvarenje svoje namere. Potegli su pitanje ćesara, i izjavili da nemaju cara osim ćesara, kada im je Pilat ukazao na Isusa i rekao: „evo car vaš“. Na to „oni vikahu: uzmi, uzmi, raspni ga. Pilat im reče: zar cara vašega da raspnem? Odgovoriše glavari sveštenički: mi nemamo cara osim ćesara. Tada im ga predade da se razapne“.

„Pilat, dakle, čuvši ovu riječ izvede Isusa napolje, i sjede na sudijsku stolicu, na mjestu zvanom Litostroton, a jevrejski Gavata. A bješe ppetak uoči Pashe, oko šestoga časa; i on reče Judejcima: Evo car vaš! A oni povikaše: Uzmi, uzmi, raspni Ga! Pilat im reče: Zar cara vašega da razapnem? Odgovoriše prvosveštenici: Nemamo cara osim ćesara. Tada, dakle, predade Ga njima da se razapne. A oni uzeše Isusa i odvedoše.“

(19, 13-16) Pilate, zašto? Ti predade Isusa da se razapne, a ne reče zašto, ne objavi vikakvu krivicu Njegovu. Smrtna presuda, izrečena rimskim pravom, zasnovana ni na čemu. Šta se može onda očekivati od takvog prava, kada u njemu nema nimalo pravde. Pravo bez pravde je uvek nasilje. U ovom slučaju – vrhovno nasilje, jer osuđuje na smrt čoveka – bez ikakve krivice, čoveka – bez ikakvog greha, osuđuje Bogočoveka. Tako se na Isusovom slučaju pokazalo najočiglednije koliko je sve ljudsko zaista grešno suviše, i koliko je sam ljudski greh, i sav ljudski greh – zaista „i suviše grešan“. Teško čoveku koji se uzda u čoveka.

A kroz svetu dušu proroka, to se izveja u opravdano prokletstvo: „Proklet čovek koji se uzda u čoveka“.

„I noseći krst svoj iziđe na mjesto zvano Lobanja, a jevrejski Golgota. Ondje Ga razapeše, i sa Njim drugu dvojicu, s jedne i sa druge strane, a Isusa u sredini.“

(19, 17-18) Bogočoveka raspinju na Golgoti. Golgota = lobanja: simvol vascele zemlje, jer smrt opustošila telo zemlje, skinula sve sa nje, i ostala od nje sama lobanja, sama kost: kosturnica. To i simvolika čoveka uopšte: smrt skinula s njegoog tela sve, ostala samo lobanja; i iznutra odnela sve: tako od čoveka ostala sama kosturnica. U crkvenom ikonopisu obično: krst zaboden u zvmlju, pravo nad lobanju. Po predanju: Adamova lobanja. Sveistinito credanje: lobanja čovečanstva, iz koje je smrt isterala sve živo, a krst joj vaokrsenjem povraća život, i to život večni. Košturnica postaje vaskrsnica. Smrću je Gospod satro smrt vaskrsnuvši iz mrtvih.

„Pilat pak napisa i natpis, pa postavi na krst; a bješe napisano: Isus Nazarećanin car judejski. I ovaj natpis čitaše mnogi Judejci, jer blizu grada bješe mjesto gdje razapeše Isusa; i bješe napisano jeverejski, jelinski i rimski. A prvosveštenici judejski govorahu Pilatu: Ne piši: car judejski, nego da On reče: Ja sam car judejski. Pilat odgovori: Što pisah, pisah.“

(19, 19-22) Pilat je otkrio razlog zbog koga je Gospoda nevinog osudio na raspeće: „Pilat napisa i natpis i metnu na krst: Isus Nazarećanin car Judejski“, i to na tri jeaika: jevrejski, grčki, latinski, da bi svima u vaseljeni bilo znano zašto je to učinjeno. Samo, Pilat je od Samog Gospoda Isusa dobio objašnjenje: da carstvo Njegovo nije od ovoga svega. Jasno: Pilat je očiglednu, i za njega samog klevetu primio kao razlog da Isusa osudi na smrt. Utoliko je greh njegov veći. A i od ovog greha veći je greh oiih koji hoće da podmetnu Isusu kao da je On sam za sebe rekao: ja sam car Judejski.

„Vojnici pak kada razapeše Isusa, uzeše haljine Njegove i načiniše četiri dijela, svakome vojniku po dio, i dolamu; a dolama ne bješe šivena nego izatkana izjedna. Onda rekoše među sobom: Da je ne deremo, nego da bacimo kocku za nju kome će dopasti. Da se ispuni Pismo koje govori: Razdijeliše haljine Moje među sobom, i za dolamu Moju baciše kocku. Vojnici, dakle, tako učiniše.“

(19, 23-24) Vojnici dele haljine Isusove, a za dolamu bacaju kocke. Tako, i nesvesno za njih, preko njih se izvršuje proroštvo o tome. Božji čovekoljubivi promisao sve okreće na spasenje, i kada to ljudi ili uporno neće ili se nesvesno protive tome i rade protiv toga.

