Из војне униформе у монашку ризу

Sveti-DjordjeИако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. Сви су то чинили добровољно и по неком унутрашњем гласу. Срце им је говорило: “Ти војниче, официру, ратниче, војводо, скини војну униформу и обуци монашку – да будеш Христов војник, да ти отаџбина буде небо, ка којем ћеш, умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођен духовником твојим, узлазити степен по степен.“ A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници. Нису војници скидали униформу зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу да буду добри хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије, побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио да њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили, он им није саветовао да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука, само рекао: „Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом „.

Read More

И живео је као Анђео и умро као Светац

monah-mucenikСветлана Луганска, преводилац српске духовне литературе. Одликована је Орденом Светог Саве III реда Српске православне Цркве.

Моје улажење у вјеру је трајало дуго и није било тако једноставно. Три године је трајала потрага за духовником. Када сам остала без посла, вјерујући пријатељи су ми предложили да се запослим у Даниловском манастиру као водич. Рекли су ми да тамо потражим јеромонаха Зосиму, који је тада, поред осталог, био на послушању у туристичком бироу. Дошла сам раније, како бих стигла да се помолим.

Служба се завршила, и из олтара је изашао млађи свештеник свијетле косе. На изразу његовог лица, и у погледу, неописиво су се огледале озбиљност, забринутост, благост и радост. Ћутке смо пресјекли манастирски плато и попели се у канцеларију. У души се за тих неколико минута родила нада – „нашла сам!“ ( „Није наше срце горело у нама…“) Разговор је био кратак. Након што се брижљиво заинтересовао за моје животне околности, предложио ми је да почнем радити под његовим старјешинством у туристичком бироу Даниловског манастира.

Од тог дана сам редовно посјећивала храм и исповиједала се, а након два-три мјесеца сам се усудила да га питам – да ли допушта да постанем његово духовно чедо. Он ме је са чуђењем упитао: „А зар ти то већ ниси? То је било моје васкрсење. Од тада је прошло неких 15 или нешто више година. Захваљујући њему је моја породица, иначе категорично настројена против цркве, ушла у вјеру.

Read More

Григорије Богослов о монаштву

Sv.Grigirije-BogoslovУ хришћанској традицији идеал безбрачности као подражавања Христу нашао је своје оваплоћење у монаштву. Време у које је живео св. Григорије Богослов подударало се са формирањем монаштва на хришћанском Истоку. Старији савременик св. Григорија Богослова био је св. Атанасије Велики, који је у своме „Житију св. Антонија“ сликовито представио лик идеалног монаха-отшелника. У првој половини IV века почиње делатност св. Пахомија Великог, оснивача општежитељног монаштва у Египту, Илариона Великог, организатора палестинског монаштва, а такође и двојице великих Макарија: Александријског и Египатског. У исто време у Сирији цвета прото-монашки покрет „синова завета“; такође се јавља и покрет месалијанаца, који ускоро продире у монашке кругове на читавом Православном Истоку.

У Кападокији је ширење монаштва везано пре свега за име Јевстатија Севастијског, који је, много година поживевши, до 373. био пријатељ и учитељ св. Василија Великог. Јевстатије је припадао оном кругу аскета који је био осуђен на Гангрском Сабору; управо из анатема овог Сабора сазнајемо о основним цртама Јевстатијевог учења. Сабор је појединачно анатемисао оне који осуђују легитимни брак, који не допуштају једење меса, који се не причешћују код ожењених свештеника, који практијују девственост из разлога што се гнушају брака, који се, сачувавши завет девствености, преузносе онима који су у браку, који посте након васкрсења, који избегавају црквена сабрања или устројавају сабрања независно од надлежног (месног) епископа; анатеми се предају и жене које под изговором аскетских подвига остављају своје мужеве или избегавају васпитање деце. Највероватније да сам Јевстатије није био присталица ових крајности које је Гангрски Сабор осудио, и да су ова погрешна мишљења владала само међу одређеним лицима у његовој околини. Међутим, како Јевстатијеви списи нису доспели до нас, у овом тренутку је немогуће установити степен одговарајућих анатема Сабора на његово учење.

Read More

Монах Калист

monah-кalistКао дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња.

Моји родитељи су били на великим мукама, јер сам тукао сеоску децу и свађао се са браћом и сестрама. Једном сам, у љутини и бесу, ударио неку девојчицу која од тога умало није умрла. Неопрезно сам се завлачио међу коње и бикове и чинио многе опасне несташлуке.

У том времену постили смо све постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата цркве, затим иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она. Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога. Једном сам смогао снаге и дрхтећи упитао га: „Оче, је л’ да нећеш ти да усмртиш моју мајку? Је л’ да она неће да умре?“.

По завршетку основне школе, у нашем селу Каонику, родитељи су одлучили да наставим учење у гимназији. Надали су се да ћу тако постати образованији и свеснији и да ћу се уразумити и смирити међу мени непознатим и туђим људима. Пристао сам јер ионако ми је била потајна жеља да се школовањем уздигнем изнад других и да будем бољи од мојих сељана.

Read More