Dobročinitelj današnjice

Zadužbinarstvo je bilo i ostalo jedna od glavnih karakteristika srpskog naroda. Ako se setimo samo perioda slavnih i svetih Nemanjića, videćemo da su zadužbinari bili mahom vladari, vlastela, kao i članovi crkvene jerarhije, međutim u današnje vreme među svima njima je sve više i vernih ljudi dobre volje i velikog srca, koji svojim radom, trudom i zalaganjem upisuju svoje ime u zlatnu istoriju našeg naroda, Crkve i vere.

Milošću i blagoslovom Božijim jedan od takvih je upravo u današnje vreme G. Stanislav Božić sa svojom porodicom. Rodom sa Majevice, iz sela Piperi, nadomak Lopara, početkom ´90-ih došao je u Nemačku, zasnovao porodicu sa svojom životnom saputnicom g-đom Bosiljkom, te zajedničkim trudom i radom postao jedan od najuspešnijih naših privrednika u Štutgartu i okolini. Uz sve to nije zaboravio ni svoju otadžbinu, te je onda kada joj je to i najpotrebnije bilo, nakon majskih poplava 2014. godine, svojom plemenitošću i pomogao. U kratkom vremenskom periodu, šest kamiona šlepera iz dvorišta njegove firme „Bozic Estriche“, otpremljeno je za Republiku Srpsku (Doboj, Šamac, Bijeljinu i Lopare), te i za Srbiju (Obrenovac), kao humanitarna pomoć, a sve putne troškove finansirao je kao pomoć svojoj braći u otadžbini.

Read More

Srbi narod koji izumire

Car-DusanČuveno proročanstvo Mitra Tarabića, da će Srba biti toliko da će svi zajedno moći da stanu pod jednu šljivu, moglo bi da se ostvari već za 250 godina! Da nije reč o pukoj praznoverici, već o surovoj statistici, potvrđuje podatak da od 1992. godine Srbija beleži kontinuirani pad nataliteta, a samo tokom poslednje decenije time je izgubila više od 260.000 stanovnika. Statističari su izračunali da će, ako se ovako nastavi, Srbija 2060. godine imati 1,5 miliona stanovnika manje nego danas. Ista ta računica kaže da će ovim tempom poslednji Srbin u Srbiji umreti – 2225. godine!

I pored svega, stručnjaci Centra za demografska istaživanja smatraju da nema mesta panici. Činjenica je da Srbija svake godine ostane bez jednog grada veličine Jagodine, Bačke Palanke, Rume ili Vršca, ali se sa tim problemom, po njima, suočava većina zemalja Starog kontinenta.

Prema podacima objavljenim u „Demografskom pregledu”, autora magistra Gorana Peneva, od 2004. godine u Srbiji se svake godine rađa tridesetak hiljada ljudi manje nego što umre, a poseban problem predstavlja i činjenica da imamo sve starije stanovništvo. Prosečni žitelj Srbije uveliko je zagazio u petu deceniju života, a po broju ljudi starijih od 65 godina smo na visokom četvrtom mestu na svetu, odmah posle Italije, Nemačke i Grčke.

Read More

Patrijarh Pavle – O našem vremenu

patrijarh-pavlePonavljam i sebi i vama, i nas je Gospod poslao u naše vreme i postavio zadatke koje svaki od nas treba da izvrši, i u svojoj porodici, i u društvu, i u Crkvi, i u celom čovečanstvu.

Da li ćemo mi te zadatke, ponavljam i govorim opet, izvršiti najboljom snagom koju nam je Bog dao, i najboljom voljom, to zavisi od nas. Mi se često izgovaramo: da smo se rodili u neko sretnije i bolje vreme, i mi bi bili bolji.

To je samo izgovor! Bog nam je dao snage kad nas je postavio u ovo vreme koje su nam potrebne, uz Njegovu blagodatnu pomoć, da mi izdržimo, odolimo i izvršimo svoje zadatke.

Ako li snage budemo rasipali na ništavne stvari, nećemo ih imati za ono što je najglavnije. A pored toga, živeći suprotno onome što Bog zapoveda, mi nećemo hteti posle da idemo Njegovim putem. I otići ćemo u suprotnom pravcu i zaslužiti muku večnu. Ili blaženstvo Carstva Nebeskoga – „što oko ne vide, i uho ne ču, i na srce čoveku ne dođe, što je spremio Bog onima koji ga ljube“ (1 Kor. 2, 9), ili muku večnu „gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi“ (Mk. 9, 44). Iz besede Patrijarha Pavla (preuzeto sa sajta spc).

Žrtva i žrtvovanje

RaspeceKada je Gospod nosio svoj Krst ka Golgoti, koliko njih priđe da Mu pomogne? Koliko njih se progura kroz zluradu masu, koliko njih prođe između Njegovih neprijatelja i reče: “Daj da Ti pomognem bar malo, Učitelju”? I najhrabriji se sakriše u razjarenoj gomili, plašeći se više za sebe, nego za Boga. Neki od njih su znali da se na Golgotu vodi pravednik: i Pilat, i rabini i učenici Hristovi. Mnogi u podjarenoj rulji nisu znali da li je pred njima pravednik ili zločinac. Mnogo je u toj rulji bilo ljudi koji su mrzeli Isusa i ne znajući u čemu je Njegov greh. Rekle su im njihove vođe da je bogohulnik i oni su im poverovali. Ni prvi ni poslednji put u istoriji ljudskog roda, rulja je poverovala neukim ljudima, a ne svemogućem Gospodu. Odjekivao je Jerusalim: “Raspni Ga, raspni!” Gospod je koračao savijajući se pod težinom Krsta. Išla je Žrtva prema žrtveniku.

Ali to mu nije bilo teško: ta On je i bio došao među ljude da bi se žrtvovao. Ono što Ga je rastuživalo to je što su Ga svi odbacili, što ga niko nije požalio. Samoća se širila oko žrtve. Svet je slušao urlanje Zla, ali nije imao snage da mu se odupre. Nije imao hrabrosti da stane rame uz rame sa žrtvom. Niko se nije upitao, gde je istina? Ne zato što su se kao Pilat, ili naša savremenica Madlen Olbrajt skeptično upitali – šta je istina? Oni tu dozu cinizma i skepse nisu bili dostigli. Njihove vođe su im dale opravdanje. Vođe su tvrdile da je Žrtva krivac, a rulja je radi svog mira to prihvatila kao istinu. Sve radi svog mira. Ne treba se svađati sa Rimom, ne treba se protiviti Sindrionu, ne treba pitati zašto se nešto dešava. I fariseji, i sadukeji i rimski vojnici – svi oni gledaju sa nekim bolesnim zadovoljstom smrt pravednika.

Read More