„A stajahu kod Isusova krsta Mati Njegova, i sestre Matere Njegove, Marija Kleopova, i Marija Magdalina. A Isus vidjevši Mater i učenika koga ljubljaše gdje stoji pored Nje, reče Materi Svojoj: Ženo, eto ti sina! Potom reče učeniku: Evo ti majke! I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

(19, 25-27) U ovom sveopštem mraku, u kome iz greha u greh posrću i stropoštavaju se ljudske svesti i savesti, jedinu svetlost sačinjavaju žene. To je i jedina radost za nesrećno biće ljudsko. Jer nijedna žena nije učestvovala u izdavanju i mučenju i raspinjanju Isusa. Štaviše, evo ih i kraj krsta, iako to pretstavlja očiglednu opasnost po njih. I, o srećnog izuzetka za nesrećne ljude! sa njima je i „učenik koga Isus ljubljaše“. Tako se i ljudi imaju za nekog zakloniti.

I onda se zbio božanski dirljiv prizor: Najsavršeniji Sin preporučuje na čuvanje Svoju nežnu Majku, Najsavršeniju Majku na zemlji, Svome ljubljenom učeniku. Njemu veli: „eto ti matere!“ a Njoj: „eto ti sina!“ Kako li je božanski savršen bio „učenik koga ljubljaše Isus“ kada se udostojio da postane drugi sin Bogomajke, kao rođeni brat Jedinorodnog. Moralo je u njemu biti nešto izuzetno milo, ljupko, božanstveno zbag čega ga je Gospod sveljubeći voleo izuzetnom ljubavlju. Njemu je Gospod i poverio Bogomajku, kao da mu je sa Njom poverio Crkvu. Ova dirljiva briga Gospoda Hrista o Bogomajci, kada On visi u mukama na krstu, čini sastavni deo bogočovečanskog domostroja spasenja.

Sveta briga o Majci: ni u najvećim mukama ne zaboravljati ia Nju, pa makar ta muka bila svekosmička kao što je muka spasenja sveta. Jer je evanđelski sastavni deo te muke: nežna briga o Majci.

„Poslije toga, znajući Isus da se već sve izvršilo, da se sasvim ispuni Pismo reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima Njegovim. A kada Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh.“

(19, 28-30) Do poslednjeg časa, do izdahnuća Isus ostaje pravi čovek, istiniti čovek. Evo, On na krstu žedni. Njegova priroda ljudska izjavljuje: „žedan sam“. Tako se ispunjuju sva sveta proroštva ne samo o Njegovoj božanskoj prirodi već i o Njegovoj čovečanskoj prirodi. Njemu daju ocat. „A kad primi Isus ocat reče: svriš se. I priklonivši glavu predade duh svoj“. „Svrši se“ – tajna spasenja sveta: Bogočovek silazi u carstvo smrti, da smrću satre smrt, i vaskrsenjem izvede rod ljudski iz carstva smrti, greha i đavola. „Svrši se“ put Njegovog čovečanskog života na zemlji; svrši se bogočovečanski podvig, koji je počeo rođenjem od Svete Djeve u pećnni, a završava se na Krstu, opet pred Svetom Djevom i Majkom svenežnom.

„A budući da bješe petak, pa da ne bi tijela ostala na krstu u subotu, jer bijaše veliki dan ona subota, Judejci zamoliše Pilata da im se prebiju golijeni, pa da ih skinu. Onda dođoše vojnici, i prvome prebiše golijeni i drugome raspetome s njim; A došavši do Isusa, kad vidješe da je već umro, ne prebiše Mu golijeni, nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda. I onaj koji je vidio, posvjedočio je, i istinito je svjedočanstvo njegovo, i on zna da istinu govori, da i vi vjerujete. Jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: kost Njegova neće se prelomiti. I opet drugo Pismo govori: Pogledaće na onoga koga probodoše.“

(19, 31-37) Gonjeni hristoborstvom, sagorevani hristomržnjom, Jevreji opet čine nešto što izaziva ostvarenje mesijanskih proroštava. Da bi se utvrdila smrt, da bi se oni uverili da je Isus stvarno mrtav, a ne prividno ili nepotpuno, oni zahtevaju da Mu vojnici prebiju koleea. A oni, “pošto se uveriše da je već umro, ne prebiše mu kolena, nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem i odmah iziđe krv i voda“. – Sve ovo vide „učenik koga ljubljaše Isus“, i posvedoči, i zato je „svedočanstvo njegovo istinito“. Istinito i kao ostvareno proroštvo, istinito i kao stvarnost koju je on očima svojim video.

Tako: ostvarena su sva sveta mesijanska proroštva o Spasitelju, završen je bogočovečaiski podvig Njegov na zemlji.

