Онима који се подвизавају

Sv.Makarije optinskiСвети Макарије Оптински

Каква нас искушења сналазе током молитве

Молитва је сачињена из различитих делова: славословље, благодарење и прозба. Мајка наша Црква даровала нам је средства за упућивање молитава, одредивши време и начин, и саме молитве, које приличе свима и свакоме и у посебним приликама. Православни хришћани, испуњавајући свој налог насамо и заједно, упућују молитве своје Господу, и верујемо да ће их Он прихватити; а особено онда када се одвијају на начин цариника, а не фарисеја; иако смо сви ми несавршени и не можемо се осмелити да се похвалимо чистотом молитве. Ми смо ратници духовни, а молитва је оружје; јер уз постриг игуман, пружајући бројанице,каже: „прими, брате, мач духовни, који јесте реч Божија“, и остало. Када стојимо на молитви, тада се непријатељи окупљају против нас, уносећи разне помисли и приказујући сање нечастиве, настојећи да нас одвоје од молитве или да нас баце у потиштеност. Али ми морамо имати добру вољу за упућивање молитве и старати се да приберемо мисли што блуде у речи молитве; али се у налету оних <помисли> не помести, него се, будући свестан своје слабости, кајати пред Господом. Пометеност пред најездом помисли показује нашу малодушност, која од гордости потиче; ми желимо да видимо себе као чисте пред Богом, попут фарисеја, а не као грешне, попут цариника. Управо зато нам и није дата чистота. молитве, што ми умишљамо о себи нешто високо, а што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Тако је боље уз недостатке наше смирити се и кајати, него ли пометен бити; а код поправљања не мудровати високопарно.

Онима који се подвизавају на молитву Господ је даје

А када не можете онако како доликује да се молите или да се припремите за њу, зар онда треба молитву потпуно напустити? Насупрот томе, треба се принудити на молитву, па макар се срце томе и противило; а Господ, видећи такву нашу принуду и подвизавање на молитву, пружа Своју помоћ, по речима св. Макарија и Петра Дамаскина: услишује молитву ономе који Му се моли (1 Цар. 2, 9); ко се искрено моли молитвом једноставном, Господ му даје дар молитве умне. Запамтите, дар молитве, а не твоја својина; тај дар треба заслужити не само молитвом, него и осталим добрим делима: смиреномудреношћу, једноставношћу, трпељивошћу, простодушношћу; а без тих врлина, макар неко умишљао да је тобоже задобио молитву, саблажњава се; то није молитва, него маска молитве.

Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами

Када се молиш нека имаш смиреност највећу и сећање на своје грехе, молећи за помиловање; и чувај се колико је могуће завођења у умишљање о себи и тражења нечега узвишеног. Саблазан је веома близу.

Свети Исаак Сирин, пишући о молитви, поучава: „који о себи не помисли да је грешан, молитва његова Богу угодна није“ (Слово 55).

Ти, читајући старца Пајсија о молитви, о њој и машташ; а погледај се – у духу сметеном каква ће молитва бити? Не молитва, него маска молитве, по речи св. Макарија… А св. Симеон Нови Богослов у трећем начину молитве како заповеда да се њој приступа? „Чувати спокој душевни према Богу, према ближњему и према стварима“. А ми, колико је могуће, треба да се старамо да са осећањем цариника сваком молитвом Бога призивамо, и Исусовом, али да не маштамо у себи да ћемо досегнути некакве дарове благодатне, које ће један од хиљаде задобити извршавањем заповести и молитвом смиреном. Божија благодат допире до свих, али не истом мером; и у“складу са нашим смирењем врши даривање. Не тражи узвишене, него се смирених држи.

Када за молитву много времена немаш, задовољи се оним колико имаш, а Бог ће примити твоју добру вољу; памти да је осећање цариниково Богу у молитви драго, и чувај се одређивања вредности своје молитве: то је ствар Божија, а не наша.

Огорчење твоје због тога што ниси могла ватрено, усрдно да се помолиш, неисправно је … Може ли смирени некад помислити да се он добро моли? Он увек види своју слабост и не сања о узвишености молитве, него вапије, као цариник, а Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами.

