Najveći greh našeg vremena

vladika_nikolajGubljenje osećanja za greh. Ovo je najveća opasnost vremena u kome živimo. Nije greh ono što najviše uznemirava. Greh je nešto što se uselilo u ljudsku prirodu. Iako neprirodan i protivprirodan, on je postao kao neka druga priroda u čoveku. Ono što užasava jeste pravo gubljenje osećanja za njega, bestidno činjenje greha; njegovo nametanje i ozakonjenje zBog pretvaranja unaviku i njegovog čestog ponavljanja.Naravno, činiti greh već je ne malo zlo. Ali grešiti i nemati osećanje greha i stida zagreh je ono što je jezivo i opasno, što posvedočuje i postaje znak moralnog raspadanja i propasti.

Ako čovek greši i oseća svoju slabost, priznaje svoj pad, to je znak da još uvek postoji nada pokajanja, popravke i podizanja. Ako pak greši smatrajući to za nešto prirodno, zakonito, pravilno, čak zašto da ne i za podvig, spretnost i sposobnost, to je ono što je „gore od svakog zla“. Posunovraćenost i bestidnost su najniži pad do koga može dospeti čovek kao razumno biće i društvo kao zajednica ljudi. „Zlo je grešiti“, kaže sveti Jovan Zlatousti, „ali još je veće zlo ponositi se svojim gresima.“ Na jednom drugom mestu ovaj veliki znalac ljudske duše i anatom ljudskog društva dodaje i ovo: „Zlo je činiti gadosti, no ako postoji stid kod onoga koji ih čini, zlo je upola manje. A kad se neko njime kiti — to predstavlja vrhunac bestidnosti. Ovaj prvi postajući svestan posle pada, vremenom se može i podići; onaj pak koji se hvali grehom, lišava sebe isceljenja koje daje pokajanje.“

Opasnost koja nastaje iz takvog odnosa prema zlu je očevidna. Nalazimo se pred unakaženjem moralnog čula, pred trijumfom duhovne okamenjenosti. Ta i takva duhovna klima i stav uzima u naše vreme uznemirujuće razmere. Ona podmuklo i bezobzirno podriva temelje kako zajedničkog tako i društvenog života. Nisu u pitanju samo javni skandali pojedinaca i rasipanje društvenog novca, neosetljivost za moralna načela i javna bestidnost. Radi se o oblikovanju „Novog morala“ i tipa „novog čoveka za koga je svejedno dobro i zlo,vrlina i greh;za koga je bestidnost veća „vrlina“ od stida,samoljublje i samoživost jedini Bog i Gospod.

Nerazlikovanje dobra i zla rađa duhovnu otupelost i okamenjenost, raslabljenost sila otpora u čoveku; čovek prestaje biti imun na zlo i sile zla, na greh i bolest. Trulež i raspadanje ulaze u čovekove kosti, čovek postaje rob bolesne pasivnosti i nezainteresovanosti. Takvo stanje je stanje narkoze koje vodi neminovno smrti duše i tela i raspadanju svih vitalnih unutarnjih čovekovih sila i pokretačkih impulsa. Taj otrov duhovne neosetljivosti za greh i za zlo širi se kao kuga više od side ili bilo koje druge bolesti i truje pluća modernog sveta. Šta je strašnije i od najstrašnijeg? Kad i hrišćani obole od te bolesti na smrt. Hrišćani kojima je pokazan put života i put smrti, koji su stekli dar razlikovanja svetlosti od tame, dobra od zla, Boga od đavola. Hrišćanin koji izgubi osećanje za greh, prestaje biti hrišćanin. A time prestaje biti čovek. Od tog duhovnog mrtvila do nečovečnosti je samo jedan korak. Dok ne postanemo svesni greha, ne možemo da dobijemo oproštaj od Boga. „Shavatanje greha je početak spasenja“ — govori blaženi Avgustin. —“Ako čovek skriva, Gospod otkriva; ako čovek taji, Bog javnim čini; ako čovek priznaje, Bog prašta“. Često ljudi dolaze na ispovest i ne znaju šta da kažu — o pokajanju, kao da nema šta da se kaže! Duševne oči su njihove zatvorene, duša spava mrtvim snom. Zašto spava duša?

Zašto je čovek u tako strašnom stanju?
Đavo zna šta je glavno u delu spasenja iskreno pokajanje, i gađa u sam centar: lišava ljude ispovesti. I evo rezultata: čovek ne kontroliše svoja dela, reči i misli, razum njegov se pomračuje, on ne vidi svoje grehove i ne primećuje da je prestupio zakon Božji. Greh postaje navika, ulazi u prirodu čoveka i živi u njemu. I on se više ne plaši smrti, ni pakla, čak ni Strašnog suda. „Šta Bog da…“ — govore mnogi iz navike. A Bog je dao Sveto Pismo i sudiće u Zadnji dan svima nama po veri i delima. Greh ne samo da našu dušu zaražuje zlom već truje i sve oko nas. „Svaki greh, čak i najmanji, utiče na sudbinu sveta“, kaže starac Siluan. I obrnuto, pokajanje naše blagotvorno se odražava na okolinu, raduje je. „Greh je najveće zlo u svetu“ — kaže Jovan Zlatoust. Naši neokajani grehovi — to su nove rane koje mi nanosimo Hristu Spasitelju. To su strašne žive rane naše duše, i ožiljci od njih ostaju za čitav život.