Савет подвижницима

kosmas_aitolos1. Почетак монашког одрицања (од света) јесте страх Божији . Монах који нема тог страха остаће ван двери Царства Небескога.

2. Почетак живота монашког јесте добро знање; незнање Бога помрачава душу монахову.

3. Добри удео монахов јесте целомудреност и освештање; без њих се монах лишава свога удела у наслеђу Отаца.

4. Подвижништво монахово састоји се у размишљању над (Светим) Писмом и у творењу заповести Божијих. Монах који се не посвећује овоме није подвижник.

5. Храна монахова јесте творење воље Божије, а пиће његово – испуњавање заповести Христових. Јер чулна храна не приближава монаха Богу, већ „иде у трбух и избацује се напоље” (Мт. 15, 17).

6. Корак монаха који побожно корача клизи преко црквених степеника. Побожан је корак онога монаха који не прелази из дома у дом (Лк. 10, 7).

7. Живот монахов мора бити непорочан да не би постао предмет подсмеха „жена натоварених гресима” (2. Тим. 3, 6). Јер жена која чини блуд по домовима јавља се стрелом искушења (која пробада срце монахово).

8. Монах треба (свагда) да се саветује са (човеком) разумним, а савет неразумнога не сме наћи места у срцу његовоме.

9. Монах који стражи певајући псалме, славословља и духовне песме (Кол. 3, 16; Ефес. 5, 19) одгони (од себе) ноћна привиђења. Али, када монах, погордивши се својим делима, почне да се одаје сну, онда он постаје онај који плете паучину.

10. Добри монах се избавља мрежа ђавољих помоћу крснога знамења. Монах земни и склон ономе што је земно пада у замке сатанске.

11. Дух монахов треба да се непрестано бави чињењем добрих дела. Дух празнога монаха не може да се преиспуни добрим (даровима Божијим).

12. Вежбање монахово састоји се у непрекидној чреди (добрих) мисли, које сустижу једна другу. Бдитељна пажња монахова укроћује нечисте помисли.

13. Ораница монахова јесте добра душа, која јеванђелски плодоноси (плодове добре). Монах који је узорава, окуша од плодова њених. Сладак је плод њен у устима монаховим, јер је тај плод – награда за трудове његове.

14. Сила монахова је у сиромаштву, јер (једино оно и јесте кадро да) подигне Крст. Страшно је за монахе среброљубље, које затвара (двери) у Царство Небеско.

15. Свим срцем пази на себе, монаше,  да одагнаш од себе противника свога – ђавола, (који се бори против тебе) и у мислима и на делу.

16. Девство је добри дар (Божији) монаху: оно га узноси на кочији (огњеној) заједно са Илијом на Небо (4. Цар. 2, 11). Зато и ти, монаше, заволевши девство, вазноси се на огњеној кочији, орошавајући залазак (сунца) потоцима суза што из очију твојих истичу.

17. Смирење је дрво живота, које расте у висину.

18. Монах, који је стекао силу (Божију), убира плодове добре.

19. Девство се оснажује уздржавањем од јела. Монах који се претераном једењу и пијењу предаје, оскврњује живот свој. Он ће од Христа чути: „Примио си плату своју” (Мт. 6, 2); постиђен и (некадар да ишта) одговори, он ће примити и (одговарајућу) плату од Христа Који зна оно што је тајно.

20. Монах који даје Богу Божије (Мт. 22, 21) не треба да се преузноси, но треба да, молећи се Богу, (непрестано) произноси: „Твоје од Твојих Теби приносим, а од Тебе молим једино – да спасеш душу моју!”.

21. Господ чује молитве монаха који Му, у чистоти (срца), по сву ноћ приноси мољења своја. У дан (Суда) Господ ће га објасати (Светлошћу Својом) и засијаће такав монах као чисти дан.

22. Милостив је монах братољубиви и наследиће земљу добру.

23. У гордога монаха неће се уселити Господ да би га одморио; (само ће) на монаху смиреномудреном почивати Дух Свети. И у смиреномудрености својој такав монах ће стећи и брзо наследити Царство Небеско.

24. У сваком тренутку, риза монахова – али не она, од тканине сашивена, већ риза духовна – мора бити неупрљана. Јер у поноћ ће ући он у Брачну Одају заједно са Жеником–Христом. (И још), монах мора припремити уља (за светиљку своју) да би срео и примио Женика.

25. Живот монахов мора да буде подобан животу ангелском и да спепељује грех. Живот монашки јесте жртва свеспаљеница оних који се кају.

26. Живот монахов мора јасно да сведочи да су удови његови мртви за грех. Нека ти за узор, (монаше), служи живот Светога Јована (Претече).

27. Монах нека бежи од буре бесовске; хор Ангела нека окружава монаха мирном тишином.

28. Када се (у души) подигне бура бесовска, тада монах мора (пре свега) да укроћује афективно начело душе. Јер живот монахов препознаје се по трпљењу и кротости (његовој).

29. Монах који пламти духом одагнава (од себе) ђавола, а монах, који неправедно завиди брату, напротив, привлачи ђавола к себи. Он ће се заједно са пет лудих девојака наћи ван (Царства Небескога), јер није напунио уљем светиљку своју.

