Наши дани су, пре свега, време историјског опадања и умора српског народа. Главна карактеристика савременог српског човека јесте помиреност са судбином, равнодушност и национална неодговорност. Може ли се у моралним дефетизмом и националном незаинтересованошћу затрованој друштвеној атмосфери уопште поставити српско национално питање данас?

Српско питање није, као што се код нас и даље мисли, политичко-економско питање. Српско питање је духовно-морално питање. И, јер 20 година нисмо погледали ствари из духовно-моралне перспективе – није могло и не може бити промена у Србији. За промене су потребни суштински унутрашњи предуслови:
Национална самоспознаја. Вековима живећи под вишеструким туђинским ропством имали смо свој национални сан и генерацијски радили на његовом преношењу. Тај сан се звао ослобођење или „освета Косова”, што је означавало свеукупну обнову српске државности. Паралелно са обновом српске државе у 19. веку и остварењем вишевековног колективног националног сна - запали смо у постепено духовно, морално, идеолошко, економско и политичко ропство туђинским друштвеним формама, тј. под пресудним утицајем отуђене српске интелигенције нисмо били кадри да изнесемо сопствене оргиналне друштвене форме. Спољашње ослобођење донело је унутрашње поробљење и то стање траје до данас.

Век 19-ти, који је значио мукотрпну поновну изградњу државе, распродат је олако у 20. веку, који је започео победнички а затим донео четири велика историјска греха и трагична пораза: југословенство чија је права мера – Јасеновац, комунизам чије су последице растакање српског језика, нације, Цркве и државе, лажно родољубље 90-их, које је донеле потпуно обртање друштвеног система вредности наглавачке, и лажни нови национални сан – евроунијаћење, с краја 20. и почетка 21. века, које нам троши последњу националну и државотворну супстанцу, и духовну и моралну и културолошку и економску и политичку. Изоставили смо оно најбоље и узели само све најгоре из југословенства, комунизма, националне романтике и Запада, и од тога смешали свој актуелни национални карактер, састављен од југословенског одсуства националног идентитета, социјалистичког нерада и тоталне, а посебно партијске негативне селекције, лажног, кафанског и празног национализма и духовно-моралне и материјалистичко-индивидуалистичке изопачености Запада. Како такви да се изборимо за било шта у личном и друштвеном животу? < ...

БЕСЕДА О НЕУТРАЛНИМА

Ево нам опет Видовдана. Ево данa, који никад неће постати ноћ докле год Срби буду били хришћански народ, љубитељи Крста и слободе. Јер овај дан је показао цену царства небеснога. И земаљско царство не добија се јефтино, а Турци га нису јефтино платили. Али је небесно царство много скупље, и Лазар га је платио жртвовањем себе и целе српске војске.

Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста. Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркву у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те."

Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили. < ...

Митрополит Церновички и Буковински Онуфрије:
"Духовник је дужан да води човека ка Христу, а не ка себи"

Владико, Ви једном годишње одлазите на Свету Гору, радите тамо, често посећујете Светиње.  Шта је узрок томе?

Сваки човек има душу и тело.   Душу има и мирјанин, и свештеник и епископ, и њој је потребна духовна храна.   Ја обилазим Света места, како бих се по мери својих могућности духовно укрепио, том силом, која постоји у тим Светим местима. Та сила је - Благодат Божија, која је на та места низведена молитвама многих Светих и подвижника, који су се тамо подвизавали и који се и данас подвизавају.

Како обично проводите време на Светој Гори?

За мене је време боравка на Светој Гори - време одмора. У епархији је практично немогуће одморити се, чак и ако ме нико не узнемирава, осећам терет одговорности. На територији епархије ми није лако, а на Светој Гори - као да се налазим на другој планети.   Неко време заборавим на проблеме, којих увек има.   Првих година, када сам долазио на Свету Гору, обилазио сам много манастира, а сада се углавном налазим у нашем Светом  Пантелејмонском руском манастиру, посећујем све Службе, читам, разговарам са братијом.

За Вас као епископа и монаха - то је духовно делање и одмор од административних обавеза.   А шта бисте посаветовали обичним верницима, који живе у свету, породичним људима - како они треба да организују свој духовни живот, како да нађу време за молитву, духовно делање? < ...