Жалиш се на свој несређени живот и на сувопарну молитву без радости. Ако ли морамо у трпљењу да задобијамо душе наше, онда се и у том случају треба препустити трпељивости. Ватрена и утешна молитва дар је Божији и награда; али она се не поклања толико ради чињења нашега, колико ради смирења; а када смо и у делању још сиромашни онда се још више смирити морамо, а не тражити награду. Молићемо се молитвом цариника, који није тражио задовољство, него је молио за милост грешнику. Молитву нашу не можемо сами проценити, него ћемо се молити смирено; а када ни утехе нема, морамо се смирити, молитву не напуштати и утеху не тражити; јер пошто је добијемо, можемо се саблазнити, а пошто издржимо оскудицу,добићемо милост.

Сама је молитва без смирености и других врлина маска молитве

Многи Свети Оци предлажу начин молитве, сваки према своме искуству свети Макарије Египатски: „ако ли нас смиреномудреност, простодушност и доброта красили не буду, начин нам молитве ништа помоћи неће“ (Слово 1, гл. 8,9)… „А ако се неко присиљава на молитву, све док од Бога неки дар не добије; а уз то се на: смиреномудреност, љубав, кроткост и врлине остале, на исти начин не присиљава и лењост га обузима, таквоме ће се макар понекад по његовој молби и дати благодат Божија: јер је добар и милостив Господ и онима који Га моле даје према молбама њиховим, али пошто није себе припремио и на речене се врлине навикао није, онда или уништава благодат, или прима и истом одмах пада, или ништа не постиже, упадајући у мудровање. Јер пребивалиште и покој Духа Светога смиреномудреност јесте, љубав и кроткост и остале заповести Господње“ (Слово 1, гл. 14). “ А ако са смиреномудреношћу и љубављу, простодушношћу, пак, и добротом не буде у нама сједињена молитва, то није молитва сама, него је више маска молитве, која нам, пак, ни једне користи донети не може“ (Слово 3, гл. 5).

Молитвом се задобијају духовни плодови; без њих су ташти и бескорисни подвизи наши

Глава је сваке врлине, – по речима св. Макарија Египатског, и врхунац у делима поправљања непрестано пребивање у молитви“. И он, пак, потом… опет каже: „ако ли смиреномудреношћу, простодушношћу и добротом украшени не будемо, начин молитве нам ништа користити неће. А ово не кажемо само о молитви, него и о сваком подвигу, или напору, или девичанству, или бдењу, или било каквој другој вежби и делу, које се чини врлине ради. Зато што се сва ова делања побожна предузимају и обављају плодова ради; а плодови су духовни: љубав радост, мир, стрпљење велико, кроткост, уздржавање, смирење и томе слично; а ако ли, пак, у себи плодове ове немамо, ташти су и узалудни сви подвизи наши“.

Црквена је молитва вреднија од домаће

А о црквеној, пак, молитви знајте да је она вреднија од ваше домаће молитве; јер се ова упућује од читавог сабора /скупа/ људи, међу којима је, можда, много молитви најискренијих, које се од смирених срца Богу упућују, које Он прихвата као кад миомирисни, уз које се и ваше молитве, мада слабе и ништавне, прихватају.

Молитва без блуђења чин је савршених

Узнемирени сте што за време молитве не можете да се саберете, него сте расејани: молити се без блуђења дело је савршених; али ми, који смо слаби и у борби смо (са страстима), морамо прибирати мисли наше што блуде и смирити се пред налетом помисли и уопште се не збуњивати, јер збуњеност ојачава непријатеља да јаче на нас насрне, а смиреност га одагнава. А ако бисмо увек молитву искрену без блуђења имали, онда опет не бисмо избегли сујетне и горде помисли, које непријатељ приређује. Памтите да Бог молитву смирених прихвата.

Немој се чудити што те за време молитве Исусове походе помисли ледне; очигледно је да си се молила умишљено, а не смирено. Преподобни Исихије јасно поучава разборитости, пажњи и молитви и у 20. глави предлаже четири правила: смирење, изузетну пажњу, супротстављање и молитву. Очито, немогуће је да не буде супротних утицаја, али се њих не можемо спасити или их победити без смирености; и где све не морамо доспети, да бисмо макар мало назрели путељак овога узвишеног делања. А ваше је расположење дневно, немирно, друге ружите, осуђујете, и остало: тада већ и ум не може да се искрено помоли. У најмању руку, сећајући се свих својих промашаја, смири своју помисао и молитвом смиреном моли од Господа помиловање, а не постигнуће у даровима духовним.
Ко полаже наду само у своје молитве и правила и мисли да се добро моли, тај је на путу саблазни