 „A potom Josif iz Arimateje, koji bješe učenik Isusov, ali krišom zbog straha od Judejaca, zamoli Pilata da uzme tijelo Isusovo. I dopusti Pilat. Onda dođe i uze tijelo Isusovo. A dođe i Nikodim, koji je prvi put dolazio noću Isusu, i donese pomiješane smirne i aloja oko sto litara. Tada uzeše tijelo Isusovo, i obaviše Ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Judejaca da sahranjuju. A na onome mjestu, gdje bješe raspet bio je vrt, i u vrtu grob nov, u koji još niko ne bijaše položen. Ondje, dakle, zbog petka judejskoga, pošto bješe blizu grob, položiše Isusa.“

(19, 38-42) Podvig tajnih učenika Hristovih: Josifa i Nikodima, potresan je. Oni su, iako tajni, čak i do ovog strašnog trenutka ostali verni i istrajni. Štaviše, njihova hrabrost baš u ovim časovima poražava. Razbegli se javni učenici, a sastali se tajni, da dovrše veliko delo. Oni sahranjuju Gospoda Hrista: pomazuju ga mirisima, obavijaju platnom, plaštanicom, i meću u nov grob.

Kako je bilo u dušama ove divne dvojice kada su sahranjivali – Boga i Gospoda Hrista? Sigurno se nad tajnom tom zaprepastilo sve u njima. Nema sumnje oni su ovaj sveti ukop obavili kao neku svetu tajnu. Nesumnjivo svetu, jer je ona sastavni deo one grandiozne i svesvete tajne, koja se naziva: Bogočovečanski podvig spasenja sveta.

Arhiepiskop Averkije Taušev

TIPIK BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE

Povečerje se poje malo sa posebnim tripjesnjecom Trioda i uveče se služi Jutrenje Velikog ponedeljka. Na ovom jutrenju Crkva nas poziva da dočekamo „početak stradanja Gospodnjih“, „da sa očišćenim razumom i umrtvljenim strastima pratimo Gospoda na putu u Jerusalim“, „da se raspnemo sa Njim i da se umrtvimo Njega radi za slasti života“, kako bismo „sa Njim živeli“. Na ovom jutrenju se posle „Aliluja“ peva dirljivi tropar: „Se Ženih grjadet v polunošči“ „kosno i veleglasno, i so slatkopjenijem ravno“ tri puta. Zatim idu tri katizme sa sjedalnima posle svake od njih, a posle trećeg sjedalna vozglašava se: „I o spodobitisja nam slišaniju svjatago Evangelija…“ („I da se udostojimo slušanja svetog Jevanđelja“) nakon čega sledi čitanoe Jevanđelja koje sadrži povest o delima i rečima Gospoda poslednih dana Njegovog zemaljskog života, nedugo pre krenih stradanja, a posebno Njegove znamenite priče i besede o kraju sveta i Njegovom Drugom dolasku. Tokom cele Strasne sedmice Minej se u potpunosti odlaže i čitava služba obavlja se samo po Triodu. Službe iz Minera svetima čiji spomen pada u Strasnu i Svetlu sedmicu čitaju se ranije, na povečerjima za vreme čitavog Velikog posta. Umesto celog kanona uzima se samo tripjesnjec iz Trioda (a na Veliki utorak samo dvopjesnjec), sa pripevom: „Slava Tebje Bože…“ Posle male jektenije u sve ove dane, do Velikog četvrtka, peva se dirljivi eksapostilar [svetilan] „Čertog Tvoj viždu, Spase moj, ukrašenij, i odježdi ne imam, da vnidu vonj: prosvjeti odjejanije duši mojeja, Svjetodavče, i spasi mja“ („Dvor Tvoj vidim ukrašen, Spase moj, a odeće nemam da bih ušao unutra: prosvetli odeću duše moje, Svetlodavče, i spasi me“). Stihira ima i na hvalite (mada se „Vsjakoje dihanije“ ne peva) i na stihovnje. Veliko slavoslovlje se ne peva nego se čita i kraj jutrenja je velikoposni. Zatim sledi velikoposni Prvi čas, ali bez katizme i sa kondakom Trioda.

Na Veliki ponedeljak služe se velikoposni časovi treći, šesti i deveti sa izobrazitelьnom, a zatim liturgija Pređeosvećenih Darova. Treći i šesti čas imaju katizmu, pevaju se tropari časova, kondak

Trioda i na kraju svakog časa, kao i obično u postu, čine se veliki pokloni sa molitvom prepodobnog Jefrema Sirijskog. Na liturgiji Pređeosvećenih Darova čita se samo Jevanđelje, bez apostola i prokimena. Glavnu osobenost časova tokom prva tri dana Strasne sedmice predstavlja što se na njima pročita čitavo Četverojevanđelje, na taj način što se Jevanđelje po Mateju pročita iz dva puta, Jevanđelje po Marku takođe iz dva puta, Jevanđelje po Luki iz tri puta i Jevanđelje po Tovanu iz dva putra, ali samo do početka opisa svetih stradanja – do reči: Sada se proslavi Sin Čovečiji… “ Tako tokom ova tri dana na svakome od tri časa – trećem, petom i devetom, biva po jedno čitanje, a ukupno devet čitanja.

Po toj shemi obavlja se bogosluženje u prva tri dana Strasne sedmice – Veliki ponedeljak, Veliki utorak i Veliku sredu. Ali svaki od ova tri dana ima i svoje naročite spomene, te shodno tome i svoj sadržaj bogoslužbenih pesama i čitanja.

