Чувајмо нашу вјеру у Васкрсење

VaskrsenjeЧувајмо нашу вјеру у Васкрсење не ријечима већ животом и дјелима. Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и мртвима у гробовима живот дарова!

Поздрављајући вас, драга браћо и сестре, овим речима сверадосне и победоносне песме Васкрсења Христовог, подсећамо вас да је Васкрс темељ Цркве и извор вере и наде у нашем животу на земљи. Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „…Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).

Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога Завета, а коначно објављена свету у Новом Завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6).

У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати“ (Ис 26, 19) и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце“ (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост“ (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете“ (Јез 37, 4-5).

У Новом Завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће“ (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог Завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18-26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12-15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5-46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа“. Христос је пасхално Јагње Новога Завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти“ (Дап 4, 12).

Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Aко Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15, 17-20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу“ (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог“ (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим“ и „галилејски, а не аристотеловски“ пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостола и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20).

Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо“ (Дап 17, 28), пастирском бригом руковођени, позивамо вас, децо наша духовна, да исповедате и чувате своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима. Уз то, свето Јеванђеље нас опомиње да се клонимо „парасинагога“, што значи засебних окупљања секташког типа, као и лажних пророка и учитеља, јер они „долазе у оделу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви“ (Мт 17, 15). Чувајмо наше православно Предање наслеђено од апостола и светих Отаца, Светога Саве и светог Симеона Мироточивог. Свети Сава је над мироточивим моштима свог оца измирио завађену браћу, позвавши тиме и све нас да увек и свагда живимо у братској љубави и слози.

Поздрављамо нашу браћу и сестре, нашу духовну децу, на Косову и Метохији. Поздрављамо их крсноваскрсним поздравом, видећи како свештенство и верни народ Божји у миру и љубави, смирењу и послушности, похађа своје храмове и светиње, учествује у богослужењу и причешћује се божанским Тајнама Христовим у ове свете и спасоносне дане Христовог усхођења у Јерусалим да победи смрт и отвори свима нама врата Васкрсења и живота вечног. Владика Aтанасије, Епископ који по одлуци нашега Патријарха и Светог Синода привремено замењује епископа Aртемија, посећује народ и светиње широм Косова и Метохије и, у слози и једномислију са свештенством и народом, служи од царског Призрена на југу, широм Метохије до Велике Хоче и Пећи, и од подножја Шаре, преко Косовског Поморавља до Новог Брда и Митровице и до подножја Копаоника на северу. Хвала Богу, наш народ је решен да на овом светом олтару стоји и опстоји, верујући у Крст и Васкрсење Христово и наше, чувајући се неслоге и не збуњујући се причама које не воде очувању вере и духовног и националног идентитета.

Зна наш народ шта значи држати се здравих речи Господњих и непатвореног учења о побожности, а шта, опет, значи и куда води залудно препирање, „од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, празна надмудривања људи изопаченог ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка“ (1. Тим 6, 3 – 5). У обновљеним светињама узноси се заједничка молитва свештенства и народа: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Једним устима и једним срцем пева се молитва јединства вере и заједништва Духа Светога, на славу Сабора Свете Тројице и очување православне црквено-народне саборности.

Молимо се Богу да се, молитвама Светога Саве и светога цара Лазара, врати мир и слобода на наше страдално Косово, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су наше највеће светиње, које су бисери православне културе и свеукупне хришћанске баштине.

Обраћамо се и пуноћи нашег благочестивог народа који живи у отаџбини и расејању, да живи и радује се Васкрсењу Христовом. Васкрсење нас позива да чувамо јединство своје свете Цркве и да никада своје земаљске интересе не претпостављамо интересу Заједнице и свеопштег добра. Свети апостол Павле нас упозорава да не будемо „тврдоврати и непокорни“ (Тим 1, 9), оживљујући „старе ране“ већ зацељених подела на телу наше светосавске Цркве. Живимо, отуда, у јединству наше Мајке Цркве и у љубави и слози једни са другима, чувајући, по речима поменутог Aпостола народ, „јединство Духа свезом мира“ (Еф 4, 3).

У ово време Васкрса, Црква увек истиче вредност и светињу људског живота, од зачећа па до потпуног сазревања сваке непоновљиве и боголике људске личности, противећи се било каквом облику насиља над њима. На то нам указује не само заповест Божја: Не убиј! (Изл 20, 13) већ, још много више, Васкрсење Христово, јер нам оно открива најдубљи смисао стварања и постојања света и човека, а то је спасење „свих и свега“ у Христу Распетом и Васкрслом (1. Кор 1, 23).

Данашњи човек, обремењен бригама овога света и заслепљен себичним потрошачким менталитетом, избегава да се суочи са тајном живота и смрти. „Проклета питања“ којима су се бавили великани људског духа, попут Достојевског и многих других, у наше време немају много следбеника. Сведоци смо, напротив, да све више долази до изражаја „цивилизација смрти“. Многе светске религије, па и философија и уметност нашег доба, прихватају, по речима оца Aлександра Шмемана, „измирење са смрћу“. Смрт је, по њима, једина реалност, почетак и крај свега. Црква Христова тврди и сведочи управо супротно. Црква исповеда и проповеда најдубље достојанство и светињу људског живота, верујући у Васкрсење Христово, којим је побеђен наш највећи и последњи непријатељ, а то је смрт (1. Кор 15, 26).

Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења. Дај Боже да и ми будемо сведоци те истине и да у нашим душама и на нашим лицима непрестано блиста радост Васкрсења – она радост која се могла видети на лицу недавно упокојеног светогорског старца Јосифа Ватопедског, који се, супротно законима биологије, упокојио са осмехом на лицу.

Поздрављајући вас, браћо и сестре, још једном најрадоснијим васкршњим поздравом, позивамо вас све да живите у љубави према Богу и ближњима, ходећи тако путем који води у вечни живот. Живећи тако, постаћемо и бићемо синови и кћери Васкрсења.

ХРИСТОС ВAСКРСЕ! ВAИСТИНУ ВAСКРСЕ!