Onima koji se podvizavaju

Sv.Makarije optinskiSveti Makarije Optinski

Kakva nas iskušenja snalaze tokom molitve

Molitva je sačinjena iz različitih delova: slavoslovlje, blagodarenje i prozba. Majka naša Crkva darovala nam je sredstva za upućivanje molitava, odredivši vreme i način, i same molitve, koje priliče svima i svakome i u posebnim prilikama. Pravoslavni hrišćani, ispunjavajući svoj nalog nasamo i zajedno, upućuju molitve svoje Gospodu, i verujemo da će ih On prihvatiti; a osobeno onda kada se odvijaju na način carinika, a ne fariseja; iako smo svi mi nesavršeni i ne možemo se osmeliti da se pohvalimo čistotom molitve. Mi smo ratnici duhovni, a molitva je oružje; jer uz postrig iguman, pružajući brojanice,kaže: „primi, brate, mač duhovni, koji jeste reč Božija“, i ostalo. Kada stojimo na molitvi, tada se neprijatelji okupljaju protiv nas, unoseći razne pomisli i prikazujući sanje nečastive, nastojeći da nas odvoje od molitve ili da nas bace u potištenost. Ali mi moramo imati dobru volju za upućivanje molitve i starati se da priberemo misli što blude u reči molitve; ali se u naletu onih <pomisli> ne pomesti, nego se, budući svestan svoje slabosti, kajati pred Gospodom. Pometenost pred najezdom pomisli pokazuje našu malodušnost, koja od gordosti potiče; mi želimo da vidimo sebe kao čiste pred Bogom, poput fariseja, a ne kao grešne, poput carinika. Upravo zato nam i nije data čistota. molitve, što mi umišljamo o sebi nešto visoko, a što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk. 16,15). Tako je bolje uz nedostatke naše smiriti se i kajati, nego li pometen biti; a kod popravljanja ne mudrovati visokoparno.

Onima koji se podvizavaju na molitvu Gospod je daje

A kada ne možete onako kako dolikuje da se molite ili da se pripremite za nju, zar onda treba molitvu potpuno napustiti? Nasuprot tome, treba se prinuditi na molitvu, pa makar se srce tome i protivilo; a Gospod, videći takvu našu prinudu i podvizavanje na molitvu, pruža Svoju pomoć, po rečima sv. Makarija i Petra Damaskina: uslišuje molitvu onome koji Mu se moli (1 Car. 2, 9); ko se iskreno moli molitvom jednostavnom, Gospod mu daje dar molitve umne. Zapamtite, dar molitve, a ne tvoja svojina; taj dar treba zaslužiti ne samo molitvom, nego i ostalim dobrim delima: smirenomudrenošću, jednostavnošću, trpeljivošću, prostodušnošću; a bez tih vrlina, makar neko umišljao da je tobože zadobio molitvu, sablažnjava se; to nije molitva, nego maska molitve.

Bog prihvata molitve smirenih i određuje im vrednost, a ne mi sami

Kada se moliš neka imaš smirenost najveću i sećanje na svoje grehe, moleći za pomilovanje; i čuvaj se koliko je moguće zavođenja u umišljanje o sebi i traženja nečega uzvišenog. Sablazan je veoma blizu.

Sveti Isaak Sirin, pišući o molitvi, poučava: „koji o sebi ne pomisli da je grešan, molitva njegova Bogu ugodna nije“ (Slovo 55).

Ti, čitajući starca Pajsija o molitvi, o njoj i maštaš; a pogledaj se – u duhu smetenom kakva će molitva biti? Ne molitva, nego maska molitve, po reči sv. Makarija… A sv. Simeon Novi Bogoslov u trećem načinu molitve kako zapoveda da se njoj pristupa? „Čuvati spokoj duševni prema Bogu, prema bližnjemu i prema stvarima“. A mi, koliko je moguće, treba da se staramo da sa osećanjem carinika svakom molitvom Boga prizivamo, i Isusovom, ali da ne maštamo u sebi da ćemo dosegnuti nekakve darove blagodatne, koje će jedan od hiljade zadobiti izvršavanjem zapovesti i molitvom smirenom. Božija blagodat dopire do svih, ali ne istom merom; i u“skladu sa našim smirenjem vrši darivanje. Ne traži uzvišene, nego se smirenih drži.

