Put podvižnika

monah-staracGlava prva: O čvrstoj i trajnoj rešenosti

Ako želiš da spaseš svoju dušu i zadobiješ život večni, preni se iz učmalosti, oseni se krsnim znakom i reci: “u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.”

Vera se ne stiče razmišljanjem, već delanjem. O tome šta je Bog ne uče nas ni reči, ni mudrovanja, već opit. Da bismo provetrili prostoriju, potrebno je da otvorimo prozor; da bi sunčevi zraci doprli do nas, moramo izaći iz kuće. Tako je i sa zadobijanjem dara vere: nijedan cilj se ne postiže udobno sedeći i čekajući na odgovor od Svetih Otaca. Neka nam Bludni Sin posluži kao primer: I ustavši otide (Lk. 15:20). Ma koliko da su teški lanci kojima si prikovan za ovaj svet, nikad nije prekasno. Nije bez razloga napisano da je Avraamu bilo sedamdeset i pet godina kada je krenuo, i da će najamnik koji dođe u jedanaesti čas primiti istu platu kao onaj koji je došao u prvi čas. Niti je ikada suviše rano. Nikad nije prerano da se započne sa gašenjem šumskog požara; zar bi radije da ti duša ostane opustošena i nagorela? Prilikom krštenja primio si zapovest da vodiš nevidljivu borbu protiv neprijatelja duše; započni tu borbu odmah. Previše si već odugovlačio; utonuo si u nemar i duhovnu lenjost i protraćio mnogo dragocenog vremena. Zato moraš početi iznova: dopustio si da se čistota koju si primio na krštenju ukalja. Ustani, dakle; ali odmah, bez oklevanja. Ne odlaži ostvarenje svoje namere do “večeras” ili “sutra”, ili “kasnije, kad završim ovo što sada radim.” To odlaganje može imati kobne posledice. Onoga trenutka kad u sebi to rešiš, tom svojom odlukom pokazaćeš da si napustio staroga čoveka i da si spreman da započneš novi život, sa novim ciljem i novim načinom življenja. Ustani, dakle, bez straha i reci: Gospode, pomozi mi da počnem! Uovom trenutku ti je najpotrebnija Božja pomoć. Drži se čvrsto svoje rešenosti i ne gledaj više unazad. Neka ti kao upozorenje posluži primer Lotove žene, koja se osvrnula za sobom i postala slan kamen (1Moj.19:26). Ti si odbacio staroga čoveka; odbaci sada i ljušturu koja leži na putu. Kao Avraam, i ti si čuo glas Gospoda: Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti Ja pokazati (1Moj. 12:1). Od sada pa nadalje, sva tvoja pažnja mora biti usredsređena upravo na tu zemlju.

Glava druga: O nedovoljnosti čovekovih snaga

Sveti Oci jednoglasno poručuju: prvo što moraš vazda imati na umu to je da se nikada, ni u kom slučaju, ne oslanjaš na sebe. Borba koja ti sada predstoji izuzetno je teška, a tvoje ljudske snage sve zajedno, nedovoljne su da u njoj ustraješ. Budeš li se na njih oslanjao, odmah ćeš biti oboren na zemlju i nećeš više imati želju da nastaviš borbu. Samo Bog ti može podariti pobedu koju toliko želiš. Ovakva odluka o neoslanjanju na sebe i sopstvene moći predstavlja, za mnoge, ozbiljnu prepreku još na samom početku. Ta prepreka se mora savladati, inače nema nikakvog izgleda da se ide dalje. Kako može čovek da prima savete, pouke i pomoć ako veruje da sve zna,  da sve može i da mu uopšte nisu potrebni saveti? Nijedan tračak svetlosti ne prodire kroz takav zid samozadovoljnosti. Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni, veli prorok Isaija (Isa.5:21), a apostol Pavle upozorava: Ne smatrajte sami sebe mudrim (Rim.12:16). Gospod je Carstvo Nebesko otkrio bezazlenima, dok je ono sakriveno od mudrih i razumnih (Mat.11:25). Moramo se, stoga, osloboditi prevelike vere u sebe. Često je ona tako čvrsto ukorenjena u našim srcima da ni ne shvatamo u kojoj meri ona vlada njime. Upravo je naš egoizam, okrenutost prema sebi i naše samoljublje uzrok svim našim teškoćama, razočaranjima i patnji duše i tela.

Pogledaj, dakle, sebe i vidi koliko si rob želje da ugađaš sebi i samo sebi. Tvoja sloboda sputana je okovima samoljublja i ti, kao porobljeni mrtvac, lutaš tako od jutra do mraka. “Sada ću da jedem”, “sada ću da ustanem”, “sada ću da pročitam novine.” Zaularen opsednutošću sobom,  bivaš nošen od trenutka do trenutka, a čim se nešto prepreči na tom tvom putu, u tebi se raspaljuje i raste negodovanje. Zaviriš li u dubine svoje svesti, naići ćeš na isti prizor. On se može lako prepoznati po neprijatnom osećanju koje te spopada kada ti neko protivureči. To je suština ropstva u kome živimo. Jer, gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda (2Kor. 3:17). Može li išta dobro izaći iz tog neprestanog kruženja oko sopstvenog ja? Nije li nam Gospod zapovedio da ljubimo bližnjeg svog kao samoga sebe, a da iznad svega ljubimo Gospoda Boga? No, da li tako činimo? Nisu li naše misli ipak stalno obuzete samo sopstvenom srećom? Budi uveren da ništa dobro ne može proizići iz tebe samog.  Ako bi se pak, nekim slučajem, u tebi rodila misao nesebična, možeš biti siguran da ona ne dolazi od tebe, već od samog Izvora dobrote i da je kao takva data tebi: takva misao je dar od Životodavca. Tako isto, sposobnost sprovođenja dobre misli u delo nije tvoja, već ti je odozgo, od Svete Trojice darovana.

Glava treća: O vrtu srca

Novi život koji si upravo započeo često se poredi sa vrtom. Zemlja koju vrtlar obrađuje dar je od Boga, baš kao i seme, sunčeva toplota, kiša i energija koja je potrebna za rast biljke. Međutim, sam rad u vrtu poveren je vrtlaru.

Ako zemljoradnik želi bogatu žetvu, mora rano da rani i kasno da leže, da plevi, provetrava, navodnjava i prska, jer je obrađivanje zemlje propraćeno mnogim opasnostima koje ugrožavaju žetvu. On mora neprekidno da radi, da neprestano bdi, da bude stalno na oprezi, uvek pripravan; ali žetva na kraju ipak zavisi od prirodnih uslova, to jest od Boga. Vrt koji smo počeli da obrađujemo i da nad njime bdimo je livada našeg srca, a žetva – večni život. Večni, jer je nezavisan i od vremena i od prostora, kao i od bilo kojih drugih uslova; to je istinski slobodan život, život ljubavi, milosti i svetlosti u kome ne postoje granice prirode, i upravo zbog toga je večan. To je život duhovan, u jednoj posve duhovnoj ravni: stanje bitisanja.  On počinje ovde, u ovom životu, i nema kraja, i nijedna sila ovoga sveta ne može ga iznuditi; može se naći jedino u čovečjem srcu. Osuđuj sebe, veli sveti Isak Sirin, i neprijatelj tvoj će se dati u beg čim se približiš. Pomiri se sam sa sobom, pa će se sa tobom pomiriti i nebo i zemlja. Trudi se da uđeš u skrivenu odaju svoga srca i videćeš odaju nebesku, jer je to jedna ista odaja, kada ulaziš u jednu, vidiš ih obe. Stepenice koje vode u Carstvo su u tebi samome, skrivene u duši. Odbaci breme greha i ugledaćeš u sebi uzlaznu stazu koja će ti omogućiti ushođenje. Nebeska odaja o kojoj govori ovaj svetitelj je drugi naziv za život večni. Naziva se još i Carstvo Nebesko, Carstvo Božje, ili jednostavno: Hristos. Živeti u Hristu znači obitavati u večnom životu.

Glava četvrta: O tihoj i nevidljivoj borbi

Sada kada znamo mesto na kome se mora voditi borba koju smo upravo započeli, kao i šta nam je cilj i gde se on nalazi, shvatamo i zašto se ta borba naziva nevidljivom. Ona se odvija u srcu, u tišini, duboko u nama; i tu nailazimo na još jednu veoma važnu stvar, koju sveti Oci stalno ističu: usne neka su ti zapečaćene ovom tajnom! Jer, ako se otvore vrata od saune, sva toplota odlazi i lekovitost pare nestaje. Prema tome, nikome ne govori ništa o tvojoj novorođenoj nameri. Ništa ne govori o novom životu koji si započeo, ni o opitu, ni o onome što se nadaš da ćeš dobiti. Sve što se događa u tebi, tiče se samo i jedino Boga i tebe. Izuzetak može biti jedino tvoj duhovnik ili ispovednik. Ovo tihovanje je neophodno, jer svako ćaskanje o sopstvenim brigama pothranjuje sujetu i poverenje u sebe. A upravo je to ono što mora, pre svega, da se iskoreni! U tihovanju raste naše poverenje u Njega koji nas i bez reči sluša. Tvoj zadatak je da Mu se približiš, u Njega polaži svoje nadanje: ti si usidren u večnosti, a u večnosti ne postoje reči. Od sada nadalje, počećeš da shvataš sve što ti se dešava, velike stvari kao i male, sve što ti je poslato od Boga kao pomoć u toj borbi. On jedini zna šta je tebi potrebno i šta ti u datom trenutku treba: nedaća ili uspeh, iskušenje ili pad. Ništa se ne dešava slučajno, i iz svega što se dogodi može se ponešto naučiti; to odmah shvati u srcu, jer na taj način raste poverenje u Gospoda koga si odlučio da slediš. Evo još jednog uputstva koje nam svetitelji nude na našem putešestviju: potrebno je da sebe vidiš kao dete koje tek počinje da uči da izgovara glasove i da pravi prve, nesigurne korake. Sva mudrost ovoga sveta i sve veštine koje možda poseduješ potpuno su bezvredne u borbi koja te očekuje, kao što je bezvredan tvoj društveni položaj i cela tvoja imovina. Imovina koja se ne koristi za služenje Gospodu je teret, a znanje koje ne uključuje srce je besplodno i stoga opasno, jer je umišljeno. Takvo znanje naziva se golim, jer nema topline niti ljubavi. Moraš stoga odbaciti sve svoje znanje i postati lud da bi bio pametan, prosjak da bi bio bogat, slabić da bi bio snažan.

Glava peta: O odricanju od sebe i očišćenju srca

Sada, tako razotkriven, mali i bespomoćan, prelaziš na najteži od svih poduhvata ljudskih: da pobediš sopstvene sebične želje. Tvoja borba, u krajnjoj liniji, zavisi upravo od  “samogonjenja”, jer dokle god preovlađuje tvoja sebična volja, ne možeš se čistim srcem moliti Gospodu: “da bude volja Tvoja”. Ako nisi u stanju da odgoniš osećanje sopstvene veličine, nećeš imati udela u istinskoj slobodi, gde vlada samo jedna volja. Evo velike tajne svetitelja: ne traži slobodu i ona će ti biti data.

