Монашка Богослужења

MonasiУ манастирима су се, као што је било и за очекивати, развила многобројнија, дужа и сложенија богослужења дневног круга. Монаси су имали, као своје главно дело, служење Богу, живели су око храма, а манастирска „послушања“ су била регулисана на основу типика богослужења. У парохијама је супротно, односно богослужења су била подређена свакодневним пословима верника. Монашка богослужења су, нарочито после развоја химнографије и система празника, постала садржајно веома богата, богословски дубока, али зато и прилично сложена. Псалтир је и овде постао основно језгро богослужења. Псапми се обично читају антифонски или их чита цела монашка заједница, али без припева, него стих за стихом. Монаси су Псалтир знали напамет. Међу последње стихове псалама убацивани су тропари (стихире).- Исти је случај и са девет библијских песама на јутрењи, у које су умегани тропари канона. У континуираном појању Псалшра, који је подељен на двадесет катизми, које би се отпснале једном или двапут у току недеље, или чак једном диевно, после појања трију целина (антифона) псалама, које су певане антифонски од стране свих, уметани су фопари у циљу предаха братије, такозвани „сједални“. Ι.οι ослужење је обухватало читање из светоотачких текстова, синаксара и читања из Светог писма, молебана, итд. Дко је братство имало свештеника, произношене су и јектеније на својим местима, а ако не, онда је богослужење пршило само братство. Певани типик није имао ову еластичност.

Монашко богослужење се доста разликовало у зависности од простора и времена, да би после иконоборства у свим манастирима превладао Типик Лавре светог
Саве Освећеног код Јерусалима, са јаким студитским утицајима, али и са специфичним разликама од манастира до манастира. Монашки Типик је постепено усвојен и од стране парохијских храмова, али са озбиљним утицајима певаног Типика, као и са значајним – званичним или незваничним – скраћивањима како у погледу броја богослужења, тако и у погледу њиховог садржаја. Ово је било и за очекивати, будући да монашко богослужење захтева дневно осам сати, док у парохијским храмовима није било на располагању ни половина од тога, и то само недељама и празницима.

Немамо простора да сада наводимо све проблеме – историјске и литургијске – који се тичу монашких богослужења и савремене парохијске праксе. Међутим, Типик светог Саве Освећеног претпоставља потрагу за решењима унутар монашких заједница које су удружиле рад и молитву. Тако је дан подељен на интервале молитве, рада и одмора, и свему од овога је посвећено отприлике по осам сати. Дневно се врши седам (или осам) богослужења, због светости броја, и то:

  • Вечерња (око заласка сунца)
  • Повечерје (после вечере)
  • Полуноћница (у шести час ноћи)
  • Јутрења (која је спојена са полуноћницом)
  • Први час (у продужетку јутрење – око 7 сати
    УЈУтру)
  • Трећи час (у 9 сати ујутру)
  • Шести час (у подне)
  • Девети час (у 3 сата поподне)

Осам је богослужења, али да би их било седам (према речима Псалмопевца: „Седам пута на дан хвалио сам Те…“ Пс. 41-8, 164), или се повечерје сматра приватним. На вежбама из предмета Литургике доста пажње се посвећује богослужењима монашког Типика, који је свакако познат студентима било из парохијске, било из манастирске праксе, и наравно, свакоме од њих у различитом степену.

МОНАШКА ВЕЧЕРЊА

Шеста свеска „Литургичких текстова“ садржи монашку вечерњу у две основне варијанте – „мала“ и „велика“ вечерња. За основу, као и у случају монашке јутрење, узето је богослужење спомена Трију Јерараха (30. јануар), и то из више разлога: а) Служба Трију Јерараха наводи се као један добар пример комплетног празничног богослужења, са свим елементима који га сачињавају (мала и велика вечерња, библијска читања, литија, полијелеј, јеванђеље на јутрењи, комплетни канони, итд.). Тако се избегава комбиновање Октоиха и Минеја, што би пример чинило сложенијим, али је на тај начин избегнута и непотпуна служба, јер би пример био оскудан; б) Спомен Трију Јерараха је од момента свог настанка у XI веку (увео га је Јован Мавропод, митрополит евхаитски) успостављен као спомен учитеља и мудраца (и по Богу и по светским стандардима), односно као спомен светих отаца који су сјединили у себи световно образовање са хришћанском вером и хришћанским етосом. Истичу се као покровитељи образовања и писмености, те их као такве празнују школе. Њихов празник је по превасходству и празник будућих учитеља Цркве – студената Богословског Факултета; в) Химнографија и проповед, који имају као главну тему Тројицу Јерараха, дају драгоцен материјал за будућу употребу у школама, где ће предавати дипломирани теолози.

Вечерње богослужење се врши увече уочи празника Трију Јерараха, иако се, из разлога што је наредни дан нерадан, примећује велико одсуство студената. Тада се поје „обична празнична вечерња“, онако како је изложена у шестом броју „Литургичких Текстова“ (стр. 13-14). Ова служба не задаје неке нарочите проблеме. Свештеник на входу увек облачи фелон са којим чини и отпуст. Молитву входа свештеник говори тихим гласом у средини храма, а не у ходу. Отпуст, као што је предвиђено на страницама 43 – 44, се говори са уводним дијалогом, без других имена светих.

На страницама 45 – 49 истог броја „Литургичких текстова“ налази се, као додатак, поредак мале вечерње овог празника. Реч је ο вечерњој која се врши у манастирима пред бденије, после отпуста деветог часа. У парохијама се никада не служи, те зато постоји конфузија у погледу терминологије. „Малом вечерњом“ се обично зове вечерња која није празнична, без входа, док се „великом“(вечерњом) назива вечерња оних празника који имају вход, итд. Тачна терминологија је јасна: термини „мала“ и „велика“ вечерња се употребљавају да би се направила разлика између ове две вечерње и бденија. Прва вечерња, која се служи после деветог часа, пред вечеру, јесте „мала вечерња“, са поретком и химнологијом различитим од „велике“ вечерње, која се врши после повечерја, на почетку бденија. Велика вечерња празника Трију Јерараха излаже се у наставку (стр. 51 – 60). Поређење ова два, или пре три, типа вечерње олакшава да се означе заједнички елементи и разлике међу њима, у циљу стварања јасне слике за сваку од њих. Велика вечерња почиње кађењем и возгласом: „Слава светој…“, певају се аниксантарија или „Блажен муж…“, бива литија у нартексу са специјалним молитвама, а после стиховњих стихира благосиљају се хлебови (петохлебница), чита се 33. псалам, и служба се завршава са „Благослов Господњи…“.