Kada za molitvu mnogo vremena nemaš, zadovolji se onim koliko imaš, a Bog će primiti tvoju dobru volju; pamti da je osećanje carinikovo Bogu u molitvi drago, i čuvaj se određivanja vrednosti svoje molitve: to je stvar Božija, a ne naša.

Ogorčenje tvoje zbog toga što nisi mogla vatreno, usrdno da se pomoliš, neispravno je … Može li smireni nekad pomisliti da se on dobro moli? On uvek vidi svoju slabost i ne sanja o uzvišenosti molitve, nego vapije, kao carinik, a Bog prihvata molitve smirenih i određuje im vrednost, a ne mi sami.

Žališ se na svoj nesređeni život i na suvoparnu molitvu bez radosti. Ako li moramo u trpljenju da zadobijamo duše naše, onda se i u tom slučaju treba prepustiti trpeljivosti. Vatrena i utešna molitva dar je Božiji i nagrada; ali ona se ne poklanja toliko radi činjenja našega, koliko radi smirenja; a kada smo i u delanju još siromašni onda se još više smiriti moramo, a ne tražiti nagradu. Molićemo se molitvom carinika, koji nije tražio zadovoljstvo, nego je molio za milost grešniku. Molitvu našu ne možemo sami proceniti, nego ćemo se moliti smireno; a kada ni utehe nema, moramo se smiriti, molitvu ne napuštati i utehu ne tražiti; jer pošto je dobijemo, možemo se sablazniti, a pošto izdržimo oskudicu,dobićemo milost.

Sama je molitva bez smirenosti i drugih vrlina maska molitve

Mnogi Sveti Oci predlažu način molitve, svaki prema svome iskustvu sveti Makarije Egipatski: „ako li nas smirenomudrenost, prostodušnost i dobrota krasili ne budu, način nam molitve ništa pomoći neće“ (Slovo 1, gl. 8,9)… „A ako se neko prisiljava na molitvu, sve dok od Boga neki dar ne dobije; a uz to se na: smirenomudrenost, ljubav, krotkost i vrline ostale, na isti način ne prisiljava i lenjost ga obuzima, takvome će se makar ponekad po njegovoj molbi i dati blagodat Božija: jer je dobar i milostiv Gospod i onima koji Ga mole daje prema molbama njihovim, ali pošto nije sebe pripremio i na rečene se vrline navikao nije, onda ili uništava blagodat, ili prima i istom odmah pada, ili ništa ne postiže, upadajući u mudrovanje. Jer prebivalište i pokoj Duha Svetoga smirenomudrenost jeste, ljubav i krotkost i ostale zapovesti Gospodnje“ (Slovo 1, gl. 14). “ A ako sa smirenomudrenošću i ljubavlju, prostodušnošću, pak, i dobrotom ne bude u nama sjedinjena molitva, to nije molitva sama, nego je više maska molitve, koja nam, pak, ni jedne koristi doneti ne može“ (Slovo 3, gl. 5).

Molitvom se zadobijaju duhovni plodovi; bez njih su tašti i beskorisni podvizi naši

Glava je svake vrline, – po rečima sv. Makarija Egipatskog, i vrhunac u delima popravljanja neprestano prebivanje u molitvi“. I on, pak, potom… opet kaže: „ako li smirenomudrenošću, prostodušnošću i dobrotom ukrašeni ne budemo, način molitve nam ništa koristiti neće. A ovo ne kažemo samo o molitvi, nego i o svakom podvigu, ili naporu, ili devičanstvu, ili bdenju, ili bilo kakvoj drugoj vežbi i delu, koje se čini vrline radi. Zato što se sva ova delanja pobožna preduzimaju i obavljaju plodova radi; a plodovi su duhovni: ljubav radost, mir, strpljenje veliko, krotkost, uzdržavanje, smirenje i tome slično; a ako li, pak, u sebi plodove ove nemamo, tašti su i uzaludni svi podvizi naši“.

Crkvena je molitva vrednija od domaće

A o crkvenoj, pak, molitvi znajte da je ona vrednija od vaše domaće molitve; jer se ova upućuje od čitavog sabora /skupa/ ljudi, među kojima je, možda, mnogo molitvi najiskrenijih, koje se od smirenih srca Bogu upućuju, koje On prihvata kao kad miomirisni, uz koje se i vaše molitve, mada slabe i ništavne, prihvataju.

