Хришћански пост – његова потреба и смисао

postПост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног ниовоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но нас овде, пре свега, занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Прва заповест у Рају била је Божји позив прародитељима на пост и уздржање: „Од дрвета познања добра и зла не једи“ (1Мојс. 2, 17) . Био је то позив Божји човеку да буде у заједници са својим Творцем и Оцем и да се, кроз ту заједницу са Богом, храни Речју Божјом као Дрветом и Хлебом Живота. Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4, 2) и дао својим ученицима упутства како да посте (види Мт. 6, 16 – 18) Свети Јован Претеча и његови ученици су постили (види Мт. 9, 14; Мк. 2, 18; Лк. 5, 33) Свети Апостоли (види Дап. 14, 23; 2Кор. 6,5) а тако и њихови свети ученици и наследници свети Оци и учитељи Цркве.

Правила и праксу поста сусрећемо, дакле, већ на самом почетку библијског Отктивења, али и у древноисточним религијским системима, у Исламу који пост и преузима из јудеохришћанске традиције. Пост увек има религиозни корен, чак и онда када се, на први поглед, јавља у посветовњаченој форми, као вегетаријанство или уздржавање од неке хране због дијете.

У Цркви се пост и покајање просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Зато црквени пост, за разлику рецимо од дијете, има за циљ одржање и унапређење не само телесног здравља него изграђивање и препорађање целине људског бића. Не своди се само на питање дневног menu-a него представља целу лепезу практичне примене подвига и напора уздржања, жртве и молитве, као израза и метода сведочења љубави и праштања, у циљу успостављања равнотеже између тела и духа, уздржавања од зла и греха и васпостављања правилног односа према природи и Богу. Можемо рећи да је пост једно драгоцено и благословено средство које људима помаже да се очисте од греха и грешних склоности и да открију и остварују истински смисао свога постојања.

Интересантно је, свакако, да је првобитна исхрана коју су људи користили била биљног порекла и тек касније су почели да убијају животиње ради исхране. Хришћани данас једу месо у дане када је то прописано; монаси, међутим, као један остатак те праксе и благослова раног периода, и дан данас, не једу месо него за јело најчешће користе само биљну храну, млеко, јаја и рибу.

Свети Василије Велики каже: „Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана… Пост појачава молитву. Постаје њено крило на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца… Примите га (пост) дакле са радошћу“.

На основу дубоког духовног опита и искуства неопходне потребе сваког човека да се телесно и душевно обнавља и препорађа, да челичи своју вољу, вежба се у уздржљивости и чува своју душу од везаности за пролазне вредности овога света, Црква је одредила наколико постова. То су, најпре, једнодневни постови средом и петком који имају за циљ да вернике подсете на догађај када је Господ Христос ухваћен и предан на страдање и крсну смрт.

Затим пост на празник Воздвижења Часнога Крста када се и поклањамо Крсту Господњем на коме је распет Син Божји и којим је победио смрт и грех и ђавола.

На празник усековања главе светог Јована Крститеља постимо због смрти праведника и подсећамо се подвижничког живота светог Јована Претече у пустињи као и опасне и душегубне разузданости Пророкових убица.

Од вишедневних постова најстарији је, најдужи и најстрожији Часни пост. Назива се још и Велики или Васкрсни пост јер као молитвена припрема претходи празнику Васкрсења Господњег. Установљен је још од светих Апостола. Овај пост траје од понедељка после сиропусне недеље до петка шесте седмице Великог поста и назива се још и Света Четрдесетниица јер обухвата период од четрдесет дана. Одмах по празнику Цвети или Свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим на овај пост се наставља Страсна седмица када непосредно пратимо Господа на Његовом путу страдања и крсне смрти за живот и спасење света. Строгим постом и уздржањем, као неодвојивим саставним делом укупног богослужбеног литургијског ритма, и ми се клањамо Његовом страдању молећи да будемо удостојени и радости васкрсења.

Апостолски пост пред празник светих Апостола Петра и Павла и Сабор свих светих апостола установљен у част светих Апостола и као подражавање њиховог живота у одрицању, молитви и посту. Овај пост почиње у понедељак после недеље Свих Светих и траје до 29. јуна. Како је недеља Свих светих покретни празник и везије се за празник Васкрсења то овај пост може да траје дуже и краће, од осам дана до шест седмица, у зависности када пада празник Васкрсења.

Богородичин или Успенски пост траје две седмице и установљен је у част Пресвете Мајке Божје, а као молитвена припрема за празнике Преображења Господњег и Успења Пресвете Богородице.

Божићни пост је установљен као четрдесетодневна молитвена припрема пред празник Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа да бисмо ишчекујући долазак Господа у телу кроз пост и појачану молитву припремили своје душе и своје домове да се у њима роди и настани Богомладенац.

Чињеница да се у оним срединама где је, у мањој или већој мери, занемарена и напуштена дисциплина поста много више негује и упражњава дијета ради неговања тела говори колико је пост и умереност у јелу и пићу важно за одржавање телесног здравља и не само телесног него здравља целине људског бића и његовог понашања. Постоји једно дубинско јединство, узајамност и међусобна зависност душевног и телесног у човеку, то медицинске науке које се тиме баве данас и експериментом доказују. Многе болести и душевне и телесне настају управо као последица неуравнотежености и неусклађености душевног и телесног у човеку. Хришћански пост је управо благословено и моћно средство за постизање унутрашње равнотеже, и метод очишћења и припреме самога себе за сусрет са Богом, са братом, са ближњим. Зато се црквени пост не своди само на телесно уздржавање од неке хране него је он увек и духован и телесан какав је и сам човек са свим својим духовним и телесним захтевима и потребама. „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“, каже Свети Василије Велики.

Подвиг поста, одрицања и покајања представља исконско искуство Цркве као природни део крстоваскрсног живота Цркве, и позив да сви сав живот свој, према моћи нашој и по дару љубави, саобразимо том подвижничком и благодатно-литургијском начину живота и постојања заједнице Народа Божјег.

Да завршим речима светог Григорија Синаита: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио“. Вера у љубав и милост Божју и неговање љубави према Њему кроз покајање и вршење добродетељи, поста и молитве управо су благодатни медикаменти који препорађају и освећују свакога човека. Зато: „Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство“, каже Стaрац Силуан Атонски.

Протојереј Милован Миодраговић

Извор www.spc.rs