Rečeno je: zemlja rađa trnje i šiblje. Čovek obrađuje zemlju u znoju svoga lica, sa mukom; zemlja i čovek su isto, od zemlje je čovek i sazdan. Sveti Oci savetuju da se počne sa malim stvarima jer, kako kaže sveti Jefrem Sirin, ne može se ugasiti veliki požar ako nisi naučio da gasiš malu vatru. Ako želiš da se oslobodiš velike muke, kažu sveti Oci, uguši sitne želje. Nemoj misliti da se jedna može odvojiti od druge – sve te sitne željice nanizane su jedna na drugu, kao neki dugačak lanac ili mreža. Ne može se čovek uhvatiti u koštac sa velikim porocima koje je teško savladati kao i sa lošim stečenim navikama, a da u isto vreme ne savlađuje male, “bezazlene” slabosti: želje za slatkišima, mnogoglagoljivost, radoznalost, spletkarenje… Na koncu, sve naše želje iznikle su na jednoj zajedničkoj osnovi, a to je naša neobuzdana navika da ugađamo samo i jedino sebi. Mora se slomiti ta živost volje. Od čovekovog pada do danas, volja je poslušna isključivo sopstvenom “ja.” Iz tog razloga je naša borba upravljena protiv volje, a morala bi se započeti bez oklevanja i voditi neumorno: ako ti se javi želja da nešto priupitaš, nemoj! Ako ti se pije kafa, popij samo jednu šolju! Ako te “nešto tera” da pogledaš na sat, uzdrži se! Ako ti se ide u goste, ostani kod kuće! To je gonjenje sebe; na ovaj način možemo, s Božjom pomoći, ućutkati glas sopstvene volje. Možda se pitaš: da li je sve ovo zaista potrebno? Sveti Oci ti odgovaraju pitanjem: da li ti zaista misliš da možeš napuniti posudu čistom vodom, a da prethodno nisi prosuo staru, prljavu i ustajalu? Ili, želiš li zaista da u dom primiš dragog gosta, dok ti je gostinjska soba puna raznog đubreta i otpadaka? Ne, onaj koji se nada da će videti Gospoda očišćava sebe, kao On što je čist (1Jn. 3:3). Čistimo i mi svoje srce! Izbacimo iz njega svo prašnjavo smeće koje se tamo nataložilo, oribajmo prljavi pod, operimo i otvorimo prozore, da bi kroz njih ušla svetlost i svež vazduh u prostoriju koju pripremamo za Gospoda kao svetilište. Obucimo se, zatim, u čistu odeću, da se na nama ne bi zadržao stari, ustajali vonj i da ne bismo bili “napolje isterani” (Lk. 13:28). I neka ovo postane naš svakodnevni trud, iz časa u čas. Na taj način, mi samo činimo ono što nam je Gospod zapovedio preko svoga svetog apostola Jakova, koji veli: “Očistite ruke, grješnici, poraviti srca vaša, dvodušni (4:8). A apostol Pavle nam poručuje da “očistimo sebe od svake nečistote tijela i duha” (2Kor 7:1). Jer, kako kaže sam Hristos, “iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka” (Mk. 7:21-23). Zato, On govori i Farisejima: “očisti najpre iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste” (Mat 23:27). I dok tako sledimo uputstva kako da se iznutra očistimo, moramo stalno imati na umu da ni u jednom trenutku ne čistimo svoje srce radi nas samih. Gostinjsku sobu mi ne uređujemo radi sopstvenog uživanja, već da bi gostu u njoj bilo ugodno. Hoće li mu biti prijatno, pitamo se, hoće li ostati? Svaka naša misao upravljena je njemu. Zatim se povlačimo, ostajemo u pozadini i ne očekujemo nikakvu nagradu za svoj trud. Tri vrste prirode postoje u čoveku, kao što objašnjava Nikita Stitat: telesni čovek, koji hoće da živi samo radi sopstvenog uživanja, čak i na štetu drugih; prirodni čovek, koji bi da ugodi i sebi i drugima, i duhovni čovek, koji želi da ugađa samo Bogu, makar na svoju štetu. Prva je niža od čovekove prirode, druga je uobičajena, a treća je iznad same prirode, ona već predstavlja život u Hristu. Duhovni čovek razmišlja na duhovni način; on polaže svoju nadu u to da će jednoga dana čuti glas angela koji se raduju zbog jednoga grješnika koji se kaje (Lk. 15:10), pri čemu je taj grešnik on sam. Tako i ti treba da osećaš i nadajući se istome treba da se trudiš, jer nam je Gospod zapovedio da budemo savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mat. 5:48) i da ištemo najpre Carstvo Božje i pravdu njegovu (6:33). Stoga ne daj sebi odmora, niti mira dok u sebi ne ugušiš onaj deo kojim vlada telesna priroda. Neka ti to postane cilj: da iznađeš svaki nagoveštaj životinjskog u sebi i da ga bespoštedno izgoniš iz sebe. Jer tijelo želi protiv duha,  a Duh protiv tijela (Gal. 5:17). Ali, ako te spopadne strah da od silnog truda oko sopstvenog spasenja ne postaneš pravedan u sopstvenim očima, ili ako se bojiš da će te nadvladati gordost, dobro ispitaj sebe i shvati da čovek koji se boji da će postati gord i početi da vidi sebe kao pravednika, pati od duhovnog slepila, jer ne vidi koliko on zapravo jeste gord i koliko on već umišlja da je veliki pravednik.

Glava šesta: O iskorenjivanju želje za ugodnošću

Rečeno je da samo mali broj ljudi pronalazi uzani put koji vodi u život večni i da je potrebno mnogo truda da se prođe kroz tu uzanu kapiju. Jer  vam kažem, mnogi će tražiti da uđu i neće moći (Lk. 13:24). Objašnjenje ovoga može se naći upravo u našoj nevoljnosti da osuđujemo sebe. Možda uspevamo da na neki način pobedimo neke svoje velike i ozbiljne grehove i poroke, ali tu se zaustavljamo. Malim željama dopuštamo da slobodno niču kako im je volja. Mi nismo prevaranti ni lopovi, ali volimo da ogovaramo; nismo alkoholičari, ali zato pijemo kafu i čaj i pušimo, kad god nam se prohte. I naše srce je jednako puno sopstvenih htenja: korenje nije iščupano i mi lutamo unaokolo upleteni u korov koji je iznikao iz tla našeg samosažaljenja. Ustremi se na tu svoju sklonost ka samosažaljenju, jer je ona koren svakoga zla koje te spopada. Da nisi tako pun samosažaljivosti, vrlo brzo bi uvideo da smo sami krivi za zlo koje nas spopada, jer odbijamo da shvatimo da je to u suštini za nas dobro. Sažaljivanjem samoga sebe pomračuje ti se vid. Samilost osećaš samo prema sebi i, kao rezultat toga, vidici ti se zatvaraju. Tvoja ljubav zaključana je u tebi samome. Oslobodi je, pa će i zlo otići od tebe. Potiskuj svoje pogibeljne slabosti i želje za ugodnostima, napadaj ih sa svih strana! Zgazi svoju slast za uživanjem, ne daj joj mesta ni da diše. Budi strog prema sebi; ne dopusti svojoj ploti da ustupi pred mitom koje neprestano traži. Jer, svaka strast jača ukoliko se ponavlja, ali izumire ako se ne pothranjuje. Ali pazi da se ne dogodi da, zabravivši ulazna vrata zlu, u isto vreme ne otškrineš zadnja vrata, na koje ono može vešto da se ponovo uvuče, samo u drugom obliku. Kakvu korist imaš ako, recimo, odlučiš da spavaš na tvrdom dušeku, ali se zato izležavaš u vreloj kupki? Ili, ako pokušavaš da ostaviš pušenje, ali dopuštaš svome jeziku da ogovara? Ili, ako uspeš da obuzdaš svoj jezik, ali nastaviš da čitaš uzbudljive romane? Ili možda ostaviš romane, ali se prepuštaš maštarijama i “sevdahu?” Sve su to različiti oblici jedne te iste stvari: tvoje nezasite želje za zadovoljenjem sopstvene potrebe za ugodnošću.

Moraš da započneš sa iskorenjivanjem te želje da budeš okružen prijatnim  stvarima, da ti bude udobno, da budeš zadovoljan. Moraš da naučiš da voliš i trpiš tugu, bol, siromaštvo, težak život. Moraš da naučiš da u tišini slediš zapovesti Gospodnje: da ne izgovaraš prazne reči, da se ne doteruješ i ukrašavaš, da budeš poslušan pretpostavljenome, da ne gledaš sa željom u srcu na žene, da se ne gneviš, i još mnogo toga. Jer sve te zapovesti nisu nam date da bismo se mi ponašali kao da one ne postoje, već da bismo ih ispunjavali: da je drugačije, milostivi Gospod nas ne bi opteretio njima. Ako hoće ko za mnom ići, neka se odreče sebe (Mat 16:24), veli nam Gospod, prepuštajući nama, i našoj volji, našem sopstvenom nahođenju da se odreknemo sebe.

Glava sedma: O prenošenju ljubavi od sebe ka Hristu

Vladika Teofan pita: Ako izađemo van sebe, koga susrećemo? On sam odmah i odgovara: susrećemo Boga i svoga bližnjega. Upravo zbog toga je samoodricanje osnovni preduslov za čoveka koji traži spasenje u Hristu: samo na taj način se središte čovekovog bića može pomeriti od sebe ka Hristu, koji je u isto vreme i Bog i naš bližnji. To znači da se sva pažnja, staranje i ljubav kojom u sadašnjem trenutku zasipamo sebe sasvim prirodno i na nama neprimetan način prenosi na Boga, a samim tim i na naše bližnje. Jedino je tako moguće da leva ruka ne zna šta radi desna, i jedino tada milostinju dajemo u tajnosti (Mat. 6:3-4).

Dok se to ne dogodi ne možemo biti ispunjeni svakoga znanja, da možemo i jedni druge poučavati (Rim. 15-14) na stvaran, namaterijalan način. Naši pokušaji po tom pitanju su sigurno lažni i neiskreni, jer su naši sopstveni i dolaze od naše želje da ugodimo sebi. Posebno je važno da to razumemo, jer u suprotnom možemo vrlo lako izgubiti pravac na tom putu lažne predusretljivosti i sujetne dobronamernosti koja neizbežno vodi u žabokrečinu zadovoljstva samim sobom. Prema tome, uzdrži se od posećivanja humanitarnih bazara, članstva u dobrotvornim društvima i političkim strankama. Bavljenje mnogim stvarima (mnogobrižje) je, u svim oblicima, u suštini – otrov. Pogledaj unutar sebe, podrobno ispitaj sebe i primetićeš da mnoge od tih takozvanih “žrtvi” izrastaju iz potrebe da se utiša sopstvena savest, to jest, iz tvoje nezauzdane potrebe da samom sebi ugodiš. Ne, Bog ljubavi i mira i svecele žrtve ne prebiva usred galame i užurbane aktivnosti koje se preduzimaju radi ugađanja svojim potrebama, čak i ako to biva pod maskom dobrotvornog rada. Postoji način na koji to može i da se proveri: ako ti je duševni mir poremećen, ako si potišten ili možda čak pomalo i ljut u slučaju da si iz nekog razloga sprečen da učiniš dobro delo koje sinameravao, znaćeš zasigurno da ti je izvor bio blatnjav. Možda se pitaš, zašto? Iskusniji odgovaraju: na spoljašnje prepreke i smetnje nailazi samo onaj koji nije sopstvenu volju potčinio Bogu, jer je za Boga bilo kakva prepreka nezamisliva. Istinski nesebično delo nije moje, već Božje. Za takvo delo ne postoje smetnje. Jedino moji lični planovi, moje sopstvene želje – da učim, radim, odmaram se, jedem, da učinim dobro svom bližnjem,  mogu naići na nekakve “spoljašnje okolnosti” koje mi se preprečuju, i tada se žalostim. Ali za čoveka koji je pronašao uzani put koji vodi u život, to jest k Bogu, postoji samo jedna smetnja, a to je njegova sopstvena, grešna volja. Ako on želi nešto da učini, ali mu se ne da da to ostvari, kako onda može da se žalosti? Jer on nema nikakve svoje namere (Jakov 4:13-16). Ne zavaravaj se. Hrišćanin je dužan da kao što On poživje i sam tako živi (1Jn. 2:6), kao Onaj koji je rekao: “Ne tražim volju svoju no Oca koji me je poslao (Jn. 5-30), kao Onaj koji se rodio u slami, postio četrdeset dana, bdio u molitvi u dugim noćima, isceljivao bolesne i besomučne, koji nije imao mesto gde da skloni glavu Svoju i koji je na kraju dopustio da Ga pljuju, tuku i razapnu na Krst. Razmisli koliko si ti daleko od svega toga. Postavljaj sebi stalno iznova pitanje:  jesam li probdeo u molitvi jednu jedinu noć? Jesam li pravilno postio makar jedan dan? Jesam li isterao jednog zlog duha? Jesam li bez opiranja dozvolio da me vređaju i udaraju? Jesam li zaista razapeo telo? (Gal. 5:24). Nisam li išao za sopstvenom voljom? Sve ovo imaj stalno na umu. Jer, šta je samoodricanje? Onaj koji se zaista odriče sebe ne postavlja pitanje: jesam li srećan? Ili: hoću li biti zadovoljan? Sva pitanja te vrste otpadaju od tebe ako se zaista odrekneš sebe, jer pri samoodricanju ti se u isto vreme odričeš i svoje želje za zemaljskom srećom. Ova tvrdoglava želja za ličnom srećom uzrok je nemiru i podeljenosti koja vlada u tvojoj duši. Odrekni je se i delaj protiv nje; ostalo će ti se i bez truda dati.

Glava osma: O straženju da se pobeđeno zlo opet ne pojavi

Kada prvi put odneseš pobedu nad samim sobom, možeš pomisliti: na dobrom sam putu! No, ne smatraj da si dostigao vrlinu, već blagodari Bogu, jer je On taj koji ti je dao moć; ne raduj se prekomerno, no brzo nastavi borbu. Inače,  pobeđeni greh može ponovo da zaživi i da te napadne i savlada odstraga. Upamti: Izrailjci od Boga primiše zapovest: otjerajte od sebe sve koji žive u onoj zemlji (4.Moj. 33:52), da bismo i mi na njihovom primeru učili. Veličina pobede nad sobom je nevažna. Možda se sastoji samo od toga da se uzdržimo od jutarnje kafe ili cigarete, ili od naizgled beznačajne stvari, na primer da ne pogledamo izvesnu osobu ili stvar, da ne susretnemo pogled izvesnog čoveka. Ono što se zbiva i vidi spolja nije toliko važno. Mala stvar može postati velika, a velika – mala. Ali sledeći stupanj borbe je već tu. Moramo uvek biti spremni. Vremena za odmor nema. I opet: ćuti! Neka niko ne primeti čime se podvizavaš. Ti radiš za Nevidljivoga; stoga neka  i trud tvoj bude nevidljiv. Razbacuješ li mrve unaokolo, odmah će ih pokljucati ptice od đavola poslate, objašnjavaju nam svetitelji. Čuvaj se samozadovoljnosti: ona može u jednom jedinom zalogaju progutati plod tvojih mnogih trudova. Zato nas Sveti Oci savetuju: šta god radio, rasuđuj. Suočen sa dva zla, čovek bira ono manje. Ako si sam, uzmi najmanji zalogaj, ali ako te neko gleda, izaberi srednji put koji najmanje privlači pažnju. Budi što neprimetniji i neka ti to bude svakidašnje pravilo. Ne pričaj o sebi, kako si spavao, o čemu si sanjao i šta ti se dogodilo, ne iznosi svoje mišljenje, a da nisi za njega upitan, ne govori o svojim željama i brigama. Svaki takav razgovor samo pothranjuje obuzetost sobom. Ne menjaj svoj posao, stan, i slično. Pamti: ne postoji mesto, niti zajednica ljudi, niti bilo koja spoljašnja okolnost koja ti ne može poslužiti za borbu koju si izabrao da vodiš. Izuzetak je jedino posao koji direktno pothranjuje greh. Ne traži visoke  položaje i velike počasti: što manji položaj zauzimaš, to si slobodniji. Budi zadovoljan stambenim uslovima u kojima živiš. Zauzdavaj svoju spremnost da ističeš svoje znanje i iskustvo. Zadržavaj za sebe opaske kao što su: “to nije tako, već ovako.” Ne suprotstavljaj se nikome i ne ulazi u rasprave: dozvoli da drugi uvek bude u pravu. Nikada ne uzdiži svoju volju iznad volje svoga bližnjeg. Ovo će te naučiti teškoj vrlini poslušnosti, a sa njome, i smernosti. A smernost je najvažnija od svega. Primaj tuđe opaske bez roptanja: budi blagodaran kada te nipodaštavaju ili ne primećuju. Ali nemoj sam stvarati situacije u kojima ćeš se uniziti, one same niču u izobilju u toku dana i imaćeš ih koliko ti je dovoljno. Kada vidimo čoveka koji se stalno klanja i privlači pažnju svojom poniznošću, možda i pomišljamo u sebi: kakvo smirenje! No, istinski smernog čoveka niko ne primećuje,  za njega svet ne zna (1Jov.3:1), jer je za svet on jedna obična “nula.”

