Ко може да се користи Светим Писмом

pismoКо може да се користи Светим Писмом? – Свештеномученик Данил Сисојев

Уморни студент се враћао са испита у препуњеном метроу. Воз је са страшном буком пустио нашег хероја на једној од централних станица престонице. Међутим, весник најновије обнове двехиљадегодишњег хришћанства, који се изненада појавио одишући нездравом енергијом, није му дао да дође до свог сиромашног стана. Овај становник духовне обмане обратио се уморном наследнику вечног Сијања са традиционалним питање:

„Да ли сте читали Свето Писмо?“
Ко се од православних у годинама тријумфујуће демократије није налазио у сличној ситуацији? И како изаћи из ове ситуације, не само не посрамивши своје хришћанско звање (што се дешава када одговарамо на ово питање, неразумљиво промрмљавши: „Немам када. Ја сам православан“. Такав одговор је директно нарушавање заповести (1 Петр. 3:15) и због тога ризикујемо да будемо осуђени на Суду), већ и брзо задати питање које би натерало саговорника да се веома замисли? Одговор се налази у самом питању протестанта.

Хришћанин је одговорио:

– Да. Имао сам прилике да проучавам ту Православну Књигу. А какве везе имате ви са њом?

– Како, какве везе? – запрепастио се протестант. – Зашто је потребно доказивати да ја могу читати и тумачити Свето Писмо?

– Веома је просто. – одговорио је хришћанин. – Зар никада нисте чули за појам као што је „ауторско право“? Ево, ја вас молим да докажете да имате некакве везе са Библијом. Јер се она није са неба спустила у облику повећег тома. Њу су написали православни хришћани, надахнути Духом Светим. Њен канон је сабрала Православна Црква узевши оно што је одговарало Предању Бога, Који живи у Њој и одбацивши оно што је противречило (нпр. апокрифно Петрово и Томино Јеванђеље). Она је чувала Предање током многих векова, а сада сте се појавили ви и претендујете на туђу имовину. Докажите онда да имате право на то!

– Не. Ви сами из Библије покажите да само ви имате право на њу – одговорио је протестант.

– То је најлакше, – рекао је хришћанин. – Отворите молим вас, прву страницу Библије и прочитајте шта је тамо написано.

– Па добро. „Библија. Књиге Светог Писма Старог и Новог Завета“. Па шта?

– Хајде да заједно погледамо шта значе ове речи. Шта ви мислите, шта значи реч „завет“?

– Договор о савезу, завештање, – одговорио је јеретик.

– Коме припада текст договора или завештања? Свима или само учесницима договора и наследницима Заветодавца?

– Наравно, само учесницима договора или наследницима. Па шта. А како ћете доказати да су управо православни – наследници?

– Немојте прескакати догађаје. Хајде да се сложимо да Библија није реалност сама по себи. Она има значај само уз истински савез између Бога и људи. Иначе она нема никакав значај сем историјског.

– Слажем се.

– Ако је тако, онда ја као прво, морам да питам: да ли сте живели пре две или три и по хиљаде година?

– Не, наравно. А зашто ме то питате?

– Зато што самим тим не можете рећи да је тај савез био склопљен лично са вама. Онда је следеће питање за вас: када се појавила та организација којој припадате?

– 70- их година у Америци наш пастор откривши да његова заједница не живи по Светом Писму, створио је цркву Христову.

– То јест ни ваша група није постојала у време писања Библије. У крајњој мери не можете показати њено непрекидно постојања од тада.

Одговор је било ћутање и недоумица.

– Мислим да знате, – наставио је хришћанин, – да је Бог закључио договор не са једним човеком, већ са народом. Стари Завет са Израиљем, а Нови – са Црквом.

– А одакле се види последње? – чуо се унеколико притиснут противник.

