O čestom pričešćivnju

gospodMitropolit pirejski Kalinik: O čestom pričešćivnja. O temi pričešćivanja postoji raširena zabluda koja uopšte ne odslikava izvorni pravoslavni doživljaj. Neki veruju da je pričešćivanje dozvoljeno samo dva – tri puta godišnje. Takvo shvatanje je skroz – naskroz pogrešno i daleko od istine. Ono krivotvori izvorni pravoslavni doživljaj i ozbiljno ugrožava pravoslavni duhovni život. Izvrće celokupno pravoslavno hrišćansko učenje o Svetoj Evharistiji i sobom nosi duhovne opasnosti za vernike koji se duhovno podvizavaju.

Šta je tu istina

Šta je istina o ovoj spasonosnoj temi pričešćivanja koja predstavlja osnovu i temelj duhovnog života? Tajna Božanske Evharistije predstavlja središte života Crkve. Savršavajući tajnu Božanske Evharistije i učestvujući u njoj, utelovljujemo se u mistično, duhovno Telo Gospodnje i sjedinjujemo se sa Gospodom. Bez svesnog učestvovanja u tajni Božanske Evharistije nemamo duhovnog života niti zadobijamo spasenje.

No, svesno učestvovanje u Tajni Božanske Evharistije neminovno nameće pričešćivanje Telom i Krvlju Gospodnjom. Mi nismo prosto posmatrači Tajne Božanske Evharistije, nego njeni učesnici. Vernici zajedno sa sveštenikom savršavaju Tajnu Svete Evharistije, svetotajinski doživljavaju život Gospodnji, pričešćuju se Telom i Krvlju Hristovom i tako se sjedinjuju sa Hristom. Zbog toga se na svakoj Božanskoj Liturgiji sveštenik obraća vernima i poziva ih na pričešćivanje Telom i Krvlju Hristovom govoreći: „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“. Svesni i savesni vernici su dužni da se odazovu na ovaj sveštenikov poziv. Naravno, neophodna je duševna priprema. Potrebni su živa pravoslavna vera, iskreno pokajničko raspoloženje, borba protiv greha i ljubav prema Hristu.

Sveto pričešće: Izvor životaPricesce

Celokupna Sveta Liturgija svojim molitvama, koje ne treba izgovarati u sebi, nego vernici treba da ih čuju, svojim prozbama i himnama, priprema verne za učešće u čaši života. Onaj koji nije samo obični posmatrač, nego i dušom učestvuje u savršavanju Tajne Božanske Evharistije, zadobija, prozbama i molitvama Svete Liturgije, duh pokajanja, doživljava unutrašnje umilenje, ište milost Božiju za svoje grehe, saputnik je Gospodu na putu prema Golgoti, i duša mu se osvećuje. Živi Gospodom. Sa ljubavlju čeznući za Hristom, skrušena duha prilazi, pričešćuje se Telom i Krvlju Gospodnjom i postaje Bogonosac i Hristonosac.

Tako se učešće vernoga hrišćanina u vršenju Tajne Božanske Evharistije zapečaćuje njegovim pričešćivanjem Telom i Krvlju Hristovom.

To i jeste duhovni život. Bez stalnog pričešćivanja nema duhovnog života. Božansko pričešće je izvor života. Sam Gospod je rekao: „Ko jede Telo moje, i pije moju Krv, ima život večni“. Božansko pričešće je lek besmrtnosti – „da onaj ko od njega jede ne umre“. Ono je lek jer je oproštaj naših grehova i izvor našeg osvećenja. Sjedinjuje nas sa Gospodom. „Ko jede moje Telo i pije moju Krv, u meni prebiva i ja u njemu“, rekao je sam Gospod.