Kada Petar i Andrej, Jovan i Jakov ostaviše svoje mreže i krenuše za Njim (Mat. 4:20), šta su rekli njihovi satrudnici, koji ostadoše na obali? Za njih, ovo četvoro braće su nestali, otišli. Ne oklevaj, ne boj se da i ti, kao oni, nestaneš od roda ovoga preljubotvorng i grešnog; jer čemu se, zapravo nadaš: da ćeš zadobiti sav svet, ili dušu svoju (Mk 8:34-38)?  Teško vama kad stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk. 6:26).

Glava deveta: O pobeđivanju sveta

Sv. Vasilije Veliki kaže: čovek se ne može približiti poznanju istine dok mu je srce uznemireno. Moramo, zato, izbegavati sve što nam uzburkuje srce, izaziva smetenost, uzbuđuje nas, ostrašćuje, ili uznemirava. Moramo se što je moguće više osloboditi od svake brige i bavljenja i sujetnim stvarima. Kada služimo Gospodu, ne smemo se brinuti i uznemiravati za mnogo, već vazda držati na umu da je samo jedno potrebno (Lk.10:41). Da bismo se okupali, potrebno je prvo da svučemo sa sebe odeću. Tako je i sa srcem: ono se mora osloboditi od spoljnjeg, svetovnog omotača, da bi Onaj koji omiva srca imao k njemu slobodan pristup. Blagorodni sunčevi zraci ne mogu dopreti do kože ukoliko je prvo ne razotkrijemo i ne skinemo odeću sa sebe. Tako je i sa isceljujućom i životodavnom silom Duha.

Svuci, dakle, odeću. Uskraćuj sebi sve što doprinosi uživanju, udobnosti i zabavi, sve što uljuljkuje i mazi čula, ali tako da niko oko tebe to ne primeti. Koji nije sa mnom, protiv mene je (Mat.12:30), ono što se ne izgradi, ruši se. Sljušti sa sebe svoje svakodnevene potrebe i navike društvenog ponašanja. Učini to tiho, neupadljivo, sa čvrstom namerom, ne isuviše naglo, ali temeljito. Postepeno odseci što je moguće više uza koje te vezuju za spoljni svet: pozive, koncerte, ličnu svojinu, a naročito sve što je u svijetu: pohotu tjelesnu i pohotu očiju, i nadmenost življenja, jer sve to nije od Oca, nego je od svijeta (1Jn. 2:16). Šta je, dakle, svet? Ne treba da zamišljaš svet kao nešto grešno, niti kao nešto opipljivo. Svet je, objašnjava Sv. Makarije Egipatski, omotač sačinjen od tamnih plamenova koji okružuju srce i odsecaju ga od Drveta Života. Svet je sve ono što nas zarobljava zadovoljavanjem naših čula, onaj deo nas koji nije poznao Boga (Jn.17:25). Prema tome, svetu pripadaju naše želje i porivi. Sv. Isak Sirin ih nabraja ovako: sklonost ka bogatstvu, sticanju i posedovanju raznih stvari; nagon za telesnim uživanjima; težnja za počastima, koja je koren zavidljivosti; želja da se osvaja i da se odlučuje; gordeljivost zbog slave koju donosi vlast; sklonost ka doterivanju i dopadanju; potreba za pohvalama; briga  za telesno blagostanje. Sve to je svet, i sve se te želje na varljiv način mešaju i sjedinjuju u nama kako bi nas zarobile teškim okovima. Ako želiš da se oslobodiš tih okova,  posmatraj sebe u svetlu navedenih želja i jasno ćeš videti protiv čega sve moraš da se boriš da bi se približio Bogu. Jer, prijateljstvo prema svijetu je neprijateljstvo prema Bogu i koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje (Jakovlj. 4:4). Širok pogled sa vrha planine se postiže samo ako se napusti uzana dolina i sva uživanja i svetske stvari koje pripadaju toj dolini. Niko ne može dva gospodara služiti (Mat. 6:24), i nemoguće je prebivati u isto vreme na vrhu planine i u dolini. Da bi sebi olakšao penjanje na toj uzbrdici i da bi lakše odbacio svoj teški teret, često postavljaj sebi ovakva pitanja: idem li ja na ovaj koncert, ili u bioskop, zarad dobra bližnjega svoga, ili zarad moga uživanja? Da li na ovoj koktel-zabavi ja uistinu razapinjem svoju plot? Ako odem na ovo turističko putovanje, ili ako kupim tu i tu stvar, jesam li time rasprodao svoje imanje i podelio siromasima? Da li iznuravam svoje tijelo i savlađujem ga  (1Kor.9:27) time što ću se izvaliti na kauč da pročitam novine? Pitanja se mogu menjati i dodavati nova već prema tvojim navikama i njihovom odnosu prema onome što nam nalaže Sveto Jevanđelje. U svako vreme imaj na umu da onaj koji je vjeran u najmanjem i u mnogom je vjeran (Lk.16:10). Ne boj se bola koji prati ovu borbu, on ti pomaže da se uzdigneš iz uske doline u kojoj si  živeo ugađajući čulima, čineći volju tela i pomisli (Ef.2:3). Takva pitanja postavljaj samome sebi bez mislosti, stalno i bez prestanka. Ali pazi: postavljaj ih jedino sebi, a nikada, čak ni u mislima, drugome. Čim takvo pitanje usmeriš od sebe, bližnjemu tvome, umesto ka sebi, ti si sebe stavio u položaj sudije, a samim tim si sebe osudio. Oteo si sam sebi ono što si trudom i uzdržavanjem zadobio, načinio si jedan korak napred, ali deset unazad. Tada imaš razloga da plačeš nad svojom tvrdoglavošću, nad neuspehom da se popraviš, nad svojom gordošću.

Glava deseta: O gresima drugih i o tvojim sopstvenim

Sada kada si postao svestan sopstvene bede, svoje nedovoljnosti i zla u tebi, kao Carinik prizivaš  Gospoda (Lk.18:13): Gospode, milostiv budi meni grešnome. I dodaješ: gle, mnogo sam gori i od carinika, jer ne mogu da odolim, a da sa prezirom ne pogledam na Fariseja, gordim se u srcu i u sebi govorim: “Hvala Ti što nisam kao on!” Ipak, po rečima svetitelja, sada kada si spoznao tamu koja ti obavija srce i slabost tela, u tebi slabi želja da nad bližnjim svojim izričeš sud. Iz dubine sopstvenoga mraka spoznaješ  nebesku svetlost koja u svemu stvorenome jasno sija: ne možeš uočavati grehe kod drugih dok su tvoji sopstveni gresi toliko veliki. Jer tek prilikom revnosnog stremljenja ka savršenstvu ti si prvi put u stanju da spoznaš svoje nesavršenstvo. I tek kada spoznaš svoje nesavršenstvo, možeš da počneš da se usavršavaš. Savršenstvo, dakle, proizilazi iz slabosti. Sada ti je dato ono što Sv. Isak Sirin veli da je obećano onima koji osuđuju sebe, a neprijatelj tvoj beži brzinom kojom se ti približuješ. O kakvom neprijatelju ovde govori sveti Otac? Naravno, o istom onom koji je jednom davno uzeo obličje zmije i koji od tada vazda u nama pobuđuje nezadovoljstvo, nestrpljivost, nepromišljenost, gnev, zavist, strah, teskobu, mnogobrižje, mržnju, malodušnost, potištenost, lenjost, tugu, sumnju, a naročito one osobine kojenam zagorčavaju sam život, a čije se korenje nalazi u samoljublju i samosažaljenju. Ko je taj koji će od drugoga zahtevati poslušnost, ako shvata da sam nema poslušnosti prema Gospodu?  Ima li takav čovek razloga da se smućuje, da postane ostrašćen i nestrpljiv, ako se stvari ne dešavaju na način na koji on želi? Takav čovek je vežbanjem naučio sebe da ništa ni ne želi, a ako neko nema želja, onda se sve, zapravo, i odvija prema njegovim željama, objašnjava nam Ava Dorotej. Njegova se volja podudara sa Božjom, i šta god bude iskao, daće mu se (Mk. 11:24). Da li se uopšte može zavideti čoveku koji ne uzdiže sebe, već naprotiv, vidi svoje stanje i nalazi da je svaki drugi čovek daleko više dostojan slave i počasti nego što je on? Da li su strah, teskoba i mnogobrižje mogući za onoga koji, kao razbojnik na Krstu zna da, šta god  mu se dogodilo, on samo prima po svojim delima kao što je zaslužio (Lk.23:41)? Lenost  napušta takvog čoveka, jer je on neprestano razobličava u sebi. Potištenost ne nalazi mesta u njemu, jer kako se može baciti na zemlju ono što već leži na zemlji? Mržnja je u takvog čoveka uperena isključivo prema zlu u sopstvenom životu koje ga sprečava da vidi  Gospoda, on mrzi na sopstveni život (Lk.14:26). Ali tada je sasvim jasno: takav čovek je već ispitao i video kako je blag Gospod  (Ps. 33:8); Gospod je taj koji ga drži  i podupire. Ljubav takvoga čoveka stalno raste u širinu, a sa njome raste i njegova vera. Takav čovek je u miru sam sa sobom i, kako kaže Sv. Isak Sirin, sa njime su u miru i nebo i zemlja. On sakuplja plodove smirenja. Ali, ovo se događa samo na tesnom putu na kome ih je malo onih koji ga nalaze (Mat.7:14).

Glava jedanaesta: O unutrašnjoj borbi kao sredstvu

Odbacivanjem spoljašnjih okova, odbacuješ i unutrašnje. Dok se oslobađaš spoljnih briga, tvoje se srce oslobađa unutrašnjeg bola. Iz ovoga je je jasno da je ta teška borba koju vodiš sam sa sobom samo jedno sredstvo kojim se dolazi do cilja. Kao takva, ona nije ni dobra ni loša, a svetitelji često tu borbu upoređuju sa lekom koji propisuje lekar. Ma koliko bolno bilo vođenje te borbe, ona i dalje ostaje samo sredstvo kojim se zadobija ponovno ozdravljenje. Uvek imaj na umu da uzdržavanje nije nikakva vrlina. Je li vrlina kada čovek sopstvenom nepažnjom upadne u duboku jamu u nekom napuštenom rudniku, pa se prihvata motike i lopate, ne bi li se izbavio odatle? Nije li sasvim prirodno da koristi u tu svrhu oruđe koje mu je dato od nekog ko ima više vlasti nad njime, da bi se izbavio od mraka i zagušljivog vazduha? Kada ne bi tako postupio, zar ne bi to bila glupost?

Iz ovog primera možeš se naučiti mudrosti. Oruđe je ono što nam je dato radi našeg spasenja: jevanđeljske zapovesti i Svete Tajne, koje su krštenjem darovane svkom Hrišćaninu. Ukoliko ih ne upotrebljavaš, ne mogu ti biti ni od kakve koristi. Ali ako ih koristiš kako valja, otvoriće ti put ka slobodi i svetlosti. Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo Božje (DAP 14:22). Moramo, kao zatočeni sužanj, da se odreknemo mnogih prilika za odmor, san i razonodu; kao taj sužanj, i mi moramo stražiti i koristiti svaki trenutak dok drugi spavaju ili se bave ovosvetskim sitnicama. Ne ispuštajmo lopatu i motiku iz ruku, a to su za nas, zapravo, molitva, post, bdenje i rad, da bismo držali sve što nam je Gospod Isus Hristos zapovedio (Mat.28:20). Ako je srcu mrska takva čvrsta disciplina, moramo upotrebiti svu snagu svoje volje kako bismo srce primorali da se povinuje, ukoliko želimo da budemo slobodni. Kakvu nagradu sužanj sada dobija? Dobija li on uopšte ikakvu nagradu?

Njegova nagrada je trud. Nagrada se sastoji iz ljubavi prema slobodi koju oseća, iz nade i vere zahvaljujući kojima je i dobio oruđe za rad. Uz taj trud, rastu i vera, nada i ljubav: što je čovek marljiviji i što manje štedi sebe, nagrada je veća. Svestan je toga da je samo sužanj među sužnjima, i u sopstvenim očima ne razdvaja sebe od svojih drugova: grešnik je među grešnicima na kugli zemljinoj. No dok oni, prepustivši sami sebe beznađu, spavaju ili se kartaju da im brže prođe vreme, on radi. Pronašao je blago, ali ga je sakrio u polju (Mat.13:44); on u sebi nosi carstvo Božje: ljubav, nadu i veru da će jednoga izaći napolje, na svež vazduh. On za sada, naravno, istinsku slobodu vidi samo u ogledalu (1Kor.13:12), no u nadanju svome on je već slobodan čovek. Jer se nadom spasosmo (Rim.8:24). A nada koja se vidi nije nada, dodaje Apostol da bismo pravilno razumeli o čemu se radi. Kada sužanj jednom dostigne slobodu i vidi je licem u lice, tada on više nije sužanj među sužnjima na zemlji. On se tada nalazi u svetu slobode: slobode u kojoj je stvoren Adam i koja nam je vraćena kroz Hrista.