– Па то се може објаснити само отворивши наслов. Погледајте, ту нећете наћи посланице будућим лутеранима, баптистима или макиновцима. Напротив, видимо посланице Црквама: у Галатима, Солуну, Коринту, Филипама. Неке посланице су упућене читавој Васељенској Цркви. Њих називају Саборним. Апокалипса је написана за седам Азијских Цркава. Неке посланице су упућене православним епископима (Титу и Тимотеју) или само православним хришћанима (Јеванђеље од Луке и Дела Апостолска, Трећа Јованова посланица, посланица Филимону). Чак су и Јеванђеља написана за конкретне помесне Цркве: од Матеја – за Јерусалимску, од Марка – за Римску, од Јована – за Ефеску. Већина тих Цркава постоји и данас непрекидно од времена апостола. Управо је од њих добила свој почетак и Руска Православна Црква, која је део Васељенске Апостолске Цркве, која и јесте јединствена Божија наследница. Управо су Њој обећани сви дарови Творца, све последице Искупљења. Са њом је склопљен последњи Савез Господњи. Зато и текст тог договора припада исто тако само Њој.

– Али зашто ви мислите да само Православна Црква јесте Црква о којој сте говорили. Јер у Библији се говори о невидљивој Цркви. Управо на Њу се односи то што сте рекли.

– Још једном ћу подсетити да немам намеру да са вама говорим о Књизи која нам је украдена. А што се тиче невидљиве Цркве, опростите, то је противречност у појмовима. Реч „црква“, означава „заједницу сазваних“. У њу улазе реални, видљиви људи на реалан, богоустановљен начин – кроз Тајне, које се врше од стране наследника Апостола. Исус Христос је био стваран, видљив Човек и зато је Његово Тело – Црква такође видљива (то јест може се рећи ко је у њој, а ко није). Тај догађај се одиграо у конкретном историјском тренутку. Од тада Црква постоји непрекидно у потпуно опипљивим облицима. У Њој се је могуће или реално се налазити (и тада добити сва добра која је дао Христос) или не (немајући ништа од Њега). Треће није дато. Например, апостол Павле није писао посланице невидљивој организацији, већ конкретној помесној Цркви (Коринтској или Солунској), које се састоје из обичних људи и вођене од стране епископа или свештеника. Јер и у Старом Завету је било могуће постати учесник завета само ушавши у конкретни народ кроз обрезање. Другог пута није било и нема га. И Бог никоме ништа није обећао ван Своје Цркве. А Библија је само писмена потврда и фиксација услова договора Цркве и Творца. Зато ван Њега, како сте се већ сложили, она нема никакав значај. Још је у другом веку хришћански апологета Тертулијан веома исправно писао о вашим претходницима:

„Јеретике не треба пуштати да споре о Писму, јер ми и без Писма доказујемо да немају никакав однос према Писму. Чим су јеретици, не могу бити хришћани јер нису од Христа требали да приме учење. Они су га примили по свом избору и зато добили име јеретика. А чим нису хришћани немају никаквог права на хришћанска дела. Њима се праведно може рећи: Ко сте ви? Када и одакле сте дошли? Шта чините код мене, ако нисте моји? По ком праву, рецимо ти Маркионе сечеш моју шуму? По чијој дозволи, Валентине, ти пијеш са мојих извора? Којом влашћу Апелесе ти мењаш моје границе? Зар ви сејете и пасете овде по својој вољи? То је моје имање, мени оно припада одавно, имам чврсте коренове од самих власника, којима је све припадало. Ја (Црква) сам наследница Апостола. Управљам онако како су они одлучили у свом завештању, како су препоручили вером, како су утврдили клетвом. Вас су заувек лишили наследства и одбацили као туђинце, као непријатеље“.

То исто је неопходно рећи и свима вама, протестантима који сте се појавили након апостола и који се борите са Црквом. А сада журим кући и желим да вам кажем: покајте се и уђите у Цркву или ћете погинути! Тада се хришћанин, поклонивши се, удаљио оставивши протестанта у дубокој недоумици. Кроз неко време наши саговорници су се поново нашли. Сада већ под кровом Свевишњег, у православном храму и заједно прославили Царство Блажене Тројице, које се открива на земљи, али које ће достићи савршенство на небесима.

Треба рећи да нема снажнијег аргумента који би привео толико људи хришћанској Цркви као позивање на то да неправославни немају право на Писмо, као људи који или немају апостолско порекло или као они који су изопачили суштину апостолске благе вести и кроз то отпали од Васељенске Цркве. Тако да ћемо се чешће користити њиме, не дозвољавајући да будемо увучени у дискусију да ли се правилно користимо украденом од нас Књигом, кроз коју нам Глава Цркве открива Своју вољу.