На иницијативу Удружења Теолога и студената одслужена је велика вечерња на бденију које је организовано у солунском храму за спомен Трију Јерараха. Цело богослужење прилично дуго траје – више од два сата. Због дужине трајања поје се све што је предвиђено, али бржим темпом. Наглашавају се они елементи у којима се велика вечерња разликује од обичне празничне, односно „аниксантарија“ или „Блажен муж“, литија и благосиљање хлебова, да би се дала прилика, првенствено студенткињама, да непосредно упознају тачан манастирски чин.
Нарочито је петохлебница (,,ή άρτοκλασία“) или „благосиљање хлебова“ (,,ή εύλόγησις των άρτων“) изгубила у парохијама свој првобитни смисао и, што је најгоре, за петохлебницу је устројена једна посебна служба – мешавина литије, сугубе јектеније и вечерње. Петохлебница је увек била спојена са великом вечерњом, односно бденијима, да би се оци окрепљивали „труда ради бдјенаго“ („δια τον κόπον τής αγρυπνίας“) до момента светог причешћа и да се освећују. Њен чин је био и јесте веома једноставан: „Богородице Дјево…“, молитва благосиљања хлебова („Господе… Који си благословио пет хлебова…“) и 33. псалам, у току кога су се некада раздавали хлеб и вино, отприлике као што

данас бива раздавање антидора. Петохлебница је у парохијама одвојена од велике вечерње, пошто се данас у парохијским храмовима не служе бденија, и благосиљање хлебова нема више смисао окрепљења ради бдења. Остао је, међутим, смисао освећења кроз узимање освећеног хлеба и спојена је (петохлебница) са празницима (обично породичним) и споменима светих који се славе. Врши се или у средини вечерње, после једне кратке литије, или на крају вечерње, после отпуститељних тропара, или чак на крају јутрење (што је потпуно погрешно), или, што је још горе, на крају свете литургије, ако не и потпуно засебно. У додатку (стр. 61 – 62), публикују се „Аниксантарија“, односно стихови предначинатељног (103.) псалма од 28. стиха и даље, који се певају на бденијима.

Учествовање народа у појању на вечерњој није могуће, и ограничено је на минимум. Народ може да учествује у појању химне „Светлости тиха“, прокимена, отпуститељних тропара, „Богородице Дјево“, ако се поју једноставном мелодијом, и, наравно, „Господе помилуј“, „Подај Господе“, итд. На бденијима се, дакле, инсистира на настављању монашке традиције, односно на наизменичном учествовању у појању, колико је то могуће, читању предначинатељног псалма, катизме, паримија, трисветог и 33. псалма.

Монашка вечерња у току Велике Четрдесетнице

Има одређене особености које су или резултат специфичности самог периода Четрдесетнице или древности, односно чињенице да су у периоду Великог Поста сачувани одређени древни елементи који се нису могли развити због свештености овог периода. По икономији не врши се у своје право време, односно увече, него ујутру после часова. Без обзира на погрешност ове праксе и теоретске неопходности повратка правилном чину, односно васпостављања вршења вечерње увече, када јој је и место, на семинарима се користимо могућношћу ове праксе која је по икономији. Тако, у току Велике Четрдесетнице једног четвртка у време вежби врши се великопосна вечерња, заједно са деветим часом, који јој претходи. Тако се пружа прилика упознавања са овим богослужењем. Особености ове вечерње, у поређењу за празничном и обичном, јесу следеће:

После деветог часа (видети нижеј и изобразитељне почиње вечерња. Чита се 18. катизма („Ка Господу“), на „Господи возвах…“ певају се стихире дана из Триода и Минеја, нема входа, два читања из Старог завета (Књига Постања и Приче Соломонове), на стиховње прво се поје стихира из Триода (двапут), а уместо отпуститељних тропара поје се „Богородице Дјево… „, „Креститељу Христов… „, итд. Отпуст има посебне елементе који се говоре само током Велике Четрдесетнице („Пресвјатаја Тројице, јединосуштнаја державо…“, итд.).

И овде су могућности учешћа верног народа у појању минималне, односно ограничене скоро искључиво на појање „Богородице Дјево…“, и осталих тропара који се поју на крају. Постоје, међутим, многе могућности приликом наизменичног читања, што треба да искористимо што је могуће више.

Вечерње богослужење врши се и у манастирима, које посећујемо приликом научних екскурзија, у програмом предвиђено време и према чину који одређује типик за тај дан. Исто важи и за јутрењу, литургију, акатист, итд., који су обухваћени програмом научних екскурзија. У свим овим случајевима потребна је нарочита пажња у погледу држања исправног и прецизног поретка, као и у погледу појања, читања и, наравно, у приступању светом причешћу учесника екскурзије. Монаси и монахиње се опходе са посебном пажњом према младим теолозима и очекују од њих аналоган одговор и љубав према оном што су заволели и имају као главно дело свог живота – служење Богу.

Беседа на вечерњи бива после читања паримија, ако их има, или после прокимена, ако нису предвиђене паримије.

Ниже дајемо један кратак план чина монашке вечерње у његовој празничној форми: „Благословен Бог…“ „Приђите да се поклонимо… “ (трипут) 103. псалам (предначинатељни) Велика јектенија – возглас Катизма

Мала јектенија – возглас
140. псалам
141. псалам 129. псалам 116. псалам
на десет, осам или шест последњих стихова поју се стихире

Вход „ Светлости тиха…“

Прокимен Читања

Сугуба јектенија
„ Удостој, Господе…“
Прозбена јектенија
Молитва приклањања главе – возглас
Стиховње стихире
„ Сада отпушташ…“
Трисвето, и тд.
Отпуститељни тропари
Отпуст.

Вечерња служба врши се свакодневно и у парохијама, али са извесним скраћивањама због недостатка времена. Генерално, изоставља се катизма у радне дане. Међутим, чита се прва катизма суботом и први антифон прве катизме на празничним вечерњама, без изузетка. Лоше је, међутим, што се изостављају стихови 140., 141. и 129. псалма, који би требало да се прочитају или отпевају после певања „Господе завапих…“ („Постави, Господе, стражу устима мојим…“).