Шта је још опасније: ти си се саблажњавала својом молитвом привидном и правилима, у које се ти једино и уздаш; ти си заведена до те мере да си већ почела да предвиђаш када ћу ти писати. Међутим, страховање, бојазан и привиђења показују ти трулежне плодове твога деловања. Много пута сам те упозоравао да не мислиш да се молиш добро, него да сматраш себе најнезнатнијом од свих: јер Бог прихвата само молитве смирених и срца понизна и смирена унизити неће; а код тебе тога није ни било, него, напротив, молитва охола: „молим се у цркви после Јутрења и стојим покрај двери црквених, небесима молитве упућујући“. Шта је то, ако не очигледна саблазан ђавоља и освета његова – ужасна појава и потом страх, и свега се плашиш и дрхтиш. Пусти такве своје дубокоумне молитве, смири се пред Богом и пред људима, страх Божији имај, па се препасти нећеш страха ђавољега. Ето какве ти је плодове донела усамљеност твоја! А ти сматраш да добро пролазиш свој усамљенички живот и себе заводиш – зар много нечастивом треба да те осрамоти? Поверовала си му и стекла дар видовитости; мислиш, сада се то неће десити; али он и на други начин може да те заведе. Моли Господа смирено да не дозволи да паднеш у такву саблазан.

Тражење жара и суза у молитви води гордости

Суздржаност твоју у молитви нека смени и надвлада смиреност, уместо пометености због тога што немаш жара и суза у молитви; а сузе лакомислене људе веома охолима чине; ти сада, немајући суза, против своје воље постајеш свесна свога сиромаштва, а када би их имала сањала би и о богатству дарова духовних; не приписујем ти суздржаност у похвале, али није безопасно и у сузе се уздати, по речи св. Лествичника: „не веруј оним сузама које теку пре очишћења твога“; а када би се смирила истински, онда би се и сузе појавити могле, као што је и у блаженствима речено: после сиромаштва плач духовни (Мт. 5,34).

Молитва твоја нека буде цариниковој подобна, а не фарисејској; јер Бог прихвата молитву смирених и њихове молбе не презире (Пс. 102,17). Ти у себи тражиш осећања у молитви и, не видећи их, неспокојна си; то је облик гордости. Када би их имала, онда би за себе мислила да си стање узвишено постигла, а пошто их немаш, неспокојна си; уместо да се смириш, видећи сиромаштво своје и Бог ће погледати на смирење и успокојити те. Када осећаш мир, онда то, заиста, наговештава смирење, али, ако се због тога узгордиш, поново ћете неспокој обузети. Свети Оци поучавају: „пред благодаћу се излива смиреност, а пред искушење и неспокој – гордељивост“. А на молитви треба пазити веома да не буде било каквог злопамћења, јер, по учењу Отаца, „молитва злопамтила је сетва на камену“. А дужину молитве не могу ти одредити, да не изазовем више немира, него према снази и уз смирење.

Књижицу „Писма о хришћанском животу“ познајем и очекујем да убрзо стигне. Прочитао сам је, али не још читаву. Књига је веома добра, али је о молитви на неким местима веома смело речено, на пример: у души мудрост имати, и да то свако може чинити, тражити у себи ватреност, и остало. Неискусни ће се за то ухватити и ништа неће наћи, збуниће се, а веома мало ко ће то доживети, занеће се и саблазнити. Свети Оци кажу да то захтева много времена, подвига, напора и учитеља искуснога и да ће истинску молитву само један од хиљаду постићи; а више од тога један међу многима. То су речи св. Исаака Сирина; он, пак, у 2. Беседи пише: ко пре обуке на првом ступњу делања прелази на други, увиђања, који се састоји у поуци духовној и молитви, снаћи ће га гнев Божији; тамо ћете видети зашто, и касније:“а која је од Бога, она /молитва/ сама од себе долази, а ти је не осећаш. Биће, али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено“. Ватреност тражиш у молитви – из лудости; а ако ли и помислиш да си је остварила, онда уверена буди да је то саблазан. Поправи живот свој, смирена буди, смирено моли се, јер Бог услишује молитве смирених (Пс. 102, 17). А када сама будеш процењивала молитву своју, онда је већ то саблазан. У таквом сагрешењу моли се да ти Бог дозволи да поправиш живот свој и видиш своје грехе, да никога не осуђујеш…

