Put za Atos

Hodočašće na Svetu Goru ljeta Gospodnjeg Dvehiljadedevete

Sveta Gora (Agion Oros), nalazi se u Grčkoj na Halkidikiju. Sveta Gora naziva se i Atos po istoimenoj planini kojom se i zaokružuje ovo polustrvo. Poluostrvo je dugačko oko 60 kilometara, široko između 7 i 16 kilometara.

HodocasniciPre Hrista Atos je bio ispunjen idolopokloničkim hramovima. Po predanju Atos je doživeo potpuni preobražaj kada je Presveta Bogomajka Marija kročila nogom na njegovo tlo. To se desilo na njenom putu prema Kipru; bura je barku naterala da pristane na Atos (na mestu gde se danas nalazi manastir Iviron). Kada je Presveta Bogomajka svojom nogom kročila na tlo Atosa svi mnogobožački hramovi su se porušili, a pagani spoznali Boga i krstili se u ime Svete Trojice. Od tada je Atos postala Sveta Gora. Zato se Sveta Gora naziva i Vrtom Presvete Bogorodice. Od 1046. godine carskom poveljom Konstantina Monomaha ženama je zabranjen ulaz na Svetu Goru. Ova hrisovulja (povelja) nikada nije osporena. Danas se na Svetoj Gori nalazi 20 velikih samostalnih manastira, 12 skitova i stotine kelija i pustinjskih isposnica. Ako se krene istočnom stranom poluostrva, polazi se brodom iz grada Jerisusa i brod prvo pristaje na hilandarskoj luci (arsani). Hilandar je udaljen od pristaništa oko dva kilometra. Ako se dalje krene brodom, nailazi se na manastire: Esfigmen, Vatoped, Pantokrator, Stavronikita, Iviron i Velika Lavra. Velika Lavra je poslednji veliki manastir sa istočne strane. Između Ivirona i Velike Lavre nalaze se dva velika manastira: Filotej i Karakalu.

Sa zapadne strane iz posvednevnog sveta u posebni svet Svete Gore kreće se na plovidbu iz grada Uranopolisa. Prvo pristanište je opet hilandarsko i zove se Jovanjica; Hilandar je udaljen od ovoga pristaništa desetak kilometara; do našeg manastira postoji organizovan prevoz. Zatim dolazi pristanište za bugarski manastir Zograf. Slede ovi manastiri: Dohijar, Ksenofontos, Pantelejmon (ruski manastir) te luka Dafni. Dafni je raskrsnica. Odatle se autobusima prevoze putnici-poklonici ka centru Svete Gore – Kareji, putem kraj manastira Ksiropotam i Kutlumuš. Iza leđa nam ostaje manastir Konstamonitu koji se nalazi između Zografa i Dohiara. Iz Dafnija se drugom barkom plovidba nastavlja prema Simonopetru, Grigorijatu, Dionisijatu, i Svetom Pavlu. To su bili veliki manastiri, a plovidba teče i dalje prema pristaništu za Novi skit, Skit Svete Ane i skit Male Svete Ane, pa prema Karulji (isposnice) i skitu Kavsokalivija. Tu je kraj plovidbe zapadnom stranom.

U periodu od 26. aprila do 02. maja 2009. godine po blagoslovu episkopa srednjoevropskog G. Konstantina, krenuli smo blagoslovenim stazama Svetoga Save na hodočašće Svetoj Gori Atonskoj.  Bilo nas je pored oca Bratislava još devet Srbovića: Milorad „kumbare“ Nikitović, Slavoljub „kamionist-iguman“ Zeljić, Dejan „Deki“ Lekić, Darko „Čaur“ Tomić, Ivan „dragi“ Aleksić, Goran „blagajnik“ Milaković, Boban „faksista“ Andrić, Dragan „zapisničar“ Milaković i Dragan „pink“ Ninić.