Монашка вечерња је лепо богослужење. Она хармонично\обједињује Псалтир и црквено песништво, читање и појање, учествовање свештеника и појање од стране хора. Има, штавише, и читања из Старог завета у празничне дане. Дужина богослужења је умерена, а поредак није компликован. Из тог разлога ни њено редуковање у парохијској употреби није било велико.

ПОВЕЧЕРЈЕ

Повечерје се врши, као што и сам назив каже, после вечере, а пре одласка на починак, те се зато у појединим рукописима назива „ΑκολουθίΑ των προθυπνίων“ („служба пред одлазак на спавање“). Овај други назив указује и на садржај ове службе, која није благодарење на вечери, него молитва пред спавање. У почетку је била приватна молитва и у манастирима, па се зато и не убраја увек у „седам хваљења“, односно у седам манастирских богослужења дневног круга. Повечерје се читало у келијама (,,έν τοις κελλίοις“).

Повечерје је било троделно богослужење прилично дугог трајања, један вид малог бденија. Због тога је оно скраћено у најважнијим својим деловима. Тако се повечерје у новијим рукописима, у литургијским књигама и у данашњој пракси, среће у два облика: „велико повечерје“, које, уствари, представља стару, првобитну форму, и „мало повечерје“, новији облик. Вршење малог повечерја је уишо у општу употребу, док је велико ограничено само на четири седмична дана (од понедељка до четвртка) Велике Четрдесетнице, и на навечерја Божића и Богојављења.

На семинарима из Литургике велико повечерје се врши у један од дана Велике Четрдесетнице, када је типиком предвиђено његово вршење. Студенти наизменично читају псалме да би их што више учествовало и да би на тај начин стицали искуство у вршењу богослужења. Древне химне „Бестелесна природа…“, „Пресвета Владичице, Богородице…“, „Господе сила…“, поју сви заједно.

Мало повечерје се врши спојено са службом акатиста у петак увече пете недеље Великог Поста или у један петак прве четири недеље Велике Четрдесетнице. И приликом читања малог повечерја смењују се читачи из разлога који смо навели у претходном излагању. Читање канона и делова акатиста бива после „Достојно је заиста…“, а после последњег „Теби, Војвоткињи која се бориш за

нас…“ поново се враћамо на повечерје са трисветим, и тд. Отпуст малог повечерја је обичан, док је великог сложенији: „Мир свима… Владико многомилостиви…“.

Леп елемент на оба повечерја (као и на полуноћници) јесте јектенија „Помолимо се“ („εύξώμεθΑ“) коју свештеник говори на крају, после отпуста, пред „Молитвама светих отаца…“. Ова богослужења немају велику јектенију, нити сугубу и прозбену, зато што је првобитно, као што смо већ рекли, повечерје читано приватно у келији, без присуства целе монашке заједнице и свештеника. Иста је ствар, само из других разлога, и када су у питању службе часова. У свим овим случајевима велику јектенију замењује читање дванаест пута „Господе помилуј“, малу јектенију трипут „Господе помилуј“ и сугубу четрдесет пута „Господе помилуј“. Говоре се, дакле, само одговори народа, што је уобичајено на монашким богослужењима, као што ћемо видети и у другим случајевима (изобразитељна). На јектенији „Помолимо се“ свештеник чита прозбе, док народ одговара са „Господе помилуј“ једанпут, а трипут на последњу прозбу „за себе самог“. Потребно је мало пажње и од стране свештеника и од хора, зато што прети опасност да се због немарности наруши овај динамичан елемент богослужења.

Овом приликом треба нагласити и потребу да се не ремети предвиђени број „Господе помилуј“. Ова ствар није толико важна, али према важном и споредном у светом богослужењу треба се односити са осећањем одговорности и без површности. Пример и за нас саме и за оне који су напољу треба да даје сама наша теолошка заједница. За три пута „Господе помилуј“, па чак и за дванаест пута, не постоји проблем бројања, треба само пазити када је три, а када дванаест. За четрдесет пута најпрактичнији начин је да их говоре два читача, из оба хора (обе певнице) по један, наизменично по десет сваки (3 X 3 + 1). Ово изгледа схоластично и можда и јесте. Али боље је да неко буде схоластичан и пажљив у питањима богослужења, него непобожан и аљкав.

Има већ доста година како је постала традиција да се Акатист служи у неком манастиру, спојен са дводневном научном екскурзијом – вежба са једним ноћењем. Тако је у прошлости акатист служен у Манастиру свете Анастасије (Василика), у Преображењском манастиру (Хортиатис), у Манастиру Свете Тројице (Лангадас), на Метеорима, у Манастиру Пресвете Богородице у Микрокастру (Сиатисти), у Манастиру светог Кирика и Јулите у Сидирокастру, у Манастиру Богородице Гумере ( ( Белес), у манастиру Икосифиниса у Пангеу, у Манастиру светог Димитрија у Никисиани, у Скиту светог Јована Крститеља у Верији, у Манастиру Богородице Сумеле у Вермиу, у Манастиру светог Дионисија (метох) у Литохору, и др. Програм обухвата служење Акатиста у петак увече, и јутрења и свете литургије у суботу ујутру. Много пута су и архијереји долазили на наша сабрања и учествовали у богослужењима. Тамо где постоје монашка братства са љубављу су нам уступали првенство, а понекад и преноћиште. У овим случајевима богослужење треба да се врши течно, а учешће свих треба да буде долично. Неопходно је да се група подели на два хора и да се поје антифоно. Црквене химне су у већини познате, а и мелодије познате и лаке. Учествовање у богослужењу олакшавају и џепни приручници који постоје у Семинару и који се деле свим учесницима екскурзије. Проповед, са богородичном темом, бива одмах после последњег „Теби, Војвоткињи која се бориш за нас…“.

Ниже се излаже поредак богослужења великог повечерја.

 „Благословен Бог…“. „Царе небески..“. „ Три свето, итд.