Ко је страстима изложен нека се не усуђује да тежи умној и узвишеној молитви

Што се тиче молитве савршене, за њу св. Исаак пише: „њу ће постићи један од хиљаду, и то пошто се очисти од свих страсти; па како се можемо усудити да помислимо да на такву висину доспемо?“ А ми да макар делањем мудрим и разбором, тј. молитвом Исусовом, побеђујемо ратнике који устају на нас, по речи Лествичника: „удри душмане именом Исусовим; оружје јаче од овога ни на небесима, ни на земљи пронаћи нећеш“. Св. Исихије пише: „разборитост је вештина духовна која од помисли страсних и речи и дела злих човека потпуно, с помоћу Божијом, спасава, која се временом дугим и усрдношћу савладава“. У књизи преподобног Нила Сорског…“ ако ли га обузме удео ђавољи кроз некакву страст или помисао злу, делатник (молитве) против њега призива Христа“… а касније: „и нека не помишља да ће се поправити онај чија је молитва самовољно угађање јер је сва молба његова из страха од мука…“ И ако ли ми савладавамо такво деловање умно, прочишћавајући молитвом срце од страсти, онда ће сигурно, по очишћењу, благодат на њему исписати своје законе који су теби скривени; и тек тада смо безбедни, јер у срцу увек пред Богом кади тамјан смирености; а оно је таква ризница, која је лоповима недоступна, по речи св. Јована Лествичника. А проникни ти у делање своје, јеси ли тако савладала вршење молитве умне, за коју си већ умишљала да си савршенство постигла? Међутим, настројење је твоје страсно, раздражљива си у односу према сестрама, прекореваш јетко, дуго не прашташ, љута си и слично; друге задеваш, строго осуђујеш и остало; и ето, какве је плодове твоја молитва донела? – Очигледну саблазан, мислећи (како си сама писала) да си достигла виђења највишег степена; а какве си сцене и смицалице чинила, које су потпуно неприличне, о којима више понављати нећу? Мада ти казујеш да си чинила намерно, то је у потпуном нескладу са делом. Св. Варсонуфије у 79. одговору пише:“а знак је да је дотакнута (молитва): тај се помести неће, па макар га читав свет саблажњавао“; а у 158. одговору: „ако ли ти срце задрхти од гнева или злопамћења и сличних страсти старога човека, тамо премудрост ући неће“. Погледај своје стање, да код вас нема нечега од овога – старога човека, и какви смо приликом неугодности и прекора, што нам их други чине? Чини се да ћеш далеко бити од молитве савршене. Ти тражиш у молитви сузе; оне су дарови духовни, који се смиренима дају, и сузе понекад многе узохоле <узнесу>, како пише св. Лествичник. А о томе да ти је“ општење са сестрама досадно и у глави ти се мути“, сматрам да је то деловање саблазни, као што ми је познато и код других сличних теби; када се налазе у умишљеном духовном стању тада су усхићени и радују се, а пошто оно прође мучи их супротно. Поново ти препоручујем 2. Беседу св. Исаака Сирина: „због чега гнев Божији наилази? Не због тога што из лењости напуштају дело првог степена крста, него због сласти усрднијег преласка на онај други степен финога деловања умног и пребивања у молитви“, и остало; боље је себе видети немоћну и смирену, неголи бодру и саблажњену.

Посебно у цркву треба ићи смиренога духа, јер и молитва неће услишена бити, ако ли против некога нешто имамо или смо некога увредили.
Греси наши молитви пут прече. Ваше писмо, а и вести из новина уопште не радују, него велику тугу у срцу изазивају; о данашњој ситуацији на фронту шта више да се каже од онога што ви пишете: греси наши и рука Божија, која нас кажњава. Молитвама нашим, очигледно, долазак пред Господа спречавају греси наши. Не могу да искажем моју жалост, али мислим да су сви жалосни због онога што се догађа; а шта ће бити – непознато је, прочитајте код св. Варсонуфија Великог… питање и одговор 566 … како и зашто, када су свет сналазиле несреће, ни три мужа узвишена Бога умолити нису могла.