Vernici treba da se pričešćuju često

Pavle prestoPo pravilu vernici treba da se pričešćuju na svakoj Svetoj Liturgiji. Naravno, ukoliko se duhovno trude i žive duhovnim životom. Čestom pričešćivanju uči nas najpre sam tekst Svete Liturgije i poziv sveštenika, kao što smo već pomenuli. Vernici zajedno sa sveštenikom preklinju Gospoda pri svakom pričešćivanju: „i udostoj nas da se neosuđeno pričestimo Tvojim neporočnim i životvornim tajnama… na otpuštenje grehova, na zajednicu Svetoga Duha.“

Postoje i svedočanstva iz prakse i života Crkve i iz beseda Svetih Otaca odakle se jasno vidi neophodnost čestog pričešćivanja. Dela Apostolska nas uveravaju da su prvi hrišćani „bili postojani u apostolskom učenju, u zajednici, u lomljenju hleba (tj. pričešćivanju) i u molitvama.“

Dakle, centar života prvih hrišćana bila je propoved Apostola i učestvovanje u Svetoj Tajni Božanske Evharistije. Deveti apostolski kanon jasno govori opatrijarh-pavle- čestom pričešćivanju: „Sve verne koji ulaze (u Crkvu) i slušaju Sveto Pismo, ali ne ostaju i za vreme molitve i Svetog pričešćivanja, treba odlučiti kao one koji izazivaju besporedak u Crkvi.“ Dakle, po ovom kanonu od Crkve se odsecaju oni koji se ne pričešćuju na svakoj Liturgiji. I Sveti Vasilije Veliki je po ovom pitanju kategoričan. On kaže: „Pričešćivati se i uzimati Hristovo Sveto Telo i Svetu Krv svakoga dana očigledno je dobro i korisno, jer On sam jasno kaže: ‘Onaj koji jede Telo moje i pije moju Krv, ima život večni.’ Jer, ko sumnja u to da učestvovati neprestano u životu nije ništa drugo do višestruko živeti? Mi se, dakako, pričešćujemo četiri puta sedmično: nedeljom, sredom, petkom i subotom, ali i drugim danima ako je praznik nekog od svetih.“

Ovaj veliki Otac Crkve nas obaveštava da su se hrišćani u njegovo doba pričešćivali najmanje četiri puta sedmično. A od novijih Otaca Crkve, Sveti Nikodim Svetogorac, u svom delu o stalnom pričešćivanju piše: „Pričešćivanje Svetim Tajnama svih vernika i radi svih njih, podrazumeva se i ne biva tek radi sveštenodejstvovanja Presvetog Tela i Krvi Hristove, nego da se svim vernima ovo Pričešće razda, te je potpuno namenjeno svima radi njihovog pričešćivanja.

A Sveti patrijarh Grigorije Peti u svojoj enciklici o stalnom pričešćivanju, koju je objavio 1819. god., piše: „Nipošto se ne zabranjuje stalno pričešćivanje, niti se zahteva da prođe period od četrdeset dana da bi se hrišćanin ponovo pričestio, kao što su to neki mislili.“

Sve ovo potvrđuje i Liturgija pređeosvećenih darova

Nadalje, Liturgija Pređeosvećenih Darova sama od sebe gromoglasno potvrđuje praksu Crkve o stalnom pričešćivanju. Liturgija Pređeosvećenih Darova služi samo toj svrsi. Pošto se za vreme Velike Četrdesetnice, zbog tužnog karaktera ovog perioda crkvene godine, ne služi Božanska Liturgija koja inače ima vaskrsni karakter, Crkva je stvorila takozvanu Liturgiju Pređeosvećenih Darova, koja je u suštini čin pričešćivanja, da bi verni mogli da se pričešćuju i tokom sedmice. Dakle, ne samo subotom i nedeljom, kada je dozvoljeno savršavanje Svete Liturgije u pravom smislu te reči, nego i sredom i petkom, ranije osvećenim hlebom života.

Ovo je čista, pravoslavna i kristalno jasna istina o stalnom pričešćivanju.

