Схватање загробнога живота кроз старо заветну историју

  1. Увод

Схватање живота послије физичке смрти, код старих Израиљаца, представља једну од најкомпликованијих и најтајанственијих тема из домена старозавјетне теологије. Посебну тешкоћу уноси егзистенцијална тежина, којом je ова тема додатно оптерећена; као и њене дубоке импликације, које се у великој мјери одражавају на цјелокупну библијску теологију. Међутим, треба одмах нагласити да je данашњем човјеку веома тешко да схвати реалност у којој je живио стари Израиљ. Стога би ваљало на самом почетку указати на неке важније елементе, уз чију се помоћ лакше може завирити у, за нас магловити, свијет старозавјетне стварности.

Read More

Дани страсене седмице

СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα – Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе – Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања. Сава, епископ шумадијски

Read More

Филиокве као основа латинског платонизма

Доситеј Хиландарац

Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац
Филиокве (Filioque) као основа латинског платонизма (аристотелизма)

Питање се, према томе, тиче, узајамног односа Лица Божанства. По општеприхваћеном учењу Отаца на Истоку, Отац рађа Сина, Сам будући нерођен, Син се рађа од Оца, Дух Свети исходи од Оца. Ја сам већ једном расветлио дијалектички смисао те терминологије: прва ипостас – апсолутно једино, једно; друга ипостас – ејдос [είδος], идеја, смисао, реч; рођење – оформљење, раздељивање неразделног јединства у свом другобићу (јер је само оформљење у дијалектици већ уједињење с другобићем); трећа ипостас – формирање ејдоса, смисла, његово творачко и динамичко самопотврђивање; „исхођење“ (εκπόρευσις) је већ пребивање првога једног у другобићу, а не само просто његово извођење у другобиће, и не просто пребивање, него његова одређена форма, а баш: распростирање, неизменљиво и непрекидно, напрегнуто-динамичко стваралаштво и трајање. Разуме се, за хришћанство се та унутартројична дијалектика завршава изван твари и пре ње; и другобиће, о којем се овде говори, јесте само принцип разликовања, иманентно својствене природе Божанства. Имајући у виду те дијалектичке поставке и термине, погледајмо какав би смисао било могуће унети у католичко Filioque.

Read More

Апокалипса – све што треба да знамо о крају света

Читајући Откровење Јованово упознали смо се са другом страном хришћанског учења представљеним кроз апокалиптичке слике. За разлику од осталих делова Новог завета, ово учење усвојило је тајанствену форму чије тумачење је за богослове представљало велики изазов. Тако је за човека Откровење постало попут мистериозне кутије дате на чување, али чији садржај њему није познат.

Било је људи који су ипак покушали да издају поверење и отворе кутију, а за резултат су развили погрешно учење, не знајући да тако иду од Господа. Такви људи су опсесивно покушавали да прорачунају датум Апокалипсе, а симболе који чине Откровење дословно су тумачили као јединствене догађаје и личности. Међутим, слике описане у Апокалипси не треба да вежемо за појединачне ствари, већ да их посматрамо као прототипе догађаја који су се догађали у историји и који ће се врло вероватно догодити и у будућности. Ово је веома важно како не бисмо сваки страшан догађај панично тумачили као знак Апокалипсе.

Read More