U nedelju rano ujutro krenula je ekspedicija „Sveta Gora 2009“. Tačno u 05.55 časova poleteo je avion sa štutgartskog aerodroma za Solun. Sletevši na tlo grčke, sakečao nas je brat Dimitrios, (ustvari Dimitrije, od majke Srpkinje), koji nas je odvezao u crkvu Sv. velikomučenika Dimitrija na Sv. Liturgiju. Posetili smo i crkve Sv. velikomučenika Georgija, crkvu sv. mučenice Sofije i hram posvećen Preobraženju Gospodnjem. Posle kratkog obilazka Soluna kreniuli smo putem Jerisusa, svratišvi usput do skita Kakovo, gde smo dobili blagoslov oca igumana Mojsija za odlazak u manastir Hilandar.

Iz Jerisusa smo sutradan pošli brodom u 08.45 sati, dobivši dozvolu (dijamontirion) za Svetu Goru. Jednočasovno putovanje do Svete Gore prošlo nam je u tihovanju i u molitvi, razgledavši tiho more i lepote svetogorske obale. Stigavši na pristanište hilandarske luke (arsani),s svi smo se prekrstili i počeli smo da pevamo duhovne pesme, koje nam je podelio otac Bratislav. Kod hilandarske kule ugledali smo grupu Srba, koja je radila u vinogradu, poželevši im srećan rad. Do manastira Hilandara prolazili smo pored krsta cara Dušana, maslinovog drvta, koji je car Dušan u 14. veku usadio, spomen ploče kralja Aleksandra i mesto, na kome je doneta ikona Trojeručica na leđima magareta iz Srbije. Nadomaku manastira Hilandara, koji je smešten u blagu dolini, okružen šumom. Sa leve strane je u steni izklesan lik Sv. Simeona, koji rukom pokazuje u pravcu Hilandara. U gostoprimnici manastira, koja je prelepo urađena od kamena i drveta, nas i druge goste dočekuje otac Pavle, visok monah sa sedom bratom, smiren i nasmejan (izraz lica, koji se kod velikog broja monaha može videti). Posluženi smo sa „tsipuro“ rakijom, ratlukom, kafom, čajom i vodom, i upućeni u raspored bogosluženja. Kod oca Simeona, mlađi monah, zemljak našeg brata Ivana, u kancelariji se sastavlja plan o našem boravku na Svetoj Gori. Zatim se u knjižari snabdevamo sa knjigama, brojanicama, krstovima i ostalim. Ispred manastira srećemo oca Kirila, starijeg monaha, niskog rasta, sedom bradom i plavim očima iz kojih zrači radost. On nas je udostojio da se naslušamo mudrih reči ali i šale, čak i na nemačkom jeziku. Među ostalom nam govori o preporodu pravoslavlja u Rusiji. Za političare u našoj državi koristi izreku njegove babe „… pomešaj pomij, pa prospi“.Ulazimo u crkvu na večernje. Kroz dve priprate se ulazi u glavnu crkvu, tu se nalazi ikona Trojeručica i kivot prepodobnog Simeona Mirotočivoga. Pojenje monaha ispunjava sav prostor, visoki, kameni zidovi pojačavaju akustiku.

Posle večernjeg idemo u trpezariju na večeru. Kao u crkvi u trpezariji vlada red i mir. Prvo ulaze monasi, s njima sveštenici, zatim mirjani. Čita se molitva, zatim svi sedaju i čekaju znak zvona, početak večere. Za vreme večere niko ne priča. Jedan monah čita žitije (život svetih) na glas, sem njega niko se ne čuje. Opet se znakom označuje kraj večere, svi ustaju i posle molitve napuštaju trpezariju. Četvoro iz naše grupe su se prijavili da pomažu pri spremanju stolova i pranja sudova. Ulazimo opet u crkvu gde su u jednoj prostoriji, levo od oltara, iznesene mošti, među njima deo Časnog Krsta Gospodnjeg. Zatim se čita Akatist (pohvalna pesma) Presvetoj Bogorodici, Ikoni Trojeručici. Zatim nas otac Simeon vodi u riznicu, gde su izložene dragocene ikone i druga umetnička dela, neka čak iz dvanaestog veka. U utorak ujutro u četiri počinje jutarnje. Crkva je osvetljena samo svećama i kandilama ispred ikona. Jedino glas monaha probija tišinu. Tokom službe braća pojedinačno idu na ispovest kod oca Kirila. Otac Bratislav dobio je blagoslov da služi liturgiju. Na kraju liturgije je pričestio monahe a zatim nas. Posle liturgije idemo na ručak, hrana u manastiru je skromna ali ukusna. Krećemo na put do grčkog manastira Vatoped. Nažalost je oblačno i hladno. Planirano pešačenje do Vatopeda smo zbog kiše koja lagano pada odložili. Busom se vozimo do pristaništa “Jovanica”, gde živi Pravoslavni Nemac iz Gepingena i ukrcavamo se na brod, kojim idemo do zadnje stanice Dafni. Brod plovi blizu obale, imamo priliku da vidimo manastire koji su blizu obale, među njima Pantelejmon, koji će da obiđemo na dan povratka. Iz Dafni se vozimo prepunim autobusom do Kareje, glavnog i jedinog grada na Svetoj Gori. Veliki je kontrast mirnog Hilandara, gde se jedino ptice čuju, prema Kareji. Gužva i hektika u gradu i tmuran, hladan dan ostavljaju negativan utisak. U gužvi pri izlasku iz autobusa neko zgazi ocu Bratislavu na mantiju koja se tako pocepala. Poznavalac Svete Gore brat Slavoljub ide sa ocem da traži šnajdera. Nisu našli šnajdera ali zato pekaru. Otac Bratislav je kupio burek za sve nas. Pošto smo mi ranije njemu poklonili kamilavku, otac nam govori „… dakle vi mene kamilavkom, a ja vas hlebom (burekom)“.