1) „Приђите да се поклонимо…“

Шестопсалмје повечерја:

  1. псалам
  2. псалам
  3. псалам
  4. псалам
  5. псалам
  6. псалам

„С нама је Бог. „

Три тропара

„Бестелесна природа…“

Символ вере

„Пресвета Владичице Богородице…“ Тропари

Молитва: „Господе, Господе, Који си нас избавио… „

  • „Приђите да се поклонимо… “ (трипут) 50. псалам
  1. псалам

Молитва Манасијина: „Господе Сведржитељу… “ Три тропара

Молитва: „Господару, Боже…“

  • „Приђите да се поклонимо…“ (трипут) 69. псалам
  1. псалам

Славословље(„ Слава на висинама Богу…“)

„ Господе сила… „

Тропари

Молитва: „ У свако време… “ Молитва: „ Неоскврњена, неокаљана …“ Молитва: „ Дај, Господаре.. “ Молитва: „Преславна увек Дјево…“ Молитва: „ Узданица моја је Отац.. “ Молитва: „Сву наду своју… „

Приклањање главе – Отпуст „ Помолимо се… „

Тропар: „Све окриљујеш…“ или „Заклање Твоје неправедно… “ „ Молитвама… „.

ПОЛУНОЋНИЦА

Полуноћницом се зове монашко богослужење које се врши отприлике у поноћ, одмах после устајања од ноћног сна. Тема овог богослужења је устајање од сна и учествовање у анђелском појању Богу, тако да је сасвим природно што се ово богослужење доводи у везу са васкрсењем мртвих (сан је слика смрти), Другим доласком Христовим, Страшним судом, причом ο десет девојака са позивом на бдење и дочекивање Женика Христа, и садржи молитве за упокојене.

Главни њен садржај представљао је, од самог почетка, 118. псалам, „непорочни“ (по почетној фрази „Блажени су непорочни на путу…“), те се стога полуноћница у рукописима назива и „непорочни“ („άμωμος“ или ,,οί άμωμοι“). Разлог због кога се овај псалам налази у служби полуноћнице јесте његова фраза „У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје“ (62. стих), као и његов погребни карактер, због чега се поје и приликом заупокојене службе.

Сувишно је рећи да молитва у поноћ, не толико приватна молитва, колико њено отеловљење у богослужењу које се врши у храму и у коме учествује цела заједница, јесте чисто монашког порекла. У манастирима постоји и расположење и могућност за такво богослужење. У градовима и селима било је немогуће њено вршење. Данас се, скоро свугде, начин живота потпуно променио, те полуноћница више представља време починка, него будности (бдења).

После преношења монашких богослужења у парохијске храмове Типиком је регулисано и време вршења полуноћнице – предвиђено је да се врши пред јутрењу, односно ујутру, али тамо где се врши изоставља се 118. псалам. На бденијима, где се очекује да има доминантно место, полуноћница се изоставља. Доминира, дакле, древна традиција, премда ово и није познато, према којој је полуноћница била први део данашње јутрење, која је почињала педесетим псалмом.
Није могуће вршење полуноћнице на нашим семинарима, те стога могућност упознавања са овим богослужењем постоји само у манастирима.

Овде ћемо изложити поредак „свакодневне“ полуноћнице, уз напомену да сем ове (свакодневне) постоји и посебна полуноћница за суботу и посебна за недељу. Основна разлика између „свакодневне“ полуноћнице и осталих јесте да се суботом уместо 17. катизме чита 9. катизма, а недељом се пева тројични канон гласа. Недељом и празником изоставља се заупокојени део (међучас) полуноћнице.

Поредак свакодневне полуноћнице изгледа овако:

„Благословен Бог… „, „Царе небески…“
Трисвето, и тд.
50. псалам
118. псалам
Символ вере
Трисвето, итд.
Три тропара
„ Усвако време…“

Молитва: „Господе Сведржитељу…“ Молитва: „ Тебе благосиљамо, свевишњи Боже…“

(Међучас)

„Приђите да се поклонимо… “ 120. псалам

  1. псалам
    Тропари
    Молитва: „ Сети се Господе…“
    Отпуст
    „Помолимо се…“.

МОНАШКА ЈУТРЕЊА

Последовање монашке јутрење је изложено у 10. свесци серије „Литургички текстови“, опет на основу службе празника света Три Јерарха (30. јануар), из разлога које смо изложили када смо говорили ο монашкој вечерњи. Пошто је сам дан празника нерадни дан за Универзитет, ово богослужење се на нашим семинарима служи у четвртак који претходи 30. јануару или 31. јануара, ако се догоди у четвртак. Увек се произноси проповед која има као тему Три Јерарха, с тим што сваки пут приступа овом празнику са различите стране. Проповед бива после отпуститељног тропара, који се поје после славословља, а пре сугубе јектеније („Рецимо сви…“).

Монашка јутрења, у свом потпуном празничном облику како је изложена у 10. броју „Литургичких текстова“, на основу чега се и врши, је сувише дуга, пошто у манастирима захтева 4-5 сати. Само на бденију је могуће њено потпуно вршење.

На нашим семинарима имамо на располагању 1 сат и 30 минута (8, 30 – 10). Због тога смо принуђени да извршимо одређена скраћивања, али строго пазећи да се, колико је то могуће, сачува структура јутрење, и да се истакну поједини њени делови које студенти не могу лако да упознају у парохијској, па чак ни у манастирској пракси. Искуство нам је показало да се од одговорних захтева стална будност и добра припрема да вршење богослужења не би доспело у нежељени ћорсокак или да се не би преступило временско ограничење које имамо на располагању. У доле изложеном поретку монашке јутрење наводимо и време које одговара свакој целини, уз напомене шта треба да се изостави.

