Ne daj da otimaju Srbinovo

grb-srbijePrisvajaju, uništavaju, otimaju, i bez prestanka tako, tuga više oku da gleda i uhu da sluša. Mi nismo rušili džamije i tuđe crkve ni pokrštavali ljude, niti otimali zemlje. Najbolnije je kad nam uzimaju decu, ili kad prisvajaju naše duhovne tekovine, stvaralaštvo, zatim kad nam ruše groblja i otimaju zemlje i gradove. I nikad im nije dosta, danas hoće da nas vrate u kameno doba, porede nas sa Albanijom. Pretvaraju nas kao nekada Turci, u robove koji će služiti njima „razvijenima“. Sve što stvorimo ići će njima na otplate dugova u koje su nas uvalile njihove sluge a naši domaći izrodi. Teško nama, sami smo, ni na koga da se oslonimo, još nas i mrze zato što smo uspeli da preživimo. Rusi su i sami, na žalost, pod okupacijom, pa nam ni oni ne mogu pomoći: sa Francuzima, Jevrejima, Grcima, našim tradicionalnim prijateljima sistematski nas zavađaju. Nikoga da nam pomogne sem Bog. A iza naših malih okolnih neprijatelja stoje svetske sile i organizacije u zaveri protiv Pravoslavlja. I sada hoće da nas dotuku, da nam otmu ovaj strategijski važan prostor, da im više ne smetamo, pa nas izazivaju podjarujući glupost, servilnost i megalomanske apetite malih suseda koji misle da će opet nešto ušićariti na naš račun. Hoće da se latimo oružja sada kada smo slabi i usamljeni. Na žalost, nama je jasno da mi u ovom lažnom miru mnogo gubimo i da bismo morali u borbu odmah, danas već, sutra može biti kasno. Međutim, ne smemo ono što oni hoće, u „vrući rat“, mi treba da ratujemo, ali tiho, nevidivo, da se branimo istom, njihovom taktikom. Uzdržavati se i polako jačati izjutra ujedinnjavanjem, sabiranjem snaga, istragom pete kolone, sklopiti opet saveze sa Francuzima, Jevrejima i Rusima. Naš prek mentalitet moramo menjati, ne smemo puštati da nam se popenju na glavu pa onda da ih tresemo o tle, da pravimo svetske ratove i rušimo imperije, to nas je ipak skupo koštalo, imali smo prevelike gubitke, pa onda nismo imali snage da u miru pobedu sprovedemo u delo. Veliki ne mogu da nam oproste baš to što smo se usudili, i što smo ih tukli, kako mali sme na velikoga?! Kako sme da im remeti planove? A ove male oko sebe nismo ni primećivali, njih bismo nogom samo ritnuli kad bi kidisali s leđa, ispod skuta svojih gazda. U poslednje vreme zaskočiše nam za vrat baš oni. Šta je sve samo oteto u novije doba ne možemo ni prebrojati, a mi na to hladno gledamo kao da nije naše, pa čak i ne tražimo da nam vrate, preplašeni, navikli već da nam otimaju. Uzgred mislimo kako mi imamo svega dovoljno, da ćemo opet stvoriti, pa neka uzmu, nek se zasite. Jesu to misli koje izviru iz široke srpske duše, iz svesti o sopstvenoj vrednosti, iz dobrote, ali gubimo iz vida da su oni nezasiti , da hoće sve. Zato se moramo složiti, organizovati i braniti svakog čoveka, svaku stopu zemlje. Ne dati im da nam kradu tehničku inteligenciju jer ko u ovom vremenu zaostane u tehničkom razvoju, otpisan je za budućnost. Konačno, mi na druge narode nemamo šta da se ljutimo, to je kod njih zakon samoodržanja, ali treba da se ljutimo na naše odrode koji rade za tuđine, treba da se ljutimo i na sebe same jer nismo umeli da se organizujemo i borimo protiv zla. Zato su oni i mogli tako lako da nam otimaju deo po deo svesti, komad po komad zemlje, reč po reč našeg jezika. Govore da Bosna nije srpska, da Tesla i Kraljević Marko nisu Srbi, prisvajaju Ivu Andrića, živog Mešu