Kao ovaj sužanj, mi smo već slobodni u svom nadanju, ali punoća spasenja se ne nalazi u našem zemaljskom životu, već izvan njega. Tek tamo ćemo moći da kažemo: spašen sam. Jer je ispunjenje zapovesti: budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mat.5:48) ljudima  nemoguće ovde na zemlji. Zašto nam je, onda, data ta zapovest? Svetitelji nam odgovaraju: zato da bismo započeli svoj rad u sadašnjem trenutku, ali vazda sa pogledom uprtim u večnost. Cilj slobode čoveka nije ni u njemu samome, ni u drugom čoveku, već u Bogu, uči nas vladika Teofan. Jer vapaj slobode glasi: pokajte se! A poziv koji nam je dat, jeste: hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mat. 11.28). Umorni – od kakvog rada? Rada na svom privremenom blagostanju? Natovareni – čime? Zemaljskim brigama i staranjem? Ni najmanje, odgovaraju nam Svetitelji, jer evo šta Gospod dalje govori: uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer ja nikada nisam razmišljao o svom privremenom blagostanju i nikada nisam bio natovaren brigama svetskim dok sam na zemlji hodio… Kakvu platu dobijaju svi ti koji rade na svom spasenju i koji su natovareni bremenom otpora koji im zbog njihovog truda pruža svet, kako u njima samima, tako i spolja? Oni koji Hristov jaram uzmu na sebe i žive onako kako je On živeo, koji ne uče ni od ljudi, ni od anđela, ni iz knjiga, već od samoga Gospoda, od Njegovog života, svetlosti i delovanja duboko u njima, oni koji, kao i On, mogu za sebe da kažu: krotak sam i smiren u srcu, nemam visoko mišljenje ni o sebi, niti o onome što govorim i radim, kakvu će platu primiti? Oni će naći mir dušama svojim. Sam Gospod će ih odmoriti. Biće im data sloboda od iskušenja, briga, poniženja, pakosti, straha, nemira, i svega ostalog što uznemirava srce čovekovo. Ovo objašnjenje koje nam je dao Sv. Jovan Lestvičnik širi se od Hrišćanina do Hrišćanina. Iskustvo nam uvek iznova otkriva da je jaram Hristov blag i breme Njegovo lako onima koji Njega ljube. No, samo onaj koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mat.10:22), a ne onaj koji na tom putu odustane ili ga savlada lenjost. Ovo obećanje se ne odnosi na njega.

Zato ne smemo posustajati. Moramo biti čvrsti, nepokolebljivi, napredovati neprestano u delu Gospodnjem, znajući da trud naš nije uzalud u Gospodu (1Kor.15:58). Kada jednom počnemo, ne smemo prestajati da činimo dela dostojna kajanja. Odmarati se od toga isto je što i odustati.

Glava dvanaesta: O poslušnosti

Poslušnost je još jedno neophodno oruđe u borbi protiv naše sebične volje. Poslušnošću odsecamo telesne udove kako bismo lakše mogli raditi pomoću duhovnih udova, kaže Sv. Jovan Lestvičnik. I opet, poslušnost predstavlja smrt volje, no iz nje tada izrasta smernost. Imaj na umu da si svojom slobodnom voljom sebe predao u ropstvo, i neka te krst koji nosiš oko vrata podseća na to: putem ropstva ti hodiš prema istinskoj slobodi. Ima li rob svoju volju? Nema: on se mora naučiti poslušnosti. Možda ćeš zapitati: poslušnost – prema kome? Svetitelji odgovaraju: slušajte starješine svoje i povinujte im se (Jevr.13:17). Ko su moje starešine, pitaš se? Gde da ih potražim, danas, kada je tako teško naići na pravog putevoditelja? A Sveti Oci nam odgovaraju: Sveta Crkva je i ovo predvidela. Zato nam je Ona, još od vremena apostola, podarila učitelja koji prevazilazi sve druge učitelje i koji nas može dotaći na svakom mestu, gde god se mi nalazili i u kojim god uslovima živeli. Živeli mi u selu ili u gradu, u braku ili devstveno, u siromaštvu ili izobilju, taj je učitelj uvek sa nama, a mi uvek imamo priliku da pokažemo svoju poslušnost prema njemu. Želiš li da znaš ko je on? Ime mu je post. Bogu naš post nije potreban. Nisu Mu potrebne čak ni naše molitve. Ne može se razmišljati o Savršenome kao o nekome kome bilo šta može nedostajati, a što bismo mi, stvorenja Njegova, mogla da Mu pružimo. Niti je Njemu potrebno bilo šta naše, no ipak, kako veli Sv. Jovan Zlatousti, radi našeg spasenja On nam dopušta da Mu prinosimo žrtve. Najveća žrtva koju možemo prineti Gospodu, to smo mi sami. To ne možemo učiniti ako se prethodno ne odreknemo sopstvene volje. To se postiže poslušnošću, a poslušnost se stiče vežbanjem. Najbolji način vežbanja je onaj koji nam je dala naša Sveta Crkva, propisavši nam posne dane i višednevne postove. Pored posta, ima i drugih prilika kada možemo da se vežbamo u poslušnosti. Susrećemo se sa njima svakodnevno, na svakom koraku, potrebno je samo da ih prepoznamo. Gle, supruga ti govori da poneseš kaput, učini joj po volji, poslušaj je. Kolega sa posla te moli da ideš kući njegovim putem; pođi, vežbaj se poslušnosti. Malo dete traži od tebe pažnju i društvo; koliko možeš, udovolji njegovim željama, i to je poslušnost. Ni iskušenik u manastiru nema toliko prilike da ispoljava poslušnost koliko ti imaš u sopstvenom domu, na poslu, u odnosima sa bližnjima. Poslušnost ruši mnoge prepreke. Dok ti se srce vežba u nepružanju otpora, postižeš slobodu i mir. Ispoljiš li poslušnost, bodljikavo žbunje se savija pred tobom. Tada ljubav dobija otvoren prostor u kome može da se kreće. Poslušnošću slamaš svoj ponos, svoju želju za opiranjem, svoju ovosvetsku mudrost, svoju tvrdoglavost, sve ono što te drži zarobljenim u tvrdoj čauri. Dokle god prebivaš u toj čauri, ti ne možeš sresti Boga ljubavi i slobode.

Zato dakle, nauči da se raduješ kada ti se ukaže prilika da pokažeš poslušnost. Nepotrebno je da takvu priliku tražiš, jer na taj način možeš lako pasti u izveštačenu poniznost koja te može odvesti u prelesno zadovoljstvo sopstvenom pravednošću. Možeš biti siuran da će ti biti dato onoliko prilika za poslušnost koliko ti je potrebno, i to takvih koje su za tebe najbolje. No, primetiš li da si propustio jednu takvu priliku, osuđuj sebe; poneo si se kao mornar koji nije iskoristio dobar vetar da bi stigao u svoju luku.

Vetru nije ni od kakve važnosti da li ga je mornar iskoristio ili ne, ali za mornara, taj vetar je bio način da brže stigne u svoju luku. Tako treba da razmišljaš o poslušnosti, kao i o svim drugim sredstvima koja su ti od Svete Trojice data.

Glava trinaesta: O napredovanju u dubinu

Sve ovo što spolja počinje da na nama biva uočljivo vodi nas ka unutrašnjim pokretima koji se događaju duboko u nama, kao kada ljuštimo luk i skidamo slojeve jedan za drugim, pa na kraju dospemo do same sredine luka, do srca iz kojeg novi izdanak raste prema svetlosti dana. Tamo, u najdublje smeštenoj odaji tvoga bića, ugledaćeš nebesku odaju; prema Sv. Isaku Sirinu, te dve odaje su jedna.

Sada, kada se trudiš da siđeš u najdublji deo sebe, postaćeš svestan, osim svog pravog lica, onoga što Sv. Isihije Jerusalimski naziva mračnim licima “mislenih crnaca”, onoga što Sv. Makarije Egipatski upoređuje sa zmijom koja se tamo ugnezdila i svojim ujedom ranila onaj najvažniji za život deo tvoje duše. Ako si uspeo da usmrtiš tu zmiju, kaže on, možeš se hvaliti čistotom svojom pred Bogom; ali ako nisi, smerno se, kao grešnik koji potrebuje milost, pokloni, i pomoli Bogu za sve ono što se u tebi duboko krije. Kako onda mi koji nikada nismo upoznali sopstveno srce, uopšte i da započnemo ovaj rad? Stojimo napolju; no pokucajmo, kao što Gospod zapoveda, postom i molitvom: kucajte i otvoriće vam se (Mat. 7:7). Kucati znači delati, a ako stojimo čvrsto u reči Gospodnjoj, u siromaštvu, u smernosti, u svemu što nam nalaže Jevanđelje, ako obdan i obnoć lupamo na duhovna vrata Boga našeg, dobićemo ono što tražimo. Ko hoće, može da izbegne iz mraka i zatočeništva i iziđe na slobodu kroz ova vrata. Tada ima pred sobom put koji vodi ka duhovnoj slobodi, mogućnost da dostigne do samoga Hrista, Cara Nebeskoga, poručuje Sv. Makarije.

Glava četrnaesta: O smirenosti i straženju

Onaj ko se podvizava unutrašnjom borbom, u svakom trenutku treba da poseduje četiri stvari: smirenost, krajnju pažnju, protivrečenje (pomislima) i molitvu. Radi se o savlađivanju, s Božjom pomoću, “mislenih crnaca”, o izbacivanju istih kroz kapiju srca i slamanju onih koji bi da razbiju djecu tvoju o kamen (Ps.137:9). Smirenost je neophodna, jer gord čovek ostaje jednom za svagda izopšten iz zajednice sa Bogom. Pažnja je potrebna kako bi se odmah zapazio neprijatelj, kao i da bi se srce čuvalo od poroka. Volja za protivrečenjem se mora uspostaviti istog trenutka kada se prepozna lukavi neprijatelj. A pošto bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15:5), temelj na kome se ova borba odvija jeste molitva. Evo malog primera koji ti može pomoći da sve ovo razumeš: Pažnja ti omogućava da otkriješ neprijatelja koji se prikrada vratima tvoga srca. To može biti, na primer, iskušenje da o svome bližnjem pomisliš nešto ružno. Volja za protivrečenjem se istog trena budi u tebi i ti odbacuješ zlu pomisao, ali već sledećeg trenutka iskušenje ti se vraća u obliku samozadovoljne misli: baš sam to dobro uradio! I ono što je izgledalo kao tvoja pobeda postaje sramni poraz. Nedostajala ti je, dakle, smirenost. No, ako predaš borbu Gospodu tvome, težnja ka samouzdizanjem te napušta i ti postaješ slobodan. Isto tako, uskoro uviđaš da nema moćnijeg oružja od Imena Gospodnjeg. Ovaj primer ti pokazuje da se ova borba mora voditi bez predaha. Zle misli nadiru kao bujica i moraju se što pre zauzdati. Sve su to ognjene strijele nečastivoga o kojima govori Apostol (Efes.6:16), koje lete ka tebi bez prestanka. Zato bez prestanka mora biti i naš vapaj upućen Gospodu. Naša borba nije borba protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Efes.6:12). Napad predstavlja početak greha, uče nas svetitelji. Za napadom sledi razgovaranje, ili prisajedinjenje, kada se dublje upuštamo u ono iz čega se islušenje sastoji. Treći korak je slaganje, a četvrti – počinjeni greh. Ove četiri etape mogu da se dogode jedna za drugom velikom brzinom, ali isto tako mogu da se odvijaju sporo, tako da se među njima može uočiti granica. Napad kuca na vrata kao putujući trgovac. Ako ga pustimo u kuću, on započinje svoju priču o robi koju prodaje, i teško ga je otarasiti se, čak i ako uvidimo da mu roba nije kvalitetna. Tada sledi naš pristanak na njegovu ponudu, i na kraju dolazi do kupovine, često i protiv naše volje. Dozvolili smo da nas zavede ono što je poslato od nečastivoga. O napadima, prorok David kaže: jutrom zatirem sve bezbožnike po zemlji (Ps.100:8), jer ne živi u domu mojem koji radi lukavo (100:7). A o pristajanju na sablazan, Mojsije veli: nemoj hvatati vjere s njima ni s bogovima njihovijem (2Moj.23:32). I prvi stih prvog Psalma govori o istoj stvari: Blago čovjeku koji ne ide na vijeće bezbožničko….Stoga je od najveće važnosti sa neprijateljima razgovarati na vratima (Psalam 126:5). No kada se na vratima nalazi ogromna rulja i kada znamo da se sam satana pretvara u anđela svjetlosti (2Kor.11:14), sveti Oci nas savetuju da čuvamo svoje srce u čistoti od svih poriva, osećanja i maštanja bilo koje vrste. Čovek sam ne može razlikovati zle od dobrih poriva, to može samo Bog. Zato mi sa punim poverenjem taj posao prepuštamo Njemu, znajući da ako Gospod neće čuvati grada, uzalud ne spava stražar (Ps. 126:1). Ipak, na tebi je da se čuvaš da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvome (5Moj.15:9) i da paziš da ti srce ne postane tržnica na kojoj se sve i svašta okuplja u neprestanom metežu, sve dok potpuno ne izgubiš kontrolu nad onim što se događa. Na takvom mestu lopovi i razbojnici drže glavnu reč, a nikada anđeo mira koji ti je potreban. Mir, a sa njime i sam Gospod mira, beži sa takvog mesta. Zato nam On govori preko Svog apostola: očistite ruke, grješnici, popravite srca vaša, dvodušni (Jakovlj.4:8); a i Sam nas uči: pazite, bdite i molite se (Mk.13.33). Jer ako On dođe i nađe da su srca naša nečista i omamljena teškim snom, reći će nam: ne poznajem vas (Mat 25.12). Čas je uvek tu, ako ne ovog trenutka, onda sledećeg, ako ne sledećeg, onda ovog. Jer kao i Carstvo Božje, i sudnji čas se nalazi uvek prisutan u našim srcima. Stoga, ako stražar ne bdi, neće ni Gospod bdeti, a ako Gospod neće čuvati grada, uzalud ne spava stražar. Stražimo, dakle, na vratima srca, ne prestajući nikada da dozivamo Gospoda u pomoć. Nikada ne usmeravaj svoj pogled ka neprijatelju. Nikada ne stupaj u razgovor sa onim kome se nikako ne možeš suprotstaviti. Zahvaljujući hiljadama godina starom iskustvu, neprijatelj poznaje sve zamke kojima te može onesposobiti u trenutku. Stoj na sred livade tvoga srca i drži svoj pogled uperen ka visinama, tada je srce zaštićeno sa sviju strana u isto vreme. Tada sam Gospod šalje anđele Svoje da čuvaju srce istovremeno s desna i s leva, spreda i odstraga. Ovo znači: ako te spopadne iskušenje, ne smeš ga posmatrati kao nešto o čemu treba razmišljati, premišljati i odmeravati razloge za i protiv. Ako tako budeš činio, prljaš srce i gubiš vreme, a to je već pobeda za neprijatelja. Umesto toga, bez najmanjeg oklevanja, okreni se Gospodu i reci: Gospode, smiluj se meni grešnom. Što brže skreneš svoje misli od iskušenja, to brže dolazi pomoć.

