Више од девет година рада у индустрији за чишћење. Вршим услуге многих купаца у одржавању и чишћењу, прању стакла. Ту спадају апотеке, ауто заступништва, пекаре, ресторани и комерцијални пословни простори од осигурања, рачуновођа, адвокати и школе. У понуди се налази чишћење у пролеће чишћење у зимском периоду, баште и одржавање чишћење за канцеларије. Све понуде за чишћење и контакт погледајте на вебстраници:  http://www.cleanmax-dienste.de

Губљење осећања за грех

Ово је највећа опаснос...т времена у коме живимо. Није грех оно што највише узнемирава.
Грех је нешто што се уселило у људску природу. Иако неприродан и противприродан, он је постао као нека друга природа у човеку. Оно што ужасава јесте право губљење осећања за њега, бестидно чињење греха; његово наметање и озакоњење зБог претварања унавику и његовог честог понављања.Наравно, чинити грех већ је не мало зло. Али грешити и немати осећање греха и стида загрех је оно што је језиво и опасно, што посведочује и постаје знак моралног распадања и пропасти.

Ако човек греши и осећа своју слабост, признаје свој пад, то је знак да још увек постоји нада покајања, поправке и подизања. Ако пак греши сматрајући то за нешто природно, законито, правилно, чак зашто да не и за подвиг, спретност и способност, то је оно што је "горе од сваког зла". Посуновраћеност и бестидност су најнижи пад до кога може доспети човек као разумно биће и друштво као заједница људи. "Зло је грешити", каже свети Јован Златоусти, "али још је веће зло поносити се својим гресима." На једном другом месту овај велики зналац људске душе и анатом људског друштва додаје и ово: "Зло је чинити гадости, но ако постоји стид код онога који их чини, зло је упола мање. А кад се неко њиме кити — то представља врхунац бестидности. Овај први постајући свестан после пада, временом се може и подићи; онај пак који се хвали грехом, лишава себе исцељења које даје покајање." < ...

Ко може да се користи Светим Писмом? – Свештеномученик Данил Сисојев
Уморни студент се враћао са испита у препуњеном метроу. Воз је са страшном буком пустио нашег хероја на једној од централних станица престонице. Међутим, весник најновије обнове двехиљадегодишњег хришћанства, који се изненада појавио одишући нездравом енергијом, није му дао да дође до свог сиромашног стана. Овај становник духовне обмане обратио се уморном наследнику вечног Сијања са традиционалним питање: „Да ли сте читали Свето Писмо?“
Ко се од православних у годинама тријумфујуће демократије није налазио у сличној ситуацији? И како изаћи из ове ситуације, не само не посрамивши своје хришћанско звање (што се дешава када одговарамо на ово питање, неразумљиво промрмљавши: „Немам када. Ја сам православан“. Такав одговор је директно нарушавање заповести (1 Петр. 3:15) и због тога ризикујемо да будемо осуђени на Суду), већ и брзо задати питање које би натерало саговорника да се веома замисли? Одговор се налази у самом питању протестанта. < ...

„…Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште — познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о „верској толеранцији” траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору. Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога чо ...

Православну Цркву је основао сам Господ Исус Христос и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћанских вероисповести које су у мањој или већој мери одступиле од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји близу 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора. У грчком језику реч "ОРТОДОКСИЈА" означава право веровање и право слављење (Бога) и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Званични назив Цркве у њеним литургијским и канонским текстовима јесте "Православна Католичанска (= саборна) Црква".   Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (primus inter pares). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке. & ...

Цар Николај Романов - Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу. < ...