Мамица твоја је тужна због тога што је Бог не слуша. Нека она себе преиспита, извршава ли она вољу Божију? У Јеванђељу је написано: знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша (Јн. 9,31); а притом управо она не испуњава заповест Цркве – не поштује постове – и не схвата како је значајан тај грех. Сам Господ каже: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и још: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче.

Молите се за оне који вас мрзе и вређају

Молитву, коју смо читали код Н. Н. за оне који нас мрзе, није штетно читати, али уносити поново у друштво неку новину – није наша мисао и став. Молитва „Који нас мрзе и вређају…“ није само подједнако снажна, него и више молбе у себи поседује. Само треба памтити да није у речи, него у сили, тј. у делу – Царство Божије (1 Кор. 4,20). Ако молимо Бога за оне који нас мрзе, да би им се смиловао – то је чин љубави; али је треба показати и на делу према њима, по заповести Божијој: љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе… (Мт. 5, 44); а ако ли се будем за њих молио, а сам, међутим, смишљам зло, мрзим, осуђујем, противречим, каква је онда корист од молитве? А ми не само да то чинимо са онима који нас мрзе, него не остајемо дужни ни онима који нас увреде речју или погледом. Дакле, треба се молити за оне који нас мрзе, и још више да бисмо нашу мржњу уништили, и, смиривши се пред њима, тиме себе примирили, најпре у тајности, а када је потребно – и јавно.

Једноставна и смирена молитва је угодна Богу

Веома ми је жао што они <блиски> не држе до религије, а без ње је доброта лажна. Ти у тој ствари ништа не можеш помоћи; препусти то Промисли Божијој, која их може окренути на пут истински. Брини се о своме спасењу и за њих се Господу моли једноставно: „помилуј их, Господе“. Бог не тражи слаткоречивост: једноставна, смирена молитва Њему је угодна.

Не треба молитву напуштати, па макар била и неконцентрисана

Прелазећи на молитву видите је као недостојну и кажете: каква је ово молитва? Истина је да је рђава, па ипак није фарисејска, него, чини се, иако није потпуно цариничка, ближа је њој. И не треба је напуштати, прекоревајући себе због њене недостојности и настојећи да се избавимо од помисли. А ако је напустите, какву ћете корист стећи? Онако, у најмању руку, због њене неисправности себе осуђујемо, а можда, када и једна реч може да умилостиви Бога, нама незнано, сами себе смирујемо. А напуштајући молитву, потпуно ћемо охладнети.

О нарученим молитвама

Ти сумњаш да наручена молитва није Богу приступачна због немарности свештеника; апсолутно не, Бог прихвата жртву онога који је приноси; срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51, 17), и погледаће <Господ> на молитву онијех који немају помоћи[1], и неће се оглушити молбе њихове (Пс. 102,17); а свештеник је извршилац и посредник; за немарност своју сам ће одговарати. А како би се иначе обавила света тајна Евхаристије, покајања и остале, много више и важније, него што је упућивање молитве?

Молитва за иноверце

Неспокојна си због твоје мамице, јер ће она тобоже лишена бити Царства Небеског. То није ствар нашега ума; већ је треба препустити вољи и милосрђу Божијем и бити спокојан. Пошто они (лутерани) за живота нису имали везе са Православном Црквом у њеним светим тајнама, онда она и после смрти не дозвољава да буду судионици у њима; тј. у приношењу бескрвне жртве за њих; ми се томе морамо повиновати. Али је могуће често молити Бога <појединачно> за покој њихове душе; као што видимо да је лобања паганског свештеника говорила св. Макарију: „када се молиш за нас, онда нам је лакше“. Св. Атанасије каже: „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5), то је речено за некрштене“, а они су крштени, премда неправилно, и приликом њиховог обраћења у нашу Цркву њих не прекрштавају, него се само одричу учења Лутеровог и помазују се св. миром.