Selimovića hteli da otmu, itd, itd. Njihova peta kolona usred Srbije sistematski radi: požari, eksplozije, zagađivanja- na sve strane. Time nas zastrašuju, drže pažnju na nesreći i zavađenosti, povećavaju siromaštvo… Oni znaju bolje od nas da se jedan narod najbrže uništava kad mu uništavaš kulturu, kad mu spališ biblioteku ili manastir u kojima se čuvaju povelje i tapije, kad si mu izbrisao pamćenje. Zato rovaše po Srbiji i Beogradu gde stignu. Danas ne mogu da se pomire sa činjenicom da uporno zidamo Svetosavski hram, kad su videli kupolu, rogovi im izrasli, odmah su preduzeli akciju da ga zagrade, sakriju, oskrnave, novim projektima ga okivaju u beton, hoće da ga izoluju od naroda auto-putem, tutnjavom kamiona i smradom da ometaju službu Božiju, pagansko-vatikanski hram projektuju sa desne strane, a s leve već podigli turski amam sa hanom; sa glavnog pravca ga zazidali masonskom piramidom, hotelom na Slaviji. I šta li će još? Naš um ne može ni da shvati kakvim smo podmuklostima izloženi. Jadna, naivna Srbija, otvorena i poštena, gostoprimstvo njeno zloupotrebljavaju. Tako nijedan narod na svetu ne radi, svi brane svoje i čuvaju svoje, samo mi ne. Zato bismo i morali uspostaviti opet viteški red sa velikom udarnom moći. Ovi vitezovi bi bili čuvari, kao nekada sveti ratnici, naših drevnih riznica, narodnih svetinja i ugroženih Srba bilo gde da su. Red sastavljen od rodoljuba spremnih da poput junaka iz prošlosti – ginu. Svetom najpre vojuju ideje. Islamski doprinos svetu zla, ideja o oduzimanju dece i posebnim vaspitanjem pretvaranjem u zverove, još nije umrla. Samo je promenila formu pa je teško prepoznajemo. Ako ti neko sinu ideologijom ispere mozak i ubedi da treba da ubiju svoje za račun nekakvih kosmopolitizama, onda je rezultat isti, janičar je janičar. Ili ako sačekaju da iškolujemo decu o svom trošku, pa onda odaberu najbolje i uzmu, u čemu je razlika? A mlad čovek ne može tome da se odupre jer su mu prvo ovde, u njegovoj zemlji, oduzeli mogućnost da radi i stvara. Dok one koji ostanu terorišu bednim platama, teorijom anarhije samoupravljanjem i samovoljom vlastodržaca obučenih u onim istim janičarskim , danas „političkim“ školama. Tako su ciljevi dostignuti: one koje nisu uspeli da oteraju kod svojih gazda, umrtvljuju krizom, onemogućavaju. Gore je to od rata, gore od raka. Uvek su znali da treba da nam napadaju potomstvo, znaju da smo bolji i da uzimajući nam danak u krvi, sebe jačaju a nas slabe. Ali, ne vredi više jadikovati, treba se boriti. Štiti svoje ljude gde god da se nalaziš, u bolnici, u miliciji, u komšiluku, spasavaj hrabre kad ih napadaju, ne daj mladima da idu iz otadžbine. Najlakše možeš zaštititi od uništavanja svoj jezik i pismo. Ne daj da te lažu kako će te Englez bolje razumeti ako pišeš latinicim, prvo, šta te se tiče Englez, a drugo, što taj Englez ne razume Hrvata i ovaj piše latinicom? Primenjuju, dakle, popuni bojkot svega što je u zemlji štampano latinicom, šta više, protestuj, traži u preduzeću u kome radiš da se sve označava tvojim pismom, a onaj koji to ne da, izdajnik je ili ulizica. U drugim krajevima zemlje već pola veka traje bojkot svega što je srpsko pa samo budi ravnopravan, ne servilan. Briši nazive ulica i prodavnica ispisanim latinicom. Tako ćeš srušiti latinsku diverziju u Srbiji i spasti svoj jezik i pismo, svoj identitet. Na svakom koraku se bori za svoje i za sebe, ne daj nikome da otima Srbinovo.