Како увидети своје грехе

OsveceneТреба ли видети своје грехе? Данас желимо да поразговарамо о томе, како увидети своје грехе. Али није нам увек на корист да их увидимо, јер спознаја грехова доводи до туге која може да доведе до очајања. И због тога треба увек да будемо свесни Божије милости која је присутна у нашем животу. Како се сећати Божијих милости у нашем животу? Сем благодарности Богу и знања о Богу не може се говорити о виђењу још нечега. Да бисмо научили да видимо Божија доброчинства, Црква нас позива да сваке недеље захваљујемо Богу, да се служи Литургија, да се причешћујемо Светим Тајнама и наравно да се кајемо за своје грехе. Али њих треба да увиђамо само у светлости спознаје Бога. Господ нас трпи, покрива Својом милошћу.

Ми треба да разумемо због чега се недељом окупљамо у цркви. Најважније ради тога да бисмо благодарили Богу. Ако човек не учествује у тој благодарности, уколико не жели да зна за Божију љубав, шта ће му онда спознаја сопстевнеих греха? Тада ће се човек бавити самоанализом али неће моћи да увиди сопствене грехе због тога што он не зна да је Бог створио свет, да постоји Онај Који је центар света, Који у Себи обједињује сву разноликост света, не зна да постоји Онај у Коме нема греха, несавршенства. Вера у Бога, спознаја Бога дају човеку могућност да позна себе и сопствене грехе.

У току Поста Црква нам предлаже да изговарамо предивну молитву у којој се каже: «Да, Господе, дај ми да видим моја прегрешења и да не осуђујем брата мога, јер си благословен у векове векова. Амин». Ова молитва нам открива још једну веома важну тајну: док осуђујемо друге, не можемо да судимо самима себи. А треба да осуђујемо само себе и да у себи увидимо зло. Осуђујући друге, стављамо се у позицију Бога, а то је – безумље, које нам не дозвољава да увидимо себе таквим, какви јесмо.

«Сви ће се спасти, само ћу ја погинути»

Једном великом светитељу је било речено, да без обзира на све његове подвиге и на то што је знао све демонске замке, строго постио и много се молио, није превазишао човека који је живео у свету. Тај човек је имао такво дело које је превазилазило све што је учинио тај велики светитељ. Светитељ је пронашао тог човека и почео да га испитује о његовом унутрашњем делању. Овај у почетку није разумео о чему се ради. Потом је на крају рекао да он мисли о себи тако да ће се сви спасти, а он ће погинути. Такав однос према себи и према другима је толико узвисило тог човека у Божијим очима. Такав однос је неопходан и нама.

Један савремени подвижник је говорио да када осуђујемо друге људе, ми осуђујемо своју сенку. Јер како судимо о другима? Ми стављамо на другог човека наш систем погледа на свет, нашу таблицу са класификацијом поступака и судимо му. Али Бог неће тако судити другим људима. Знамо да је разбојник први ушао у рај, Бог га није осудио. И преподобна Марија Египћанка, која је пре живота у пустињи починила веома тешке грехе, ушла је у Царство Божије. Сећање на њу се празнује у Великом Посту као пример великог подвига.

Постоји различити степени лошег односа према другим људима. Као прво, негирање човека. Као друго осуђивање, као треће – презир. Први степен је ако не осуђујемо човека и не кажемо рецимо да је он лопов, већ кажемо да краде. Други степен је ако говоримо о томе шта он ради, већ када говоримо да је он лопов изговарамо ту реч. А трећи је ако се гнушамо, пренебрегавамо човека, сматрамо га недостојним да општи са нама. Такав однос према људима нам посебно не даје могућност да спознамо сами себе. Увидети сопствене грехе је много сложеније, него осуђивати људе.

Увидети своје грехе још не значи и покајање за њих. Човек може да увиди сопствене грехе, као неке поступке, за које не треба да се каје, и у којима се оправдава. Има случајева, када човек нешто ради по сугестији или када га приморају на нешто. Али најчешће грешимо због тога што се не супротстављамо злу и сами га бирамо.