Nikada ne budi siguran u sebe. Nikada ne donosi odluke, a da pri tome pomisliš: “mogu ja to, biće sve u redu.” Nemoj nikada imati poverenja u sopstvenu moć i snagu da se odupreš bilo malim, bilo velikim iskušenjima. Naprotiv, ovako razmišljaj: “sigurno ću pasti, čim me iskušenje napadne.” Samouverenost je opasan saveznik. Što manje snage pripisuješ sebi, to čvršće stojiš. Priznaj svoju slabost, svoju potpunu nemoć da se odupreš i najsitnijem mamcu đavoljem. Tada ćeš, na svoje zaprepašćenje, otkriti da on nema nikakvu vlast nad tobom. Jer ako si prihvatio Gospoda za pribežište i zlo te neće zadesiti (Ps. 90). Jedino zlo koje Hrišćanina može zadesiti je greh. Ako osetiš grižu savesti što si kasnije ipak pao, ako si pun samopregora, žalostiš se i obeđavaš sebi da to “nikad više nećeš učiniti”, to je siguran znak da si na pogrešnom putu: ranjeno ti je samopouzdanje. Onaj koji se ne uzda u sebe sa blagodarnim čuđenjem će se zapitati kako to da nije još niže pao, zahvaljuje Bogu što mu je poslao pomoć na vreme, jer bi inače i dalje ležao na zemlji. Takav čovek se brzo podiže i započinje molitvu trikratnim Slava Tebi Bože. Kada se spotakne, razmaženo dete nastavlja da dugo leži na zemlji. Ono zahteva pažnju, saosećanje i maženje za svoj bol. Ti nemoj praviti dramu kada padneš, ma koliko te bolelo. Ustani i ponovo se prihvati borbe. Onaj koji se bori biva i ranjen. Samo anđeli nikada ne padaju. No, moli se Bogu da ti oprosti i da ti ne dopusti da ponovo budeš nepažljiv. Nemoj slediti primer Adamov i pripisivati krivicu ženi, đavolu niti bilo kojoj prilici spolja. Razlog tvome padu leži u tebi: kada je Gospodar doma bio odsutan, pustio si lopove i razbojnike da uđu u kuću i da je opustoše kako im je volja. Moli Boga da se to ne dogodi ponovo. Jedom su pitali nekog monaha: šta radite tamo u manastiru? Monah je odgovorio: padamo i dižemo se, padamo i dižemo se i opet padamo i opet se dižemo. Jer ne prođe ni nekoliko minuta života, a da čovek barem jednom ne padne. Moli se, zato, Bogu da se smiluje na sve nas. Moli se za oproštaj i za  blagodat Božju, moli se za milost kao što se moli zločinac osuđen na smrt i pamti da smo jedino blagodaću spaseni (Efes. 2:5). U slobodi i blagodati ti nemaš nikakvog udela. Razmišljaj o sebi kao o odbeglom robu koji kleči pred svojim gospodarom i moli da bude pomilovan. Neka takva bude tvoja molitva, ako hoćeš da poslušaš Sv. Isaka Sirina i da u sebi zbaciš breme greha, da bi pronašao stazu koja vodi uzbrdo i koja ti omogućava penjanje ka visinama.

Glava petnaesta: O molitvi

Iz svega ovoga sledi da je molitva tvoje prvo i neuporedivo najvažnije sredstvo borbe. Nauči se molitvi i pobedićeš sva poglavarstva zla koja te ikada mogu napasti.

Molitva je jedno, a vera drugo krilo kojima letimo prema nebesima. Sa jednim samo krilom ne može se leteti: molitva bez vere bespredmetna je, isto kao i vera bez molitve. Ako ti je vera slaba, korisno ti je da vapiješ: Gospode, dometni mi vere! Takva molitva retko ostaje neuslišena. Seme gorušičino, uči nas Gospod, uzrasta u veliko drvo. Čovek koji želi sunce i svež vazduh otvara prozor. Sami sebe bismo lagali kada bismo sedeli iza navučenih zavesa i zastora i govrili: nema svetlosti, nema ni daška vazduha! Neka ti ovaj primer jasno pokaže kakvo je delanje molitve. Božja sila, ili blagodat, uvek je i na svakom mestu dostupna svakome, ali niko neće dobiti blagodat, a da je pre toga ne poželi i da se prema toj želji ne ponaša.

Molitva je delanje; moliti se znači biti delotvoran. Svaka delotvornost zahteva vežbanje. Strani jezik se uči kroz govor, molitva se uči molitvom. Bez molitve se ne možeš nadati da ćeš naći ono što tražiš. Molitva je početak i osnov Bogotraženja. Prva iskra svetlosti pali se molitvom; molitva ti otkriva prvi nagoveštaj onoga što tražiš i budi i održava u tebi želju da u tom traženju ustraješ. Po rečima sv. Jovana Lestvičnika, molitva je temelj na kome počiva svet, a jedan drugi svetitelj je rekao da je vaseljena slična posudi na kojoj stoji Crkva Hristova, a Crkvu drži molitva. Molitva je opštenje i nalaženje čoveka sa Bogom. Ona je most kojim telesni čovek, sa svim iskušenjima, ide ka duhovnome čoveku, koji ima slobodu. Ona je zid odbrane protiv tuge, oružje kojim se pobeđuje sumnja, ona uništava svaku nevolju i zauzdava gnev. Molitva je hrana duši i svetlost umu, u sadašnjem trenutku ona nosi radost budućega veka. Onaj koji se istinski moli ne iščekuje Strašni Sud, već sama molitva za njega predstavlja, sada i u ovome trenutku, presudu, sud i presto Sudijin.

Molitva i straženje su jedno isto, jer se na vratima srca stoji sa molitvom. Budno oko smesta primećuje i najmanji pokret u vidnom polju – isto tako i srce koje je utvrđeno u molitvi. Ovo možeš videti i na primeru pauka. Pauk sedi na sredini svoje mreže i čim oseti i najtananiji njen drhtaj koji je izazvala sićušna muva, on je ubija. Tako i molitva: ona straži u dubini tvoga srca i čim oseti mali treptaj, zna da je neprijatelj tu i uništava ga. Napustiti molitvu isto je što i napustiti stražu. Kapija je tada otvorene za sve neprijateljske horde koje pustoše i pljačkaju sve blago koje smo sakupili. Pljačkašu nije potrebno mnogo vremena za ovakvo pustošenje: gnev, na primer, može u jednom jedinom trenutku da odnese sav tvoj trud.

Glava šesnaesta: O molitvi

Iz prethodnog poglavlja vidimo da pod molitvom sveti Oci nisu podrazumevali povremenu molitvu, jutarnje i večernje pravilo, niti blagodarenja pre i posle jela, za njih je molitva imala značenje neprestane molitve, života ispunjenog molitvom. Molite se bez prestanka (1Sol.5:17) je zapovest koju trebamo da shvatimo sasvim doslovno. Kada se ovako posmatra, molitva je nauka nad naukama i umetnost nad umetnostima. Umetnik radi sa ilovačom, bojama, rečima ili muzičkim tonovima i prema svojoj sposobnosti daje materijalu s kojim radi oblik, punoću i lepotu. Za onoga koji se moli materijal je živa priroda čovečja. Molitvom je on oblikuje, daje joj punoću i lepotu, prvo u samome sebi, a zatim i u drugima. Naučnik izučava stvoreni svet i prirodne pojave, a molitvenik korača ka Stvoritelju celokupne tvari. Ljubav njegovu ne podstiče toplina, već blagorodni izvor topline; ne životne funkcije, već istočnik života, ne njegovo sopstveno “ja”, već izvor svesti toga “ja”, Stvoritelj toga “ja.” Umetnik i naučnik moraju da ulože mnogo rada i truda pre no što dostignu zrelost u svom radu i nikada ne dostižu onaj stepen umeća kome streme. Kada bi samo čekali na Božansko nadahnuće svaki put kada bi se latili svog rada, nikada ne bi naučili ni osnovne stavke svoga posla. Violinista, na primer, mora marljivo da vežba kako bi prodro u tajne svog tananog instrumenta. A koliko je tananije ljudsko srce! Približite se Bogu i on će se približiti vama (Jakovlj.4:8). Na nama je da počnemo. Učinimo li jedan korak ka Gospodu, On će učiniti deset prema nama, On koji je ugledao Bludnog Sina dok je ovaj još bio podaleko, sažalio se na njega, potrčao mu u susret, zagrlio ga i poljubio (Lk.15:20). Ako imalo želiš da se Bogu približiš, moraš jednom sam načiniti taj prvi, klimavi korak. Ne očajavaj zbog svog nespretnog početka; ne popuštaj stidu i nesigurnosti, nemoj ustuknuti pred rugalačkim smehom neprijatelja koji će pokušavati da te ubedi da je tvoje ponašanje smešno i da je sve to plod nečije mašte, i stoga bespredmetno. Znaj da  neprijatelj ni od čega toliko ne strahuje, kao od molitve. Želja za čitanjem kod malog deteta se razvija onom brzinom kojom dete uči da čita; što više govorimo strani jezik, to ga bolje poznajemo i više volimo. Uživanje u nekom poslu raste sa stepenom stručnosti. Stručnost se postiže vežbom. Vežba postaje prijatnija što smo stručniji u tom poslu. Nemoj misliti da je sa molitvom drugačije. Nemoj čekati na nekakvo Božansko nadahnuće u molitvi. Čovek je stvoren za molitvu u istoj meri u kojoj je stvoren da govori i misli, no naročito za molitvu; jer je Gospod Bog postavio čoveka u vrtu Edemskom, da ga radi i da ga čuva (1Mojs.2:15). A gde ćeš drugde naći Edemski vrt, do u svome srcu? Kao Adam, i ti treba da plačeš za Edemskim vrtom iz kojeg si proteran zbog svoje neuzdržljivosti. Obučen si u smokvino lišće i haljine od kože (1Mojs.3:21), to jest u propadljivo telo koje se muči. Između tebe i uzanog puta koji vodi do Drveta Života nalaze se mračni plamenovi želja za zemaljskim blagom; samo onome koji savlada ove želje biće dato da jede od drveta života koje je u raju (Otkr.2:7). Kako je teško zadobiti takvu pobedu! Adam je prekršio samo jednu od Božjih zapovesti, a ti svakog dana i svakoga časa kršiš svaku postojeću zapovest, kaže sv. Andrej Kritski. Iz tebe se, kao iz okorelog, nepopravljivog zločinca, molitva mora neprestano uzdizati kako bi mogla da dostigne visine. Okoreli zločinac često i nije svestan svoje krivice; on se sa njom srodio. Tako je i nama. Ne dozvoli da te uplaši otvrdlost tvoga sopstvenog srca. Moliva je ta koja će ga postepeno omekšati.

