Mitropolit Cernovički i Bukovinski Onufrije

„Duhovnik je dužan da vodi čoveka ka Hristu, a ne ka sebi“

mitropolit_onufrijeVladiko, Vi jednom godišnje odlazite na Svetu Goru, radite tamo, često posećujete Svetinje. Šta je uzrok tome?

Svaki čovek ima dušu i telo. Dušu ima i mirjanin, i sveštenik i episkop, i njoj je potrebna duhovna hrana. Ja obilazim Sveta mesta, kako bih se po meri svojih mogućnosti duhovno ukrepio, tom silom, koja postoji u tim Svetim mestima. Ta sila je – Blagodat Božija, koja je na ta mesta nizvedena molitvama mnogih Svetih i podvižnika, koji su se tamo podvizavali i koji se i danas podvizavaju.

Kako obično provodite vreme na Svetoj Gori?

Za mene je vreme boravka na Svetoj Gori – vreme odmora. U eparhiji je praktično nemoguće odmoriti se, čak i ako me niko ne uznemirava, osećam teret odgovornosti. Na teritoriji eparhije mi nije lako, a na Svetoj Gori – kao da se nalazim na drugoj planeti. Neko vreme zaboravim na probleme, kojih uvek ima. Prvih godina, kada sam dolazio na Svetu Goru, obilazio sam mnogo manastira, a sada se uglavnom nalazim u našem Svetom Pantelejmonskom ruskom manastiru, posećujem sve Službe, čitam, razgovaram sa bratijom.

Za Vas kao episkopa i monaha – to je duhovno delanje i odmor od administrativnih obaveza. A šta biste posavetovali običnim vernicima, koji žive u svetu, porodičnim ljudima – kako oni treba da organizuju svoj duhovni život, kako da nađu vreme za molitvu, duhovno delanje?

Mi u našem manastiru na Svetoj Gori imamo prihvatljiv ustav: u toku dana sva bratija se nekoliko puta skupljaju u hram i saborno vrše službe u određeno vreme. Naizmenično se smenjuju molitva, poslušanje, trpeza, odmor. I to je način, kako treba ziveti i spasavati se u svetu. Mirjanin ima mnogo obaveza, opterećen je mnogim brigama. Njemu je problematično da odvoji mnogo vremena za molitvu. Ali, ukoliko je čoveku molitva potrebna koliko i vazduh, potrebno je da se onda kako ko i gde može – moli. Ne treba čekati neke posebne okolnosti ili raspoloženja. Treba se moliti u svakom raspoloženju, u svakoj prilici i na svakom mestu: u železnici, u metrou, u autobusu, na poslu – onim molitvama koje znaš: Isusovom, „Oče naš“, „Bogorodice Đevo, radujsja…“ Na taj način se vrši molitveno delanje, bez kog se čovek ne može penjati lestvicama duhovnog usavršavanja. Osnova duhovnog života je – smirena molitva Bogu koja je duhovno zlato, kojom je moguće sve dobiti.

A kako čovek da nađe vreme za crkvena Bogosluženja, kojim danima, koliko često da ih posećuje?

Naravno, za mirjanina – sve po meri mogućnosti: iako jedanput nedeljno treba sebe prisiliti za posetu hramu Božijem. Veoma često se kada dođe vreme za Službu, pojavljuje gomila poslova, koji nam se svi čine neodložnim i važnim, iako vremenom, čak posle nekoliko sati, mi ih već i ne spominjemo. Zato nedeljom treba sve ostaviti i otići u hram na molitvu.

A kako se Vi odnosite prema tome, da je za nas nedelja najbazarniji dan, i ljudi koji su nekada išli u hram, sada svi skupa idu na pijacu?

Naravno, odnosim se negativno. To je mašina, o kojoj je rečeno u Svetom Pismu, da će trgovati, prodavati, kupovati, ženiti se, zarađivati, graditi. I ta mašina se toliko razradila, da ju je praktično nemoguće zaustaviti. Ali u krajnjoj meri, ljudi treba da švate, da je to loše i grešno. Crkva je dužna da povisuje svoj glas pred ljudima, a ljudi treba da znaju, da je to nepravilno, i da se kaju za to a ne da smatraju da pravilno rade. Jer postoje grehovi zbog potreba, i ako se čovek kaje zbog njih – Bog oprašta.