Авва Доротеј је испричао следећу причу о две девојчице. У један град је пристигао брод на коме су биле две девојчице, које је продавао власник брода. Једну девојчицу је купила благочестива жена и васпитавала је у том истом духу, а другу је купила власница јавне куће. Авва Доротеј пита: «Зар мислите да ће Бог тим двема девојчицама судити исто?». Ова која је васпитавана у благочестивости, већ за неку реч може да буде кажњена. А ова друга, која је живела у јавној кући и од детињства гледала само разврат, може да добије опроштај од Бога за неки добар поступак. И зато ми не знамо шта руководи човека док чини зло. Али себе познајемо и треба да стражимо над собом.

Бог нас је поставио да будемо сами себи судије. Али чак и у том суду, осуђујући себе, треба препустити суд Богу и очекивати Његов суд.

Како се појављује грех?

Како се код нас појављује грех? Да бисмо то шватили, треба да познајемо светоотачко објашњење. Постоје пет степена појаве греха у души: убацивање, усвајање, слагање, заробљавање и формирање страсти.

Греховна страст почиње од тога што се у нашој свести појављује убацивање. Један светитељ каже да убачена мисао личи на бачену ствар, која удара у то, у шта је бачена. И ми то убацивање осећамо. То може да буде помисао, а може да буде и сећање на неку ствар.

Усвајањем се назива стање, када је наша пажња прикована за одређену ствар. То је други степен, када је наша пажња усредсређена на ту ствар, а ми њоме привезани. У нашој души долази до разговора са том ствари. Она може да буде страсна или бестрасна. Трећи степен је – слагање, када се душа слаже да се сједини са том ствари.

Четврти степен је – заробљавање, када та ствар заробљава душу и води је да учини одређено дело. Од тог спајања нестаје добро стање и губи се мир.

Пети степен се назива страст, када је човек потпуно потчињен греху и не може без њега.

Убацивање је само по себи безгрешно: дошла нам је мисао, и ми је нисмо примили. Ако је усвајање страсно, то значи да се већ појавио грех. Али оно може да буде и бестрасно, када анализирамо шта се десило. Греховност усвајања зависи од мере нашег подвига. И ми онда или настављамо да се супротстављамо или усвајање иде утабаним путем и формирана страст напушта прву етапу. Али чак ако се усвајање одвија по утабаном путу, а ми то не желимо, онда треба да се боримо. Што се више боримо и супротстављамо томе, то је мања греховност тог поступка. Страст је – болест душе. Често удовољавање једне те исте жеље доводи до навике, која постаје карактерном цртом, човекова друга природа.

Шта да се ради ако смо прошли све почетне етапе, и страст је већ узела маха? Свети говоре да страст подлеже или једнаком покајању или будућој муки. Ако не победимо ту страст, подлегнућемо будућој казни. Једнако покајање је одбацивање сваке телесне утехе, непрекидна борба са страшћу, спремност на муку, страдање. Без те спремности, без тог прихватања страдања нема покајања. Човек је грешио грешио, дошао на исповест и покајао се. И он мисли да страст више неће имати утицаја над њим. Дешава се да Господ некада на чудесан начин избавља од страсти. Али најчешће се дешава да ми морамо да претрпимо страдања за дела која смо учинили.

Да би спознали своје грехе треба читати Јеванђеље, разобличавајући себе. Јеванђеље каже: «Чините добро онима који вас мрзе, љубите непријатеље ваше. Благосиљајте оне који вас куну. Молите се за оне који вас вређају. Ономе ко те удари по једном образу, окрени други, ономе који ти узима капут подај и кошуљу. Свакоме који проси подај, и не очекуј од њега ништа заузврат». Многе друге јеванђелске речи помажу да се спознају сопствени греси.

Због чега је тешко научити исповедати се? Вероватно због тога што нам је ум искварен грехом. Да бисмо шватили истину, њу морамо да пострадамо. Она се не може просто чути и записати. Ту је потребно много умног напора, а не оправдања у смислу «ја сам глупа и ништа не разумем».

Наталија Мурзина

Превод са руског др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина