Митрополит Церновички и Буковински Онуфрије

„Духовник је дужан да води човека ка Христу, а не ка себи“

mitropolit_onufrijeВладико, Ви једном годишње одлазите на Свету Гору, радите тамо, често посећујете Светиње. Шта је узрок томе?

Сваки човек има душу и тело. Душу има и мирјанин, и свештеник и епископ, и њој је потребна духовна храна. Ја обилазим Света места, како бих се по мери својих могућности духовно укрепио, том силом, која постоји у тим Светим местима. Та сила је – Благодат Божија, која је на та места низведена молитвама многих Светих и подвижника, који су се тамо подвизавали и који се и данас подвизавају.

Како обично проводите време на Светој Гори?

За мене је време боравка на Светој Гори – време одмора. У епархији је практично немогуће одморити се, чак и ако ме нико не узнемирава, осећам терет одговорности. На територији епархије ми није лако, а на Светој Гори – као да се налазим на другој планети. Неко време заборавим на проблеме, којих увек има. Првих година, када сам долазио на Свету Гору, обилазио сам много манастира, а сада се углавном налазим у нашем Светом Пантелејмонском руском манастиру, посећујем све Службе, читам, разговарам са братијом.

За Вас као епископа и монаха – то је духовно делање и одмор од административних обавеза. А шта бисте посаветовали обичним верницима, који живе у свету, породичним људима – како они треба да организују свој духовни живот, како да нађу време за молитву, духовно делање?

Ми у нашем манастиру на Светој Гори имамо прихватљив устав: у току дана сва братија се неколико пута скупљају у храм и саборно врше службе у одређено време. Наизменично се смењују молитва, послушање, трпеза, одмор. И то је начин, како треба зивети и спасавати се у свету. Мирјанин има много обавеза, оптерећен је многим бригама. Њему је проблематично да одвоји много времена за молитву. Али, уколико је човеку молитва потребна колико и ваздух, потребно је да се онда како ко и где може – моли. Не треба чекати неке посебне околности или расположења. Треба се молити у сваком расположењу, у свакој прилици и на сваком месту: у железници, у метроу, у аутобусу, на послу – оним молитвама које знаш: Исусовом, „Оче наш“, „Богородице Ђево, радујсја…“ На тај начин се врши молитвено делање, без ког се човек не може пењати лествицама духовног усавршавања. Основа духовног живота је – смирена молитва Богу која је духовно злато, којом је могуће све добити.

А како човек да нађе време за црквена Богослужења, којим данима, колико често да их посећује?

Наравно, за мирјанина – све по мери могућности: иако једанпут недељно треба себе присилити за посету храму Божијем. Веома често се када дође време за Службу, појављује гомила послова, који нам се сви чине неодложним и важним, иако временом, чак после неколико сати, ми их већ и не спомињемо. Зато недељом треба све оставити и отићи у храм на молитву.

А како се Ви односите према томе, да је за нас недеља најбазарнији дан, и људи који су некада ишли у храм, сада сви скупа иду на пијацу?

Наравно, односим се негативно. То је машина, о којој је речено у Светом Писму, да ће трговати, продавати, куповати, женити се, зарађивати, градити. И та машина се толико разрадила, да ју је практично немогуће зауставити. Али у крајњој мери, људи треба да швате, да је то лоше и грешно. Црква је дужна да повисује свој глас пред људима, а људи треба да знају, да је то неправилно, и да се кају за то а не да сматрају да правилно раде. Јер постоје грехови због потреба, и ако се човек каје због њих – Бог опрашта.

У последње време постоје разна мишљења, и међу духовницима, која се односе на учесталост учешћа у Тајни Причести. Шта Ви мислите?

О Причести је тешко говорити. Све зависи од духовног степена човека који се причешћује. Људи, који воде озбиљан духовни живот, могу да се причесћују чешће, док људи који живе духовно раслабљено, не смеју често да се причешћују. Сећам се раније, теорије проте. Александра Смемана како се може чешће и више причешћивати, не обазирући се нинашта. И многи су се придржавали те теорије. То је неправилно, по нечему чак и јеретичко мишљење. Причести човек треба да приступа по Благослову духовника. Ако води озбиљан духовни живот, он обавезно мора да има духовног оца, који треба да одреди, када му је корисно да се причешћује, да то не би било на суд, ни на осуду, већ на спасење душе.

Владико, начели сте тему духовних очева. Један од највећих проблема у Цркви – је проблем „младог старчества“. Како човек треба да изабере духовника за себе?

Треба гледати да тај отац поседује највећи дар – дар смирења. Ако свештеник поседује тај дар, значи, он има све. Ако нема тај дар, значи, нема ништа, и на то треба гледати у првом реду. Обично људи посматрају неке спољашње вредности, али за духовно руковођење пастир обавезно мора да поседује смирење. Нека је он и прост, нека не може да одговори на многа питања, али ако је смирен, он ће својим животом научити многе. Црква не одређује границе старости свештенства, али како млади свештеник, који још сам није научио да хода, може да буде духовни отац? Он треба прво сам да научи да буде пастир, а не само као хришћанин, а затим да се дрзне јос некога да учи.

Да ли постоји разлика између монаха и ожењеног свештеника? Да ли духовник треба да се налази близу, како би хришћанин имао могућност да га често посећује или је довољно једном – двапут годишње?

Монах или мирски свештеник – нема значаја. Бог гледа на смирене: ко је смирен, тај је угоднији Богу, а ко нема смирења – Бог није наклоњен таквом човеку. Може да буде мирски свештеник, који има породицу, али је богољубив, смирен пред Богом, и он добија од Бога многа откривења и познања, које добија не тако, како их је добијао Мојсије на Синају, већ га Господ на невидљиви начин уразумљује. Господ не гледа на неки вид црног или белог духовништва, већ на онога који је смирен и дрхти пре Бозијим Речима.

А како треба да се понаша свештеник у односу на човека који је одлучио да га изабере за духовника?

Духовник не треба тог човека да води ка себи, већ ка Христу. Он треба да буде по страни, колико је то могуће, како је написано код Игњатија Брјанчанинова: духовник је – показивач, који показује на пут ка Христу. Људи не треба да иду ка том показатељу, већ ка Христу. Често, ако духовник није искусан, нема духа смирења, онда се труди да људе привуче к себи, приписивајући себи неоспорни ауторитет, концентришући сву пажњу и поштовање на себе. То је неправилно, то је лажна духовност.

Може ли епископ бити духовник својим свештеницима, мирским руководиоцима на територији своје епархије?

Може и треба да буде духовни руководилац. Може и да не буде духовник свима у буквалном смислу речи – епископ не мора све да исповеда. Али основна питања и свештеници, и мирски руководиоци, треба да решавају са својим епископом.

А шта ако се реч духовника и реч епископа разликује? У таквој ситуацији чија је реч претежнија и кога треба послушати?

Ако постоји духовна хармонија – и епископ и духовник иду правилним путем – разилажења онда не може бити. Свештеник је дужан да се у административним пословима и питањима парохијског служења руководи благословом надлежног архијереја, а по питањима свог личног духовног живота – с духовником. Ако је епископ благословио свештенику да служи, он не може да каже: мене духовник није благословио. А што се тиче питања келијског правила, духовног делања, молитве, ту свештеник може да изабере између духовног ауторитета епископа и духовника. Неправилно поступа духовник, који се уместо унутрашњег живота меша у спољашњу административну делатност и учи своја чеда да поступају супротно епископу.

Владико, у народу су популарни такозвани „прозорљиви старци, старице, чудотворци“. Како се треба односити према тим појавама?

Ја лично никада нисам тражио и не тражим прозорљиве. Ја знам – да сам највећи грешник и шта мени још може открити неко ко је прозорљив, ако ја знам да сам гори од свих. А у вези тога, шта ће бити са мном, ја све препуштам Вољи Божијој. Мени није потребно да знам шта ће бити са мном кроз годину или две. Ако бих нашао таквог, који би ми испросио од Бога дар покајања, сузе, молитве, ја бих за таквим отишао далеко. А такве, који кажу, шта је твојој деци „направљено“, а теби предсказано, треба избегавати. То нису духовни људи, већ варалице. И данас су већина тих „прозорљиваца“, за којима људи трче, шарлатани или чак сатанисти.

Владико, обично се неки парохијани за сва питања обраћају за благослов свештенику. Да ли се то може назвати духовним вођењем?

Треба шватити, да са духовником треба решавати кључна питања, а не трчати сваки дан и питати (какве сокне да купим, а ако не буде са траком да ли ода да купим без траке?) – то је лажна духовност. Питања женидбе, васпитавања деце, преломни моменти унутрашњег живота – се већ не решавају без духовника. Човек треба са духовником да решава основна, кључна животна питања, а другостепена сам да разрешава. Неразумним питањима је могуће међусобни однос са духовником довести до апсурда и довести га до исцрпљености.

Владико, да ли постоје богоугодни и небогоугодни послови, видови рада? Како се односите према друштвеном или политичком раду?

Послови се могу класификовати по степену своје природе. Ни за кога није тајна, који су послови недолични. Што се тиче политичке активности, то је сложен посао, у којем се није једноставно сјединити са Богом, зато што је у политичкој сфери присутно веома много супарништва, стремљења да се задобије утицајност, лажи, које на овај или онај начин делују на човека, помрачују га и не дају му могућност да угледа Божанствени свет. Послови, у којима има мање лажи и више правде, више помажу човеку у његовом духовном животу.

Значи хришћанин не би требало да се бави политиком?

Уопште узевши, то није хришћански посао, али Бог и ту призива хришћане. Јер ако у нашој православној земљи међу политичарима буду само нехришћани, онда ћемо се постепено вратити у не тако давну атеистичку прошлост, када је Црква била гоњена. Тако да, ако Бог призива људе на такво служење, онда им Он даје и снагу, да би могли да истрају пред саблазнима.

А ако је већ формирани политичар или човек, који заузима одређени положај у друштву, у некој политичкој или економској структури, искрени хришћанин, да ли он треба да напусти свој посао?

Ја мислим, да треба поступати по својој савести. Можда да напусти, а можда га Господ остави на том положају ради сведочења. Да, понекад се политичари искрено обраћају Христу. Сетите се само Светог равноапостолног кнеза Владимира. Главно је, да човек има правилни духовни критеријум, правилне мере, на основу којих се може определити између правде и неправде. Ако разликујете правду и неправду, ви се можете уклонити од неправде. Можете се, не потпуно, али на неки начин уклонити. Ако то човек не може да распозна, то је његова лична трагедија.

То је на пример питање, с којим се треба обратити духовнику?

Безусловно. Човеку је веома тешко да буде објективан у односу на самог себе. Обично се људи према себи односе пристрасно, покушавају да докажу своју праведност или да се оправдају. Да бисте били уверени у правилност својих погледа, потребно је саветовати се са духовником, и ако духовник одобри, поступати у сагласности с тим.

Ми имамо православна братства, друштвене покрете. Да ли православни треба да се уједињују у организације, да ли је то потребно и корисно?

Братства су оправдана у случајевинма када је Црква била веома гоњена. То су били мирјани који су се ревносно односили према чистоти вере, они су се уједињавали, јер Црква није била у стању да их обједини. Они су се уједињавали и борили. Када је Црква у стању мира, онда војинштвена братства не морају да постоје. Људи треба да долазе у Цркву и да раде, да носе послушање под духовним руководством. Главно је овде да људи не оду негде без духовног руководства, мислећи да се боре за Цркву, штите је, а у ствари се боре против ње. Ако су то православни људи – они треба да буду у Цркви. Ако су православни, а нису Црквени, њих треба укључити у друштвене покрете. Ако човек себе сматра православним и Црквеним, онда никаква братства и покрети (удружења) нису потребни. Треба бити у Цркви, треба имати послушање у Цркви, служити народу, и тада ће Господ сам управити.

Кога је могуће назвати православним?

Православни човек је тај који је крштен, и који у одређеној мери жели да живи православно. Не само да исповеда православне догмате, већ да живи сагласно са тим правилима. Ако он умом верује православно, а живи по потпуно другим законима, тај човек се не сме називати православним. Он саосећа Православљу. Близак је Православљу, али не потпуно православан. Што се тиче црквених канона, према њима, човек који у току три недеље не посећује Богослужења, без оправданих разлога, може бити одлучен од Цркве. То не значи да Црква не треба да га помиње као своја заблудела чеда. Она се моли за све. Притом на проскомидији, у олтару, по црквеним правилима, треба да се помињу активни чланови Цркве, а на молебанима, јектенијама се помињу сви који су крштени. Уопштено, може се молити за све, па у том смислу и за безбожнике. На проскомидији се ваде честице за чланове Цркве, које се полажу на дискос поред Агнеца, као симбол тога, да ти људи носе свој Крст и пењу се са Христом на Голготу. И неопходно је, да се то симболично дело, не разликује од стварности.

http://www.otechestvo.org/