Molitva bez bluđenja čin je savršenih

Uznemireni ste što za vreme molitve ne možete da se saberete, nego ste rasejani: moliti se bez bluđenja delo je savršenih; ali mi, koji smo slabi i u borbi smo (sa strastima), moramo pribirati misli naše što blude i smiriti se pred naletom pomisli i uopšte se ne zbunjivati, jer zbunjenost ojačava neprijatelja da jače na nas nasrne, a smirenost ga odagnava. A ako bismo uvek molitvu iskrenu bez bluđenja imali, onda opet ne bismo izbegli sujetne i gorde pomisli, koje neprijatelj priređuje. Pamtite da Bog molitvu smirenih prihvata.

Nemoj se čuditi što te za vreme molitve Isusove pohode pomisli ledne; očigledno je da si se molila umišljeno, a ne smireno. Prepodobni Isihije jasno poučava razboritosti, pažnji i molitvi i u 20. glavi predlaže četiri pravila: smirenje, izuzetnu pažnju, suprotstavljanje i molitvu. Očito, nemoguće je da ne bude suprotnih uticaja, ali se njih ne možemo spasiti ili ih pobediti bez smirenosti; i gde sve ne moramo dospeti, da bismo makar malo nazreli puteljak ovoga uzvišenog delanja. A vaše je raspoloženje dnevno, nemirno, druge ružite, osuđujete, i ostalo: tada već i um ne može da se iskreno pomoli. U najmanju ruku, sećajući se svih svojih promašaja, smiri svoju pomisao i molitvom smirenom moli od Gospoda pomilovanje, a ne postignuće u darovima duhovnim.
Ko polaže nadu samo u svoje molitve i pravila i misli da se dobro moli, taj je na putu sablazni

Šta je još opasnije: ti si se sablažnjavala svojom molitvom prividnom i pravilima, u koje se ti jedino i uzdaš; ti si zavedena do te mere da si već počela da predviđaš kada ću ti pisati. Međutim, strahovanje, bojazan i priviđenja pokazuju ti truležne plodove tvoga delovanja. Mnogo puta sam te upozoravao da ne misliš da se moliš dobro, nego da smatraš sebe najneznatnijom od svih: jer Bog prihvata samo molitve smirenih i srca ponizna i smirena uniziti neće; a kod tebe toga nije ni bilo, nego, naprotiv, molitva ohola: „molim se u crkvi posle Jutrenja i stojim pokraj dveri crkvenih, nebesima molitve upućujući“. Šta je to, ako ne očigledna sablazan đavolja i osveta njegova – užasna pojava i potom strah, i svega se plašiš i drhtiš. Pusti takve svoje dubokoumne molitve, smiri se pred Bogom i pred ljudima, strah Božiji imaj, pa se prepasti nećeš straha đavoljega. Eto kakve ti je plodove donela usamljenost tvoja! A ti smatraš da dobro prolaziš svoj usamljenički život i sebe zavodiš – zar mnogo nečastivom treba da te osramoti? Poverovala si mu i stekla dar vidovitosti; misliš, sada se to neće desiti; ali on i na drugi način može da te zavede. Moli Gospoda smireno da ne dozvoli da padneš u takvu sablazan.

Traženje žara i suza u molitvi vodi gordosti

Suzdržanost tvoju u molitvi neka smeni i nadvlada smirenost, umesto pometenosti zbog toga što nemaš žara i suza u molitvi; a suze lakomislene ljude veoma oholima čine; ti sada, nemajući suza, protiv svoje volje postaješ svesna svoga siromaštva, a kada bi ih imala sanjala bi i o bogatstvu darova duhovnih; ne pripisujem ti suzdržanost u pohvale, ali nije bezopasno i u suze se uzdati, po reči sv. Lestvičnika: „ne veruj onim suzama koje teku pre očišćenja tvoga“; a kada bi se smirila istinski, onda bi se i suze pojaviti mogle, kao što je i u blaženstvima rečeno: posle siromaštva plač duhovni (Mt. 5,34).