U Veliki ponedeljak slavi se spomen celomudrenog Tosifa, koga su braća iz zavisti prodala u Egipat, kao praslike Hristove, i toga kako je Gospod prokleo neplodnu smokvu, kao prasliku judejskog zborišta koje je Gospoda predalo na smrt.

U Veliki utorak spominje se priča Gospoda o deset devojaka i o talantima, drugi dolazak Gospodnji i strašni sud.

U Veliku sredu spominje se kako je žena grešnica pomazala Gospoda u Vitaniji, u domu Simona gubavoga, a istovremeno se spominje i Judino izdajstvo, koje se zbilo posle nakon događaja. U pesmama se dirljivo i poučno poredi postupak pokajane bludnice i učenikaizdajnika. U utorak i sredu služi se Veliko povečerje i nose se crne odežde.

U Veliku sredu pre Liturgije umesto otpusta časova sa izobrazitelьnom, sveštenik čita molitvu: „Vladiko mnogomilostivi…“ koja se tokom čitavog Velikog posta čita na kraju Velikog povečerja. Prilikom čitanja ove molitve svi koji se mole u hramu klanjaju se do zemlje. Zatim sveštenik moli oproštaj, kao na početku svete Četrdesetnice. Isto čine svi prisutni. Na kraju Liturgije, kod „Budi imja Gospodnje…“ poslednji put se čita molitva prepodobnog Jefrema Sirijskog sa tri zemna poklona i „potpuno prestaju pokloni koji se čine u crkvi“. Ovim se konačno završava sve što je karakteristično za velikoposno bogosluženje i počinju posebna bogosluženja, vezana specijalno za stradanja Gospodnja („stradalna“ ili „strasna bogosluženja“).

VELIKI ČETVRTAK

Na Veliku sredu uveče oblače se tamnocrvene odežde, kao i za Liturgiju na Veliki četvrtak. Služi se Malo povečerje sa Tripjesnjecom, a za njim, obično uveče, jutrenje Velikog četvrtka (prema Tipiku u sedmi čas noći, to jest u ponoć).

Na Veliki četvrtak spomen je Tajne večere i smirenja Gospodnjeg, koje se izrazilo kroz pranje nogu Svojim učenicima i ustanovljenje Svete Tajne Tela i Krvi Njegove. Na jutrenju posle „Aliluja“ peva se tri puta tropar „Jegda slavni učenici na umoveniji večeri prosvješčahusja…“ i odmah posle njega, bez katizme (Psaltir se odlaže do Tomine nedelje, osim 17. katizme na Veliku subotu), čita se Jevanđelje po Luki, začalo 108, o Tajnoj Večeri. Posle Jevanđelja čita se 50. psalam i, bez molitve uobičajene za čitav post: „Spasi, Bože, ljudi Tvoja…“, odmah počinje kanon: „Sečenoje sečetsja more čermnoje…“. Eksapostilar. „Čertog Tvoj“. Ima stihira na hvalite i na stihovnje, a Slavoslovlje se čita. Posle „Blago jest“, Trisvete pesme i „Oče naš“ peva se tropar „Jegda slavnij…“, sledi suguba jektenija i posle vozglasa i „Utverdi Bože…“ čita se Čas prvi, sa troparom i kondakom Trioda, čiju osobenost predstavlja to što se između bogorodičnih čitaju parimeji – „Proroštva Jeremijina“ u kojima prorok sozercava neprijateljstvo judejskih starešina protiv Hrista, vidi Njegovu krotost i nezlobivost, sa kojima On predaje Sebe u ruke bezakonika i tuguje zbog njih.

Treći, Šesti i Deveti čas savršavaju se prosto, bez pevanja, sa troparom i kondakom Trioda, kojima se pridodaje Izobrazitelьna, nakon čega sledi otpust.

Liturgija svetog Vasilija Velikog se spaja se sa večernjem, slično kao što biva u navečerje Roždestva Hristovog i Bogojavljenja. Čitaju se i tri proročka parimeja, zatim mala jektenija, Trisveto i dalje po redu Liturgija na kojoj se umesto Heruvimske pesme, umesto pričasnog, za vreme pričešća i umesto „Da ispoljnjatsja usta naša…“ peva „Večeri Tvojeja tajnija dnjes, Sine Božij, pričastnika mja primi: ne bo vragom Tvojim tajnu povjem, ni lobzanija Ti dam jako Juda, no jako razbojnik ispovjedaju Tja: pomjani mja Gospodi vo Carstviji Tvojem“. Postoji i naročit otpust: „Iže za prevoshodjaščuju blagost“ (Na ovoj Liturgiji, ako postoji potreba, pripremaju se Sveti Darovi za pričešćivanje bolesnih).