Priprema za pričešće prečistim tajnama

Patrijarh-pavlePriprema za često pričešćivanje pretpostavlja, naravno, celokupan život hrišćanina. Nije to priprema od samo nekoliko dana. Pravi hrišćanin je dužan da uvek živi sa voljom Božijom kao svojim vodičem. Kompas njegovog života je reč Božija, onako kako je izražava Sveto Pismo i tumači Pravoslavna Hrišćanska Crkva. Verni hrišćanin proučava reč Božiju, da bi uvek znao šta je Božija volja, i nastoji da svoj život uvek uskladi sa njom. I njegove reči, i njegova dela, i njegove misli, treba da se nadahnjuju pravoslavnim hrišćanskim učenjem o životu. Treba da promišlja pravoslavne hrišćanske dogme, da veruje u njih, i da nastoji da živi pravoslavno hrišćanski. Pravoslavna vera je i tačno pravilo vere u Boga, i tačno pravilo života i delanja. Hrišćanski život je život napora i truda da se živi istina pravoslavne hrišćanske vere. To je život molitve, čestog učestvovanja u bogosluženjima i svetim tajnama, život sa crkvenom svešću i savešću u napornom podvigu borbe protiv greha, i u asketskom trudu da se u životu primenjuju zapovesti Božije. To je, dakle, život ljubavi, dobrote, trpeljivosti, uzdržljivosti, čistote, samokontrole i svakodnevnog osvećivanja. Hrišćanin koji nastoji da vrlinski živi po Bogu i iskreno vojuje u duhovnoj borbi, treba i može da se pričešćuje često, da bi se krepio u svom duhovnom podvizavanju i da bi osvećivao svoju dušu. Takav hrišćanin ima svog duhovnika, ispoveda se s vremena na vreme, odnosno kad zbog nečega oseća grižu savesti. Njega apsolutno ništa ne sprečava da se pričešćuje često. Jedino su smrtni greh i nepokajanost prepreka čoveku da se pričešćuje prečistim tajnama. Hrišćanin koji pazi na svoj život i živi u trajnom pokajanju, treba i može da se pričešćuje veoma, veoma često. Što je moguće češće, a ako je moguće svake nedelje i na svakoj Liturgiji.

Posebnosti

Da bi čovek mogao da se pričešćuje prečistim tajnama te da neprestano bude sjedinjen sa Gospodom, naročito je potrebno: prvo , duševno stanje čežnje za pričešćivanjem Telom i Krvlju Gospodnjom; drugo, duhovni život, kako smo ga gore opisali u grubim crtama; treće, odsustvo mržnje, osvetoljubivosti i pakosti prema bližnjima; četvrto, dobri odnosi sa bližnjima; ne nepravda prema drugima, nego dobrota i ljubav prema svima; peto, uzdržavanje od smrtnih grehova, življenje u duhu neprestanog pokajanja i doživotna borba protiv greha, i šesto, molitveno raspoloženje i ljubav prema Bogu.

Ne traži se poseban post

Onima koji žive po Bogu i često se pričešćuju, ne propisuje se poseban post.