Molitva tvoja neka bude carinikovoj podobna, a ne farisejskoj; jer Bog prihvata molitvu smirenih i njihove molbe ne prezire (Ps. 102,17). Ti u sebi tražiš osećanja u molitvi i, ne videći ih, nespokojna si; to je oblik gordosti. Kada bi ih imala, onda bi za sebe mislila da si stanje uzvišeno postigla, a pošto ih nemaš, nespokojna si; umesto da se smiriš, videći siromaštvo svoje i Bog će pogledati na smirenje i uspokojiti te. Kada osećaš mir, onda to, zaista, nagoveštava smirenje, ali, ako se zbog toga uzgordiš, ponovo ćete nespokoj obuzeti. Sveti Oci poučavaju: „pred blagodaću se izliva smirenost, a pred iskušenje i nespokoj – gordeljivost“. A na molitvi treba paziti veoma da ne bude bilo kakvog zlopamćenja, jer, po učenju Otaca, „molitva zlopamtila je setva na kamenu“. A dužinu molitve ne mogu ti odrediti, da ne izazovem više nemira, nego prema snazi i uz smirenje.

Knjižicu „Pisma o hrišćanskom životu“ poznajem i očekujem da ubrzo stigne. Pročitao sam je, ali ne još čitavu. Knjiga je veoma dobra, ali je o molitvi na nekim mestima veoma smelo rečeno, na primer: u duši mudrost imati, i da to svako može činiti, tražiti u sebi vatrenost, i ostalo. Neiskusni će se za to uhvatiti i ništa neće naći, zbuniće se, a veoma malo ko će to doživeti, zaneće se i sablazniti. Sveti Oci kažu da to zahteva mnogo vremena, podviga, napora i učitelja iskusnoga i da će istinsku molitvu samo jedan od hiljadu postići; a više od toga jedan među mnogima. To su reči sv. Isaaka Sirina; on, pak, u 2. Besedi piše: ko pre obuke na prvom stupnju delanja prelazi na drugi, uviđanja, koji se sastoji u pouci duhovnoj i molitvi, snaći će ga gnev Božiji; tamo ćete videti zašto, i kasnije:“a koja je od Boga, ona /molitva/ sama od sebe dolazi, a ti je ne osećaš. Biće, ali ako joj mesto čisto bude, a ne obeščašćeno“. Vatrenost tražiš u molitvi – iz ludosti; a ako li i pomisliš da si je ostvarila, onda uverena budi da je to sablazan. Popravi život svoj, smirena budi, smireno moli se, jer Bog uslišuje molitve smirenih (Ps. 102, 17). A kada sama budeš procenjivala molitvu svoju, onda je već to sablazan. U takvom sagrešenju moli se da ti Bog dozvoli da popraviš život svoj i vidiš svoje grehe, da nikoga ne osuđuješ…