Posle zaamvone molitve u sabornim hramovima obavlja se Čin pranja nogu. Arhijerej izlazi na Carske dveri, da ga niko ne pridržava, bez žezla, i staje na mesto za oblačenje; pred njim jedan đakon nosi Jevanđelje, a druga dvojica bokal i lavor. Sveštenici, sedeći na gornjem mestu, sporo čitaju 50. psalam. Protođakon, uz pevanje 5. pesme kanona Velikog četvrtka, dovodi na sredinu hrama u parovima dvanaestoricu sveštenika, koji svi sedaju i tako ostaju sve vreme, čak i prilikom čitanja Jevanđelja. Protođakon proiznosi Veliku jekteniju sa naročitim prozbama: „O ježe blagoslovitisja i osvjatitisja umoveniju semu…“, dok arhijerej čita molitvu. Zatim protođakon čita Jevanđelje po Jovanu o pranju nogu, a za to vreme arhijerej čini sve ono što se u tamo govori o Isusu Hristu i pere noge svoj dvanaestorici sveštenika koji predstavljaju apostole. Najstariji među sveštenicima predstavlja apostola Petra i sa njim arhijerej vodi dijalog jevanđelskim rečima. Arhijerej sam dovršava čitanje Jevanđelja u kome Gospod objašnjava značenje pranja nogu koje je obavio. Na kraju on čita molitvu da Gospod opere svaku prljavštinu i nečistotu duša naših.

Tokom strasne sedmice obavlja se „mirovarenije“ (kuvanje mira) i osvećenje mira. Ranije je mirovarenije obavljano u Patrijaršijskoj riznici, a osvećenje mira u Uspenskoj crkvi u Moskvi i u Kijevo-Pečerskoj lavri u Kijevu. Sveto miro se upotrebljava: 1. u Svetoj Tajni Miropomazanja, 2. za osvećenje novog hrama – njime se pomazuju antimins, Presto i zidovi, i 3. za svečani obred krunisanja careva i kraljeva.

VELIKI PETAK

Veliki petak je spomen svetih i spasonosnih stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je radi nas dobrovolьno pretrpeo pljuvanje, udarce, šamare, uvrede i smrt na krstu. Zato je određeno da se noć uoči Velikog petka provodi u slušanju Jevanđelja o stradanjima Hristovim. Povest o Hristovim stradanjima izlaže se hronološkim redom, kroz 12 čitanja izabranih iz sva četiri Jevanđelja. Ova Jevanđelja čitaju se tokom čitavog jutrenja Velikog petka, koje se služi na Veliki četvrtak uveče, a prema Tipiku počinje u 2. čas noći, to jest u 7 sati uveče. Zato jutrenje Velikog petka nosi naročit naziv: „Posljedovanije (čin, poredak) svetih i spasonosnih stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista“. Prilikom svakog čitanja Jevanđelja udara se u zvono, tako da broj udaraca pokazuje redni broj Jevanđelja koje se čita. Nakon što bude pročitano i dvanaesto Jevanđelje, udara se 12 puta, a zatim kratko zvone sva zvona. Čitanje Jevanđelja svi slušaju sa upaljenim svećama. Nakon svakog čitanja peva se: „Slava dolgoterpjeniju Tvojemu, Gospodi“. Pre prvog i poslednjeg Jevanđelja kadi se čitav hram, počev od sredine. Pre čitanja jerej ili arhijerej iznosi Jevanđelje iz oltara na sredinu crkve, gde se ono polaže na nalonj i tu ostaje do kraja poslednjeg čitanja. Iznošenje Jevanđelja obavlja se posle Šestopsalmija, Velike jektenije, „Aliluje“ i pevanja tropara „Jegda slavniji učenici…“ tokom koga se kadi čitav hram. Carske dveri sve vreme ostaju otvorene. Čitanja Jevanđelja raspoređena su između pesama jutrenja. Između prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog i šestog Jevanđelja određena su po tri antifona, sjedalan i mala jektenija. Za vreme svakog sjedalna jerej kadi sveti oltar, pa se zato ne seda: „pevamo ga stojeći“ – kaže Tipik. Tako čitanje Jevanđelja na ovom jutrenju kao da zamenjuje čitanje katizmi. Posle šestog Jevanđelja pevaju se „Blažena“ sa troparima, a zatim se pre sedmog Jevanđelja proiznosi prokimen: „Razdjeliša rizi Moja sebje, i ob odeždi Mojoj metaša žrebij“. Pred osmo Jevanđelje čita se pedeseti psalam i peva Tripjesnjec. Posle tripjesnjeca i svjetilna „Razbojnika blagorazumnago…“ čita se deveto Jevanđelje. Zatim se peva „Vsjakoje dihanije“ sa stihirama, i čita se deseto Jevanđelje. Nakon toga čitaju se Veliko slavoslovlю (ne peva se), prozbena jektenija i jedanaesto Jevanđelje. Slede stihire na stihovnje i dvanaesto Jevanđelje. Kraj jutrenja je običan: „Blago jest“, Trisveto, „Oče naš“, peva se tropar: „Iskupil ni jesi od kljatvi zakonija“ suguba jektenija i naročit otpust: „Iže opljevanija i bijenija i zaušenija i krest i smert preterpjevij…“

Prvi čas se ne spaja sa jutrenjem.