30. Квасцу порока у монаха нека не буде ни помена. (Но нека царствује међу монасима чиста љубав).

31. Сунце да не зађе у гневу (Ефес. 4, 26) монаховом.

32. Монах који чува (унутарњи) мир, (никада) не смућује братију. Монах немирни доводи до смућења у читавом манастиру.

33. Не одустај, монаше, од певања псалмопоја, јер то је песма ангелска.

34. Монах треба да избегава призоре ђаволских позоришта, јер они су прелест бесовска.

35. Нека на челу твоме, монаше, свагда буде Крст Христов, а у срцу твоме, подвижниче, нека свагда буде страх Божији.

36. Тиховање монахово, чистотом срца праћено, приноси (дужно) клањање Светоме Духу.

37. Добра нарав монахова рађа братољубље и отклања сваки спор (међу братијом).

38. Монах који се сјединио са Господом не сме себе (поново) да предаје ђаволу да се не би показао посрамљеним пред Брачном Одајом (Господњом).

39. Непобедиви штит монахов јесте ангелска песма на устима његовим, но (и та) песма, ако је (монах) заволи преко мере, постаће смрт за њега.

40. Благо монахово јесте добровољно сиромаштво. Најбожанственији биће онај монах који изабере сиромаштво.

41. Збирај себи, монаше, благо на небу (Мт. 6, 20), тамо су бесконачни векови твога одмора.

42. Сазрцање монахово мора бити усмерено ка Светоме Писму, а благовољење његово ка Господу.

43. Двери монахове (келије) нека се не затварају гвозденом резом.

44. Монах нека се не нада телесноме здрављу.

45. Диван је лик монахов када је просветљен уздржањем.

46. Душа монахова исцељује се молитвом, а по милостивости познаје се (здравље) њено.

47. Монах радоснога лика – одмор је за подвижнике и (гледање лица његовог) очишћава (душу њихову) од лукавих помисли.

48. Нека ти као узор, монаше, служи Јован (Крститељ) који носаше одећу од камиље длаке (Мк. 1, 6), а (порок) Илија, обучен у овчију кожу, нека те узводи на Небо.

49. Нека те (апостол) Јаков рукама својим придржава, учећи те трпљењу у искушењима која те сналазе (Јаковљ. 1, 2).

50. А  (Апостол) Јован нека те узводи к беспочетноме Логосу.

51. Ваздух радости које обвија чело монахово, весели (срце) многој братији. Монах, пак, дрски разгони братију која се сабрала заједно.

52. Једнакост међу браћом искорењује (грех) гордости и насађује смиреномудреност.

53. Равноангелски биће онај монах који презире (насићавање) стомака свога и који не мрзи пијанство.

54. Када монах ушчувава девство своје неокаљаним, душа његова се (озарује) неисказаном красотом, а када се оно оскврњује тада лице монахово постаје одвратно.

55. Велика погибељ јесте монах који живи са „духовном сестром”; он је сличан ватри принесеној сену.

56. Монах, који обмане свет, постаје сабеседник Христов. Онај, пак, монах који се упусти у дела светска, не може угодити Христу, Који сабира војинство (Своје).

57. Несреброљубиви монах је најпоузданији гласник Царства Небескога. Онога, пак, монаха који је обузет злом страшћу среброљубља снаћи ће срамна погибељ.

58. Украс младога монаха јесу целомудреност и девство неоскврњено.

59. Благо монахово је – послушање. Монаха који га стекне услишиће (Бог).

60. Порок не сме да засејан буде у срцу монаховом.

61. Монах је обавезан да произноси (само оне) речи, које (приличе) доброме (мужу), и на устима његовим (свагда) треба да буду речи Свевишњега.

62. Нека монах прими на себе добровољно гладовање да би смирио земно тело своје и да би у висине узвео душу – житељку Града Небескога.

63. Монах свагда треба да произноси (само) речи истините, а лаж мора бити изгнана из уста његових.

64. Када монах чује реч жестоку, нека не узврати дрско, већ нека се потчини да би излив гнева (свог) утишао. За награду примиће мир и сином Свевишњег ће се назвати, јер је (већ) постао син Мира.

65. Монах који говори смиреномудрено, јасним и пријатним гласом, може и из срца окамењеног да измами сузе.

66. Као што лав изазива страх код дивљих магараца, тако и монах, који и непоколебив (у своме призвању) одгони (од себе) помисли похотне.

67. Монах који неправовремено прекида свој пост личи на човека који руши темеље (свога) дома.

68. Вихор ветра подиже облак прашине у равници, а гордељиви монах подиже (вихор) гнева у манастиру.

69. Манастир је за монаха оно што је тиха лука за лађу.

70. Бестрасни монах, кога не побеђују стреле насладе, (већ) на земљи пројављује подобије Ангела (Небеских).

71. Не истрајавај, монаше, у гордости да не упаднеш у (још какво) страшно прегрешење.

72. Буди, монаше, подражаватељ смиреномудрености (Апостола) Павла да би постао санаследник (Царства Небескога у хору) Светих.