8 : 00: Почетак (стр. 13-14)

Царски део (стр. 14-18)

(изостављају се оба псалма) Шестопсалмје (стр. 18-37)

(дванаест јутарњих молитава се говоре тајно) Велика јектенија (стр. 37-39)

8 : 15: ,,Бог Господ… “ и тропари (стр. 39 – 41) Читање Псалтира (стр. 41 – 64) ηρβο читање (13. катизма)

Тропари – Сједални

(чита се само једна катизма, наизменично 13. и 14. током године, а сједални се певају сви, заједно са јектенијама на њиховим местима)

Полијелеј – Избрани псалам (стр. 61 – 68)

(леп елемент богослужења и у многоме непознат – због недостатка времена поје се само неколико стихова по избору) Јектенија — возглас и тропари — сједални

8 : 45: Степена: 1. снтифон четвртог гласа (стр. 68) Два прокимена (стр. 68 – 69) Јеванђеље (стр. 69 – 70) 50. псалам (стр. 70 – 73) Слава и тд. Јектенија и возглас

9 : 00: Читање девет библијских песама – канони (стр. 74-113)

(чита сеу целини само 1. песма, после тога

катавасија 1. и 3. песме

јектенија – седални

катавасија 4., 5. и 6. песме

јектенија – кондак – икос

синаксар из Минеја и Трију Јерараха

катавасија 7. и 8. песме

чита се цела 9. песма)

9 : 20: Ексапостилар – хвалитне стихире (стр. 114-118)

јектенија – возглас ексапостилари хвалитне стихире са свим стиховима Велико славословље (стр. 119- 120)

9: 35: Проповед

9 : 50: Сугуба јектенија (стр. 120 – 135) Прозбена јектенија Приклањање главе

10: 00: Отпуст.

И на јутрењи су могућности учествовања народа у појању незнатне. Само тропар, који је свима познат, може да поје цела заједница.
Јутрења се на нашим вежбама врши и другим приликама пре свете литургије или других богослужења која су предвиђена програмом вежби. Врши се и изван програма вежби (7:30 – 8:30), али је мало оних који у њему учествују тако рано. Они који су расположени да долазе тако рано добијају заузврат прилику да се боље упознају са овим светим богослужењем које је веома богато садржајем, иако се врши скраћено, као у парохијама, због ограничености времена.
Тако, дакле, празнична јутрења врши се у периоду попразништва одређених празника, као што су Ваведење, Богојављење, Сретење, Пасха и Вазнесење или спомени светих који се празнују или не празнују, као и великопосна јутрења, са својим карактеристичним особеностима.

На јутрењи четвртка 5. недеље Велике Четрдесетнице поје се велики канон светог Андреја Критског, најдужи канон који је икада написан, који се састоји од 250 тропара, без каснијих додатака. Реч је ο једном од највеличанственијих и најпокајнијих примера наше црквене поезије, који означава врхунац Велике Четрдесетнице. У манастирима се поје на бденију, као што то и предвиђа Типик, а у парохијским храмовима у среду на повечерју.

Велики канон се на нашим семинарима поје на јутрењи, као што је у Триоду, али са многим скраћивањима, да се не би преступило време које је програмом предвиђено. Тако богослужење треба да почне у 8:00 и да се појање канона заврши до 9:30, да би се оставило времена и за остале делове јутрење и за проповед која је инспирисана каноном и која бива пре „Добро је хвалити Господа…“. Из тог разлога пева се само по десетак тропара из сваке песме канона или целе 2 или 3 песме по избору. Праћење текста великог канона је прилично тешко, не толико због његовог смисла, колико због због веома честог навођења личности и догађаја из Старог завета. Због тога је неопходно да студенти користе одређена помагала током појања, која срећом постоје у приличном броју.

Монашка јутрења је садржајем најбогатије богослужење од свих монашких богослужења. Јесте, наравно, и прилично сложено, па зато тачно његово вршење не захтева само време, него и знање Типика и искуство. Скраћивања, која су била неминовна у парохијској пракси, непоправљиво су осиромашила ово богослужење, јер су чињена и чине се без довољно знања и искуства. Већина скраћивања се врши, углавном, на штету библијског елемента, са очигледном опасношћу губитка првобитне равнотеже између библијског елемента и касније, али популарне, химнографије. Али без обзира на то, и у парохијама је делимично сачувана древна лепота и, пре свега, генијална замисао тока и садржаја јутарње молитве Цркве.

ЧАСОВИ

Постоје четири службе часова: 1., 3., 6. и 9. час. Сваки од њих је састављен од три псалма, тропара, трисветог итд., и једне молитве. Учешће свештеника је сведено на минимум, скоро искључиво на возглас „Јер је Твоје Царство…“ после „Оче наш“ и на благослов „Боже, сажали се на нас…“. Часови се данас и у манастирима читају без појања. Чак се ни тропари који су инкорпорирани у часове не поју, него читају. Ово је, наравно, пример одређене деформације у пракси, што је, свакако, последица подређивања часова осталим великим богослужењима – јутрењи, вечерњи и самој литургији. У манастирима који држе тачнију праксу први час се спаја са јутрењом, трећи и шести се врше после кратког прекида, а девети час се спаја са вечерњом. У другим манастирима први, трећи и шести час се читају одмах после јутрење, а девети пред вечерњу, или се спајају сви заједно и у наставку се врши вечерња, као што је и превладало у већини манастира, као и у парохијским храмовима у току Велике Четрдесетнице. У парохијским храмовима се часови читају само у току Велике Четрдесетнице.

Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у дотичне часове дана. Избор елемената који их сачињавају био је на основу двојних критерија – односно часа дана у који се врши молитва, и спасоносног догађаја који се догодио у тај час или га символизује. Тако се 1. час вршио у први час дана (око 7 сати ујутру – један сат после изласка сунца) и имао је као тему почетак дана, долазак чулне светлости и, у преносном смислу, долазак Христа у свет, „светлости истините“. 3. час (9 сати ујутру) се доводи у везу са почетком дела људских и ниспослањем Светог Духа на дан Педесетнице, које се догодило у овај час. 6. час (12 сати, подне) доводи се у везу са средином дана и Распећем Господњим, које се догодило „око шестога часа“ („ώρΑ ώσειεκτη ).

И на крају, 9. час (3 сата поподне) се односи на крај дана и крсну смрт Господњу. Тако је молитва у ове кључне моменте дана имала и стварни и сотириолошки смисао. Њено одвајање од ових момената је одвело у формализам и суштински је припремило декаденцију ка којој, очигледно, данас иду часови.

Начин њиховог појања наравно да није био читање, као што је то случај данас. Псалми су појани антифоно по гласу тропара, било да су то били тропари часова, који се данас поју само у току Велике Четрдесетнице („Зајутра услиши глас мој…“ – 1. час, „Господе Који си у трећи час…“ – 3. час, „Ти си шестога дана и часа…“ – 6. час, „Христе Боже, Који си у девети час…“ – 9. час, било да је у питању тропар празника или светог који се празнује. Према томе, временски су много дуже трајали него што је то данас случај.