Na Veliki petak ujutro, „o drugom času dana“, a to je po našem računanju u 7 (odnosno 8) ujutro, služe se Carski časovi, na kojima se pevaju posebni tropari, čitaju starozavetna proroštva o stradanjima Hristovim, apostolska dela i ponovo stradalna Jevanđelja, tako da se na Prvom času izlaže sva povest o stradanjima Hristovim po jevanđelisti Mateju, na trećem času po Marku, na Šestom času po Luki i na Devetom času po Jovanu.

Da ne bi bio narušen najstroži post koji je za taj dan određen, kao i iz naročitog pobožnog poštovanja prema Golgotskoj Žrtvi koja je toga dana prinesena, na Veliki petak se uopšte ne služi Liturgija, osim retkog izuzetka kada na taj dan padne praznik Blagovesti, u kom slučaju se služi Liturgija svetog Jovana Zlatousta.

Oko tri (odnosno četiri) sata popodne (prema Tipiku „o desetom času dana“), kada je Gospod Isus Hristos izdahnuo na kretu, služi se večernje. Na njemu se čitaju tri parimeja: iz knjige Izlaska, u kojoj je predstavljen Mojsije kako se moli za prestupnički jevrejski narod, kao praslika opštesvetskog Golgotskog Zastupnika; iz knjige o Jovu, gde je predstavljen pravedni Jov koji je posle izuzetnih stradanja ovenčan milostima Božijim, kao slika Božanskog Stradalnika; i iz knjige Isaijine, gde je u 53. glavi ovaj prorok, prozvan „starozavetnim Jevanđelistom“, tako živo i sa trepetom sozercavao poniženie Iskupitelьa sveta. Zatim se čita Apostol – Poslanica apostola Pavla Korinćanima, gde se pripoveda o Božanskoj Premudrosti i sili koje su se otkrile kroz krst Hristov i, na kraju, čita se zajednička povest o stradanjima Hristovim iz tri Jevanđelja – po Mateju, Luki i Tovanu, kao i povest o pogrebenju Hristovom. Potom slede suguba i prozbena jektenija, koje su kao i uvek odvojene molitvom „Spodobi, Gospodi“, i pevaju se stihire na stihovnje. Prilikom pevanja poslednee stihire: „Tebje odjejuščagosja svjetom, jako rizoju“, sveštenoslužitelj kadi, obilazeći tri puta oko plaštanice koja predstavlja Gospoda položenog u grob, i leži na Prestolu. Uz pevanje tropara „Blagoobraznij Josif s dreva snjem prečistoje tjelo Tvoje, plaštaniceju čistoju obviv i vonjami vo grobje novje pokriv položi“ („Blagoobrazni Josif, skinuvši s drveta prečisto telo Tvoje, obavi ga čistom plaštanicom, i mirisima pomazavši položi ga u novi grob“) svi sveštenoslužitelji podižu plaštanicu iznad svojih glava i kroz severne dveri iznose je na sredinu hrama, polažući je tamo na posebno pripremljeni sto, koji služi kao slika groba. Radi iznošenna plaštanice predstojatelj se oblači u potpuno odjejanije, a ispod plaštanice nosi Jevanđelje, koje se potom polaže na plaštanicu. Nakon polaganja plaštanice u grob oko nje se tri puta kadi i proiznosi se odgovarajuća pouka. Zatim se govori otpust: „Iže nas radi čelovjekov i našego radi spasenija…“ svi se klanjaju pred plaštanicom i celivaju je uz pevanje stihire: „Pridite ublažim Josifa prisnopamjatnago“.

Posle večernja sledi Malo povečerje, na kome se peva Kanon o raspeću Gospodnjem i na plač Presvete Bogorodice.

Ako na Veliki petak padnu Blagovesti, onda se služi Liturgija svetog Jovana Zlatousta, koja se po običaju spaja sa večernjem. No, u Tipiku nije rečeno kada se u tom slučaju obavlja iznošenje plaštanice, pa je u praksi ovo pitanje rešavano na različite načine. U SanktPeterburškoj eparhiji bilo je određeno da se po okončanju Liturgije, odmah nakon otpusta, pevaju stihire na stihovnje Velikog petka, pri čemu su se sveštenoslužitelji za to vreme preoblačili iz prazničnih u crne odežde, a plaštanica je polagana na Presto i uz pevanje tropara „Blagoobraznij Josif“ iznošena kao i obično. Sličaй raspored dao je i mitropolit Filaret Moskovski, s tim što je odredio da se stihire na stihovnje pevaju posle Zaamvone molitve.

