O Монаштву – Епископ Иларион Алфејев

Ви сте светлост светау

Има нешто суштински исто између брака и монаштва. То нису два супротна пута, него два пута, који су у многоме блиски један другоме. Човек као индивидуа – биће у потпуности вредни, једино уколико се реализује као личност у општењу с другима. И у браку испуњење онога што недостаје происходи кроз добијање друге „половине”, другог „ја”, кроз добијање „другог”. У монаштву се као овај „други” јавља Сам Бог. Тајна монашког живота огледа се у томе да се онај који је примио монаштво потпуно оријентише у свом животу према Богу. Човек се разумно и добровољно одриче не само брака, него и много чега другог, доступног обичним људима, да би се максимално усредсредио на Бога и посветио му сав свој живот, све своје помисли и дела. И у том смислу монаштво је блиско браку. Није случајно да су многи Оци Цркве поредили монашки живот са животом супружника и говорили о стремљењу човекове душе ка Богу, изражавајући се исто као када су говорили о супружничком животу. Видљиво је да је један од основних текстова коришћен у аскетској литератури, посвећеној монаштву, била библијска књига Песма над песмама премудрог Соломона, која говорећи о љубави између човека и жене, додирује такве дубине човекове природе, да се у истом степену може односити и на ту љубав која постоји између душе човекове и Бога. Душа хришћанина је невеста Христова, и баш на том плану у монаштву се реализује онај „брачни потенцијал” који постоји у сваком човеку. Све то што недостаје човеку, индивидуи, да би постао личност, персона, да би спознао свој лични живот сам и у односу с другима, у монаштву се достиже општењем с Богом. То је прво.

Read More