73. Подражавај, монаше, царинику да не би био осуђен заједно са фарисејем.

74. Изабери, монаше, кротост Мојсејеву да би окамењено срце своје растворио у тиху језерску воду. И после тога да, стекавши опит (о томе) да кротост је (велико) добро, узмогнеш рећи: На тиху воду води ме (Пс. 23, 2).

75. Не пројављуј себе, монаше, као гневљивца, и запамти да ниједан гневљивац не пребива у трпљењу (и кротости).

76. Не напуштај (кроткога) Авеља, придружујући се гордељивоме Каину, да те не снађе судбина овог другог.

77. Познај да смиреномудреност јесте благо, и изабери га, јер оно узводи (човека) на Небо.

78. Добра награда очекује тебе, монаше, за смиреномудреност твоју (а то је) – Царство Небеско. Пази да не будеш лишен те награде.

79. Млади монах треба да се учвршћује у целомудрености, презирући таштеславље. Монах, орошаван целомудреношћу, јесте виноград љубљени (Иса. 5, 7) у Бога.

80. Пост је узда монахова. Онај ко је испусти постаје као товни коњ који рже за женом ближњега свога (Јерем. 5, 8). Млади (монах), који не држи (чврсто) те узде, (може да) греши до изнурености.

81. Монах који омива ноге светима (1. Тим. 5, 10) просветљује срце своје и задобиће небеско благо.

82. А монах који, не правећи разлике, омива ноге и грешнима, задобија себи и благослов оних који погибају.

83. Закон је источник живота у рукама монаха, који се подвизава у духовном делању.

84. Монах који постојано стражи и моли се претвара ноћ у дан.

85. Монах који исцрпљује срце своје (скрушењем због греха), пролива сузе (умилења) и призива на себе милост небеску.

86. Псалам исповедања (греха) јесте божанствени поток (воде живе) у устима монаховим.

87. Живо дрво је монах, који бестрасно живи (свој живот) на земљи. Дрво живота на Небесима јесте монах, који је изабрао живот ангелски на земљи.

88. Псалмпојање на уснама монаховим оштри је мач против ђавола.

89. Сухо дрво у рукама Јелисејевим учини да са дна (реке) исплива гвожђе (секире) (4. Цар. 6, 4–7); (тако и) тело монахово, постом исушено, избавља душу од пучине (греховне).

90. Пост монахов исушује струје сладострашћа.

91. Бдење монахово, наоштрено молитвом, мач је против страсти.

92. Поврће које монах с љубављу нуди госту, већа је жртва свеспаљеница од (жртвенога) приноса.

93. Плата и дарови ослепљују очи премудрих (Сир. 20, 29). Ко их прима да би (са њима) поступао неправедно тај није истински подвижник.

94. Одлазак из овог живота јесте крај монаховог поста. Зато не остављај пост, (монаше) до кончине своје.

95. Нема краја ни монаховој молитви: добро (му) је славити Бога у свако доба.

96. Подвижник који се свађа са монасима бива лишен части у Бога и презрен од људи.

97. Монах који у тренуцима гнева не влада језиком својим не може бити господар ни над страстима својим.

98. Монах који се распали гневом, (не само да) погубљује душу своју, већ оштрим стрелама (гнева) погубљује и ближње своје.

99. Тешко монаху који се правда пред људима, (јер) одвратан постаје пред (лицем) Божијим.

100. Монах лениви труди се само око речи сујетних, а зато је и реч његова лажна.

101. Гневљиви монах пада у искушење; а монах кротки (свагда) укроћује гнев.

102. Онај који се поузда у снагу своју – пашће, а онај који се нада у Господа – спашће се.

103. Нечастан је онај монах који презире ближњега као грешника, а монах који цени ближњега више (од себе) биће узвеличан (од Господа).

104. Кротког монаха узвеличаће (Господ) и усхвалиће га (Господ) пред очима моћника (овога света).

105. Пре искушења наоружај себе, монаше, за духовну борбу да би се, када искушење наступи, показао као искусни (борац).

106. Не стичи богатства и не удебљавај тело своје, монаше, јер тесни и уски пут (Мт. 7, 14) не прима ни прво ни друго.

107. Поставши ученик (апостола) Павла, говори заједно са њим: све сматрам за ништа само Христа да задобијем (Филипљ. 3, 8).

108. Наслађење, распаљено пијанством, постаје ватра што спаљује унутарњост монахову.

109. Христос је Источник непресушни, и онај који од Њега пије гаси (у себи) злосмрадно пламење (греха).

110. Богаћење (материјалним) добрима и гојење тела, отежалог пијанством, спречава човека да приступи дверима небеским. Зато им се не предај, монаше, да би могао рећи (Богу): опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим (Мт. 6, 12).

111. Монах лениви ће погинути, поражен (лукавим) помислима, исто као што што, трњем загушено, погиба семе пшенично (Мк. 4, 7).

112. Речи лукаве нека не излазе из уста монахових, јер лоза виноградска не рађа трње.

113. Из уста монахових нека излазе најслађе речи за ближњега, јер мед (у себи) нема горчине.

