Данашња омладина клања се раскоши, имају рђаве манире и ни на који начин не уважавају ауторитете, не показују поштовање према старијима, беспосличе и непрестано сплеткаре. Све време се свађају са родитељима, непрестано се уплићу у разговоре и привлаче на себе пажњу, халапљиви су и тиранишу своје учитеље ... Да ли су ово редови из неке савремене новинске публикације чија је тема Куда иде данашња омладина? Не. Ове речи је, пре много векова, изговорио Сократ. Омладину су свагда прекоревали. Од папируса старог Египта, па до данашњих Talk-Show програма - увек наилазимо на покуде упућене младима. Каква је данашња, изванцрквена омладина и, што је још важније, које су основне форме организовања омладинске субкултуре? Ако не одговоримо на ова питања, нећемо бити у стању да изградимо колико - толико солидне односе између Цркве и оних младих људи који се налазе изван њеног окриља.

ГУБИТАК СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ

Веома често се заборавља да су млади такође део друштва и да су нераскидиво повезани са животом тога друштва у његовим најразличитијим пројавама. Због тога је криза посткомунистичког друштва и његових основних институција, иначе повезана са губитком система вредности, нужно морала да се одрази и на садржај специфичне, омладинске културе. Какво је друштво, таква је и омладина, с том разликом што међу младима унутрашњи проблеми целокупног друштва много лакше излазе на површину и бивају много упадљивији. < ...

Верујући човек не треба да се искључује из животних односа изговарајући се својом црквеном припадношћу и верским опредељењем.

Није добро то да му црквена припадност буде параван иза кога се заклања избегавајући друштвену одговорност. Истина је да вером ходимо напред у Царство Небеско, али путујемо кроз време осадашњујући и оприсутњујући будући век овде и сада, тако да није добро ако не успемо да се остваримо у времену и са својим савременицима. Нема места изговорима тиме да ми припадамо будућем веку јер та припадност не сме да значи противљење овом веку и савременицима. Мера наше могуће остваривости у будућем веку јесте степен успешности у заједничењу са другим овде и сада. Нико ништа не треба да чини сâм и само за себе – у свему треба видети другога са његовим потребама. Тада све животне релације доживљавамо трезвено, имамо трезвен однос према друштву, држави и давању по срцу за другога, као и прописаном давању или плаћању пореза. < ...

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. & ...

Треба ли видети своје грехе?

Данас желимо да поразговарамо о томе, како увидети своје грехе. Али није нам увек на корист да их увидимо, јер спознаја грехова доводи до туге која може да доведе до очајања. И због тога треба увек да будемо свесни Божије милости која је присутна у нашем животу. Како се сећати Божијих милости у нашем животу? Сем благодарности Богу и знања о Богу не може се говорити о виђењу још нечега. Да бисмо научили да видимо Божија доброчинства, Црква нас позива да сваке недеље захваљујемо Богу, да се служи Литургија, да се причешћујемо Светим Тајнама и наравно да се кајемо за своје грехе. Али њих треба да увиђамо само у светлости спознаје Бога. Господ нас трпи, покрива Својом милошћу.

Ми треба да разумемо због чега се недељом окупљамо у цркви. Најважније ради тога да бисмо благодарили Богу. Ако човек не учествује у тој благодарности, уколико не жели да зна за Божију љубав, шта ће му онда спознаја сопстевнеих греха? Тада ће се човек бавити самоанализом али неће моћи да увиди сопствене грехе због тога што он не зна да је Бог створио свет, да постоји Онај Који је центар света, Који у Себи обједињује сву разноликост света, не зна да постоји Онај у Коме нема греха, несавршенства. Вера у Бога, спознаја Бога дају човеку могућност да позна себе и сопствене грехе. < ...

Привременим уклањањем владике Артемија са вршења дужности епископа Епархије рашко-призренске и косово-метхохијске Св Архијерејски Синод СПЦ је свесно или несвесно скренуо пожњу заинтересованих на спровођење Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ на Косову, које су албански екстремисти попалили и порушили марта 2004. године.

Иако се у званичном образложењу Синода, од фебруара о.г. каже да је владика Артемије суспендован због пропуста у финансијско-материјалном пословању Рашко-призренске епархије, за које је владика наводно посредно одговоран, из новинских извештаја који су потом уследили може да се наслути да је разлог уклањања владке Артемија сасвим друге природе. < ...