U poslednje vreme postoje razna mišljenja, i među duhovnicima, koja se odnose na učestalost učešća u Tajni Pričesti. Šta Vi mislite?

O Pričesti je teško govoriti. Sve zavisi od duhovnog stepena čoveka koji se pričešćuje. Ljudi, koji vode ozbiljan duhovni život, mogu da se pričesćuju češće, dok ljudi koji žive duhovno raslabljeno, ne smeju često da se pričešćuju. Sećam se ranije, teorije prote. Aleksandra Smemana kako se može češće i više pričešćivati, ne obazirući se ninašta. I mnogi su se pridržavali te teorije. To je nepravilno, po nečemu čak i jeretičko mišljenje. Pričesti čovek treba da pristupa po Blagoslovu duhovnika. Ako vodi ozbiljan duhovni život, on obavezno mora da ima duhovnog oca, koji treba da odredi, kada mu je korisno da se pričešćuje, da to ne bi bilo na sud, ni na osudu, već na spasenje duše.

Vladiko, načeli ste temu duhovnih očeva. Jedan od najvećih problema u Crkvi – je problem „mladog starčestva“. Kako čovek treba da izabere duhovnika za sebe?

Treba gledati da taj otac poseduje najveći dar – dar smirenja. Ako sveštenik poseduje taj dar, znači, on ima sve. Ako nema taj dar, znači, nema ništa, i na to treba gledati u prvom redu. Obično ljudi posmatraju neke spoljašnje vrednosti, ali za duhovno rukovođenje pastir obavezno mora da poseduje smirenje. Neka je on i prost, neka ne može da odgovori na mnoga pitanja, ali ako je smiren, on će svojim životom naučiti mnoge. Crkva ne određuje granice starosti sveštenstva, ali kako mladi sveštenik, koji još sam nije naučio da hoda, može da bude duhovni otac? On treba prvo sam da nauči da bude pastir, a ne samo kao hrišćanin, a zatim da se drzne jos nekoga da uči.

Da li postoji razlika između monaha i oženjenog sveštenika? Da li duhovnik treba da se nalazi blizu, kako bi hrišćanin imao mogućnost da ga često posećuje ili je dovoljno jednom – dvaput godišnje?

Monah ili mirski sveštenik – nema značaja. Bog gleda na smirene: ko je smiren, taj je ugodniji Bogu, a ko nema smirenja – Bog nije naklonjen takvom čoveku. Može da bude mirski sveštenik, koji ima porodicu, ali je bogoljubiv, smiren pred Bogom, i on dobija od Boga mnoga otkrivenja i poznanja, koje dobija ne tako, kako ih je dobijao Mojsije na Sinaju, već ga Gospod na nevidljivi način urazumljuje. Gospod ne gleda na neki vid crnog ili belog duhovništva, već na onoga koji je smiren i drhti pre Bozijim Rečima.

A kako treba da se ponaša sveštenik u odnosu na čoveka koji je odlučio da ga izabere za duhovnika?

Duhovnik ne treba tog čoveka da vodi ka sebi, već ka Hristu. On treba da bude po strani, koliko je to moguće, kako je napisano kod Ignjatija Brjančaninova: duhovnik je – pokazivač, koji pokazuje na put ka Hristu. Ljudi ne treba da idu ka tom pokazatelju, već ka Hristu. Često, ako duhovnik nije iskusan, nema duha smirenja, onda se trudi da ljude privuče k sebi, pripisivajući sebi neosporni autoritet, koncentrišući svu pažnju i poštovanje na sebe. To je nepravilno, to je lažna duhovnost.

Može li episkop biti duhovnik svojim sveštenicima, mirskim rukovodiocima na teritoriji svoje eparhije?