Ko je strastima izložen neka se ne usuđuje da teži umnoj i uzvišenoj molitvi

Što se tiče molitve savršene, za nju sv. Isaak piše: „nju će postići jedan od hiljadu, i to pošto se očisti od svih strasti; pa kako se možemo usuditi da pomislimo da na takvu visinu dospemo?“ A mi da makar delanjem mudrim i razborom, tj. molitvom Isusovom, pobeđujemo ratnike koji ustaju na nas, po reči Lestvičnika: „udri dušmane imenom Isusovim; oružje jače od ovoga ni na nebesima, ni na zemlji pronaći nećeš“. Sv. Isihije piše: „razboritost je veština duhovna koja od pomisli strasnih i reči i dela zlih čoveka potpuno, s pomoću Božijom, spasava, koja se vremenom dugim i usrdnošću savladava“. U knjizi prepodobnog Nila Sorskog…“ ako li ga obuzme udeo đavolji kroz nekakvu strast ili pomisao zlu, delatnik (molitve) protiv njega priziva Hrista“… a kasnije: „i neka ne pomišlja da će se popraviti onaj čija je molitva samovoljno ugađanje jer je sva molba njegova iz straha od muka…“ I ako li mi savladavamo takvo delovanje umno, pročišćavajući molitvom srce od strasti, onda će sigurno, po očišćenju, blagodat na njemu ispisati svoje zakone koji su tebi skriveni; i tek tada smo bezbedni, jer u srcu uvek pred Bogom kadi tamjan smirenosti; a ono je takva riznica, koja je lopovima nedostupna, po reči sv. Jovana Lestvičnika. A pronikni ti u delanje svoje, jesi li tako savladala vršenje molitve umne, za koju si već umišljala da si savršenstvo postigla? Međutim, nastrojenje je tvoje strasno, razdražljiva si u odnosu prema sestrama, prekorevaš jetko, dugo ne praštaš, ljuta si i slično; druge zadevaš, strogo osuđuješ i ostalo; i eto, kakve je plodove tvoja molitva donela? – Očiglednu sablazan, misleći (kako si sama pisala) da si dostigla viđenja najvišeg stepena; a kakve si scene i smicalice činila, koje su potpuno neprilične, o kojima više ponavljati neću? Mada ti kazuješ da si činila namerno, to je u potpunom neskladu sa delom. Sv. Varsonufije u 79. odgovoru piše:“a znak je da je dotaknuta (molitva): taj se pomesti neće, pa makar ga čitav svet sablažnjavao“; a u 158. odgovoru: „ako li ti srce zadrhti od gneva ili zlopamćenja i sličnih strasti staroga čoveka, tamo premudrost ući neće“. Pogledaj svoje stanje, da kod vas nema nečega od ovoga – staroga čoveka, i kakvi smo prilikom neugodnosti i prekora, što nam ih drugi čine? Čini se da ćeš daleko biti od molitve savršene. Ti tražiš u molitvi suze; one su darovi duhovni, koji se smirenima daju, i suze ponekad mnoge uzohole <uznesu>, kako piše sv. Lestvičnik. A o tome da ti je“ opštenje sa sestrama dosadno i u glavi ti se muti“, smatram da je to delovanje sablazni, kao što mi je poznato i kod drugih sličnih tebi; kada se nalaze u umišljenom duhovnom stanju tada su ushićeni i raduju se, a pošto ono prođe muči ih suprotno. Ponovo ti preporučujem 2. Besedu sv. Isaaka Sirina: „zbog čega gnev Božiji nailazi? Ne zbog toga što iz lenjosti napuštaju delo prvog stepena krsta, nego zbog slasti usrdnijeg prelaska na onaj drugi stepen finoga delovanja umnog i prebivanja u molitvi“, i ostalo; bolje je sebe videti nemoćnu i smirenu, negoli bodru i sablažnjenu.

Posebno u crkvu treba ići smirenoga duha, jer i molitva neće uslišena biti, ako li protiv nekoga nešto imamo ili smo nekoga uvredili.
Gresi naši molitvi put preče. Vaše pismo, a i vesti iz novina uopšte ne raduju, nego veliku tugu u srcu izazivaju; o današnjoj situaciji na frontu šta više da se kaže od onoga što vi pišete: gresi naši i ruka Božija, koja nas kažnjava. Molitvama našim, očigledno, dolazak pred Gospoda sprečavaju gresi naši. Ne mogu da iskažem moju žalost, ali mislim da su svi žalosni zbog onoga što se događa; a šta će biti – nepoznato je, pročitajte kod sv. Varsonufija Velikog… pitanje i odgovor 566 … kako i zašto, kada su svet snalazile nesreće, ni tri muža uzvišena Boga umoliti nisu mogla.

Mamica tvoja je tužna zbog toga što je Bog ne sluša. Neka ona sebe preispita, izvršava li ona volju Božiju? U Jevanđelju je napisano: znamo da Bog ne sluša grješnike; nego ako ko Boga poštuje i volju njegovu tvori, toga sluša (Jn. 9,31); a pritom upravo ona ne ispunjava zapovest Crkve – ne poštuje postove – i ne shvata kako je značajan taj greh. Sam Gospod kaže: a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17), i još: Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče.

Molite se za one koji vas mrze i vređaju

Molitvu, koju smo čitali kod N. N. za one koji nas mrze, nije štetno čitati, ali unositi ponovo u društvo neku novinu – nije naša misao i stav. Molitva „Koji nas mrze i vređaju…“ nije samo podjednako snažna, nego i više molbe u sebi poseduje. Samo treba pamtiti da nije u reči, nego u sili, tj. u delu – Carstvo Božije (1 Kor. 4,20). Ako molimo Boga za one koji nas mrze, da bi im se smilovao – to je čin ljubavi; ali je treba pokazati i na delu prema njima, po zapovesti Božijoj: ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze… (Mt. 5, 44); a ako li se budem za njih molio, a sam, međutim, smišljam zlo, mrzim, osuđujem, protivrečim, kakva je onda korist od molitve? A mi ne samo da to činimo sa onima koji nas mrze, nego ne ostajemo dužni ni onima koji nas uvrede rečju ili pogledom. Dakle, treba se moliti za one koji nas mrze, i još više da bismo našu mržnju uništili, i, smirivši se pred njima, time sebe primirili, najpre u tajnosti, a kada je potrebno – i javno.

