О Искреноме Покајању

car davidДавид је био Божији човјек. Ипак, он није могао над собом да стражи те је имао несрећу да падне у тешке гријехове убиства и браколомства. Како олако човјек пада у гријех! А ђаво га онда учи да овај гријех претаји, да га не исповиједа како би са њим још сигурније запао у таму. Међутим, своје гријехове треба увидјети, назва … ти их правим именом да би их кроз отворено признање погодили и пред њим осјећали гађење. Свакодневно и сваког тренутка треба стражити над својим грешним покретима и чувати се од искушења, јер нечастиви нас непрестано прати и тражи да нас упропасти. Али Господ наш је праведни судија. Он не гледа ко је ко. Искрено покајање срца је једино у стању да нас избави. Покајати се – значи да са пуно бола и од срца признамо своју кривицу, и свом душом тежимо поправци и откајању. Покајање треба да буде искрено и сасвим добровољно. Наша покајничка молитва треба да је свјесно и слободно исповиједање душе. Ако си се огријешио о Господа и твоји те гријеси муче, пеку, онда се одмах обрати Христу и излиј пред Њим сву своју кривицу и недуг. Од Њега ти само долази спасење.

Покајању помаже: савјест, памћење, представа, осјећање и воља. Као што свим снагама своје душе гријешимо, тако исто и покајање мора да долази из цијеле душе. Без осјећања потрешености срца, без намјере да се поправимо, наше покајање је лицемјерство. Свијест о гријеху треба изоштравати, успавану савијест треба будити, своју слабу вољу треба учвршћивати и гонити је да се одупре гријеху.

Царство се Божије само кроз напор стиче. Зато нека се порочни покаје и остави свој порок, среброљубљиви – своју грамзљивост, лажов – своје лажи, пијанац – своје пијанство, похотљивац – своје сладострашће, славољубљиви – своје частољубље, гордљиви – своју гордост, нестрпљиви и бунџија – своје нестрпљење и роптање, да се сваки труди око хришћанске љубави и да носи слабости слабих.

Гријех одваја од Бога Који је наш вјечни живот. Кроз честе исповијести гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Ако би се људи често и искрено кајали – како брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријехови изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика и свом снагом тежити ка свом преобраћању, кроз искрено покајање, уздржљивост, кроз дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха – то је Божији дар; то је пуно покајање – самоосуђивање са чврстом намјером да се остави досадашњи огрјеховљни живот, да се постане нови човјек, да се Богом и сопственом савјешћу измири. То је, такође, и чврсто повјерење у Божију свеопраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје – добиће опроштење. Док непокајанима слиједи – пропаст.