VELIKA SUBOTA

Bogosluženje Veliki subote predstavlja pobožno bdenje nad grobom Gospodnjim. To je spomen na prebivanje Gospoda u grobu i Njegov silazak u ad. U sedmi čas noći po Tipiku, a po našem računanju u jedan sat posle ponoći, služi se jutrenje Velike subote. Na ovom jutrenju koje danas često biva na Veliki petak uveče, posle šestopsalmija, „Bog Gospod“, tropara „Blagoobraznij Josif…“, Slava, „Jegda snišeli jesi k smerti, Živote Besmertnij…“ I ninje, „Mironosicam ženam…“ peva se 17. katizma: „Blaženi neporočni“, pri čemu se posle svakog stiha ove katizme pevaju ili čitaju kratke pesme koje se nazivaju nadgrobnim pohvalama i u kojima se proslavlja umrli i pogrebeni Gospod. Ovo je plač na grobu Božanskog Pokojnika. Pri tome, Carske dveri se otvaraju, sveštenoslužitelji izlaze na sredinu hrama i staju pred plaštanicu, pa se obavlja potpuno kađenje čitavog hrama, počev od plaštanice. Ovo nadgrobno pojanje deli se na tri statije, pri čemu posle svake sledi mala jektenija i kađenje. Posle treće statije pevaju se Vaskrsni tropari: „Angelskij sobor udivisja…“ („Anđelski sabor se zadivi…“). Svi stoje sa upaljenim svećama. Sledi sjedalan, 50. psalam i Kanon Velike subote: „Volnoju morskoju“ („Talasima morskim“), koji opisuje pometnju neba i zemlje pred strašnim prizorom – kako Njihov Gospod leži u grobu. Kanon ujedno objašnjava značenje Spasiteljeve krsne smrti, Njegovog pogreba i silaska u ad. Tokom pevanja ovog kanona sveštenoslužitelji ulaze u oltar. Predstojatelj se oblači u potpuno odjejanije (crno), a nakon poslednje stihire na Hvalite, dok se peva: „Preblagoslovena jesi, Bogorodice Djevo…“ opet svi dolaze na sredinu hrama, pred plaštanicu. Predstojatelj vozglašava: „Slava Tebje, pokazavšemu nam svjet“ i peva se Veliko slavoslovlje, za vreme koga se grob sa plaštanicom kadi tri puta unakrst. Za vreme poslednjeg „Svjatij Bože“, koje se peva nadgrobnim napevom, sveštenoslužitelji uzimaju plaštanicu na svoje glave i obnose je tri puta oko crkve („idući na istok i savijajući na zapad… uz pojanje ‘Svjatij Bože'“), pri čemu nastojatelj ispod plaštanice nosi Jevanđelje. Kad se ovaj ophod završi (za vreme ophoda zvone sva zvona), ulaze u hram i plaštanicu opet postavljaju u grob. Sveštenik vozglašava: „Premudrost prosti“, a zatim, dok se peva „Blagoobrazii Josif“, tri puta kadi oko groba. Pomenuto nošenje plaštanice označava silazak Gospoda posle smrti u ad i Njegovo nerazdvojno prebivanje sa Ocem na prestolu. Crkvene pesme i čitanja koja odmah slede ulivaju nadu u vaskrsenje, pa tako nastaje promena u raspoloženju onih koji se mole. Čita se tropar proroštva i vozglašava prokimen: „Voskresni, Gospodi, pomozi nam, i izbavi nas imene radi Tvojego“. Potom se čita parimej iz proroštva Jezekiljinog o suvim kostima koje su oživele u polju, najavljujući vaskrsenje mrtvih, a zatim ide drugi prokimen, opet vaskrsni: „Voskresni, Gospodi, Bože moj, da voznesetsja ruka Tvoja, ne zabudi ubogih Tvojih do konca“ i čita se Apostol o tome da nas je Gospod Isus Hristos iskupio od prokletstva zakona, te da je On naša Pasha (1.Kor. 5,6-8, zajedno sa Gal. 3,13-14). Vozglas: „Da voskresnet Bog i rastočatsja vrazi Jego“ sa stihovima, podseća nas na približavanje Vaskrsa. Zatim se čita Jevanđelje po Mateju (isto kao i dvanaesto svetih stradanja), o pečaćenju groba Gospodnjeg i postavljanju straže na njega. Nakon toga se proiznosi suguba i prozbena jektanija, otpust i sledi celivanje plaštanice, pri čemu se peva „Pridite ublažim Josifa prisnopamjatnago…“. Ovome se pridodaje još i Prvi čas.