Stižemo do manastira Vatopeda, lep i velik manastir koji se nalazi blizu mora. Sa balkona imamo fenomenalan pogled na more s jedne strane, na plantaže narandži, zeleno brdašce i šumu s druge. Čovek da odmori oči, i dušu. Posle večernje službe idemo na večeru u ogromnu trpezariju, velik je broj monaha i mnogo je gostiju. Nakon večere idemo u crkvu da celivamo mošti i ikone. Gosti su razdvojeni u grupe po jeziku, grčki, ruski i engleski. Neki mlad monah nam govori na ruskom o istoriji i svetinjama manastira. Saznajemo da je Sveti Sava mnogo godina bio monah u Vatopedu, da je od Vatopeda dobio zemljište za izgradnju Hilandara. Više čudotvornih ikona se nalaze u crkvi a među moštima je riza (pojas) Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta Gospodnjeg, glava Sv. Jovana Zlatousta (može da se vidi dobro očuvano uvo sveca i ako se upokoijo u četvrtom veku) i glava sv. Jovana Bogoslova. U radnji se snabdevamo sa poklonima, suvenirima, tamjanom za našu crkvu u Štutgartu. Brat Goran je kupio štap bratu Slavoljubu, jer je svoj štap zaboravio u autobusu kad smo napuštali Hilandar. Velika je bila tada žalost zbog izgubljenog štapa (koji je bio blagosloven od monaha) a još veća radost kad je pred svima dobio novi na poklon. Slučajno ili Božjim promislom, na našu grupu nailazi brat Neven, čovek koji već mnogo godina radi na Svetoj Gori u obnovi manastira. On nam na srpskom (da ga svet razume) govori o manastiru, dopunjava ono što (ni)smo mogli razumeti na ruskom. Vodi nas do crkve Sv. Save, koja se nalazi u dvorištu manastira. I ovde pevamo vaskršnji tropar “Hristos Voskrese”, već sigurniji u pojanju. Brat Neven nas vodi u šetnju oko manastira, sveži vazduh miriše na cvet narandži, koje rastu blizu manastira. Drugi dan dolazimo na liturgiju, koja se ne služi u velikoj crkvi, nego u malim crkvama u manastiru. Nakon liturgije idemo na ručak a zatim odlazimo malim busom (tako zvani taksi) koji nam je Neven organizovao, dalje do srpskog konaka u Kareji. Brat Neven je iste večeri posle zajedničke šetnje izpleo dva krsta, jedno poklanja ocu Bratislavu a drugo “zemljaku” Slavoljubu za kamion. Brat Slavko od tada slučajno ili ponašanjem dobio nadimak «iguman», zbog štapa ali i zbog dobrog poznavanja Svete Gore i nekih (ali ne svakog) od monaha. Srpski konak se nalazi na uzvišenom mestu u Kareji sa divnim pogledom na more i na planinu Atos, gde još sneg leži. Sunce se probija kroz oblake i lepo nas greje posle jučerašnjeg hladnog dana. Spuštamo se uskom stazom do isposnice Sv. Save, gde boravi otac Nikodim. Govori nam o Sv. Savi koji je došao tu da se u miru moli Bogu, kako je on rekao: „Manastir je kao luka; gde je mnogo brodova tu dolazi do sudara“. Kroz jedan prolaz se ulazi u usku, tamnu prostoriju, gde se Sv. Sava četrdeset dana podvizavao u samoći. Iznad ulazka u crkvu je isklesan tipik Sv. Save u kamen. Prostorija ispred crkve je sva u jasnim, novim freskama. Tu se nalazi i jedna na zlatnom naslikana prelepa ikona mučenika carske ruske porodice Romanov. U crkvi s desne strane se nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Mlekopitateljnica, Gospodnja ikona s leve strane, šta je izuzetak u Pravoslavlju. Čitamo svi iz psaltira, koji se po tipiku ceo pročita jednom na dan. Neki od nas su imali priliku da nasamo pričaju sa otcem Nikodimom (zahvaljujući naporu „igumana” Slavoljuba). Ocu Nikodimu pomaže pri čitanju i radu u bašti (koja je uređana sve “pod konac”) brat Petar, koji dolazi sa Pala, dva puta godišnje po mesec dana. Petar je primer istinitog hrišćanina, i ako mu je noga ranjena u ratu, ulaže svoj trud da pomogne duhovniku, smireno i radostan. Uveče u srpskom konaku na večernjem otac Bratislav služi a mi odgovaramo tj. pevamo.