Glava sedamnaesta: O molitvi

Čovek koji odluči da započne redovne jutarnje gimnastičke vežbe obično tako čini, ne zbog toga što već ima fizičku kondiciju kakvu želi, već da bi je stekao, jer je nema. Tek kada nešto steknemo, moguće nam je da se staramo da to i održimo, a dotle se naše staranje sastoji iz toga da to nešto zadobijemo. Stoga, započni svoje vežbanje i ne očekuj od sebe ništa. Ako imaš tu sreću da spavaš sam u sobi, moći ćeš sasvim doslovno i bez teškoća da pratiš uputstva navedena u Pravoslavnom molitveniku:

“Prenuvši se iz sna i pribravši, ustani bez lenosti i pre svakog dugog dela, stani sa trepetom pred Svevidećeg Cara i, zakrštavajući se, reci: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Zatim postoj malo ćuteći, dok se ne utišaju sva tvoja čula i misli tvoje ne ostave sve zemno. Zatim, načini tri poklona, i sa duhovnom pažnjom počni da se moliš ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga.” Zatim, nastavi da izgovaraš molitve po redu, prvo molitvu Svetome Duhu, zatim poklonjenje Svetoj Trojici, pa molitvu Gospodnju “Oče Naš.” To su molitve koje predstoje čitavom jutarnjem pravilu. Bolje je sa pažnjom i u miru pročitati samo nekoliko jutarnjih molitvi, nego nestrpljivo i u žurbi pročitati celo pravilo. Na ovim molitvama počiva saborno iskustvo Crkve, kroz njih ulaziš u molitvenu zajednicu sa ostalim verujućim ljudima, Hrišćanima. Nisi sam: ćelija si u telu Crkve, telu Hristovom. Kroz te molitve naučićeš se trpljenju koje je neophodno ne samo za telo, već i za srce i za um, tim molitvama se gradi vera. Ispravna i savršena molitva je ona u kojoj i naša misao i naše osećanje usvajaju reči molitve; stoga je prilikom molitve neophodna krajnja pažnja. Ne dopusti mislima svojim da lutaju, opet i opet ih zauzdavaj, uvek se vrati na ono mesto na kome ti je molitvena pažnja popustila. Na isti način možeš čitati i Psaltir, pogotovu ako nemaš molitvenik. Na taj način se učiš strpljenju i pažnji. Čovek koji stoji pored otvorenog prozora čuje sve zvuke koji dopiru sa ulice,i  nemoguće je da ih ne čuje. Ipak, on može da glasovima sa ulice pokloni svoju pažnju, a može i da ne obraća na njih pažnju. I čoveka koji se moli stalno opseda čitava bujica neprikladnih misli, osećanja i utisaka. Prekinuti ovaj priliv upornih misli isto je toliko nemoguće kao prekinuti prodor svežeg vazduha u otvorenu prostoriju. Ipak, do nas je da li ćemo obratiti pažnju na njih ili ne. Svetitelji kažu da se i to uči vežbanjem. Kada se moliš, ti sam moraš tihovati. Ne smeš  iskati od Boga zadovoljenje svojih zemaljskih želja, već govoriti: “Da bude volja Tvoja.” Ne priliči da Boga koristiš kao “posilnog.” Ti sam moraš ćutati, pusti molitvu neka govori. Molitva, kaže sv. Vasilije Veliki, mora imati 4 elementa: obožavanje, blagodarenje, ispovedanje grehova i prozbu za spasenjem. Prilikom molitve nemoj se starati o nekim svojim ličnim stvarima, niti se moliti za tako što, već ištite najprije Carstvo Božje, i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mat.6:33). Onaj koji ne može da potčini svoju volju, a samim tim i svoju molitvu i da učini da se ova podudara sa voljom Božjom, naićiće na mnoge prepreke u svom trudu i stalno će upadati u neprijateljsku zasedu. Obuzimaće ga nezadovoljstvo, gnev ili neraspoloženje, bivaće zbunjen, nestrpljiv, ili zabrinut, a u takvom stanju niko ne može da prebiva u molitvi. Molitva koja se prinosi Bogu dok čovek ima bilo kakvog razloga da osuđuje svoga bližnjega, nečista je molitva. Postoji samo jedna osoba koju onaj koji se moli sme i mora da osuđuje, a to je on sam. Bez samoosuđivanja, tvoja je molitva bezvredna, isto kao i kad u srcu svome osuđuješ nekoga. Možda se pitaš: kako se ovo postiže? Odgovor je: molitvom. Neka te ne plaši suša koja u tebi vlada. Životodavni dažd dolazi s Neba, a ne sa ispucale zemlje tvoje koja rađa samo trnje i korov (1Mojs.3:18). Nemoj dakle čekati na neko “stanje” ekstaze, ushićenja, ili bilo kakvog duševnog zanosa obremenjenog tvojim zemaljskim željama. Trpite i tugujte i plačite (Jakovlj.4:9). Imaj na umu svoju smrtnost i vapi Gospodu za milost. Ostalo zavisi od Njega.

Glava osamnaesta: O molitvi

Molitva se ne završava sa jutarnjim pravilom. Ona treba da traje celog dana, bez obzira na teškoće koje toga dana naiđu. Vladika Teofan savetuje početnike da izaberu jednu kratak molitveni stih iz Psaltira, na primer: Gospode, pohitaj da mi pomogneš; Bože, sazdaj u meni čisto srce; Blagosloven jesi, Bože, ili bilo koji drugi. Psaltir nudi veliki izbor takvih, manje ili više kratkih molitvi. Kasnije, kako dan prolazi, možeš držati ovau molitvu u umu i ponavljati je što je moguće češće, u sebi, šapatom, ili najbolje naglas, kad si sam i niko te ne čuje. U autobusu, u liftu, na poslu, za vreme jela, stalno, čim ti se ukaže prilika, ponavljaj molitvu i svu svoju pažnju usredsredi na sadržaj njenih reči. Time ti čitav dan biva ispunjen sve do čitanja večernjeg pravila iz molitvenika u nekom trenutku mira pred odlazak na spavanje. Ovakva molitva pogodna je i za one koji nemaju priliku za samoću koja je potrebna za vršenje jutarnjeg i večernjeg pravila, jer se ona može izgovarati na bilo kom mestu i bilo kad. U takvim slučajevima je unutrašnja usamljenost zamena za spoljašnju koja nedostaje. Važno je često ponavljanje: čestim zamasima krila, ptica može da se vine u oblake; plivač mora ponavljati iste pokrete ruku bezbroj puta da bi doplivao do obale. Ako ptica prestane da leti, mora se zadovoljiti da živi u magli, a ispod plivača u moru vreba mračna i opasna dubina. Moli se ovako iz sata u sat, iz dana u dan, ne posustaj. Moli se jednostavno, bez zanosa, bez roptanja i bez ikakvih pitanja: ne brini se o sutrašnjem danu (Mat.6:34). Za sve ćeš dobiti odgovor  kada za to dođe vreme. Avram je poslušao Gospoda i krenuo u nepoznatu zemlju i nije u znatiželji upitao: “kakva je ta zemlja, Gospode, koju ćeš mi Ti pokazati?” Jednostavno je pošao tamo: tada pođe Avram, kao što mu kaza Gospod (1Mojs.12:4). I ti tako učini. Avram je sa sobom poneo sve blago koje beše stekao, tako uradi i ti. Sve što imaš, celo svoje biće ponesi sa sobom na svoje putešestvije; za sobom ne ostavljaj ništa što bi moglo da veže tvoju naklonost za zemlju koju upravo napuštaš, zemlju mnogobožačku. Noju je bilo potrebna stotina godina da sagradi kovčeg; stablo po stablo, balvan po balvan dovlačio je na mesto gradnje. Tako i ti čini: iz dana u dan, strpljivo i u tišini slaži balvan na balvan na svoju građevinu, i ne raspituj se mnogo za svoje okruženje. Pamti da je Noje bio jedini čovjek svojega vijeka koji po volji Božjoj svagda življaše (1Mojs.6:9), a to znači, molitveno. Zamisli samo gužvu, mrak, smrad u kome je morao da živi dok nije mogao da iziđe na svež vazduh i da Gospodu sagradi žrtvenik. Svež vazduh i žrtvenik naći ćeš u sebi samome, objašnjava Sv. Jovan Zlatousti, ali samo kada sopstvenom voljom prođeš uzanom stazom kojom je i Noje prošao. Ovako čini sve što ti Bog zapoveda da činiš (1Moj.6:22), i gradi svakom molitvom i prozbom (Efes.6:18) most koji te odvodi od tvoga telesnog “ja” i od tvojih na sve strane rasejanih ovozemaljskih staranja, ka punoći Duha. Sa dolaskom Jedinoga u tvoje srce, iščezava svako množestvo, kaže Vasilije veliki. Dani tvoji postaju celi, čuvani rukom Onoga koji ceo svet drži u desnici Svojoj.

Glava devetnaesta: O telesnim i umnim radnjama koje prate molitvu

Važno je, kada se moliš na opisani način, da ne daješ slobodu sopstvenom telu. Molitva u kojoj se telo ne muči, a srce ne plače, nalik je neformiranom plodu, veli Sv. Isak Sirin; takva molitva nema dušu. Ona u sebi nosi seme samodovoljnosti i gordosti, koja prelešćuje srce da poveruje kako se ono nalazi, ne samo među pozvanima, već i među ono malo izabranih (Mat.22:14). Čuvaj se takve molitve, ona je koren mnogih grehova. Jer ako ti je srce vezano za svet, i blago tvoje ostaće tek samo svetsko blago, čak i ako ti budeš ubeđen da si svojim telesnim rukama zagrlio samo nebo. Tvoja radost u tom slučaju postaje nečista, izražena neuzdržanjem i nagonom da mnogo pričaš i poučavaš druge, da privodiš ljude veri bez blagoslova Crkve.  Tumačiš Jevanđelje sledeći svoj plotski razum, ne podnosiš da te bilo ko u tome ispravlja, upadaš u vatrene prepirke  u kojima braniš svoj stav, a sve zbog toga što si propustio da krotiš svoje telo i time smiruješ srce. Istinska radost je tiha i neprekidna, pa nam i Apostol poručuje: radujte se svagda (1Sol.5:16). Ona ishodi iz srca koje plače zbog okretanja svog i celog sveta od istinite Svetlosti; istinska radost postoji jedino u bolu srca. Rečeno je: blaženi koji plaču (Mat.5:4) i blaženi koji plačete sada, svim svojim telesnim bićem, jer ćete se nasmijati duhovnim (Lk.6:21). Istinska radost je radost utehe, radost koja se iznedruje iz poznanja sopstvene slabosti i milosti Božje, radost kojoj nije potreban smeh zuba da bi se iskazala. I o ovome razmišljaj: i čovek koji je vezan za stvari zemaljske se raduje, ali se isto tako i žalosti i uznemirava oko njih: um takvog čoveka je podložan stalnim neprekidnim promenama. A radost Gospodara tvoga (Mat.25:21) je doveka, jer je Bog nepromenljiv. Stoga, kada postom i podvižničkim životom obuzdavaš plot svoju, u isto vreme obuzdavaj i svoj jezik. Pričljivost (mnogoglagoljivost) je veliki neprijatelj molitve. Bujica reči stoji na putu rečima molitve. Zbog toga ćemo za svaku praznu riječ koju budemo izrekli dati odgovor u dan Suda. (Mat.12:36). Kada želimo da nam je soba čista, u nju ne unosimo prašinu sa ulice; stoga i ti srce svoje drži u čistoti od ogovaranja i svakog praznoslovljenja o događajima dana koji je minuo.

Jezik je vatra, a pomisli samo kako malena vatra velike stvari zapali (Jakovlj.3:5-6). Ako plamenu oduzmemo kiseonik, ugasiće se; ako svojim strastima ne daš da dišu, one će se postepeno ugušiti. Ako se u tebi razgori gnev, ćuti i neka se to na tvojoj spoljašnjosti ne primeti. Ispovest tvoju može čuti samo Gospod. Tako, već na samom početku, gasiš upaljenu baklju. Ako te sablažnjavaju gresi drugih, pokri ih, kao Sim i Jafet nagotu svoga oca, haljinom ćutanja (1Moj.9:23), time ćeš umrtviti svoju želju da sudiš pre nego što se razbukti gnev u tebi. Kao što čaša drži vodu, tako se i ćutanje može ispuniti molitvenom pažnjom. No, nije jezik jedino što mora obuzdavati čovek koji se vežba u straženju. Takav mora čuvati sebe (Gal.6:1) u svakoj stvari, i njegova se pažnja mora protezati sve do navećih dubina njegovog bića. Duboko u tebi nalaze se nebrojeni magacini u kojima se komešaju sećanja, misli i maštanja koja moraš obuzdati. Nemoj uzburkivati sećanja, da ti blato u kojima ona leže ne bi prekrilo molitvu; nemoj se valjati u prljavštini svojih starih grehova. Ne budi kao pseto koje se vraća na svoju bljuvotinu (Prič.25:11). Ne dopuštaj umu svome da se zadržava na ličnim stvarima koje bi u tebi mogle da izazovu nečistu želju ili da ti probude maštu. Đavolov omiljeni teren za borbu je upravo mašta, jer kroz maštu nas on uvlači u razgovor i opštenje sa njim, ubeđuje nas na pristanak i pokreće na delanje. U tom svetu misli on seje svaku sumnju i brigu, pokušava da te zarobi logičkim postupkom misli i dokazima, neplodonosnim pitanjima i odgovorima koje sam sebi daješ. Sve to odbijaj rečima Psalmopojca: idite od mene, bezakonici! (Ps.119:115).