114. Монах нека не буде ленив за дела праведна, јер пчела се труди непрестано.

115. Сузе (покајања) очишћују (душу) од греха као воде Јордана. Јер Христос каза: Блажени они који плачу сада, јер ће се насмејати (Лк. 6, 21).

116. Монаха помућују буре помисли; но монах непоколебиво укрепљује себе речима Јеванђеља.

117. Заштићуј од греха, монаше, ближњега (свога), колико то можеш, и не прекоревај га. Јер Бог не одбацује оне који (Му) се (покајно) обраћају.

118. Не пуштај у срце своје, монаше, речи зле и лукаве против брата свога, да би могао рећи: И остави нам дугове наше (Мт. 6, 12) и остало (из Молитве Господње).

119. Венац монахов јесу – мир и светост; онај који их стекне (у овдашњем животу) угледаће Господа (у будућем).

120. Целомудреност монахова овенчава главу његову и он ће прослављен бити на сабору праведника.

121. Целомудрени монах стиче поштовање Цркве.

122. Мудрост монаха треба да се пројављује у побожности и кротости, а не у хвалисању. Мудри монах постаће управитељ мноштва братије. Јер истински мудар није онај који поучава (само) речју, већ који васпитава (духовна чада својим сопственим) делима.

123. Разумни монах, чак и када се сретне са фалангама демона, остаје неуловив за њих.

124. Монах, који се утврдио на Крсту Христовом, раздробљава главу змијину.

125. Уста монахова нека се отварају (искључиво) за речи Божије, а срце његово нека нерасејано размишља о речима Божијим.

126. Драгоцено наслеђе монахово јесте девство, озарено светлошћу милостивости. Монах који сачува ово наслеђе ући ће у Брачну Одају (Христову).

127. Чувај заповести Свевишњега, монаше, и старај се да сачуваш, подвижниче, правила Отаца – поступајући тако постаћеш наследник Царства Небескога.

128. Дрски монах (неминовно) пада у искушења и заплиће се у узе ђавоље; а монах кротки наћи ће мир и (удостојиће се) венца (непролазне) радости.

129. Раслабљени монах (неизбежно) упада у прелест и постаје (жртва) ноћних привиђења, а монах који пости има постељу неукаљану и сан без сновиђења.

130. Монаху који се боји Бога не може се догодити ништа рђаво, јер њега чува Господ; и у дан кончине његове Господ ће га обдарити милошћу Својом.

131. Повиновање монахово познаје се не у делу великом; већ се прославља у делу малом.

132. Трпљење монаха познаје се не само у немоћи (телесној), већ се проверава у искушењима.

133. Трпљење монаха нека усавршава дело (Јаковљ. 1, 4). Оно сачувава прекрасно имање душе.

134. Трпљење, које монах добросавесно чува у невољама (што га сналазе), рађа наду која не постиђује (Римљ. 5, 5).

135. Трпљење које монах ушчува до кончине своје спашће га. Јер који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10, 22).

136. Песмопоји монахови нека немају краја, јер и Серафими непрестано славослове (Бога).

137. Песма духовна, која олакшава бреме насрћућих искушења, нека (свагда) буде на устима твојим, монаше. Нека ти за пример служи путник који певањем скраћује труд тегобног путовања.

138. Буди трпељив, монаше, јер кратак је труд трпљења (у животу овоме) а бесконачни су векови (будућега) одмора.

139. Послушни монах са сваким поверењем нека стоји пред Распетим. Јер Господ на Крсту беше послушан до смрти (Филипљ. 2, 8).

140. Глас монахов, у (тренутку) раздражења душе његове нека се не повишује на ближњега његовога. Напротив, глас подвижников, у свој чистоти и кротости душе његове, нека се к Богу вазноси, а усне његове притом нека се не покрећу.

141. Онај (монах) који не згреши језиком својим јавља се као истинити светилник на земљи.

142. Страх Господњи чува монаха као бедем неразрушиви. Но, ако монах није стекао страха Божијег он постаје лак плен за непријатеље (рода људскога).

143. Монах бестрасни и несреброљубиви чистом светлошћу сија на земљи. Јер корен је свију зала среброљубље (1. Тим. 6, 10), и корен тај никада не рађа плода доброга.

144. Боље је јести месо и пити вино него злословљем прождирати тело братије (своје).

145. Једи хлеб свој, монаше, са медом, уздржавајући се од горчине. И пиј вино своје са млеком, као дете у духу своме (1. Петр. 2, 2). Јер у меду нема горчине, а млеко не зна за порок.

146. Злато се претопљава у огњеној пећи, а монах се препознаје међу мноштвом монаха; само ће се истинити (монах) спасти.

147. Руке монахове нека су свагда побожно испружене к Господу. Јер Мојсеј, победивши Амалика, својим увис подигнутим рукама предобразио је Крст (Господњи) (2. Мој. 17, 11).

148. Добра благодат се дарује монаху који се распиње и умире свакодневно. Јер, њему се радују Ангели, примајући га у Царство Небеско.

149. Пост је узда за страсти, а милостивост и молитва – погибељ за страсти.

