Крсну Славу не остављај

krsna slavaСавремена наука је доказала да у човековом мозгу постоји део за веру. Човек је, дакле, „програмиран“ од Творца да верује. И још је доказано да кад се човеку одузме тај део, кад човек престане да верује он је као осакаћен, недостаје му један део и то на најважнијем месту, у глави. Такав човек, инвалид, целог живота тежи да ту празнину попуни, па је попуњава вером у разне философије, идеологије. Бога замењује људима, па се догађа да милиони људи деценијама прихватају клиничке лудаке и обичне зликовце као богове. Савремени сатанисти се зато труде да прво човека убеде да Бог не постоји, онда ту празнину лако попуњавају идолима јер она вапи да буде попуњена. До чега то све доводи гледали смо својим очима. Одузму веру у Бога, па усаде веру у човека- идола, одузму љубав па усаде мржњу, и резлтати су поразни. Због тога треба да се држиш чврсто своје, проверене православне вере. То је изворна хришћанска религија, непромењено Христово учење да богољубив човек мора бити и човекољубив. Бог је несебична љубав, и заиста, сва жива бића на земљи осећају љубав, биљке брже расту ако их волите, животиње осећају да ли их волите, а тек човек! Па он све што у животу ради, ради само зато да би га неко макар мало волео. Српска национална свест, државност, стваралаштво, добијају замах управо са хришћанством. Наше самопоуздање је везано за Православље. У њему, са светим Савом, ми смо ушли у вишу фазу свога постојања. Суштину те нове самосвести чини Православна црква од самих почетака до данас. То су, наравно, знали и непријатељи па су најпре јуришали на нашу веру и Цркву. Присиљавали су наше људе да се своје вере одричу и да прелазе у њихове кривославне вере, пошто, чим се баве насиљем ту нема Светог Духа слободе, то је обичан сатанизам. Многи Срби су се из страха за голи живот или штитећи децу, приклонили мухамеданству, папизму, комунизму. На жалост, неки су то радили и из користољубља, то су они „плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“ како их прокле Његош. Зато се молимо Богу да им опрости, да се врате своме народу или бар престану да му чине зло. Цркве су нам палили, рушили, а данас пуштају да пропадају. Друкчији методи а резултати исти. Данас се догодило и нешто што у ранијим временима никоме није успело, чак ни Турцима, да заваде Цркву изнутра, да је поделе, успели су да је политизују, па имамо две самовољно одвојене црквене групације: у нашој Македонији и у нашем исељеништву. То су напрслине у самим темељима куће и зато су најопасније. Тим деобама непријатељи смањују нашу отпорност, увећавају наше невоље. Она иста масонско-коминтерновска организација потурила је нашим исељеницима на први поглед привлачну идеју о тзв. „Слободној српској цркви“, па су се наши ван земље отцепили. Тако сада ван Србије имамо две цркве подељене на политичкој основи! Надполитичку, небеску Православну цркву хоће да деле- политички. Јадни Свети Сава, шта ће нам рећи да изађемо пред њега?! Зар усред погрома нисмо могли да се сложимо, да схватимо чије је то масло. Ипак, изгледа да смо у последњем тренутку успели да спречимо даље цепање, јер било је планирано отцепљење Црногораца, Војвођана, Босанаца од српске мајке, Цркве. Преко Цркве, наше ујединитељке, желе да шире мржњу међу нама. После рата су радили лукаво, помагали Ислам и Римокатолицизам, а ометали, забрањивали само Православље. Знали су да кад један народ изгуби своју веру изгуби и свој понос. Зато те позивам да не идеш више на руку непријатељу, да се не раздвајаш него братимиш. Није важно одакле си, ни твоја политичка странка, повезуј се изнутра, тихо, молитвом и договором, јер непријатељ је веома јак и не штеди српску крв. Једино место око кога смо се окупљали, који је било жижа српског јединства јесте света Чаша Причешћа у рукама Светог Сава. Учини кајањем да раскол умине. Не треба да се због једног лошег попа Николе омрзнеш и светог Николу. Православна Црква је кроза све време свог постојања доказала да је увек била мати свог народа, она га никад није издала, она никад није људе спаљивала на ломачи зато што другачије мисле, није никог силом терала у православље, што су све друге вере и сви други народи чинили. Наша Црква је била и остала једини чувар Србства. Успела је да сачува највреднија дела српске културе. Неки јој замерају да је знала да буде и сарадник окупатора и непријатеља, али то није тачно. Она се држала Еванђеља: „Подај цару царево, а Богу Божије“. Замисли да се одупрла онда кад су силници били у напону снаге, кад су једва чекали на било коју врсту отпора па да све