Glava dvadeseta: O postu

U tvom straženju pomoći će ti post koji nije ni iznad, ni ispod tvojih mogućnosti. O Božanskim stvarima se ne razmišlja sa punim stomakom, kažu podvižnici. Čak i najjednostavnije tajne Svete Trojice skrivene su od onih koji su dobro uhranjeni. Sam Hristos nam je dao primer svojim dugim postom: pre nego što će pobediti iskušenje đavola, postio je četrdeset dana. Jesmo li mi išta bolji od Njega? Gle, anđeli pristupiše i služahu mu (Mat.4:11). Anđeli čekaju i tebi da pristupe. Sv. Jovan Lestvičnik kaže da post raslabljuje govorljivost. On dozvoljava sastradalnoj ljubavi da izlazi iz nas, on je straža našoj poslušnosti, uništava zle misli i iskorenjuje okamenjenost srca. Post je rajska kapija: kada je stomak uskraćen, srce se smiruje. Onaj koji posti, moli se trezvenog uma, a um neuzdržanih ispunjen je nečistim maštanjima i mislima. Post je izraz ljubavi i vere u kome se zarad nebeskih žrtvuju zemaljska dobra. Velikim delom naše misli su obuzete preživljavanjem i zadovoljavanjem stomaka i mi želimo da se takvih misli oslobodimo. Post je put ka oslobađanju od sebičnih želja i neophodan oslonac u borbi protiv njih. Uz molitvu, post je jedan od najbogatijih darova ljudskom rodu, koga brižljivo drže i čuvaju oni koji su samo jednom probali njegovu blagodat. Dok postimo, u nama raste blagodarnost prema Njemu koji je ljudima darovao mogućnost posta. Post otvara vrata ka predelima koje smo jedva naslutili: život i sve što se oko nas događa vidimo u novoj svetlosti, a vreme koje hita dobija novi, zadivljujući i bogati smisao. Bdenje uzrokovano pipanjem i sudaranjem u mraku naših misli sada zamenjuje bdenje prosvetljenosti; teskobno traganje zamenjeno je tihim prihvatanjem, blagodarnošću i smirenjem. Naizgled ogromni, nerešivi problemi sada se otvaraju kao zreli cvetni pupoljci: sa molitvom, postom i bdenjem, možemo pokucati na bilo koja vrata. U ovome nalazimo odgovor zašto Sveti Oci post često koriste kao jedinicu mere: onaj koji mnogo posti, veliku ljubav ima, a onome koji veliku ljubav ima opraštaju se mnogi grijesi (Lk.7:47). Onaj koji mnogo posti, mnogo i dobija. Sveti Oci preporučuju “umeren” post: ne treba postom prekomerno iznurivati telo, jer time i duša trpi. Ne treba ni odjedanput započeti post – za sve je potrebno vežbanje, a svako treba da uzme u obzir svoju prirodu i posao kojim se bavi. Onaj koji bira hranu koju će jesti, čini tako sebi na osudu, jer je sva hrana dar od Boga; ipak, preporučljivo je izbegavati onu hranu koja pospešuje apetit i težinu tela: jake začine, meso, opojna pića i svako stomakougađanje. Što se ostalog tiče, kažu Sveti Oci, može se jesti sve što nije skupo i što je pristupačno. Pod “umerenim”, oni podrazumevaju jedan obrok dnevno, i to lagan, da se stomak ne bi prezasitio.

Glava dvadesetprva: O izbegavanju svega neumerenog

Dobro je poznata stvar da čovek koji suviše revnosno vežba sviranje klavira dobija grč u prstima, kao i neko ko suviše dugo drži pero u ruci. Obeshrabren i potišten, klavirista ili pisac, koji su do sada bili puni nade, moraju da prekinu svoj trud, a nerad izaziva mnoge loše uticaje.

Iz ovog primera možeš izvući pouku. Post, poslušanje, uzdržavanje, bdenje i molitva svi zajedno čine sastavne delove vežbanja i samo vežbanja. A svako vežbanje terba preduzimati iskreno, smireno uzimajući u obzir sopstvene snage (Lk.14:28-32), bez preterivanja u bilo kom trenutku. Budite, dakle, cjelomudreni i trezveni u molitvama, poručuje nam sveti apostol Petar, a kroz njega i sam  Gospod  (1Pt.4:7).

Pijanstvo nije uvek prouzrokovano alkoholom ili nekim drugim opojnim sredstvima. Isto je toliko opasno pijanstvo koje dolazi od prevelikog samopouzdanja i nerazumne revnosti. Razuzdanim poletom izraženim kroz sve što je neumereno i raskošno, ono seje svoje seme na tlo navike. Izdanak koji izrasta iz njega je nezdrav; on donosi plodove kao što su zamor, netrpeljivost, samoopravdavanje. Pazi: od najveće je važnosti da ne skrećemo ni nadesno, ni nalijevo (5Moj.5:32), da se ni najmanje ne oslanjamo na sopstvene snage. Ako u sebi ne nađemo bogate plodove ljubavi, mira, radosti, umerenosti, smirenosti, prostote, uspravnosti, vere i trpljenja, sav naš trud je uzaludan, veli Sv. Makarije Egipatski. Ovaj trud se prinosi radi žetve, ali ta žetva pripada Gospodu. Straži, dakle, nad sobom i rasuđuj. Primetiš li da postaješ netrpeljiv i razdražljiv, malo olakšaj svoj teret. Rodi li se u tebi želja da sa prezirom gledaš na druge, da ih ukorevaš, poučavaš ili daješ primedbe, na pogrešnom si putu: onaj koji se odriče sebe, nema šta da prigovara drugome. Ako pomisliš da te ljudi ili okolnosti “ometaju” u podvizavanju, znaj da svoj podvižnički put nisi shvatio kako valja: sve što na prvi pogled izgleda kao uznemiravajuća okolnost, dato ti je, zapravo, kao prilika da se vežbaš u dugotrpeljivosti i poslušnosti. Smiren, krotak čovek ne može biti uznemiren, on može samo da uznemirava. Budi neprimetan, zato, skrivaj se. Idi u klijet svoju i zatvori vrata svoja (Mat.6:6), čak i kada se, iz nužde, nađeš u velikom i bučnom društvu ljudi. Ako ti ovo ponekad bude teško da izdržiš, iziđi, otidi bilo kuda gde možeš da budeš sam i zavapi za pomoć Gospodu iz sve duše svoje. On će te čuti.

Sveti Amvrozije Optinski savetuje: uvek misli o sebi kao o nekom točku. Što laganije točak dodiruje zemlju, to se lakše napred kotrlja. Ne razmišljaj, ne govori, ne brini o zemaljskim stvarima više nego što ti je  potrebno. Ali pamti da točak koji sasvim lebdi u vazduhu ne može da se kotrlja.

Glava dvadesetdruga: O korišćenju materijalnih stvari

Ljudi su sačinjeni od duše i od tela, i u našem delanju ovo dvoje se ne mogu razdvojiti. Neka ti dakle, i telo služi: Hristos je znao naše slabosti i nas radi koristio je reči, pokrete, pa čak i Svoju pljuvačku, kao i zemlju. Nas radi dopustio je da Njegova snaga izlazi iz skuta Njegove haljine (Mat.9:20; 14:36), iz ubrusa ili pojasa apostola Pavla (Dap. 19:12) i iz seni apostola Petra (Dap. 5:15). Tako i ti, oslanjaj se na sve što je od zemlje kao na štap sećanja na teskobni hod po uzanom putu. Neka te belina snega, plavetnilo neba, oko insekta koje se svetluca kao dragulj, vrelina plamena, sva tvar koju čulima upijaš, neka te sve to podseća na Tvorca; no najpre koristi sve što ti Sveta Crkva nudi kao pomoć u izvršavanju zapovesti: da daješ ude svoje da služe pravdi za osvećenje (Rimlj.6:19). Pre svega, Sveto Pričešće i druge tajne, kao i Sveto Pismo. Crkva ti daje i svete ikone Majke Božje, anđela i svetitelja, molitve pred njima, sveće, tamjan, osvećenu vodu, sjaj odeždi i pojanje. Primi sve ovo i koristi sa blagodarnošću za svoje uzrastanje u veri, za umnožavanje vrlina i duhovno blagostanje na tvom putu. Izlivaj slobodno svoju ljubav prema Svedobrom Bogu ljubavi, celivaj Krst i ikone, ukrašavaj ih cvećem. Kada bi se zlo uništavalo ćutanjem, tada bi i dobro imalo mesta da diše. Kada se ono što se s ljubavlju daje, s ljubavlju i prima, domet ljubavi raste i širi se, a to je cilj tvog podviga. Što veća reka, veće je i ušće. Kao oslonac u borbi, koristi i svoje telo. Oslabi ga, neka ne bude zavisno od zemaljskih prohteva. Neka i ono ima udela u tvome trudu. Ti želiš da se naučiš krotosti, neka i telo tvoje bude krotko i smireno, neka se klanja do zemlje. Padaj na kolena, s licem ka zemlji, koliko god puta možeš u samoći, ali posle toga odmah ustani, jer nakon pada sledi vraćanje Hristu. Znak Krsta uvek čini s pažnjom, jer i to je molitva bez reči. U jednom kratkom trenutku, bez praznih reči, Krsno znamenje jasno izražava tvoju volju da imaš udela u Hristovom životu, da razapinješ svoju plot i da sa voljom, bez roptanja, primaš sve što ti je od Svete Trojice poslato. Osim toga, znak Krsta je moćno oružje protiv zlih duhova. Koristi to oružje često i sa rasuđivanjem. Kuća se nikada ne gradi dok se prvo ne sazidaju potporni stubovi. Samo jak čovek nema potrebu za osloncem sa strane. No, da li si ti jak? Nisi li ti najslabiji među slabima? Nisi li još uvek dete?

Glava dvadeset treća: O tmurnim vremenima

Vreme se menja – od oblačnog ka sunčanom, od vedrog ka kišnom. Tako je i sa ljudskom prirodom. Moraš očekivati da će ponekad tamni oblaci zakriti sunce. Čak su i svetitelji imali svoje mračne trenutke, časove, dane, pa i godine. Govorili su tada da su “od Boga ostavljeni”, kako bi u svoju svest urezali saznanje da su sami od sebe, bez Njegove pomoći uistinu bedni. Ovakva mračna vremena, kada nam se čini da je sve besmisleno, glupo i zaludno, kada nas napadaju sumnje i svakojaka iskušenja, neminovna su. Ali čak se i takvi trenuci mogu iskoristiti za dobru žetvu.

Ti teški trenuci mraka najlakše se mogu prevazići sledeći primer koji nam daje Sv. Marija Egipatska. Ona je četrdeset osam godina živela u zajordanskoj pustinji i kada su je spopadala iskušenja, kada su je sećanja na njen pređašnji grešni život u Aleksandriji mamila da napusti pustinju u koju je svojom voljom otišla, legla bi na zemlju, vapila Bogu za pomoć i nije se dizala dok joj se srce ne bi smirilo. Prve godine joj behu teške; ponekad je morala ovako da leži i po nekoliko dana; no posle sedamnaest godina stekla je mir. Kada naiđu ovakvi dani, povuci se u tišinu. Ne podleži iskušenju da izlaziš u društvo, ne traži zabavu. Nemoj žaliti sebe, nemoj tražiti utehu ni u čemu, već se usrdno moli Gospodu ovako:  Bože, pohitaj da me izbaviš, Gospode da mi pomogneš (Ps.70:1)! Zatvoren sam i ne mogu izaći (Ps.88:8). Pravu pomoć ne možeš očekivati od drugog izvora. Nemoj bacati u vodu sve što si do sada stekao zarad slučajne dobiti. Sada je trenutak kada se ispituje dugotrpeljivost tvoja i istrajnost. Izdržiš li ovaj ispit, zablagodari Bogu koji ti dade snagu za to. Ne izdržiš li, odmah se podigni, pomoli se za milost i pomisli: dobio sam ono što sam zaslužio. Sam taj pad je tvoja kazna. Isuviše si se oslanjao na sebe, i sada si u prilici da vidiš čemu te je to odvelo. Sada imaš iskustvo – ne zaboravi da zablagodariš za njega.