150. Монах који се узнео над телесне похоте забелеће се (као) бељи од снега. Заволевши Христа (грч. Χριστος), а не злато (грч. χρυσος), он ће у дан добри угледати Господа Који ће га овенчати.

151. Монах–сплеткар разгони сабраћу своју и лишава се сабораца.

152. Монах који поје псалме са поимањем, оснажује духовно заједничење (међу браћом).

153. Змија је својим сплеткарењем изгнала Еву из Раја, а монах који воли да сплеткари сличан је змији. Он погубљује душу ближњега (свога), а своју не спасава.

154. Монах који са поимањем поје псалме, збира мноштво братије и биће усхваљен у Цркви. Монаха, који поје псалме у чистоти срца, услишиће Бог.

155. Душа монаха који се одрекао од света и сјединио са Христом презире оно што је земно.

156. Монах, обучен (у оклоп) добрих дела, сличан је алки протнутој кроз ноздрве аждајине (Јов 40, 21). Јер чиста душа монахова, која одише духовним миомирисањем, запушава ноздрве аждаје да (злосмрадна) скврнота насладе не би исходила из њих.

157. Добро је монасима да господаре над насладама и да се узносе над плотске похоте. Јер када у срцу братовљевом обитава страх Божији тада се никаква скврнота неће коснути душе његове.

158. Прекрасна је на устима монаховим похвала Богу, која се узноси из (дубине) срца. И Господ ће примити (сваку) прозбу његову, миомирисну као тамјан.

159. О колика велика жалост скољује Ангеле када монах бива избачен из Царства (Небескога) услед свога немара! Колика је велика мука за Свете када подвижник због своје гордости не уђе заједно са Жеником у Брачну Одају! Но, колика велика радост захвата Ангеле када грешник кроз (двери) покајања улази у Царство Небеско! И колико се велико весеље зацарује међу Светима када се грешник уклања са пута заблудног и (враћа на пут истинити)! И ви, браћо, подражавајући вери Светих, иштите тога весеља, (које ће царевати) после овдашњега живота.

160. О блажена сте чада Божија, ви монаси, које не победи похота телесна! Неће вас земља прекрити, већ ће вас Небо примити заједно са Ангелима!

Нека питања и одговори

  1. Због чега се монашки образ назива ангелским?

Неко ће, можда, рећи: зашто се образ покајања назива ангелским када ангели не падају, јер падови нису у њиховој природи? Тај не зна да је непроменљивост и немогућност падања својствена једино Богу, који одувек постоји и остаје непроменљив; а свима који су постојање добили као створена бића својствена је променљивост. Познато је да су неки ангели пали; уосталом, бити ангел и значи пазити на себе, бити смирен и послушан Богу, као чисти служитељ Његов, и испуњавати вољу Његову, као што је написано. Јер Ангел јесте весник Божји. Тако ће и монах, иако има склону паду природу људску, ипак, ревнујући, добити силу да стаје на змије и скорпије, и на сву силу вражју, и ништа му неће нашкодити. Дакле, удаљујући се од брига овога света и оставивши свет, рођаке, жену, децу и браћу, он подражава житије ангела. Јер они нису везани за оно што је доле и немају потомство телесно. А и завет да се на рамена узме крст Христов, да се иде стопама Његовим, да Му се буде послушан, те одрицање од свега и неиспуњавање сопствене воље јесте дело ангелско. Благосиљајте Господа анђели његови, који сте силни крјепошћу, извршујете ријеч његову слушајући глас ријечи његове, вели Свето Писмо (Пс. 103, 20). Видите ли? Ето подобија образа ангелског, па чак и самога Исуса Христа, који се молио Оцу: не моја воља, но твоја нека буде! (Лк 22, 42). Зато Дионисије и говори да је тај образ по чистоти виши и од живота епископа који су у свету.

  1. Због чега данас они које производе у епископе прво постају монаси?

Зато Црква Христова већи део оних које хиротонише у епископе претходно украшава тим божанским образом, а тек их потом поставља за епископе, штитећи тако оно велико и светињу над светињама тим свесветим и свештеним образом. Али погледајмо како се врши у Христу божанствено свештенодејство монашкога образа.

  1. О монашком посвећењу

Онај ко жели да буде монах долази добровољно, и пошто обећа да ће живети по Богу, искушава се током одређеног времена, па када докаже веру својим животом и сам заиште да буде посвећен у монашки образ, да не би изгледало да то чини под принудом и на силу – доводи се у храм, зато што се, сам себе удаљујући од свега, такав приноси попут дара; и зауставља се пред дверима јер још не припада ангелима и људима равноангелним, него као покајник стоји пред рајем и небом молећи да тамо уђе. И чим почне Света Литургија, после првога уласка у светињу, који указује на довођење наше природе пред вишњи свет, доводи се и он – као нађена погинула овца, примљена и донета на раменима Господа, који ју је стекао.

  1. Шта значи то што је пострижник бос, наг и гологлав?

А зато је и обнажен од световне одеће, бос и гологлав. Прво – зато што је са себе збацио све што је сувишно и световно; а друго – зато што је сиромашан и убог, као онај кога су разбојници лишили богатства, сав избијен и израњављен, остављен да лежи наг и полумртав, и притом лишен имања од злих људи, сав сасушен од глади и рошчића које свиње јеђаху (Лк 15, 13–16).