спале до темеља. Не би нам остао камен на камену, били бисмо као Албанија, без иједне богомоље, без иједне историјске и културне вредности, народ без ичега свога. Овако, сачувало се доста, семе је остало и сачекало повољније услове, пролећне кише су стигле. Православне цркве опет се пуне младима. Зато нико нема права да оптужује Светињу Србије. Она се бори како најбоље зна, захваљујући њој ми смо преживели. То чудо трпљења издржали су њени људи, монаси, свештеници, епископи, често по цену живота. Непријатељ је рушио, а они опет зидали, непријатељ спаљивао, а они са згаришта спасавали највеће српске вредности, старе књиге, круне, иконе, мошти светаца… И тако хиљаду година без престанка. Зато понављам, нико нема прво да оптужује те наше попове и калуђере -мученике. Да није било њих и да њих немамо изгубили бисмо се одавно у времену и простору, били бисмо пола Турци пола паписти, а сви заједно „издајници вере и имена“. Шта један народ чини народом? Шта Јевреје чини народом кад су они са севера плави, они с југа црномањасти, а они из Африке- црнци? Чак ни раса иста, а исти народ! Одговор је само један: иста вера. Зато су нама тако дуго искорењивали веру. И зато треба да је не дамо, по цену живота. У тој нашој вери слава заузима посебно место. Слава има неки виши смисао за нас . То је оно што је било добро и у прастарој словено-српској родовској вери, па преображено у Хришћанству. Слава је древни, али подједнако блиски ритуал нашег племена. Домаћи светац је сведок крштења наших прадедова. Он је заштитник дома, а његова икона је породични грб духовног племства. Ми смо крштењем и миропомазањем постали аристократи неба. Хришћанство имају многи народи, православље имају други, али славу, славу имају само Срби. „Где је слава ту је и Србин“. , каже народ, али треба додати: ко не слави своју славу није Србин. Јер, „слава се не оставља“. Слава је последњи штит, последња Србинова веза са Црквом. Без славе се гаси свећа у домаћој малој цркви где икона стоји као спона са Царством небеским. Упознао сам и људе који су доживљавали разне несреће па су се у очају враћали Богу. Питао сам их и они искрено одговарали да су престали да славе и скоро истог тренутка осетили сами да је то био тај грех. Вративши славу у кућу, вратио се благослов. Сами на себе навуку прадедовско проклетство они који оставе славу. Истинитије је то и дубље ос свих наука, психологија, философија. Немој заборављати да је Србин славу славио увек, и у најтежим околностима, славио је сам у рову, на мртвој стражи, дотурали су му парче свеће и шаку жита по цену погибије. Славио је и кад је био пот потпуним истребљењем, славио је под Турцима, под Аустро-Мађарима, Немцима, славио је у Аушвицу и Јасеновцу, убијали су, а он је славио. Славом ми повезујемо претке са наследницима, ја сам само карика у животном ланцу своје породице и свог народа до другог Доласка Христовог. Све то мораш имати на уму да не био случајно прекинуо са том највећом традицијом твојих предака. Вредност славе знају и твоји непријатељи. Твоја славска икона сведочи да је твоје племство старије од њиховог. Знају да је слава највећа српска народна снага и зато су је најстрожије забрањивали. Чак су пуштали да се Божић и Ускрс славе, али не и крсна слава. За њу смо добијали, прво , метак у потиљак, касније остајали без посла што је значило лагано умирање, на крају су примењивали дискриминацију горе од апартхејда, онемогућавали људе православне на свим пољима претећи им ликвидацијом, остављали без станова, смањивали плате и давали најгоре послове, спречавали им децу у напредовању и школовању, и све стављали под расистичку формулу „морално-политички неподобан“. Најморалније људе проглашавали за неморалне зато што славе, а највећи олош је био „подобан“ партијски. Тај терор је требало издржати! Па ипак, чак и за време те страховладе, Србин је славио, трпео и славио, јер наше достојанство је у Богу. Знам многе породице које још славе тајно „код родитеља“, код „бабе и деде“, или замраче прозоре као да је бомбардовање, па ипак славе. Јер, „слава се не оставља“. Оно што храни наш национални понос и даје наду да се можемо ујединити управо кроз славу је то што никад нико није потказао, издао суседа, колегу, да слави. Било је код нас потказивања, на жалост, али никада због славе. Јер сви знамо да нам наша слава на земљи омогућава вечну славу на небу. Свећа, колач, жито и вера права – то је слава. Зато имај ту најважнију обавезу да децу учиш слави, да им је предаш. Слава везује породицу, ствара слогу међу нараштајима. Слава нас је одржала- њојзи хвала.