На вежбама из Литургике часови се врше у два њихова основна облика: у облику у којем се служе изван Велике Четрдесетнице и у свом древнијем облику, односно у оном у коме се служе у току Велике Четрдесетнице. У првом облику претходе светој литургији према манастирском чину, који се држи и у словенским Црквама. Значи, јутрењи се додаје 1. час и бива отпуст. После одређене паузе чита се 3. час и у наставку 6. час. Док трају ова два часа (3. и 6.), свештеник узима време и врши проскомидију.

У овом случају на предвиђеним местима службе чита се тропар и кондак празника или светог дана. Молитве часова не чита свештеник, него настојатељ у манастирима или чтец у парохијама. Читање часова пред свету литургију у принципу има за циљ пружање увида у службе часова, али служи и другим циљевима, као што ћемо видети у поглављу ο светој литургији. Девети час се на нашим семинарима чита пред вечерњу, када је предвиђено његово вршење изван Велике Четрдесетнице.
У периоду Велике Четрдесетнице сва четири часа се, као што смо рекли, врше заједно у континуитету између јутрење и вечерње.

Програмом вежби предвиђа се једном годишње или једном у две године вршење само часова у време које је предвиђено програмом (8:30 – 10). Врше се према чину који је Типиком предвиђен за Велику Четрдесетницу, што значи са древним тропарима часова, које смо напред поменули, и тропаром пророштва и читањем из Књиге пророка Исаије на 6. часу. После три псалма читају се предвиђене катизме из Псалтира, на 9. часу се додаје Изобразитељна, ο којој ће бити речи касније. Један од часова, углавном 9. да би били присутни сви студенти, врши се на древни начин, што значи да се три псалма певају антифоно по гласу тропара (осми глас, јер је тог гласа и тропар деветог часа)
На часовима не постоји појање да би се могло говорити ο учествовању народа у њему. Али ако постоји тачна и унапред припремљена расподела, могу многи да учествују у читању, на чему би требало и инсистирати из много разлога. Проповед би могла да буде пред отпуст или после читања пророштва на 6. часу, ако је у вези са дотичним читањем.

Сви часови имају исти поредак, али сваки од њих различит садржај. Њихов заједнички поредак је следећи:

„Приђите да се поклонимо…“ (трипут)
Три псалма

„ Слава Оцу…“ тропар
„Исада…“ богородичан
Прокимен

Трисвето – „Пресвета Тројице“ – „Оче наш… “
Кондак

„Господе помилуј“ (40 пута)
,,У свако време…“
„Господе помилуј“ (трипут)
„ Часнију од херувима… “
„Боже, сажали се на нас…“
Молитва часа.

Постоје и друге варијанте часова, али нису више у употреби. Сем обичних (малих) часова, постоје и велики часослов -„Великим часовима“ („Μεγάλες ώρες“) се називају, и заиста и јесу велики по обиму и изабраном садржају, часови истакнутих дана литургијске године: Великог Петка, навечерја Божића и навечерја Богојављења. Следе поредак обичних часова, који у поређењу и у односу на „велике часове“ могу да се назову „малим“. Међутим, по два псалма сваког часа (други и трећи псалам 1. часа и први и други псалам осталих) замењују се месијанским, који се односе на догађаје дотичног дана, а имају, наравно, и посебне тропаре и кондаке. Али оно што их нарочито разликује јесте појање, између прокимена и трисветог, трију самогласних стихира и три библијска читања (Пророштво, Апостол, Јеванђеље), која се, такође, односе на дотични празник. Током појања стихира бива кађење, „Алилуја“ пред Јеванђеље се не поје, а Јеванђеље чита свештеник са царских двери.

Њихов првобитни облик јесу, како се чини, царски часови Великог Петка, а место порекла Јерусалим. Тамо, на Светом Гробу, су већ од IV века, према сведочанству Етерије, током целог дана појани месијански псалми, читана пророштва која се односе на крсно страдање Господње, и односни тропари, а читане су и новозаветне перикопе сличног садржаја. Овај неуобличени материјал је постепено ушао у строжије литургијске оквире, који су највероватније били већ формирана богослужења дневног круга јерусалимског Типика, и то, пре свега, часови. По угледу на царске часове Великог Петка касније су формирани слични часови и за навечерје Божића и Богојављења у оквиру покушаја уздизања ова два велика празника по моделу Пасхе. Приписивање ове три службе светом Софронију, патријарху јерусалимском (VII в.), је неосновано. Стихире и избор псалама, паримија и осталих елемената часова Великог Петка, у многоме надмашују исте елементе царских часова друга два празника (Божића и Богојављења), који их невешто подражавају.
Царски часови се не могу вршити у оквиру вежби из Литургике, зато што падају у периоде распуста. Добру прилику за индиректно упознавање са њима дају царски часови Педесетнице.

Царски часови Педесетнице су изум и дело ученог клирика Николе Малакса, протопрезвитера из Нафплија (XVI век). У издању Пентикостара из 1552. године, које је управо овај клирик приредио у Венецији, обухваћени су и царски часови Педесетнице, али изгледа да нису имали одјека у црквеној пракси. На основу тог издања издали смо их и ми у 9. свесци „Литургичких текстова“. Седмица пред Педесетницу се обично поклапа са испитним роком, сем ако се Пасха не догоди рано или ако се школска година не продужи. У циљу истицања важности празника Педесетнице, што је имао у виду и Малакс, као и поводом славе параклиса Факултета, који је посвећен Светој Тројици, постоји нарочит разлог да се служе ови царски часови. Царски часови Педесетнице су већ служени и раније, а термин њиховог служења може да буде или петак пред Педесетницу, који је по угледу на Велики Петак одредио као дан вршења и њихов састављач, или пак четвртак (пред Педесетницу), да се не би изазивале компликације у програму предавања. Сви часови се врше заједно после јутрење, и по узору на царске часове осталих празника, на основу 9. свеска „Литургичких текстова“.

Сем напред наведених служби царских часова, у рукописима се могу срести и сличне службе царских часо- ва за Велики Четвртак и за Велику Суботу, али не постоје сведочанства ο њиховој општој употреби.
Првповед на царским часовима може да се произноси после читања Јеванђеља на 9. часу.