Liturgija svetog Vasilija Velikog se na Veliku subotu služi kasnije nego drugih dana u godini, prema Tipiku „o desetom času dana“, to jest posle tri sata popodne (kod nas obično u jedan popodne). Pre nje služe se obični časovi, treći, šesti i deveti, uz Izobraziteljnu sa troparima i kondak Velike subote. Sama Liturgija počinje večernjem koje se već odnosi na sledeći dan, to jest na Vaskrs, pa se tu zato sa pesmama Velike subote sjedinjuju svečane vaskrsne pesme, tačnije prve četiri stihire na „Gospodi vozvah“ prvog glasa. Posle „Svjete tihij“ ne govori se prokimen, nego se odmah vozglašava: „Premudrost“ i čita se 15 parimeja koji sadrže proroštva o iskupljenju ljudskog roda koje je ostvareno smrću Sina Božijeg. Nakon čitanja 6. parimeja peva se svečani pripev „Slavno bo proslavisja“, a nakon 15. parimeja – pripev pesme trojice mladića: „Gospoda pojte i prevoznosite vo vsja vjeki“. Umesto Trisvete pesme peva se „Jelici vo Hrista krestitesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja“ u čast krštenja oglašenih koje je u starini obavljano na Veliku subotu. Posle čitanja Apostola – koji objašnjava značenje Svete Tajne Krštenja, kroz koju bivamo pogrebeni sa Hristom da bismo zajedno sa Njim i ustali za novi, bezgrešni život u Bogu – umesto običnog „Aliluja“, peva se, sa stihovima 81. psalma, pripev „Voskresni, Bože, sudi zemlji, jako Ti naslediši vo vsjeh jazicjeh“. Dok se ovo poje, sveštenici i đakoni u oltaru svlače crno odjejanije i oblače belo, vaskrsno. Isto tako menjaju se pokrivači na Prestolu, Žrtveniku i svim nalonjima, da ništa crno u hramu ne ostane. Đakon zatim u svetloj rizi izlazi na sredinu hrama, kako bi, poput Anđela koji se javio prilikom vaskrsenja Hristovog, blagovestio o Vaskrslome, i čita Jevanđelje po Mateju, koje govori o zemljotresu na grobu Gospodnjem, o Njegovom vaskrsenju, o javljanju ženama mironosicama, o bekstvu stražara i o tome kako su ih prvosveštenici potkupili, kao i o javljanju Gospoda učenicima u Galileji, sa zapovešću da idu i nauče sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zatim sledi Liturgija svojim uobičajenim poretkom, samo što se umesto heruvimske, peva naročita pesma: „Da molčit vsjakaja plot čelovječa i da stojit so strahom i trepetom…“ Kako mali, tako i veliki vhod vrše se oko plaštanice, a pred njom se obavljaju i sva čitanja i proiznose jektenije. Umesto „Dostojno“ (odnosno „O tebje radujetsja“) peva se irmos devete pesme kanona: „Ne ridaj Mene Mati, zrjašče vo grobje…“ Pričastan: „Vosta, jako spja Gospod i voskrese spasajaj nas“. Posle Liturgije obavlja se blagosiljanje hleba i vina (čita se ista molitva kao i na litiji, ali bez spominjanja „pšenice i jeleja“). Hlebovi i jelej se osvećuju zato da bi verujući mogli da se okrepe, jer se u starini posle ove Liturgije, koja se završavala kasno (u Tipiku je rečeno: „eklisijarh treba da pazi, da kada se Liturgija završava, bude drugi čas noći“), verujući se nisu razilazili po kućama, nego su ostajali u hramu, slušajući čitanje knjige Dela apostolskih sve do samog Vaskršnjeg jutrenja. Prema Tipiku čitava knjiga Dela apostolskih treba da bude pročitana do četvrtog časa noći, to jest do deset uveče, za kada je određena takozvana „Pashalna polunoćnica“ – služba koja u Tipiku ne nosi nikakav naslov, a sastoji se od čitanja uvodnih molitava, kanona Velike subote „Volnoju morskoju“, Trisvete pesme, „Oče naš“, pevanja tropara: „Jegda snišel jesi k smerti, Živote besmertnij…“, kratke sugube jektenije (kao na Malom večernju) i vaskrsnog otpusta. Za vreme devete pesme kanona sveštenoslužitelji okade plaštanicu, odnesu je u oltar i polože na Presto, gde leži do odanija praznika Vaskrsa.

NAPOMENE:

1 Čin pranja nogu do danas je sačuvan samo u Jerusalimu, gde ga na Veliki četvrtak obavlja Jerusalimski patrijarh.

2 Miro se kuva prva tri dana Strasne sedmice, što je praćeno čitanjem Jevanđelja; a na Veliki četvrtak arhijerej osvećuje skuvano miro, pri čemu se u novo miro uliva nekoliko kapi ranije osvećenog mira. Miro osvećuje patrijarh ili mitropolit za čitavu svoju pomesnu Crkvu, i to na posebno svečanom bogosluženju, uz učešće, po mogućstvu, ostalih episkopa Crkve. Šesto pravilo Kartaginskog sabora zabranjuje prezviterima da osvećuju miro – prim. prev.

3 Srpski Tipik: Stihiru „Tebje odjejuščagosja svjetom, jako rizoju“ poje ponajviše sveštenik sam i iznosi plaštanicu, te je polaže u grob nasred crkve ovako: sveštenik uzme sa časne trpeze plaštanicu, na raširenim rukama je obnese oko časne trpeze, iznese na severne dveri i položi u grob; đakon ide pred n>im i nosi sveto Jevanđelje, a prethode im svećenosci. Zatim „Ninje otpuščaješi“, Trisveto, tropar „Blagoobrazni Josif“, Slava, I ninje, „Mironosicam ženam“. Dok se poju tropari sveštenik ili đakon kade grob tri puta unakrst, čine dve metanije, celivaju plaštanicu i opet čine jednu metaniju. Dok narod celiva plaštanicu poje se Malo povečerje.

Izvor:  Eparhija Šumadijska