СВ.ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ
Одломци из Видовданске беседе 1948 године.

Ево нам опет Видовдана. Ево дана, када је један хришћански народ све изгубио и добио више од изгубљенога. Ево дана, који као страшни суд виси над народом истовремено благосиљајући и проклињући. Кога благосиља Видовдан? Оне, који вером Христовом живе и дишу, и за Христову веру страдају и гину. Кога проклиње? Проклиње неутралце. Потребно је ово нарочито истаћи, јер је корисно за наше дане. И сам Бог одбацио је као проклете оне, који су неутрални у пресудним борбама између Христа и антихриста.
Сведочанство о томе налазимо у последњој књизи Светога Писма, где Христос заповеда еванђелисту Јовану, да напише цркви у Лаодикији и да каже: „Знам да нијеси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Но, како нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те.“Ни студени ни врући у Лаодикији били су они, који су се називали хришћанима, али су у исто време узимали учешћа у паганским светковинама и држали незнабожачке обичаје. Ни студени ни врући у време Косовске битке били су они Срби, који нису хтели на Косово из бојазни од мухамеданске силе. Доцније су се многи од тих неутралаца потурчили. < ...

У СЛУЖБИ БОГА ЖИВОГА

Иако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. Сви су то чинили добровољно и по неком унутрашњем гласу. Срце им је говорило: ''Ти војниче, официру, ратниче, војводо, скини војну униформу и обуци монашку – да будеш Христов војник, да ти отаџбина буде небо, ка којем ћеш, умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођен духовником твојим, узлазити степен по степен.'' A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници. Нису војници скидали униформу зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу да буду добри хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије, побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио да њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили, он им није саветовао да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука, само рекао: "Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом ". < ...

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару", као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну. & ...

Светлана Луганска, преводилац српске духовне литературе. Одликована је Орденом Светог Саве III реда Српске православне Цркве.

Моје улажење у вјеру  је трајало дуго и није било тако једноставно. Три године је трајала потрага за духовником. Када сам остала без посла, вјерујући пријатељи су ми предложили да се запослим у Даниловском манастиру као водич. Рекли су ми да тамо потражим јеромонаха Зосиму, који је тада, поред осталог, био на послушању у туристичком бироу. Дошла сам раније, како бих стигла да се помолим.

Служба се завршила, и из олтара је изашао млађи свештеник свијетле косе. На изразу његовог лица, и у погледу, неописиво су се огледале озбиљност, забринутост, благост и радост. Ћутке смо пресјекли манастирски плато и попели се у канцеларију. У души се за тих неколико минута родила нада – „нашла сам!“ ( „Није наше срце горело у нама...“) Разговор је био кратак. Након што се брижљиво заинтересовао за моје животне околности, предложио ми је да почнем радити под његовим старјешинством у туристичком бироу Даниловског манастира.

Од тог дана сам редовно посјећивала храм и исповиједала се, а након два-три мјесеца сам се усудила да га питам – да ли допушта да постанем његово духовно чедо. Он ме је са чуђењем упитао: „А зар ти то већ ниси? То је било моје васкрсење. Од тада је прошло неких 15 или нешто више година. Захваљујући њему је моја породица, иначе категорично настројена против цркве, ушла у вјеру. & ...

Цар Давид је био Божији човјек. Ипак, он није могао над собом да стражи те је имао несрећу да падне у тешке гријехове убиства и браколомства. Како олако човјек пада у гријех! А ђаво га онда учи да овај гријех претаји, да га не исповиједа како би са њим још сигурније запао у таму. Међутим, своје гријехове треба увидјети, назва ... ти их правим именом да би их кроз отворено признање погодили и пред њим осјећали гађење. Свакодневно и сваког тренутка треба стражити над својим грешним покретима и чувати се од искушења, јер нечастиви нас непрестано прати и тражи да нас упропасти. Али Господ наш је праведни судија. Он не гледа ко је ко. Искрено покајање срца је једино у стању да нас избави. Покајати се - значи да са пуно бола и од срца признамо своју кривицу, и свом душом тежимо поправци и откајању. Покајање треба да буде искрено и сасвим добровољно. Наша покајничка молитва треба да је свјесно и слободно исповиједање душе. Ако си се огријешио о Господа и твоји те гријеси муче, пеку, онда се одмах обрати Христу и излиј пред Њим сву своју кривицу и недуг. Од Њега ти само долази спасење. < ...