И живео је као Анђео и умро као Светац

monah-mucenikСветлана Луганска, преводилац српске духовне литературе. Одликована је Орденом Светог Саве III реда Српске православне Цркве.

Моје улажење у вјеру је трајало дуго и није било тако једноставно. Три године је трајала потрага за духовником. Када сам остала без посла, вјерујући пријатељи су ми предложили да се запослим у Даниловском манастиру као водич. Рекли су ми да тамо потражим јеромонаха Зосиму, који је тада, поред осталог, био на послушању у туристичком бироу. Дошла сам раније, како бих стигла да се помолим.

Служба се завршила, и из олтара је изашао млађи свештеник свијетле косе. На изразу његовог лица, и у погледу, неописиво су се огледале озбиљност, забринутост, благост и радост. Ћутке смо пресјекли манастирски плато и попели се у канцеларију. У души се за тих неколико минута родила нада – „нашла сам!“ ( „Није наше срце горело у нама…“) Разговор је био кратак. Након што се брижљиво заинтересовао за моје животне околности, предложио ми је да почнем радити под његовим старјешинством у туристичком бироу Даниловског манастира.

Од тог дана сам редовно посјећивала храм и исповиједала се, а након два-три мјесеца сам се усудила да га питам – да ли допушта да постанем његово духовно чедо. Он ме је са чуђењем упитао: „А зар ти то већ ниси? То је било моје васкрсење. Од тада је прошло неких 15 или нешто више година. Захваљујући њему је моја породица, иначе категорично настројена против цркве, ушла у вјеру.

Све недаће и незгоде својих чеда примао је к срцу, а радовао се радостима. Знао је некад да нагло прекине исповијест и да приђе једном од парохијана, ухвати га за руку, изведе из храма и нахрани, знајући за његову болест и осјећајући да ће се, уколико тад нешто не поједе, онесвијестити. Враћао би се након тога, настављао исповијест до касно у ноћ, а одатле би одлазио последњи… Није стизао да се одмара и спава, јер је имао много послушања, а и људи су га нон-стоп посјећивали.

Владика ми је постао као најрођенији, а манастир – друга кућа. За њега везујем све оно најзначајније и најсвјетлије у животу.

Каква је само радост била помагати му при писању дисертације (о епископу Фјодору Поздејевском, последњем намјеснику Даниловског манастира), бавити се документима и дешифровањем преписке између владике Фјодора и Павла Флоренског, и других истакнутих савременика.

Владика ми је причао историји Цркве тог периода, историји Русије, коју је много волео. Био је енциклопедиста и ерудита са изванредно истанчаним смислом за хумор.

Најчешће смо радили у његовој кући, па сам тако имала част да упознам његову предивну породицу, његову маму – Ему Михајловну. Не чуди што је она васпитала такву дјецу и што јој је првијенац постао свештенослужитељ. У њеним причама о оцу Зосими, лик јој је некако био још свјетлији и чистији. Од дјетињства га је одликовала нарочита мудрост, некарактеристична за дјечији узраст, доброта и брижљивост, која се очитовала у односу према млађем брату, сестри и родитељима. Будући отац Зосима је веома вољео животиње, па је тако дуго патио кад му је угинула омиљена мачка. Цркву је почео да посјећује са 10 година, и то је био храм иконе Мајке Божије „Неочекивана радост“, да би потом узео учешћа у обнављању Даниловског манастира, чији је касније постао и настојатељ. Он је био врло даровит дуборезац и доста тога у манастиру је дјело руку његових…

Рано је донио одлуку да се замонаши, а на упозорење свог пријатеља, одговорио је: «Ја знам гдје идем». За њега нису постојале «ститнице» у духовном животу: никад није носио мирску одјећу, увијек је био у монашкој – подризнику, ципелама, појасу, ма гдје био – у болници, код куће или на путу. Говорио је да је то важно за једног монаха.

