Улога младих у мисији цркве

mladi i crkvaМисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“.

Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве.

Read More

Незнани судови Божији

sveca - goriНеки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба. Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари. Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.
И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро.

Read More

Писмо Рускога Војника

Нађено у шињелу Руског војника Александра Зацепа, који је погинуо у Другом светском рату на финском фронту.

pismo-ruskog-vojnikaЧуј Боже….

Још ниједан пут у животу нисам говорио са Тобом, aли данас желим да Те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили, да Те нема. И ја лудак сам поверовао. Творевину Твоју никада нисам сагледао. И гле, ноћас сам посматрао из кратера, што га је направила граната, звездано небо, нада мном. Неочекивано сам схватио, дивећи се свемиру, Како сурова може бити обмана. Не знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, али ја ћу ти рећи и Ти ћеш ме схватити није ли чудно, да се усред ужаснога ада, изненада, појавила светлост и ја сам Те препознао? И осим тога ја немам ништа више рећи, још само, да сам срећан, што сам Те упознао. У поноћ је заказан напад, Али, не плашим се: Ти на нас гледаш….. Сигнал. Шта ћу? Морам да кренем. Било ми је лепо са Тобом. Још желим рећи, да ће, што је Теби знано, битка бити тешка, и, можда ћу Ти, већ ноћас покуцати. И ако ти до овога тренутка нисам био пријатељ, хоћеш ли ми дозволити да уђем, када дођем? Чини ми се, ја плачем. Боже мој, Ти видиш, шта се са мном десило, да сам данас прогледао. Опрости ми Боже мој, одлазим. И не верујем да ћу да се вратим. Како је чудно, ја се смрти више не бојим.

Христос je проповедао и могућност других вера

samarejankaСвети Николај Српски – Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о „верској толеранцији” траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору. Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и Оци Цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос.

Да је Христос проповедао и могућност других вера поред Његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би Он био осуђен на крст, нити би пак — васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су Апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју. Да су Оци Цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати Оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници. Рим — некадашњи — толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио. Почетак толерисања других вера, почетак је губљења своје вере“.