  1. Шта значи такво довођење нагога кога држе у наручју, припадање и остало?

Док онога који се постригава нагога доводе добре слуге Божје налик ангелима јер воде живот равноангелан, громогласно се поје: Похитај да ми отвориш очинско наручје, и пале се свеће, које представљају даровану благодат и просветљење, и радост небеску. Онај што има да се постриже три пута припада, у част Свете Тројице, сведочећи тако о својој одлучности да буде доведен; и исто тако, три пута устаје у знак устајања после пада. Пришавши светим дверима као небу, он пада ничице пред настојатељем као пред Оцем небеским, и радосно се прима као блудни син. Затим устаје и поклања се братији молећи за опроштај и да се, као старији син, не гневе на њега (Лк 15, 12) што их је увредио својим бесловесним животом, па се скупа с њима обраћа Оцу небеском.

  1. Зашто се завети нуде у облику питања и одговора када су они – ствар добре воље?

Затим му се наређује да отвори уши и уста, те да нелицемерно и без притворства, искрено исповеди истинско покајање. На питање: „зашто си дошао”, он одговара: зато што жели житије подвижничко и да буде прибројан монахујућима, те да приступа по својој доброј вољи, а не по принуди; обећава да ће чувати себе у девствености, целомудрености и уздржању, да ће до смрти чувати послушност настојатељу, трпети сваку невољу и тескобу Царства ради небескога, и да ће у манастиру и подвижништву остати до последњег даха. Када изговори такве завете пред Богом и људима, оглашава се као онај који је Творцу принео добровољну жртву, живу и словесну. Јереј му тумачи образ савршеног живота и – да мора да трпи глад, жеђ и наготу ради Христа, који је то за нас претрпео, да трпи увреде, подсмехе, гоњења и све Њега ради, а притом да се радује што је све Христа ради претрпео (јер је то највећи дар). Тада он прима друго крштење, очишћује се од грехова и постаје син светлости, и Господ наш му се радује скупа са својим Ангелима, жртвујући за њега теле угојено, које јесте тело и крв Његова. Јереј му саветује да се клони противљења, опирања, непослушности, преузношења и свих других порочних склоности, да напредује у смирењу, покорности, братољубљу, дужној ревности, поштовању речи Божје, чувању срца од ружних помисли; уз то још и у спољашњем труду према снази, и у исповедању скривених покрета срца, као што саветују свети и божански завети. Одавде се види како је добро речено да се свети образ састоји у покајању.

  1. Шта символизује пострижење косе?

Дакле, када он све то исповеди полажући наду у силу Христову, и одлучи да у томе пребива до краја свога живота – јер добровољно посвећује себе Христу – на његовој глави се крстолико постригава коса, у име Свете Тројице. Светом Тројицом он се освештава, а посредством крста постаје мртав за свет и обележава се за нас распетим Господом. Кроз уклањање пак и пострижњу косе он приноси Господу, као жртву, све земне жеље свога тела: јер целога себе приноси и посвећује Христу, одбацујући све сувишно и световно.

  1. У чему је снага молитава које се читају пре пострижења косе?