Jednostavna i smirena molitva je ugodna Bogu

Veoma mi je žao što oni <bliski> ne drže do religije, a bez nje je dobrota lažna. Ti u toj stvari ništa ne možeš pomoći; prepusti to Promisli Božijoj, koja ih može okrenuti na put istinski. Brini se o svome spasenju i za njih se Gospodu moli jednostavno: „pomiluj ih, Gospode“. Bog ne traži slatkorečivost: jednostavna, smirena molitva Njemu je ugodna.

Ne treba molitvu napuštati, pa makar bila i nekoncentrisana

Prelazeći na molitvu vidite je kao nedostojnu i kažete: kakva je ovo molitva? Istina je da je rđava, pa ipak nije farisejska, nego, čini se, iako nije potpuno carinička, bliža je njoj. I ne treba je napuštati, prekorevajući sebe zbog njene nedostojnosti i nastojeći da se izbavimo od pomisli. A ako je napustite, kakvu ćete korist steći? Onako, u najmanju ruku, zbog njene neispravnosti sebe osuđujemo, a možda, kada i jedna reč može da umilostivi Boga, nama neznano, sami sebe smirujemo. A napuštajući molitvu, potpuno ćemo ohladneti.

O naručenim molitvama

Ti sumnjaš da naručena molitva nije Bogu pristupačna zbog nemarnosti sveštenika; apsolutno ne, Bog prihvata žrtvu onoga koji je prinosi; srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože (Ps. 51, 17), i pogledaće <Gospod> na molitvu onijeh koji nemaju pomoći[1], i neće se oglušiti molbe njihove (Ps. 102,17); a sveštenik je izvršilac i posrednik; za nemarnost svoju sam će odgovarati. A kako bi se inače obavila sveta tajna Evharistije, pokajanja i ostale, mnogo više i važnije, nego što je upućivanje molitve?

Molitva za inoverce

Nespokojna si zbog tvoje mamice, jer će ona tobože lišena biti Carstva Nebeskog. To nije stvar našega uma; već je treba prepustiti volji i milosrđu Božijem i biti spokojan. Pošto oni (luterani) za života nisu imali veze sa Pravoslavnom Crkvom u njenim svetim tajnama, onda ona i posle smrti ne dozvoljava da budu sudionici u njima; tj. u prinošenju beskrvne žrtve za njih; mi se tome moramo povinovati. Ali je moguće često moliti Boga <pojedinačno> za pokoj njihove duše; kao što vidimo da je lobanja paganskog sveštenika govorila sv. Makariju: „kada se moliš za nas, onda nam je lakše“. Sv. Atanasije kaže: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3,5), to je rečeno za nekrštene“, a oni su kršteni, premda nepravilno, i prilikom njihovog obraćenja u našu Crkvu njih ne prekrštavaju, nego se samo odriču učenja Luterovog i pomazuju se sv. mirom.

Crkva se moli za sve pravoslavne hrišćane

Naša Crkva računa sedam smrtnih grehova: gordost, srebroljublje, blud, zavist, proždrljivost, gnev, ili zlopamćenje, i malodušnost, ili lenjost. Ko od nas ne učestvuje – iako ne u svim – ali u nekim od ovih grehova? Pa zar da se ne molimo za njih? Crkveni učitelji smatraju za najveći smrtni greh suprotstavljanje istini, tj. jeres, za koje grešnike se ne mole, ili ne pominju njihova imena prilikom beskrvne žrtve, na proskomidiji; ali je zapoveđeno da se molimo za obraćenje njihovo na put pravi i istinski, kao što i Crkva svakodnevno moli Boga za sjedinjenje svih. Ti još pominješ očigledne grešnike, koji žive u preljubi, da li da se za njih molimo? A ko o njima može znati da oni baš tako žive? Sveštenici ne mogu njihove grehove ispričati, a nagađanja nisu uvek istinita. A ako se, pak, nađu na sudu, onda ih vlast prepušta crkvenoj epitimiji, prema osobinama njihovog pokajanja ili nepopravljivosti. Ali mi osobito ne smemo da ih javno odbacujemo; i kada je zapoveđeno da se molimo za obraćenje protivnika Crkve, kako onda da se ne molimo za obraćenje grešnika na pokajanje, koji prebiva u okrilju Crkve i sagrešuje iz slabosti, kao što i mi sami svakodnevno grešimo? Kada je žena, uhvaćena u preljubi, dovedena pred Hrista, da li ju je On osudio? A trebalo ju je kamenovati: koji je među vama bez grijeha – rekao je On – neka prvi baci kamen na nju (Jn. 8,37). Ne odnosi li se i na nas ova pouka?

