Они који се боре биће спашени

ispovestТреба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповeditи и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе.

Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе?

Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповeditи своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова.

Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче…Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи швата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква.
Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха.

Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе.

Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „…или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење.

Свештеник Алексеј Умински

Превод са енглеског проф. Бојана Поповић

Преузето са: 11 мај 2009 године Извор: Манастир лепавина