Drugi dan jedan deo naše grupe rano ujutru ide u posnicu Sv. Save. Ostali, koji su duže spavali, stižu nešto kasnije. Posle jutarnjeg otac Nikodim nas pomazuje sa uljem iz ikone Mlekopitateljnice. Zatim idemo na liturgiju u crkvi našeg konaka. Zajedno sa ocem Bratislavom služi jeromonah Stefan iz Manastira Veta kod Dimitrovgrada. Posle doručka idemo kod otca Nikodima na čast. Poslužujemo se rakijom i kolačima. Otac Nikodim nam govori o teškim molitvama za spasenje duša. Priča nam i o Bogorodici koja na „ivici neba“ vadi duše iz pakla. Uz pomoć čudotvorne ikone Mlekopitateljnice otac Nikodim je molitvama izlečio braću u sestre od raka. Čujemo od njega za jednog zilotskog igumana, kojeg je dobro poznavao, bio je zilot „po razumu“, a ne samo po nazivu. Igumanu su noge obolele od mnogih metanija, gnoj i krv su tekli iz rana. Na bdenije je dolazio i odlazio uz pomoć monaha, ali je sve vreme bez pomoći trinaest sati udubljen u molitvi i bogosluženju. Otac Nikodim nam savetuje, da se toku višednevnog posta najmanje četiri puta godišnje pričešćujemo, naravno uvek sa pripremom i sa strahom Božjim. Opominje nas da budemo uvek poslušni svešteniku. Pre nego što se započne neki posao, pred polazak na put, i bilo koje drugo delo, treba se pomoliti Bogu i zatražiti pomoć. Može duža molitva ili kratka „Isusova molitva“ – Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj mene grešnoga – ako se nema ni za to vremena treba se barem prekrstiti. Dalje nam govori da Bog dopušta bolest na čoveka. Jer bez bolesti čovek se uzdiže, pomisli da mu se ništa loše desiti ne može i zaboravi na Boga. Kad čovek oboli i strada uvidi svoju nemoć i uzda se u svemogućeg Boga. Opraštamo se od o. Nikodima koji ne samo da nas je lepo dočekao, nego svakom od nas daruje kesu sa ikonom, knjigama i kalendarom. Za našu crkvu nam daje štampane slike ikone Mlekopitateljnice.