Glava dvadeset četvrta: O jednom tumačenju priče o Zakheju

Kao Zakhej, i ti si se sada popeo na drvo da bi video Gospoda (Lk.19). Nisi to učinio ni snagom svoje misli, niti na neki mistični, umni način. Ljudsko si biće i imaš telo: kao Zakhej, koristio si snagu svojih udova i plod koji je zemlja dala da bi se izdigao iznad tla. Ako si to učinio sa razumevanjem i smirenim rasuđivanjem, svestan težine svoga tela, no bez straha, mudro, ne gledajući na sranu, imao si tu blagodat da, iznad glava gomile ljudi, to jest, iznad tvojih ovosvetskih želja, na trenutak ugledaš Njega koga tražiš. Primetio si, sada pošto si stekao jasniju spoznaju o sopstvenoj grešnosti, da te više ne privlače zabave i društveni život; dato ti je da na trenutak vidiš svoga unutrašnjeg čoveka, onakvog kakav on uistinu jeste. Možda ti se čini da je do sada tvoje srce ličilo na čun – orahovu ljuskicu koju su vodene struje nosile tamo-amo, bez cilja, bez kormilara; a da sada, na svu sreću, tvoj put ima i cilja i smisla. No ne zaboravljaj nikada da si ti i dalje ista ta orahova ljuskica na otvorenom moru; ako si pravilno plovio, sada si tek u mogućnosti da vidiš koliko je zaista slabašan i mali tvoj čun. Ako samo pokažemo dobru nameru, sam Gospod će nam biti putevoditelj, kaže Vladika Teofilakt bugarski. Hristos govori Zakheju: siđi brzo (dakle, unizi se), jer mi danas valja biti u domu tvome (Lk.19:5). Dom se ovde može shvatiti kao srce čovekovo. Zaista, veli Gospod, popeo si se na drvo i pobedio jedan deo tvojih ovosvetskih prohteva, jer si želeo da me vidiš, tj. poželeo si da me osetiš kad prolazim tvojim srcem. Ali sada pohitaj da se uniziš, da se smiriš, kako ne bi i dalje sedeo na drvetu misleći da si bolji od drugih, jer u srcima ništih Ja obitavam. I siđe brzo, i primi ga radujući se (Lk.19:6). Zakhej, prvi među carinicima, primi tada Hrista, i odmah razdade sva svoja blaga. Polovinu svojih dobara dade siromasima, a drugu polovinu potroši da bi četvorostruko vratio onima koje je oštetio. Jer, i ovo je sin Avraamov (Lk.9:9), i on je čuo glas Gospoda svoga i otišao iz svoje zemlje i od roda svojega i iz doma oca svojega  (1Moj.12:1), u kome su vladale strasti i samoljublje. Zakhej je znao da se srce koje prima Hrista mora isprazniti od svega ostalog: da ono mora žrtvovati sva ona blaga na nezakonit način stečena – pohotu tjelesnu i pohotu očiju i nadmenost življenja (1Jov.2:16). Shvatio je da je onaj koji je na zemlji bogat – siromah na nebu, jer biti materijalno bogat isto je što i biti duhovno siromašan, po rečima Sv. Jovana Zlatoustog. Koliko je nemoguće sjediniti bolest i zdravlje, toliko je nemoguće pomiriti ljubav i bogatstvo, veli Sv. Isak Sirin; jer onaj koji ljubi bližnjeg svog, bezuslovno poklanja sva svoja blaga: takva je priroda ljubavi. A bez ljubavi nema ulaska u Carstvo Nebesko. Ovo je shvatio i Zakhej. Što manje imaš, to ti je život jednostavniji. Sav suvišak je izbačen, srce se skuplja oko svoga središta i malo-pomalo pokušava da uđe u sopstvenu srž, u kojoj se nalazi lestvica koja vodi ka nebu. Tada i molitva postaje jednostavnija. Molitve se okupljaju u samoj srži srca i prodiru kroz nju. Tamo, u dubinama srca, ostaje jedina molitva, jedina prozba koja je potrebna: prozba za milost. Jer šta drugo može grešnik, i to prvi među njima (1Tim.1:15) želeti, osim da se Gospod smiluje na njega? Ima li on išta svoga što bi mogao dati? Ima li on sopstvene snage, sopstvene volje, bilo šta svoje? Može li išta sam preduzeti? Zna li išta? Postoji li išta što bi on, koji ništa ne poseduje, mogao da nazove svojim? Takav grešnik ništa ne poseduje, osim greha, a greh je ništavilo, ono što ne postoji. Greh je praznina, mrak, odricanje. Tamo prebiva grešnik, u tom ništavilu. Tako grešnik vidi sebe, i što manje poseduje, bogatiji je: ispražnjena odaja koja se nalazi duboko u njemu nije više krcata stvarima propadljivim, već je ispunjena punoćom, svetlošću i potvrdom večnog života – ljubavlju i milošću. U domu njegovom sada kao gost obitava Gospod. Ali kako može ovaj grešnik ikada da zasluži da ga poseti Gospod? Kako može uopšte i da zamisli da će Gospod pogledati na njega u tom mraku u kome se nalazi? Ma koliko pokušavao da se očisti, ma koliko velika bila njegova borba i trud, ma koliko sledio Jevanđeljske zapovesti i držao postove, bdeo i stražio, odricao se svega Gospoda radi, grešnik vidi sebe kako opet iznova  zapada u neraspoloženje i svadljivost, lenjost i nedostatak ljubavi, neblagodarost i nestrpljivost, i svakojaki drugi porok i greh koji se zamisliti može. Kako uopšte može, onda, da očekuje da će Gospod ući u takvu odaju? Zato se moli: Gospode, pomiluj. Smiluj se ne mene, grešnog. Jer, zaista sam pokušavao da činim što sam bio dužan učiniti: orao sam zemlju svoga srca, čuvao sam stado koje tamo napasa (Lk.17:7-10), no ja sam samo ubogi sluga Tvoj i bez Tebe ne mogu činiti ništa. Stoga, smiluj se na menei ispuni me blagodaću Tvojom.

Vera raste trudom i radom (Lk.17:5), molitvom čovek dobija snagu za trud. Stoga su molitva i trud čvrsto povezani, sve dok se jednog dana ne sliju i ne postanu jedno. Tada će rad postati molitva, a molitva rad. To je ono što svetitelji nazivaju molitvom srca, duhovnim delanjem, Isusovom molitvom.

Glava dvadeset peta: O Isusovoj molitvi

Egipatski pustinjak, sveti Ava Isaija, za Isusovu molitvu kaže da je ogledalo uma i svetiljka savesti. Neko je ovu molitvu uporedio sa tihim, neprestajućim glasom u kući: svaki lopov koji se prikrade takvoj kući odmah brzo beži kad čuje da je u kući neko budan. Kuća je srce, lopovi – zle misli. Molitva je glas onoga koji straži. Ali sada stražar više nisam ja, već Hristos. Duhovno delanje otelotvoruje Hrista u našoj duši. Ovo podrazumeva neprestano sećanje na Gospoda: skrivamo ga duboko u sebi, u duši svojoj, u srcu, u svesti. Ja spavam, a srce je moje budno (Pjes.5:2): ja spavam, povlačim se, ali srce je moje postojano u molitvi, to jest u večnome životu, u Carstvu Nebeskom, u Hristu. Celo moje biće je čvrsto ukorenjeno u svom Istočniku. Sredstvo kojim se ovo postiže je molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Ponavljaj je glasno, ili u sebi, polako, sa pažnjom, iz srca oslobođenog, što je moguće više, od svega neprimerenog. A neprimereno je ne samo svako zanimanje za svetske stvari, već i svaka pomisao na uslišenje molitve, svako očekivanje odgovora, unutrašnjeg viđenja, kušanje Božje moći, svakojaka romantičarska sanjarenja, svaka ljubopitljivost i maštanje. Jednostavnost i prostota je jednako važan uslov za ovu molitvu kao i smirenost (smernost), uzdržljivost tela i duše i sve što pripada nevidljivoj borbi. Naročito se početnik mora čuvati svega što pokazuje ma i najneprimetniju težnju ka misticizmu. Isusova molitva je delanje, praktičan rad i sredstvo pomoću koga se čovek priprema da primi i koristi silu – Božju blagodat, koja je, iako skrivena, stalno prisutna u svakoj krštenoj duši, kako bi ta duša mogla da donese plodove. Molitva je ta koja oplođuje ovu silu u čovekovoj duši i to je njena jedina svrha. Ona je kao malj koji razbija ljusku, njen je udarac težak i bolan. Stoga, zaboravi na svaku misao o ugodnosti, zanosu, anđeoskim glasovima: ka Carstvu Nebeskome postoji samo jedan put, a to je Krsni put. Visiti prikovan za drvo strašno je mučenje. Nemoj ni ti očekivati ništa drugo. Raspeo si svoje telo prikovavši ga čvrsto jednostavnim i jednoličnim načinom života, i strogom samo-disciplinom: i tvoj misaoni život i mašta moraju biti podvrgnuti jednako strogom nadzoru. Prikuj i njih čvrsto rečima molitve, Svetog Pisma, Psalama i delima Svetih Otaca. Ne dopuštaj mašti da luta kako joj je volja. Ono što ljudi nazivaju “krilima misli” obično je samo besciljno lepršanje po svetu privida. Čim ti misli nisu zauzete poslom, okreni ih opet ka molitvi. Postaraj se da ti i mašta i misao budu poslušni kao dobro izdresirani pas, kome nije dozvoljeno da juri okolo, laje, pretura po kantama za đubre i valja se u prašini. Na potpuno isti način bi trebalo uvek da dozoveš sebi i svoje misli i maštu, i to moraš činiti bezbroj puta u svakom minutu koji prolazi. Ako to ne radiš, onda si kao konj koga jaše čas jedan jahač, čas drugi, kaže Sv. Antonije, sve dok, zbunjen i iscrpljen, ne lipše. Ako li suviše snažno maljem udaraš u orahovu ljusku, smrvićeš i plod. Zato udaraj oprezno. Ne prelazi odmah na Isusovu molitvu. U početku budi uzdržan, a i kasnije, i koristi i druga molitvena pravila. Ne budi nestrpljiv i ne misli da možeš sa dostojnom pažnjom izgovoriti makar i jedno “pomiluj me grešnog.” Tvoja molitvena pažnja će sigurno biti podeljena i rasipaće se – na kraju krajeva, ipak si ljudsko biće. Jedino anđeli  na nebesima jednako gledaju lice Oca nebeskoga (Mat.18:10), a tvoja zemaljska plot ima svoje sopstvene želje. Ne iščuđavaj se preterano ako u početku potpuno zaboraviš na molitvu i ne misliš na nju satima, pa čak i danima. Shvati to jednostavno i prirodno: ti si kao neiskusan mornar koji je toliko zaokupljen i brine o drugim stvarima da je zaboravio da prati vetar. Ne očekuj ništa od sebe. No ne očekuj ništa ni od drugih. Sabranost misli je jedno, rasejanost drugo. Pravilna molitva će tvojim mislima dati jasnoću. Čovek koji se moli vidi i primećuje sve oko sebe onako kako jeste; to je moguće samo kroz molitvu, koja na sve baca prodorno jasnu svetlost na sve. Duh deluje u onom području čistote koje se duboko u tebi nalazi. Dokle god postojano širiš ovo područje slobode srca, i tvoj duhovni čovek će rasti u tebi. Molitva daje unutrašnji mir, smirenu opuštenost u bolu, ljubavi, blagodarnosti, smernosti. Ako si, nasuprot tome, napet i razdražljiv, u dobrom raspoloženju ili u dubokom očaju, ako osetiš gorčinu ili snažan poriv da nešto odmah uradiš, ako doživiš stanje zanosa ili opijenost čula, kao pri slušanju lepe muzike, ako osetiš neku vrstu uzvišenog zadovoljstva, te si zadovoljan i sobom i celim svetom, znaj da si na pogrešnom putu. Suviše si se oslanjao na sebe. Odmah naredi povlačenje i okreni se onom samoosuđivanju koje je jedina polazna tačka za svaku istinsku molitvu. Anđeo svetlosti uvek donosi mir, mir koga demoni mraka nastoje po svaku cenu da uzmute. Na taj način, uče nas Sveti Oci, možemo uvek prepoznati zle sile i razlikovati ih od dobrih.

Glava dvadeset šesta: O bescenom biseru

Lišen svakoga znanja, nemajući nijedne dobre misli niti dela, bez sećanja na prošlost i bez želja za budućnost, nepotreban kao pohabana krpa, bezosećajan kao kamen na putu, izgrižen kao crvotočna pečurka u šumi, smrtan kao riba na suvom i tužan do suza zbog ovakvog svog bednog stanja, tako treba da stojiš pred Svevišnjim u molitvi, pred Sudijom i Tvorcem tvojim, Spasiteljem i Gospodom tvojim, Duhom Istine i Životodavcem; i kao Bludni Sin da izmucaš iz dubine sopstvene nemoći: Oče, sagriješih nebu i Tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom Tvojim (Lk.15:21). Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Svoju nemoć znaš i sada ležiš kao zrno prašine pred Svevišnjim, a iz tvoje bede raste ljubav prema bližnjima kao prema stvorenjima Božjim, koja u sebi nose svetlost Njegovu. Znaš da ih On, Nedokučivi, vidi i gleda, i to je dovoljan razlog da i ti sve svoje daješ za njih.

Čudesna stvar se dogodila: što si dublje zalazio u sopstveno srce, sve si više izlazio iz sebe. Spoljni uslovi tvoga života ostali su isti: i dalje obavljaš kućne poslove i staraš se o deci, ideš na posao, primaš platu i plaćaš porez. Činiš sve što pripada tvom spoljašnjem životu budući da si deo društva u kome živiš, i koje ne možeš da ostaviš. Ali ti si u sebi čvrsto rešio da daš jedno, kako bi primio drugo. A ako Tebe imam, šta još da tražim? Ništa, odgovara Sv. Jovan Lestvičnik, samo da se molim bez prestanka i da u tišini budem uz Tebe. Neko robuje bogatstvu, neko počastima, a neko sticanju novca. Moja jedina želja je da budem uz Gospoda.

Molitva je, zajedno sa samoodricanjem koje ide uz nju, postala tvoja stvarnost. Od sada pa nadalje, jedino što za tebe ima stvarnu vrednost jeste da po volji Božjoj svagda živiš (1Moj.6:9), a u to su uključeni svi događaji zemaljski, kao i nebeski. Za onoga koji u sebi nosi Hrista nema smrti, niti bolesti, niti zemaljskih prohteva; on je već zakoračio u večni život, a taj život obuhvata sve. Noću i danju nebesko seme klija u tvome srcu i raste, a da ti i ne znaš. Zemlja tvoga srca sama od sebe donese najpre travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu (Mk.4:27,8). Svetitelji nam govore o nezalaznoj svetlosti. Ova svetlost nije od očiju, već od srca koje nikada ne prestaje da hodi u čistoti i celomudrenosti. Ova svetlost ostavlja iza sebe tamu i neprestano teži punoti dana. Njena trajna osobina je neprestano obnavljanje čistote. To je svetlost večnosti, svetlost neugasiva, koja prosijava kroz koprenu vremena i tvari. No svetitelji nikada ne kažu da je ta svetlost njima data, već da se daje onima koji su očistili svoja srca iz ljubavi prema Gospodu, na uzanom putu kojim su slobodnom voljom pošli. Taj uzani put nema kraja: njegova je osobina – večnost. Tamo je svaki tren novi početak – sadašnjost sadrži budućnost: dan Suda; sadašnjost uključuje i prošlost: stvaranje sveta; jer je Hristos bezvremeno prisutan svugde, i u adu i na nebu. Dolaskom Jedinoga, nestaje svaka množina u vremenu i u prostoru. Sve se događa istovremeno, sada i ovde i svugde, u dubini srca. U srcu ćeš, dakle, pronaći ono što si tražio: dubinu, visinu i širinu Krsta: Spasitelja i Spasenje. Stoga, ako želiš da dušu svoju spaseš i zadobiješ život večni, iz trenutka u trenutak se podiži iz svoje učmalosti i govori: pomozi mi, Gospode, da postavim dobar početak, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.