Može i treba da bude duhovni rukovodilac. Može i da ne bude duhovnik svima u bukvalnom smislu reči – episkop ne mora sve da ispoveda. Ali osnovna pitanja i sveštenici, i mirski rukovodioci, treba da rešavaju sa svojim episkopom.

A šta ako se reč duhovnika i reč episkopa razlikuje? U takvoj situaciji čija je reč pretežnija i koga treba poslušati?

Ako postoji duhovna harmonija – i episkop i duhovnik idu pravilnim putem – razilaženja onda ne može biti. Sveštenik je dužan da se u administrativnim poslovima i pitanjima parohijskog služenja rukovodi blagoslovom nadležnog arhijereja, a po pitanjima svog ličnog duhovnog života – s duhovnikom. Ako je episkop blagoslovio svešteniku da služi, on ne može da kaže: mene duhovnik nije blagoslovio. A što se tiče pitanja kelijskog pravila, duhovnog delanja, molitve, tu sveštenik može da izabere između duhovnog autoriteta episkopa i duhovnika. Nepravilno postupa duhovnik, koji se umesto unutrašnjeg života meša u spoljašnju administrativnu delatnost i uči svoja čeda da postupaju suprotno episkopu.

Vladiko, u narodu su popularni takozvani „prozorljivi starci, starice, čudotvorci“. Kako se treba odnositi prema tim pojavama?

Ja lično nikada nisam tražio i ne tražim prozorljive. Ja znam – da sam najveći grešnik i šta meni još može otkriti neko ko je prozorljiv, ako ja znam da sam gori od svih. A u vezi toga, šta će biti sa mnom, ja sve prepuštam Volji Božijoj. Meni nije potrebno da znam šta će biti sa mnom kroz godinu ili dve. Ako bih našao takvog, koji bi mi isprosio od Boga dar pokajanja, suze, molitve, ja bih za takvim otišao daleko. A takve, koji kažu, šta je tvojoj deci „napravljeno“, a tebi predskazano, treba izbegavati. To nisu duhovni ljudi, već varalice. I danas su većina tih „prozorljivaca“, za kojima ljudi trče, šarlatani ili čak satanisti.

Vladiko, obično se neki parohijani za sva pitanja obraćaju za blagoslov svešteniku. Da li se to može nazvati duhovnim vođenjem?

Treba švatiti, da sa duhovnikom treba rešavati ključna pitanja, a ne trčati svaki dan i pitati (kakve sokne da kupim, a ako ne bude sa trakom da li oda da kupim bez trake?) – to je lažna duhovnost. Pitanja ženidbe, vaspitavanja dece, prelomni momenti unutrašnjeg života – se već ne rešavaju bez duhovnika. Čovek treba sa duhovnikom da rešava osnovna, ključna životna pitanja, a drugostepena sam da razrešava. Nerazumnim pitanjima je moguće međusobni odnos sa duhovnikom dovesti do apsurda i dovesti ga do iscrpljenosti.

Vladiko, da li postoje bogougodni i nebogougodni poslovi, vidovi rada? Kako se odnosite prema društvenom ili političkom radu?

Poslovi se mogu klasifikovati po stepenu svoje prirode. Ni za koga nije tajna, koji su poslovi nedolični. Što se tiče političke aktivnosti, to je složen posao, u kojem se nije jednostavno sjediniti sa Bogom, zato što je u političkoj sferi prisutno veoma mnogo suparništva, stremljenja da se zadobije uticajnost, laži, koje na ovaj ili onaj način deluju na čoveka, pomračuju ga i ne daju mu mogućnost da ugleda Božanstveni svet. Poslovi, u kojima ima manje laži i više pravde, više pomažu čoveku u njegovom duhovnom životu.

Znači hrišćanin ne bi trebalo da se bavi politikom?

Uopšte uzevši, to nije hrišćanski posao, ali Bog i tu priziva hrišćane. Jer ako u našoj pravoslavnoj zemlji među političarima budu samo nehrišćani, onda ćemo se postepeno vratiti u ne tako davnu ateističku prošlost, kada je Crkva bila gonjena. Tako da, ako Bog priziva ljude na takvo služenje, onda im On daje i snagu, da bi mogli da istraju pred sablaznima.