MOLITVA ISUSOVA

Pouka onima koji žele da obave umnu molitvu Isusovu
Ne tražite od mene molitveno pravilo, nego svagdašnju umnu molitvu. To je delo uzvišeno, koje prevazilazi moje moći i vrednost. Ne smem ni da pomislim da protivrečim rečima Grigorija Palame da je moguće tražiti i postizati tu uzvišenost, pa makar ona od mene daleka bila; ali su Sveti Oci pisali, po svome nastrojenju, kako je ko postizao i nas tome poučavaju. Pa ipak, nije samo izgovoriti molitvu Isusovu i sva blaga oćeš zadobiti; o pojanju psalama i molitvama je napisano jednostavno: o broju i vremenu, i to je sve; ipak, oni koji čine sa dobrom namerom i smirenjem dobijali su blagodat Božiju. A o toj maloj molitvi od pet stihova napisano je mnoštvo knjiga, kako da je obavljamo i kakve zamke neprijatelj postavlja i kako nevešti od njega oboreni i uništeni bivaju. Pozabavite se, pročitajte sve što nam je poznato: Simeona Novog Bogoslova, Grigorija Sinaita, Filoteja, Isihija, Kalista, sv. Isaaka… starca Pajsija i ostale, i dostojnu pripremu izaberite i odmerite snagu duše vaše, da li bogatstvo ovo možete izdržati i zadobiti bez štete. Sv. Simeon Novi Bogoslov piše u Slovu o trećem načinu molitve: „treba čuvati spokoj duševni u tri stvari: prema Bogu, duhovnom ocu, prema ljudima i prema stvarima“, i ostalo. I uopšte svi Sveti Oci zapovedaju da se u molitvi ovoj najveća smirenost ima; jer kada se primoravamo na činjenje zapovesti Božijih, onda spontano sebe vidimo slabe u njima i smirujemo se, a smirenje je najjače oružje protiv neprijatelja; i zato svi Oci nalažu onima koji žele da obave molitvu da se primoraju na zapovesti. Dš1šj.eJ. Neprijatelj naš mnogo spletaka protiv nas ima, a posebno protiv onih koji molitvu umnu obavljaju; a ako li razum makar malo skrene u umišljanje sopstveno,odmah će upasti u sablazan, i to neizlečivu. Sveti Isaak Sirin u 2. Besedi piše o dvostrukom krstu: „i ko ne želi da dospe na onaj prvi stupanj činjenja u tuzi nego želi odmah na drugi: viđenja, neprekidne molitve – snaći će ga gnev Božiji. Dalje piše: „a koja je od Boga, ona/molitva/sama od sebe dolazi, a ti je ne osećaš; ali ako joj mesto čisto bude, a ne obeščašćeno“, i dalje; i sv. Grigorije Sinait u poslednjim glavama, u 10. i kasnije, jasno upozorava na sablazan… prisetite se članka Grigorija Palame… „duša stupa u odaju svoju kada ne luta um ovamo i onamo u stvarima ovoga sveta, nego se nalazi u srcu našem“; i ostalo kod starca Pajsija, u Svitku o molitvi … podstičući na revnost u neprestanoj molitvi, postavlja prepreku – naklonost pomislima svakodnevnim i staranje o telu, i ostalo. Ja sam vam, videći vašu želju da postignete najviše, tj. da „iščekujete uz noge Isusove“ i da se „napajate Hristom“, napisao radi upozorenja, da biste se toga sačuvali, nego da tražite samo da vam se smiluje Gospod kroz tu duhovnu molitvu: i to se mora smireno.Pročitajte kod sv. Isaaka u 55. Besedi: „jer se za tebe molim, svete“…A uz promišljanja vaša o bilo čemu ugodnom i prijatnom, odmah je gotova sablazan, pa makar to bilo i od blagodati, nego sebe treba smatrati nedostojnim toga: jer su i mnogi koji su blagodat dobili, a umislili su za sebe, od nje nepopravljivo otpali.