ДВАДЕСЕТЧЕТВОРОЧАСОВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ

Док је општежитељно монаштво генерално, углавном, усвојило систем смењивања молитве и рада, што се у пракси показало виталним, нису недостајали ни они који су били бескомпромисни, који су, буквално тумачећи речи апостола Павла „молите се непрестано“ („αδιαλε­ίπτως προσεύχεσθε“) (1. Сол. 5, 17) покушали, било индивидуално, било колективно, да остваре овај идеал. Најзначајнији пример примене овог идеала јесте монах Александар (представио се у Господу око 430. год.), који је зато прозван „Неспавајући“ („Акимит“) („’ακοίμητος“). Александар је достигао остварење овог идеала у оквиру братства свог манастира на Босфору, пошто га је поделио у шест хорова, који су, смењујући се дан и ноћ, непрестано вршили богослужење. Реч је ο Манастиру Неспавајућих (Μονή τών’ ακοιμήτων). Типик овог манастира су почели да подражавају и други манастири. Постоје сведочанства да су све до XIII века постојали манастири са акимитским Типиком.

Богослужење у Манастиру Неспавајућих, како га је организовао поменути монах Александар, било је двадесетчетворочасовно. Имало је, дакле, службе часова чији је број био адекватан броју часова дана и ноћи. У три рукописа који су сачувани (Париски Nat. Gr. 331 из XI века, Манастира Лимонос у Митилинију 295 и Атински 15 из XII века), постоји служба 24 часа, у којој је очито сачувана пракса напред наведеног манастира или можда неког другог који је имао акимитски Типик. На основу ових рукописа извршена је рестаурација овог богослужења у 16. свесци „Литургичких текстова“, тако да сада постоји могућност да се на неком од семинара одслужи један део ове службе. Ово богослужење је захтевало људе са нарочитом ревношћу, која је ретка. Зато и није опстало.

У манастирима у којима се одвијало непрестано богослужење, сем 24 службе часова постојале су и друге, које су покривале празнине које су се између појављивале, као што су међучасови, читање Псалтира, библијска читања и, наравно, богослужења која су била заједничка монашком Типику – вечерња, повечерје, полуноћница, јутрења и света литургија.

Аналогне тенденције увећавања броја богослужења, али без да се досегне апсолутни број и крајност акимита, имамо и у општем монашком Типику, додавањем, сем молебних канона, акатиста, и тд., и служби међучасова, односно пет богослужења која допуњују часове. Четири се додају првом, трећем, шестом и деветом часу, носе њихове називе и односе се на њихов садржај (међучас првог часа, међучас трећег часа, и тд.). Сваки од њих има по три псалма, тропаре, молитву часа, која је, после уметања међучасова, узета са краја сваког часа и стављена на крај међучаса. Три псалма сваког међучаса – укупно дванаест (3 X 4) – чини се да су били њихово почетно језгро. Познато је да су монаси аскете и келиоти имали и такозвану „службу дванаест псалама“ (,,άκολουθία των δώδεκα ψαλμών“). Ово богослужење („служба дванаест псалама“) је разбијено на четири тријаде, према броју часова и по чијем узору су се формирали међучасови као службе које допуњавају часове. Међучасови нису ушли у општу употребу, нити се срећу у многим рукописима. Данас поједини типици предвиђају њихово читање у одређене дане поста. O међучасу полуноћнице (двопсална служба за упокојене) већ смо говорили у параграфу ο полуноћници. Нешто слично представља и свакодневно читање целог Псалтира, које се још увек држи у хиландарској келији Светог Саве у Кареји (Света Гора). Из таквих окружења потиче један тип Псалтира који на крају сваке катизме има тропаре и молитве. То је такозвани „Псалтир са молитвама“ („ψαλτηρίου μετ’ ευχών“). Овај Псалтир је сачуван у грчким и словенским рукописима, а постоји и неколико штампаних издања. Планирали смо његово издавање и у серији „Литургички текстови“.

Други начин приступања захтеву непрекидног богослужења, али на индивидуалном нивоу, јесте упражњавање монолошке молитве „Господе, Исусе Христе, помилуј ме“ („κύριε, Ίησοϋ χρίστε’, ελέησόν με“) или „помилуј нас“ (,,έλεησον ημάς“) (тзв. Исусова молитва). Ова молитва је инспирисана Новим заветом, где се среће скоро дословно (Мт. 9, 27; 15, 22; 20, 30 – 31; Мк. 10, 47 – 48; Лк. 17, 13). Ових, у почетку, „пет речи“ (према буквалном тумачењу места из 1. Кор. 14, 19: „волим рећи пет речи умом својим… неголи хиљаде речи језиком“) увећано је додавањем и других речи, али је ова молитва остала кратка и лака за памћење и може се упражњавати у сваком моменту и часу дана и ноћи, у часове рада и починка, болести и путовања, а доступна је и писменима и неписменима. Реч је, ако логички расуђујемо, ο дивном практичном изуму који служи свим овим свакодневним околностима, не расејава наш ум са многим мислима, препушта наше појединачне потребе великој богатој милости Божијој. Изгледа да је ова молитва у почетку употребљавана као замена за богослужења дневног круга када није постојала могућност учествовања у њима. Тако имамо такозвани канон за путнике, који предвиђа изговарање неколико стотина пута ове молитве за одређена богослужења.

Изговарање ове молитве се, као што је познато, броји бројаницама. Оваква употреба Исусове молитве не само што је легална, него је достојна препоруке и за похвалу је. Међутим, замена богослужења Исусовом молитвом, онда када је могуће његово вршење, или њено упражњавање у време јавног богослужења, нарушава дух богослужења. Свето богослужење усклађује молитву и усмерава је Духом Светим у облику конкретних прозби, и, штавише, духовно храни верника и спрема га за спасење. Хришћанин се на богослужењу моли заједно са целом Црквом, речима црквених химни и молитава, слуша читања, пева и моли се са целом заједницом. Hе затвара се у самог себе, него излази из себе да би се срео са браћом својом, са Господом Исусом Христом, и кроз Њега са Богом Оцем. (Месалијани су се молили непрестано, али су пали у јерес и били осуђени, зато што су индивидуализовали молитву и, у суштини, одрекли се Цркве и њеног богослужења које нас спасава Духом Светим.