Црква се моли за све православне хришћане

Наша Црква рачуна седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, завист, прождрљивост, гнев, или злопамћење, и малодушност, или лењост. Ко од нас не учествује – иако не у свим – али у неким од ових грехова? Па зар да се не молимо за њих? Црквени учитељи сматрају за највећи смртни грех супротстављање истини, тј. јерес, за које грешнике се не моле, или не помињу њихова имена приликом бескрвне жртве, на проскомидији; али је заповеђено да се молимо за обраћење њихово на пут прави и истински, као што и Црква свакодневно моли Бога за сједињење свих. Ти још помињеш очигледне грешнике, који живе у прељуби, да ли да се за њих молимо? А ко о њима може знати да они баш тако живе? Свештеници не могу њихове грехове испричати, а нагађања нису увек истинита. А ако се, пак, нађу на суду, онда их власт препушта црквеној епитимији, према особинама њиховог покајања или непоправљивости. Али ми особито не смемо да их јавно одбацујемо; и када је заповеђено да се молимо за обраћење противника Цркве, како онда да се не молимо за обраћење грешника на покајање, који пребива у окриљу Цркве и сагрешује из слабости, као што и ми сами свакодневно грешимо? Када је жена, ухваћена у прељуби, доведена пред Христа, да ли ју је Он осудио? А требало ју је каменовати: који је међу вама без гријеха – рекао је Он – нека први баци камен на њу (Јн. 8,37). Не односи ли се и на нас ова поука?

МОЛИТВА ИСУСОВА

Поука онима који желе да обаве умну молитву Исусову
Не тражите од мене молитвено правило, него свагдашњу умну молитву. То је дело узвишено, које превазилази моје моћи и вредност. Не смем ни да помислим да противречим речима Григорија Паламе да је могуће тражити и постизати ту узвишеност, па макар она од мене далека била; али су Свети Оци писали, по своме настројењу, како је ко постизао и нас томе поучавају. Па ипак, није само изговорити молитву Исусову и сва блага oћеш задобити; о појању псалама и молитвама је написано једноставно: о броју и времену, и то је све; ипак, они који чине са добром намером и смирењем добијали су благодат Божију. А о тој малој молитви од пет стихова написано је мноштво књига, како да је обављамо и какве замке непријатељ поставља и како невешти од њега оборени и уништени бивају. Позабавите се, прочитајте све што нам је познато: Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Филотеја, Исихија, Калиста, св. Исаака… старца Пајсија и остале, и достојну припрему изаберите и одмерите снагу душе ваше, да ли богатство ово можете издржати и задобити без штете. Св. Симеон Нови Богослов пише у Слову о трећем начину молитве: „треба чувати спокој душевни у три ствари: према Богу, духовном оцу, према људима и према стварима“, и остало. И уопште сви Свети Оци заповедају да се у молитви овој највећа смиреност има; јер када се приморавамо на чињење заповести Божијих, онда спонтано себе видимо слабе у њима и смирујемо се, а смирење је најјаче оружје против непријатеља; и зато сви Оци налажу онима који желе да обаве молитву да се приморају на заповести. Дш1шј.еЈ. Непријатељ наш много сплетака против нас има, а посебно против оних који молитву умну обављају; а ако ли разум макар мало скрене у умишљање сопствено,одмах ће упасти у саблазан, и то неизлечиву. Свети Исаак Сирин у 2. Беседи пише о двоструком крсту: „и ко не жели да доспе на онај први ступањ чињења у тузи него жели одмах на други: виђења, непрекидне молитве – снаћи ће га гнев Божији. Даље пише: „а која је од Бога, она/молитва/сама од себе долази, а ти је не осећаш; али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено“, и даље; и св. Григорије Синаит у последњим главама, у 10. и касније, јасно упозорава на саблазан… присетите се чланка Григорија Паламе… „душа ступа у одају своју када не лута ум овамо и онамо у стварима овога света, него се налази у срцу нашем“; и остало код старца Пајсија, у Свитку о молитви … подстичући на ревност у непрестаној молитви, поставља препреку – наклоност помислима свакодневним и старање о телу, и остало. Ја сам вам, видећи вашу жељу да постигнете највише, тј. да „ишчекујете уз ноге Исусове“ и да се „напајате Христом“, написао ради упозорења, да бисте се тога сачували, него да тражите само да вам се смилује Господ кроз ту духовну молитву: и то се мора смирено.Прочитајте код св. Исаака у 55. Беседи: „јер се за тебе молим, свете“…А уз промишљања ваша о било чему угодном и пријатном, одмах је готова саблазан, па макар то било и од благодати, него себе треба сматрати недостојним тога: јер су и многи који су благодат добили, а умислили су за себе, од ње непоправљиво отпали.