Svi su hrišćani, ukoliko ne postoje ozbiljni zdravstveni razlozi, obavezni da drže kanonima određene postove tokom cele godine. A to su: a) post sredom i petkom, dakle uzdržavanje od mesa, ribe, mlečnih proizvoda i jaja svake srede i petka tokom čitave godine, osim Svetle sedmice i sedmice od Pedesetnice do nedelje Svih Svetih, kao i sedmice od nedelje Mitara i Fariseja do nedelje Bludnog Sina, kada je dozvoljeno jesti sve; takođe je dozvoljeno jesti sve osim mesa u Siropusnoj sedmici; b) postovi: Časni ili Veliki post, Božićni post, Post Svetih Apostola ili Petrovski post i Velikogospojinski post, ukoliko ne postoje ozbiljni zdravstveni razlozi da se ne posti. Post je podvig uzdržanja. To je velika vrlina i dužnost svih vernih ukoliko im to zdravlje dopušta. Držanje posta od strane vernih hrišćana prepušta se rasuđivanju njihovih duhovnih otaca koji ga svojoj duhovnoj deci prilikom ispovesti zbog zdravstvenih razloga mogu i ublažiti. Crkva je čovekoljubiva. Ona uvek koristi takozvanu ikonomiju i ima razumevanja prema ljudskoj slabosti. Ne postoji apsolutno nijedan kanon koji određuje ili propisuje poseban post pre Svetog Pričešća. Hrišćanin koji, po meri svojih mogućnosti i u zavisnosti od svog zdravlja, drži post sredom i petkom i svetim kanonima predviđene višednevne postove koje smo gore nabrojali, može se slobodno pričešćivati svake nedelje i na svakoj Svetoj Liturgiji, bez ikakvog, apsolutno ikakvog dodatnog posta. Prvi su se hrišćani pričešćivali pošto su prethodno jeli na takozvanim večerama ljubavi. I Gospod je predao tajnu Božanske Evharistije i dao da se Njegovi učenici pričeste usred tajne večere. Kasnije je Crkva, iz praktičnih razloga, ustanovila pričešće prosto na tašte, odnosno pre ikakvog jela, ne tražeći da se posti u prethodne dane. A u praksi Crkva je uvek imala i Svete Liturgije služene u večernje sate spojene sa Večernjim sledećeg dana, kada verni mogu da se pričeste slobodno, pod uslovom da su se u potpunosti uzdržavali od hrane barem šest – sedam časova. Prosto je običaj, zbog strahopoštovanja prema ovoj svetoj tajni, da oni koji se često pričešćuju ne uzimaju mrsnu hranu već od prethodne večeri. Veoma je pogrešno shvatanje pojedinih koji se ne pričešćuju na nedeljnoj Liturgiji, nego se pričešćuju subotom, jer, navodno, subotom nije dozvoljeno postiti. Takav običaj i takvo shvatanje predstavlja zabludu i nipodaštavanje Svete Liturgije koja se služi u nedeljni dan.

Gore rečeno ne važi za nemarne

Gore rečeno važi za hrišćane koji se trude da žive po Bogu. Za one, međutim, koji su samo po imenu hrišćani, a žive bez duhovnih interesovanja, nemarnim i Tajna-vecera-valamski-manastirnepažljivim životom i ne čuvaju se od greha – za takve ne važi gore rečeno. Ti mlaki hrišćani obično se i ne interesuju za često pričešćivanje. Smatraju da je dovoljno da Pričešću pristupe samo dva ili tri puta godišnje, jer se, kako to oni kažu, tako valja. Oni koji Pričešću pristupaju uglavnom o Božiću i o Vaskrsu treba obavezno da se prethodno ispovede i da poste u skladu sa mišljenjem njihovog ispovednika. Ali ni mlakog hrišćanina ove vrste koji samo izjavljuje da je pravoslavni hrišćanin, a pritom nema izražena duhovna interesovanja, Crkva, naravno, ne zanemaruje, nego i njega sa nežnom ljubavlju prihvata u zagrljaj. On, međutim, ne spada u žive članove Pravoslavne Crkve. Vernicima mlake vere po ikonomiji se dopušta da se pričeste dva – tri puta godišnje, i to uvek posle posta i ispovesti.

Ovo je pravoslavno učenje

Ovo je pravoslavno učenje o čestom pričešćivanju. Ovu istinu gromoglasno potvrđuje i razglašava i sama Sveta Liturgija, ali i praksa i život Crkve. Retko pričešćivanje svedoči o opadanju crkvenosti i izopačavanju pravoslavnog hrišćanskog etosa. Svedoči, dalje, o nemarnom životu, mlakoj hrišćanskoj svesti i savesti i nepoznavanju suštine i cilja Božanske Evharistije. Dakle, oni koji zagovaraju retko pričešćivanje vrše nasilje nad pravoslavnim duhovnim životom, ispoljavaju svoje nepoznavanje suštine svete tajne Evharistije i nalaze se u najžalosnijoj prelesti ili zabludi.

Beseda – Bogoslovski časopis
pravoslavne Eparhije bačke
Knjiga 6, Novi Sad 2004. ,
str. 51 – 56.