Peške nastavljamo put do skita Sv. apostola Andreja Prvozvanog, koji se nalazi blizu srpskoga konaka. Posle večernje službe, celivamo glavu apostola Andreja. Drugi dan posle liturgije idemo zajedno sa dva brata iz Apatina, koje smo uveče upoznali, do centra Kareje, da bi busom nastavili prema manastiru Pantelejmonu. Iz busa izlazimo na jednoj krivini na putu do Dafni. Otdatle pešačimo uskom kamenom stazom, jedan po jedan, do manastira. Bezbrižni i radostni prolazimo kroz divnu prirodu Svete Gore. Cveće miriše oko nas, voda u potoku šumi. Dobro raspoloženi pevamo srpske rodoljubive pesme svi zajedno dok hodamo. Stižemo do velikog ruskog manastira posvećen Svetom velikomučeniku Pantelejmonu. Mnogo je lepih i velikih zgrada oko manastira, i ovde se obnavlja i gradi. Braća Rusi nas uvode u gostoprimnicu, na velikoj karti na zidu, možemo da vidimo gde smo sve prošli za vreme našeg boravka na Svetoj Gori, koju danas napuštamo. Idemo do manastirske crkve, kroz otvorena vrata jedne kancelarije brat Dejan slučajno ugledao okačenu srpsku zastavu. Otključavaju nam vrata, ulazimo u lepu i bogatu crkvu. Stariji monah nam na ruskom govori o crkvi i svetinjama u njoj. U manastiru se nalaze mošti Sv. apostola Luke. Pošto žurimo na brod, nemamo vremena da se poklonimo moštima svetitelja. Ako Bog da, doći ćemo opet na Svetu Goru, mnogo ima još da se vidi i doživi na ovom svetom mesto. Čekamo brod, koji će nas dovesti do Uranopolis. Jak pljusak se spustio, a neki u nadi zamišljaju sebe još jedan dan na Sv. Gori. Kad je brod ipak prišao obali jurišamo po kiši do pristaništa, dok ulećemo u brod brat Dragan glasno kliče „Živela Srbija!“ U Uranopolisu nas već čeka brat Dimitrios sa većim autobusom. Opraštamo se sa braćom iz Apatina, koji nastavljaju svoj put autom. S nama kreće brat Miloš iz Gelzenkirhena, koga smo sreli u Hilandaru. Svraćamo u povratku do Kakova, zatim nastavljamo do Soluna. Smestili smo se u hotel i krenuli u grad na večeru. Otac Bratislav prvi drži govor, vidi se po njemu da je zadovoljan sa nama i radostan kako je celo putovanje prošlo. Govori nam iz kojih razloga, na koji način smo zaslužili poziv na zajedničko hodočašće. Zatim redom ustaju braća i govore o svojim utiscima. Govori su puni ljubavi, zahvalnosti i radosti. Za malo vremena smo postali prava „ekipa snova“, kako nas je brat iz Apatina nazvao. Molitvom pred večeru, našim govorima i zdravicama smo već privukli pažnju ostalih gostiju restorana, prava atrakcija smo postali nakon što smo naručili kod muzike „sirtaki“ da nam svira, na kraju grčki ples otac Bratislav pretvori u srpsko kolo.

Na dan našeg odlazka iz Grčke smo otišli na srpsko groblje u Solunu. Đorđe, stariji gospodin sa 82. Godine starosti, koji se brine o groblju, govori namo istoriji, o stradanju naših predaka. Recitira stihove Vojislava Ilića Mlađega, koji su ispisani na spomeniku, i uvodi nas u crkvu gde otac Bratislav drži pomen palim borcima. Sva braća zajedno prate sveštenika sa „gospodi pomiluj“ i „večnaja pamjat“, i opet pevamo vaskršnji tropar „Hristos Voskrese“, na početku našeg putovanja tiho i nesigurno a sada punim glasom i svom dušom. Jedan bračni par iz Beograda koji se sa nama nalazi u kapeli se oduševio. U toku obilazka velike zadužbine roda srpskoga, nailazi fudbalska grupa iz Grbalja, koja nam se priključuje. Odlazimo busom na solunski aerodrom. Pomalo tužni, ali duhovno jači pozdravljamo se sa našim vodičem bratom Dimitriosom koga smo nazvali Mićko i krećemo nazad u Nemačku, ali mislima sa Svetom Gorom. Sve za Hrista, Hrista nizašta. Amin!

Zapisničar: Dragan Milaković.