Пре пострижења косе, после изговорених завета, пострижник прима од јереја свете молитве. И као прво, јереј се моли да га Свештедри Бог прими и загрли као блудног сина, и заштити од стално војујућег врага, те да буде са њим свагда, веселећи и услађујући срце његово утехом Божанскога Духа, удостојавајући га и удела Преподобних, у чији се образ облачи, да скупа с њима наследи и Царство небеско у самом Христу, кога он (јереј) и благосиља скупа са Оцем и Духом: зато што такво призивање даје све божанске дарове и освештава онога који се посвећује. Затим, осенивши га крстолико и окренувши се ка истоку, јереј изговара најсавршенију молитву док посвећеник лежи на земљи: Ти који јеси, Владико (Владару) Господе, са Живом и Ипостасном Речи Твојом и од Тебе исходећим Духом истине (јереј га назива и Богом Ангела), и пред којим и Серафими, узносећи песмопој, предстоје, сведочећи да је Он истинита Светлост која просвећује и освештава све и сва, да се Њему моли сва небесна Црква првородних на небесима. Он се моли да Господ призре на смирење посвећеника, који пред народом исповеда свечане завете; да га преко тога ангеловидног образа присаједини датом у светом крштењу дару синовства; да се постриженик сачува у њему и укрепи за борбу против невидљивог непријатеља, да силом Духа надвлада покрете тела, те да се, скинувши старога човека, обуче у новог; моли да се он, утврдивши се у свему и путем молитве стекавши силу за живот у преподобију и истини, и поставши оруђе Божје, удостоји Царства небескога. Затим, узглашавајући, узноси славослов Светој Тројици, од које добијамо сваки савршени дар. И када свештеник свечано узгласи: Мир свима, као и: Главе своје Господу приклоните – сви их приклањају у знак потчињавања скупа с постригаваним монахом, на коме у време читања светих молитава јерарх не држи положену руку, јер он не прима хиротонију, те на његовој глави лежи само молитвеник. Даље јереј додаје другу молитву: Свети Господе сила, Оче Господа нашега Исуса Христа, прими слугу твога (име), и три пута га осењује крсним знаком у знак посвећења и у славу Свете Тројице. Освештавајући га тим знамењем и изговоривши и преостали део молитве, јереј узглашава и узноси славослов, па обративши се постриженику који лежи, подиже га, показујући тиме да је он устао од греха и добио опроштај, да га је Отац примио и поново га усиновљује, враћајући му пређашње рухо чистоте и присаједињујући га Ангелима. Стога, узевши га за десну руку и указујући на Јеванђеље као на Спаситеља, јереј му заповеда да га целива, чиме се символизује да је дошао у Очев загрљај и да целива Оца. Затим јереј говори: Гле, овде Христос невидљиво присуствује, и заветује га да се чува од падова, јер га нико не приморава да иде против своје воље, него он долази сам, по сопственој вољи. Пострижник то исповеда – да долази по слободној вољи. Потом јереј опет говори: Гле, овде Христос невидљиво присуствује, пази, коме приступаш, тј. Христу, с ким се сједињујеш, тј. са самим Христом, и кога се одричеш, тј. света и онога што је у свету. И давши му ножице, јереј говори: Узми ножице и подај ми их, како би постриженик показао своју вољу. И ако је јереј који врши постриг уједно и крсни кум, он сам узима ножице од постриженика, који их претходно целива. Ако их пак узима крсни кум, он их сам даје у руке јереју. И јереј их поново даје пострижнику, који их опет целива и даје куму, а овај опет јереју. И то се понавља три пута, у част Свете Тројице, и да би се сви уверили у оно што се одиграло. Пружајући их трећи пут, јереј говори: Ето, из руке Христове их примаш! Реч страшна, која оне који слушају доводи до трепета. Затим, узевши ножице, додаје: Нека је благословен Бог, који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине и др.: јер треба заблагодарити Бога за сва спасоносна дела. Затим га јереј постригава, у име Свете Тројице, крстолико, одозго, и ставља косу на жртвеник, изражавајући тиме да је она дар Богу и знак одречења од свих земних жеља телесних, као што је посвећени целога себе принео и представља жртву живу и богоугодну. Потом јереј надева постриженику и рухо монашкога образа, осењујући сваки део крсним знаком и изговарајући: Брат наш облачи се, или: опасује бедра своја, или: покрива главу своју, или нешто друго – у име Оца и Сина и Светога Духа: рецимо сви за њега: Господе, помилуј, што свако и говори сваки пут по три пута, у знак тога да посвећени стиче и заштиту у Светој Тројици и да је на њему милост Божја, као и да та молитва највише приличи монаху, јер измољава милости од Исуса Христа.

  1. Шта означава рухо свештенога образа монашког?

Брат наш, говори јереј пре свега, облачи се у ризу правде и радовања, наместо оне наготе и стида и трулежности, смрти и јада, који су уследили за непослушношћу и грехом, и које кроз покајање удаљује свети образ монашки. Затим – у мандију великога образа, у одећу, наставља јереј, непропадивости и чистоте, као знак покровитељства Божјег, које се дарује за светост живота ономе који прима Његов живот вечни, и у знак божанскога руха, које благодат Духа даје у замену за кожне ризе. Потом – у кукуљ незлобивости, шлем спасења и непосрамљивог поуздања – ради осењења благодаћу Божјом и победе владалачке силе (тј. ума), посредством смиреномудрија и незлобивости својствене невиној деци, у знак заштите Божје и осењења главе са свим чувствима (чувствилищами?). Тај се кукуљ веша и спреда, на грудима – ради силе мислене и срдачне, и одастраг, и опшивен је уоколо црвеним крстовима, да бисмо тим царским и страшним знамењем одгонили непријатеље, који на нас нападају и спреда и страга. Затим – параман, сашивен од животињске коже, у знак смрти за свет, који и спреда и страга од рамена образује крстолико знак крста, или, боље рећи, који представља сам крст. Јереј говори: Узми крст свој на рамена и иди за Владиком, како је исповедио сам посвећеник. Затим ће преко тих одора примити кожни појас – опасује, вели јереј, бедра своја на умртвљење тела и обновљење духа, ради целомудрија и чистоте, и на умртвљење, колико је могуће, покрета телесних, и на укрепљење против страсти, и на утврђење у испуњењу заповести. Затим – сандале, у приправност (говори јереј) благовешћења мира, да не би повредио мислене ноге душе и мисленим змијама био уједен за пету помисли, него да би наступао на њих и газио лава и змију, невидљиве и погубне звери злобне – да би без освртања хитао путем јеванђелским, непрестано стремећи горе, где нам је приправљен живот небески. Најзад, облачи се у мандију, која га целога обујима, при чему јереј громким гласом говори: Брат наш (име) прима велики и ангелки образ у име Оца и Сина и Светога Духа – јер је мандија одора савршена, која заодева целог човека, и изражава и означава заштитничку силу промисла Божијег, као и строгост, смирење живота монашког и пребивање у страхопоштовању, те да код монаха ни руке ни други удови нису живи нити слободни за световну делатност, него су сви мртви: слободна је само глава, која гледа у Бога – Главу свега, и која мисли о божанском и стреми ка Богу; али је она покривена кукуљем ради смиреномудрија и нема откривене органе чувстава (?) који се на њој налазе.

