Путеви и грешке почетника

krstЈапанска изрека гласи: «Када се у породици рађа дете, цела породица учи да говори».

Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим – мученицима није потребно саосећање, нећу се такодје ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.

Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаћу једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно – обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.

У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит – човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштеном, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и наводјења у православље.

Read More

Савет подвижницима

kosmas_aitolos1. Почетак монашког одрицања (од света) јесте страх Божији . Монах који нема тог страха остаће ван двери Царства Небескога.

2. Почетак живота монашког јесте добро знање; незнање Бога помрачава душу монахову.

3. Добри удео монахов јесте целомудреност и освештање; без њих се монах лишава свога удела у наслеђу Отаца.

4. Подвижништво монахово састоји се у размишљању над (Светим) Писмом и у творењу заповести Божијих. Монах који се не посвећује овоме није подвижник.

5. Храна монахова јесте творење воље Божије, а пиће његово – испуњавање заповести Христових. Јер чулна храна не приближава монаха Богу, већ „иде у трбух и избацује се напоље” (Мт. 15, 17).

6. Корак монаха који побожно корача клизи преко црквених степеника. Побожан је корак онога монаха који не прелази из дома у дом (Лк. 10, 7).

7. Живот монахов мора бити непорочан да не би постао предмет подсмеха „жена натоварених гресима” (2. Тим. 3, 6). Јер жена која чини блуд по домовима јавља се стрелом искушења (која пробада срце монахово).

8. Монах треба (свагда) да се саветује са (човеком) разумним, а савет неразумнога не сме наћи места у срцу његовоме.

9. Монах који стражи певајући псалме, славословља и духовне песме (Кол. 3, 16; Ефес. 5, 19) одгони (од себе) ноћна привиђења. Али, када монах, погордивши се својим делима, почне да се одаје сну, онда он постаје онај који плете паучину.

10. Добри монах се избавља мрежа ђавољих помоћу крснога знамења. Монах земни и склон ономе што је земно пада у замке сатанске.

Read More

Умна Молитва или молитва срца

ТРИ  КЉУЧА ЗА ОТВАРАЊЕ УНУТАРЊЕ МОЛИТВЕНЕ РИЗНИЦЕ НАЂЕНИ У ДУХОВНОМ БОГАТСТВУ СВЕТИХ ОТАЦА

umna -molitvaУ срце моје сакрих речи Твоје (Пс. 119, 11).

Ум треба да се труди свим силама да се уздиже горе (Катафигиот, гл. 19). Ако сваки човек има своја лична својства, наклоности и способности, онда се један и исти циљ постиже различитим путевима, на разне начине, који воде томе циљу. То важи и за задобијање унутарњег молитвеног делања: оно се стиче разним путевима, о чему нам сведоче опитна запажања Светих Отаца. Једни од тих начина су општи, како за успех у молитви, тако и за напредак у хришћанском животу. У њих спада, по речима светог Симеона Новог Богослова, безусловно послушање; спада такође – врлински и подвижнички труд. О томе пева Црква у својим песмама: „Пронашао си труд, богонадахнути, за постизање боговиђења“ (тропар свештеномученику). Ту спада исто спољашње мољење за унутрашњу молитву: Господе, научи нас да се молимо (Лк. 11, 1); као и особито благодатно дејство. Најбољи пример за то је преподобни Максим Капсокаливит, који кад је једном целивао икону Богоматере, после двогодишњег упорног мољења њој, наједном је осетио сладост и топлину, која се коснула његовог срца; млади Георгије док се просто молио, изненада је угледао унутарњу светлост и стекао непрестану самоделатну молитву, итд. Постоје, међутим, и други битни начини за задобијање унутарње молитве, који се непосредно односе на њу. Код Светих Отаца налазимо три таква начина: 1. Често призивање имена Исуса Христа; 2. Сабраност пажње приликом призивања; 3. Улазак унутра у себе, или како кажу Оци Цркве: силазак ума у срце. Пошто управо ова средства на најбржи и најудобнији начин откривају и нама Царство Божје и отварају ризницу унутарње духовне молитве у нашем срцу, веома је прикладно да их назовемо кључевима за допирање овом скривеном благу.

Read More

Чин одевање расе и камилавке

Monah na molitviКоји хоће да прими расу, долази игуману и прави пред њим уоби­чајени поклон. Игуман га пита, да ли од свег срца приступа монашком животу, и да ли је ова његова намера после дугог расматрања непро­менљива. А када се он обећа да ће неповратно обитавати у манастиру у посту и молитви, и да ће се помоћу Божјом ревносно трудити да дан и ноћ напредује у добродетељима и у свима наложеним мy пословима, игуман му пре свега наређује да испита како ваља све грехе своје и да се сети свега што је од младости учинио, па да то исповеди манастир­ском духовнику, и да од њега добије разрешење и одобрење да се спреми за пречешће Божанственим Тајнама. После тога игуман га одмах пре­даје једноме од најискуснијих манастирских стараца наређујући му да се врло опрезно стара о његовој души и да га поучава монашком животу. Њему пак који хоће да постане расоносац (= расофор) игуман наре­ђује: да се у свему покорава старцу; да га поштује и слyша као оца и учитеља; да поуке од старца прима као од самога Христа; да гма веру и љубав према њему; да сваки дан трипут врло брижљиво испитује сво­ју савест; да свагда исповеда старцу дела и помисли своје, и да ништа никада не скрива од њега као пред самим Богом; да наредбе и поуке старчеве с љубављу припна као од самога Бога, и да се усрдно стара да их држи и испуњава; а сврх свега да ништа (ма било то и најбоље дела) не ради без старчевог наређења и благослова.

Када игуман нареди, новак са старцем улази у цркву. По доласку игумана и братије у цркву, пред почетак Часова, старац приводи игу­ману новака који има примити расу, обојица праве метаније пред игу­маном, целивају му по обичају десницу, и узимају од њега благослов; онда чине на обе стране поклон братији, стају пред светим дверима, крсте се и клањају трипута; затим целивају свете иконе, и поклонивши се одлазе на своје место.

Read More