Захваљујући њему, ја сам се усудила да се почнем бавити преводилаштвом духовне литературе. Показала сам му свој превод неколико глава из књиге митрополита Амфилохија, које сам на молбу једног свештеника приредила и то за «келијне потребе», да би ми он, изненађен дубином и необичношћу митрополитовог текста, рекао: «Преведи све, издаћемо је».

Од тог тренутка се мој живот неочекивано промијенио, добивши другачији смисао. Све што сам успјела да урадим тих година, било је учињено по његовом благослову, молитвама и уз његову подршку.

Године 1996. имао је инфаркт. Слава Богу, успио је да преживи. Мјесец дана у болници, санаторијуму… И опет је од јутра до ноћи примао посјете.

Након годину и нешто по послушању је отишао у руску мисију у Јерусалим. Боравак у Светој Земљи му није био нимало лак; тропска клима и немири, чије је разрешавање умногоме пало на његова плећа. Било је више него страшно звати га док је био у Јерихону и, разговарајући са њим, слушати како тамо, сасвим близу, пуцају гранате.

Када се моја мама тешко разбољела, владика је на равне части подијелио са нама ту несрећу; долазио је, служио молебне и причешћивао је. Када се стање погоршало, мама је престала да ме препознаје, међутим, у том полубуновном стању звала је само њега. Препознавала га је, чак је и разговарала са њим, а након причешћа и разговора лежала је тиха, смирена, и бол се на неко вријеме повлачио. Када се упокојила, владика је сахранио и тада ми је рекао – «не тугуј, упокојила се као хришћанка». Још сам једну велику несрећу преживјела само захваљујући стрпљењу и љубави свог духовника.

Тешко је наћи човјека који га није заволио већ после првог сусрета, мада је било и таквих, којима је светост будућег владике била живи прекор; бројне увреде и клевете је морало да издржи његово чисто срце.

Разговоре о епископском чину, који су се током више година рађали међу чедима, нерадо је прихватао, трудећи се да их прекрати. Тај му је крст посебно тешко пао. Он је врло тешко пао и његовим духовним чедима; бојали смо се за њега због његовог слабог здравља и патили због растанка, знајући да практично губимо вољеног духовника.

Владика нас никада није остављао, бринуо се за нас, молио и интересовао за наш живот. Када сам се ја тешко разбољела, пронашао ми је одличног доктора, помагао у свему, давао подршку, молио се за мене и сам веома патио.

Ево неких његових последњих порука:

«Јадна моја мученице! Како је протекла операција? Данас сам се молио за тебе у Храму Христа Спаситеља и надам се да ће све бити у реду! То је као прича о јежу, сјећаш се, с рупицом на десном боку?»

«Драга Светлана, захваљујем се за подршку и бригу, најбоље би било да се једноставно помолиш за мене да што прије завршим тај чланак» (чланак посвећен годишњици Московске духовне академије).

Пошто је веома жељео да уз мене буде особа која би ми пружала подршку и бринула се за мене, да не бих остала сама са својим недаћама, писао ми је: «Само да буде честит човјек, и да се не испостави као погрешан сапутник».

Ево и васкршњих: «Драга Света, Христос васкрсе! Срдачно ти честитам празник Свијетлог Христовог Васкрсења. Желим ти васкршњу радост током читаве године, добро здравље и помоћ Божију! Стално те помињем с љубављу!»

Ево још једне: «Ја сам увијек ту»

Колико су ми само радости и наде доносиле његове топле ријечи.

Једно ме растуживало, оне су увијек стизале ноћу, што значи да он практично није спавао… Неке од њих су ме нарочито забрињавале, у њима се огледао како умор, тако и болест…

И ето, десило се оно најстрашније… Оно што је засад немогуће схватити до краја и носити се са тим.

Примила сам много писама саучешћа из Русије, Србије, од српског свештенства, монаштва и епископа, који су лично или из мојих прича познавали владику.

Један од њих написао је: «И живјео је као анђео и умро као светац». То је истина.

Пише: Светлана Луганска. Извор: Православна Русија