  1. О томе како монах и изгледом подражава смрт Христову

Како се монах назива мртвим за живот световни, и као да већ пребива у гробу, мандија и јесте као какав гроб, а погребна унутрашња опрема јесу доња риза и остале одежде. Параман и остале одежде представљају крсно страдање, зато што се монах распео за свет и дао завет за то. Кукуљ је господар главе, и уопште, сав се монах уподобљује Распетом за нас, да би, сараспевши се с Њим за живот световни, и мртав за тај живот, скупа с Њим и устао, вазнео се и постао сунаследник Царства Оца Његова, те поседник оних блага која су нам приправљена пре постања света. За то се над њим и моли јереј, након примања светога обрза. Јер тада он поново допуњује молитву и моли се да Добри Бог, веран у својим обећањима и нераскајан у даровањима, пода новопостриженом живот примеран, живљење добродетељно и благочастиво, како би, поживевши свето, сачувао неоскврњен образ у који се обукао. И јереј набраја силу и значај сваке одоре. Са хитоном се обукао у божанску правду уместо преступа, скупа с појасом обложио је себе умртвљењем тела и целомудреношћу: јер се опасао око бедара да би био мртав за жеље телесне и мужаствен у добродетељи. Са кукуљем је на себе ставио смиреномудрије на спасење, да би владалачком силом, тј. умом, пребивао у смиреноумљу и добро управљао осећањима: стога онај ко врши постриг и назива кукуљ шлемом спасења. Са параманом се, говори јереј, украсио крстом и вером: јер параман има облик крста, којим се сведочи вера у Христа и умртвљеност. Са одевањем омофора и мандије обукао се, разуме се, у одећу непропадивости као у какав тврди оклоп, и наместо кожних риза, украшен је и освештан божанском благодаћу. Са сандалама је добио силу да иде путем који води ка спасењу и миру, будући да је, по Јеванђељу, дужан да иде и тежи стазама мира, да благовести мир, зато што је постао ученик Христов, који је све оставио и кренуо за Њим; а мир наш, пут ка Оцу и истина, живот и светлост јесте Христос, и онај који иде Његовим стопама добиће светлост живота, и достићи ће живот вечни. Осим тога, монах се у молитви назива и подражатељем Илије и Крститеља, као начелника пустињачког живота; говори се да ће се он обући у ангелску непропадивост и удостојити да стане с десне стране Христа и зачује блажени глас Његов: Ходите, благословени Оца мојега (Мт 25, 34), за кога се јереј моли да га се сви удостоје. Узгласивши и изговоривши уобичајени славослов Светој Тројици рекавши: мир свима, и наредивши да приклоне главе Господу, као слуге Његове, да би задобили благодат одозго, он се опет моли Богу да уведе пострижника у свој божански и духовни двор, тј. да га учини причасником својим, приброји пријатељима својим и своме збору, да учини чистима и узвишенијима од свега житејског помисли његове, да би се непрестано сећао будућих добара приправљених за оне који су распели себе за овај свет Христа ради. И опет возгласно прославља Бога у Тројици као Пастира и Посетиоца душа наших: зато што нас Он и управља на добро, и својим промислом руководи нама. Затим јереј узима од ђакона свето Јеванђеље и говори: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк 9, 23). И предлаже му да узме крст ако је освештан, а ако није, пружа му га. А овај, примајући га, поклања се и целива га, показујући тиме да следи Христа и да прима на себе дужност да Га следи. Затим му јереј пружа свећу, као символ светлости коју је посвећеник добио, и у знак да је дужан да води чист живот. Зато му јереј говори речи Спаситеља: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, и др. (Мт 5, 16). Затим га ставља пред свете двери као онога ко се приближава дверима небеским и ко се измирио са Господом; а посвећеник држи Јеванђеље и упаљену свећу, јер је дужан да живи по Јеванђељу и чисто, у славу Бога, који га је призвао у чудесну светлост Своју. Тада, целивајући новопостриженог, ради љубави и јединства у Христу, и у знак целивања Оца небеског, Који се силно обрадовао нашавши свога заблуделог сина, – јереј стаје покрај њега, јер је постао близак Богу. А сва братија скупа са оцем (настојатељем), држећи у рукама свеће у знак весеља и благодати Божје и радости Ангела, одлазе, један по један, целивајући Јеванђеље и јереја, који носи икону Христову и крст Његов, као и онога који је примио образ (монашки), и поју с весељем у срцу: Познајмо, браћо, силу тајне. У чему је та сила? У томе што преблаги Отац, изишавши у сусрет, грли блудног сина, који од греха хита очевом дому, и вративши му пређашње достојанство, радује се и ликује са вишњим силама, жртвујући теле угојено.

С руског: Александра Павловић