Доброчинитељ данашњице

Задужбинарство је било и остало једна од главних карактеристика српског народа. Ако се сетимо само периода славних и светих Немањића, видећемо да су задужбинари били махом владари, властела, као и чланови црквене јерархије, међутим у данашње време међу свима њима је све више и верних људи добре воље и великог срца, који својим радом, трудом и залагањем уписују своје име у златну историју нашег народа, Цркве и вере.

Милошћу и благословом Божијим један од таквих је управо у данашње време Г. Станислав Божић са својом породицом. Родом са Мајевице, из села Пипери, надомак Лопара, почетком ´90-их дошао је у Немачку, засновао породицу са својом животном сапутницом г-ђом Босиљком, те заједничким трудом и радом постао један од најуспешнијих наших привредника у Штутгарту и околини. Уз све то није заборавио ни своју отаџбину, те је онда када јој је то и најпотребније било, након мајских поплава 2014. године, својом племенитошћу и помогао. У кратком временском периоду, шест камиона шлепера из дворишта његове фирме „Bozic Estriche“, отпремљено је за Републику Српску (Добој, Шамац, Бијељину и Лопаре), те и за Србију (Обреновац), као хуманитарна помоћ, а све путне трошкове финансирао је као помоћ својој браћи у отаџбини.

Read More

Срби народ који изумире

Car-DusanЧувено пророчанство Митра Тарабића, да ће Срба бити толико да ће сви заједно моћи да стану под једну шљиву, могло би да се оствари већ за 250 година! Да није реч о пукој празноверици, већ о суровој статистици, потврђује податак да од 1992. године Србија бележи континуирани пад наталитета, а само током последње деценије тиме је изгубила више од 260.000 становника. Статистичари су израчунали да ће, ако се овако настави, Србија 2060. године имати 1,5 милиона становника мање него данас. Иста та рачуница каже да ће овим темпом последњи Србин у Србији умрети – 2225. године!

И поред свега, стручњаци Центра за демографска истаживања сматрају да нема места паници. Чињеница је да Србија сваке године остане без једног града величине Јагодине, Бачке Паланке, Руме или Вршца, али се са тим проблемом, по њима, суочава већина земаља Старог континента.

Према подацима објављеним у „Демографском прегледу”, аутора магистра Горана Пенева, од 2004. године у Србији се сваке године рађа тридесетак хиљада људи мање него што умре, а посебан проблем представља и чињеница да имамо све старије становништво. Просечни житељ Србије увелико је загазио у пету деценију живота, а по броју људи старијих од 65 година смо на високом четвртом месту на свету, одмах после Италије, Немачке и Грчке.

Read More

Патријарх Павле – О нашем времену

patrijarh-pavleПонављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству.

Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи.

То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке.

Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога – „што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе“ (1 Кор. 2, 9), или муку вечну „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мк. 9, 44). Из беседе Патријарха Павла (преузето са сајта спц).

Жртва и жртвовање

RaspeceКада је Господ носио свој Крст ка Голготи, колико њих приђе да Му помогне? Колико њих се прогура кроз злураду масу, колико њих прође између Његових непријатеља и рече: “Дај да Ти помогнем бар мало, Учитељу”? И најхрабрији се сакрише у разјареној гомили, плашећи се више за себе, него за Бога. Неки од њих су знали да се на Голготу води праведник: и Пилат, и рабини и ученици Христови. Многи у подјареној руљи нису знали да ли је пред њима праведник или злочинац. Много је у тој руљи било људи који су мрзели Исуса и не знајући у чему је Његов грех. Рекле су им њихове вође да је богохулник и они су им поверовали. Ни први ни последњи пут у историји људског рода, руља је поверовала неуким људима, а не свемогућем Господу. Одјекивао је Јерусалим: “Распни Га, распни!” Господ је корачао савијајући се под тежином Крста. Ишла је Жртва према жртвенику.

Али то му није било тешко: та Он је и био дошао међу људе да би се жртвовао. Оно што Га је растуживало то је што су Га сви одбацили, што га нико није пожалио. Самоћа се ширила око жртве. Свет је слушао урлање Зла, али није имао снаге да му се одупре. Није имао храбрости да стане раме уз раме са жртвом. Нико се није упитао, где је истина? Не зато што су се као Пилат, или наша савременица Мадлен Олбрајт скептично упитали – шта је истина? Они ту дозу цинизма и скепсе нису били достигли. Њихове вође су им дале оправдање. Вође су тврдиле да је Жртва кривац, а руља је ради свог мира то прихватила као истину. Све ради свог мира. Не треба се свађати са Римом, не треба се противити Синдриону, не треба питати зашто се нешто дешава. И фарисеји, и садукеји и римски војници – сви они гледају са неким болесним задовољстом смрт праведника.

Read More