Старац Сава Псково-Печарски Господе Ти Си Живот Мој! Поуке Схи-Игумана Саве.
Једна реч о монаштву Међу старчевим духовним чедима било је много јавно или тајно пострижених монаха. Он као да је био игуман путујућег женског манастира. И сан му је очигледно говорио о томе: „настанио се у женском манастиру“, где је осећао да је у својој средини. Старац је много волео монаштво и са побожношћу је говорио о њему. Монаштво је – украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности, и многи од њих.надахњујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожеле да постану учесници тог анђеоског чина на земљи. Али манастира који би могли да приме све оне који то желе, нарочито женских манастира, готово да нема. И шта онда да се ради? Они тада примају на себе подвиг тајног монаштва. Таква одлучност ревнитеља побожности је јасна: њима је монашки живот по својој духовној лепоти толико привлачан, да су се одлучили да такав подвиг, какав је монаштво у свету. Оснажени благодаћу која делује у њима, они све даље и даље усходе из силе у силу, идући ка своме циљу. Старац је овако говорио уском кругу својих духовних чеда; многима од њих дао је благослов за пут тајног монаштва. Јер и он сам је до отварања манастира хтео да буде тајни монах. При томе, онима који су желе да приме тајни постриг говорио је: Ко у себи не осећа моћну силу за испуњавање монашких завета током читавог живота, тај ни не треба да даје монашке завете, да не би после био одлучен од Христа због немара. А некима, мада су желели постриг, старац није давао благослов. Другима пак, који то нису ни очекивали, јер су били свесни своје недостојности, старац је сам предлагао монаштво и смело их благосиљао за монашки пут. При томе је наводио речи светитеља Василија Великог: „Код вас, монаха, треба да се сачува онај остатак побожности који ће Господ, када дође, наћи на земљи“.
Иако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. Сви су то чинили добровољно и по неком унутрашњем гласу. Срце им је говорило: “Ти војниче, официру, ратниче, војводо, скини војну униформу и обуци монашку – да будеш Христов војник, да ти отаџбина буде небо, ка којем ћеш, умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођен духовником твојим, узлазити степен по степен.“ A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници. Нису војници скидали униформу зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу да буду добри хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије, побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио да њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили, он им није саветовао да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука, само рекао: „Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом „.
Светлана Луганска, преводилац српске духовне литературе. Одликована је Орденом Светог Саве III реда Српске православне Цркве.
У хришћанској традицији идеал безбрачности као подражавања Христу нашао је своје оваплоћење у монаштву. Време у које је живео св. Григорије Богослов подударало се са формирањем монаштва на хришћанском Истоку. Старији савременик св. Григорија Богослова био је св. Атанасије Велики, који је у своме „Житију св. Антонија“ сликовито представио лик идеалног монаха-отшелника. У првој половини IV века почиње делатност св. Пахомија Великог, оснивача општежитељног монаштва у Египту, Илариона Великог, организатора палестинског монаштва, а такође и двојице великих Макарија: Александријског и Египатског. У исто време у Сирији цвета прото-монашки покрет „синова завета“; такође се јавља и покрет месалијанаца, који ускоро продире у монашке кругове на читавом Православном Истоку.