A ako je već formirani političar ili čovek, koji zauzima određeni položaj u društvu, u nekoj političkoj ili ekonomskoj strukturi, iskreni hrišćanin, da li on treba da napusti svoj posao?

Ja mislim, da treba postupati po svojoj savesti. Možda da napusti, a možda ga Gospod ostavi na tom položaju radi svedočenja. Da, ponekad se političari iskreno obraćaju Hristu. Setite se samo Svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira. Glavno je, da čovek ima pravilni duhovni kriterijum, pravilne mere, na osnovu kojih se može opredeliti između pravde i nepravde. Ako razlikujete pravdu i nepravdu, vi se možete ukloniti od nepravde. Možete se, ne potpuno, ali na neki način ukloniti. Ako to čovek ne može da raspozna, to je njegova lična tragedija.

To je na primer pitanje, s kojim se treba obratiti duhovniku?

Bezuslovno. Čoveku je veoma teško da bude objektivan u odnosu na samog sebe. Obično se ljudi prema sebi odnose pristrasno, pokušavaju da dokažu svoju pravednost ili da se opravdaju. Da biste bili uvereni u pravilnost svojih pogleda, potrebno je savetovati se sa duhovnikom, i ako duhovnik odobri, postupati u saglasnosti s tim.

Mi imamo pravoslavna bratstva, društvene pokrete. Da li pravoslavni treba da se ujedinjuju u organizacije, da li je to potrebno i korisno?

Bratstva su opravdana u slučajevinma kada je Crkva bila veoma gonjena. To su bili mirjani koji su se revnosno odnosili prema čistoti vere, oni su se ujedinjavali, jer Crkva nije bila u stanju da ih objedini. Oni su se ujedinjavali i borili. Kada je Crkva u stanju mira, onda vojinštvena bratstva ne moraju da postoje. Ljudi treba da dolaze u Crkvu i da rade, da nose poslušanje pod duhovnim rukovodstvom. Glavno je ovde da ljudi ne odu negde bez duhovnog rukovodstva, misleći da se bore za Crkvu, štite je, a u stvari se bore protiv nje. Ako su to pravoslavni ljudi – oni treba da budu u Crkvi. Ako su pravoslavni, a nisu Crkveni, njih treba uključiti u društvene pokrete. Ako čovek sebe smatra pravoslavnim i Crkvenim, onda nikakva bratstva i pokreti (udruženja) nisu potrebni. Treba biti u Crkvi, treba imati poslušanje u Crkvi, služiti narodu, i tada će Gospod sam upraviti.

Koga je moguće nazvati pravoslavnim?

Pravoslavni čovek je taj koji je kršten, i koji u određenoj meri želi da živi pravoslavno. Ne samo da ispoveda pravoslavne dogmate, već da živi saglasno sa tim pravilima. Ako on umom veruje pravoslavno, a živi po potpuno drugim zakonima, taj čovek se ne sme nazivati pravoslavnim. On saoseća Pravoslavlju. Blizak je Pravoslavlju, ali ne potpuno pravoslavan. Što se tiče crkvenih kanona, prema njima, čovek koji u toku tri nedelje ne posećuje Bogosluženja, bez opravdanih razloga, može biti odlučen od Crkve. To ne znači da Crkva ne treba da ga pominje kao svoja zabludela čeda. Ona se moli za sve. Pritom na proskomidiji, u oltaru, po crkvenim pravilima, treba da se pominju aktivni članovi Crkve, a na molebanima, jektenijama se pominju svi koji su kršteni. Uopšteno, može se moliti za sve, pa u tom smislu i za bezbožnike. Na proskomidiji se vade čestice za članove Crkve, koje se polažu na diskos pored Agneca, kao simbol toga, da ti ljudi nose svoj Krst i penju se sa Hristom na Golgotu. I neophodno je, da se to simbolično delo, ne razlikuje od stvarnosti.

http://www.otechestvo.org/