ИЗОБРАЗИТЕЉНА

Изобразитељна је једно посебно монашко богослужење које се врши у наставку 6. часа, када је празнични дан, а у време Велике Четрдесетнице у наставку 9. часа. У парохијама се служи само у току Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, у наставку 9. часа и везује се за вечерњу. Исто тако, и на нашим семинарима врши се пред вечерњу или пред литургију пређеосвећених дарова, када су програмом вежби предвиђена ова богослужења. Изобразитељна има следећи поредак:

102. псапам
145. псалам – „Јединородни… “
Блаженства
„Збор небески…“
Символ вере
„Попусти, отпусти…“
„Оченаш…“
Тропари
Молитва: „Свесвета Тројице, једносушна сило… “ „Да је благословено име Господње… “ 33. псалам 144. псалам

У току Велике Четрдесетнице изостављају се два почетна псалма, тако да изобразитељна почиње појањем блаженстава са припевом „Сети нас се, Господе, када дођеш у Царству своме“. Од тропара који се говоре први је „Преобразио си се на гори…“, други је дана (понедељка, уторка, и тд.), трећи је светога коме је посвећен храм, четврти тропар је мученичан гласа из Триода, затим „Слава Оцу… Са светима упокој…“ и „И сада… Заштитнице хришћана…“.

Читач треба да их пронађе унапред да не би долазило до застоја у време читања.
Када се служи литургија пређеосвећених дарова не говори се „Оче наш“.

Изобразитељна је нарочито интересантна са историјске и телетургијске стране. Пре свега, то је нека врста литургије без свештеника, односно говори се само оно што припада народу, што је предвиђено у литургији светог апостола Јакова (изобразитељна је јерусалимског порекла) са утицајима византијске праксе. Вршена је у монашким заједницама када је био одсутан свештеник као замена за свету литургију (отуда и назив „изобразитељна“, што значи да изображава литургију) и за индивидуално причешћивање од пређеосвећених дарова. У старим рукописима има натпис „обред причешћа“ („ακολουθία εις την μετάληψιν“) и има мале молитве пре и после причешћа. Остатак причасна јесте стих „Приступите Њему и просветлите се…“, древни причасни стих (Пс. 33, 5). Тако се објашњава и изостављање молитве Господње („Оче наш“) када треба да се служи литургија пређеосвећених дарова. Подсвесно је остало да се сматра да изобразитељна представља (што уствари и јесте) удвајање литургије пређеосвећених дарова. Изобразитељна је опет, са своје стране, извршила утицај на формирање првог дела свете литургије, када се на њој поју 102. и 145. псалам и бла- женства, према монашком чину.

Служење изобразитељне јесте једно тешко вежбање знања поретка, искуства и пажње. Прекидање 9. часа на одговарајућем месту, додавање три пута „Господе помилуј“ и „Часнију од херувима…“, „Молитвама светих отаца наших…“ уместо „Боже, сажали се на нас…“, избор тропара, изостављање или читање „Оче наш…“, повратак на прекинуту службу 9. часа, захтевају искусног читача (и свештеника), као и пажњу.

МОНАШКО БДЕНИЈЕ

Врхунац монашког богослужења представља свеноћно бденије, односно богослужење које се врши целу ноћ, од првог часа ноћи до првих часова дана. Вршење овог богослужења је предвиђено за све велике празнике, Господње, Богородичне и спомене великих светих. Поједини типици предвиђају бденије и недељом. Монаси су увек преферирали ноћна богослужења и из аскетских разлога, али и због тога што је ноћ подеснија за молитву него испрекидано време дана. Уосталом, и Господ је дао такав пример, будући да је и Сам „проводио сву ноћ у молитви“ (Лк. 6, 12). Не постоји посебна служба свеноћног бденија. У њу се спајају уобичајена ноћна богослужења према следећем чину:

Пред бденије се служи 9. час, са којим се спаја мала вечерња празника. Следи трпеза и мала пауза.
Бденије, уствари, почиње повечерјем на коме се чита акатист (без канона).
Бива кађење целог храма.
Са „ Слава Светој… “ почиње служба велике вечерње.
После молитве приклањања главе бива литија у нартексу храма.
Приликом враћања са литије поју се стиховње стихире.
„ Сада отпушташ “ – тропари.
Благосиљање хлебова (петохлебница).
Чита се 33. псалам.
Поје се ,,Богати осиромашише… “ (трипут).
„Благослов Господњи…“.
Бива читање (полуноћница се изоставља).
Јутрења почиње према древном начину са: „ Слава на висинама Богу…“.
Шестопсалмје и остало празничне јутрење, према пропису Типика.
На јутрењу се надовезује 1. час и бива отпуст.
После паузе чита се 3. и 6. час и служи се света литургија.
После литургије следи трпеза, са молитвама и благодарењима пре и после јела.

Свеноћна бденија се не служе у парохијама, сем у изузетним случајевима и не трају сву ноћ. Ни на нашим вежбама није могуће да се служи комплетно бденије, изузев ако студенти предузму иницијативу, као што се то и догађало више пута у прошлости. И тада кратко траје због часова наредног дана.

У последње време се у парохијама служе кратка бденија, обично од 9 сати увече до 1 сат после поноћи, или у унапред одређено време, или, што је уобичајеније, ванредно – за велике празнике. Свеноћна бденија у унапред одређене дане служе парохијским потребама, ако се промовишу као једна додатна прилика за богослужење, само да не буду на уштрб великог недељног сабрања. Не захтевају велики труд, будући да се завршавају скоро у уобичајено време које је предвиђено за одлазак на починак, а представљају олакшицу за младе који не уобичавају да устају рано. Оваква (кратка) бденија су и нека врста решења да се спасу празници који, будући да нису нерадни дани, налазе се у опасности да постану празници пензионера и незапослених. Уз мало труда запослени могу да одговоре и својим верским и професионалним дужностима, када им се са расуђивањем остави неопходно време за одмор. На иницијативу студената таква сабрања су се догађала и у ширем оквиру семинара из Литургике у празничне дане или суботом у току Великог Поста. На таквим сабрањима је вршена служба „у страху од земљотреса“, парастос и поједине службе из претпразничне недеље светог Димитрија, ο којима ће бити речи касније.

На овим малим бденијима има се на располагању отприлике онолико времена колико је потребно да се у парохијским храмовима одслуже вечерња, јутрења и литургија, које су спојене у бденије.