Путеви и грешке почетника

krstЈапанска изрека гласи: «Када се у породици рађа дете, цела породица учи да говори».

Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим – мученицима није потребно саосећање, нећу се такодје ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.

Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаћу једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно – обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.

У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит – човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштеном, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и наводјења у православље.

Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.

Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.

Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи – неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацине и не издржавши искушење, одрекао се Христа.

Узбудјеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбудјеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбудјен човек је по мом мишљењу – велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбудјење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.

Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол – прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Нјегов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.

Узалуд неофите некад упоредјују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Нјега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.

Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се причешћујеш!» Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш!» Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам (!) разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.

Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.

Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања? Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осудјује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе. Такав човек је бодар и весео.

У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» или «Спаси Господе!». Сечам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»

Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не – то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви друга за неофита (ако они нису свештеници) – су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.

Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на ледјима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» – због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са жрецем, овај је зачудјено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такодје хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», – одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.

Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношења. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати – свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -.каже неофит и потпуно је тиме задовољан.

Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.

Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-псолушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» – упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно». Средство се показало тачним – кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.

Црквене болести су тешке. Лјуди, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Лјудима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради дјакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописима према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбудјеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле ић црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година – толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу (а то и са отвореним хамством!) православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, – једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег чланка. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.

Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепности? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.

Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, оградјивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивост – у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.

У последњим годинама у Цркву се слива невидјена река људи. То је с једне стране дивно. Гоњена Црква се на наше очи обнавља из рушевина. Али с друге стране Цркву су много разводнили. Сваки човек који улази у њу, доноси своје страсти, свој још благодаћу непреображен поглед на свет. И када се у црквеном телу, раслабљеним комунистичком диктатуром, надје толико нових чланова, ситуација подесћа на медицински случај. Ако организму ослаби имунитет, онда у њега лако улази сваки вирус.

Црква мучно болује од неофитства. Огроман број не у меру православних, како их је назвао свети Григорије Богослов, понашају се као домаћи у Дому Божијем, као у свом. Али код нас постоји нешто што учвршћује нашу веру у то да ће болест да продје: «А Црква је скоро у таквом положају, као моје тело: не види се никаква добра нада, ствари непрестано иду нагоре». Ове речи је изговорио свети Василије Велики. То јест њима има пет стотина година. Да, болест је тешка. Да, тело се кврчи у конвулзијама. Али Христос је јачи од наших греха. И Он ће нас исцелити.

Георгий ДУБЛИНСКИЙ Превод са руског др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина