Икона Божја у човеку је слобода

vladika- GrigorijeПредавање Владике захумско – херцеговачког г. Григорија на трибини Српског сабора „Двери“ на Машинском факултету у Београду

Крштавајући се људи улазе у обећану земљу. А обећана земља у овом случају је Света Литургија. Света Литургија изгледа тако као што ће бити оно Царство у које се надамо, Царство Божје, Царство Христово.

Учинили сте част мени, и, право да вам кажем, ставили сте ме у ту незахвалну ситуацију да се мало бринем због своје одговорности зато што ја, као и обично, нисам спреман за неко предавање. Једино што ме мало извлачи је што ја и нисам човек тог типа који држи предавања и нисам опредељен да будем професор у том смислу у коме је професор отац Владан Перишић или ваш декан овде. То су људи који се баве тим послом и можемо да кажемо да су професионалци. Зато вас унапред обавештавам да моје вечерашње говорење не можемо назвати у правом смислу речи предавањем. Тема коју смо поставили је много значајна и комплексна тако да немам ни ту претензију, а молим и вас да немате такав захтев да апсолутно или квалитетно одговоримо на то питање. Ја ћу покушати само да дам неке назнаке у вези са тим, а онда се надам да ћете ме ви извући вашим питањима и да ћу ја одговарајући на та питања ипак показати да сам човек који живи у Цркви и да сам свештеник Цркве Божије и показаћу, покушаћу да покажем, и вама да сте ви исто важни у Цркви као царско свештенство и свети род, о чему вечерас говоримо.

Дакле, Црква живи у овом свету, она је у овом свету реално присутна, али није од овога света. Она се не сме саобразити са овим светом. И људи хришћани који су као сабор или Богозвани сабор, сабор богова на сабору Бога и људи, они су уствари Црква, што ћемо покушати касније у најкраћим цртама да осликамо.

Тај сабор или Богозвани сабор састављен је од људи који су иконе Божије. А икона Божија у човеку шта је то? То је главно питање. То је питање које су постављали још прије Христа и Његових ученика и наших учитеља Светих апостола, људи који су трагали за одговором на тзв. вечна питања, питања живота и смрти. Она питања које просто људи постављају увек кад се мало уозбиље, кад се сусретну са смрћу неког кога много воле, питања: ко сам ја, шта ја радим овде у овом свету и у животу?!?

Икона Божија у човеку, по Светим оцима Цркве, је слобода. Да би човек заиста постао икона Божија, да би се уподобљавао Оном по чијем подобију је створен, и да би се преображавао, а преображавајући себе преображавао и овај свет, потребно је да на најбољи могући начин изрази своју слободу. Израз човекове слободе у Цркви и први корак идења у Цркви и живота у Цркви је Свето Крштење. Кад се човек крсти и уђе у Цркву он тад направи корак, односно заокрет од смрти ка животу, постане заиста окренут лицем према Богу, и све оно што се у том чину Светог крштења догађа има заиста велике последице по живот човека. Он се тамо окреће од запада према истоку (одриче се сатане, пљује на грех, ђавола и смрт), према Христу – исток је увек синоним за онога који долази, за Христа – и говори: Сједињујеш ли се са Христом? – Сједињујем се. Дакле, то сједињавање са Христом човека заиста обликује у један другачији лик, лик који сада бива у односу на лице Христово и постаје човек хришћанин. Почиње да носи једно чудесно и лепо име, постаје у оном библијском смислу човек “душа жива“, Христолик и Боголик. Не да се ту ствар сад завршава него он ту тек почиње, и почиње стално да се саображава са ликом Христовим и постаје, дакле, онај који се Њему уподобљава. Али зашто је то важно за ово што вечерас говоримо? Зато што кроз човека и у човеку читав свет саображава са Христом, сједињује се са Христом и читав свет се спасава тако. Од чега се спасава – од смрти, од пропасти, од греха, од ђавола. Изласком из смрти ове, из ропства смрти ове, изласком из египатског ропства и проласком кроз Црвено море које је било символ – праобраз крштења. Крштавајући се људи улазе у обећану земљу. А обећана земља у овом случају је Света Литургија. Света Литургија изгледа као што ће бити оно Царство у које се надамо, Царство Божје, Царство Христово.

Она тако и почиње – великим, велелепним возгласом у којем се каже: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. И онда се у Светој Литургији молимо за мир, за здравље, за спасење, за живот, за изобиље плодова земаљских, за времена мирна, молимо се да један другога и самога себе Христу Богу предамо. Певамо Богу и читамо Свето Јеванђеље, а у Светом Јеванђељу увек нам благовести Христос Царство Божије и увек нас обавештава поново да смо ми позвани да будемо не најамници Његови, него синови, а према томе и наследници Царства Христовог.

У посланицама Светог апостола Павла прочитаћемо чудесне речи: “И ви сами као камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу кроз Исуса Христа. А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен да објавите врлине Онога који вас дозва из таме у чудесну светлост своју.“ Дакле, људи су седели дуго у тами и сени смрти, а онда је дошла Блага вест, дошао је Христос и обавестио нас о томе да нисмо робови, него да смо слободни, обавестио нас о томе да нисмо најамници, као што рекосмо, него синови и наследници Царства Божјега. И обавестио нас о томе зашто смо створени, ко смо ми у овом свету и шта ми радимо у овом свету. Обавестио нас је о томе шта је циљ нашега живота, а још више обавестио нас је о томе шта је мисија нашега живота овде на земљи – а мисија је да будемо царско свештенство и свети народ.

А шта значи бити свештеник? То даље видимо у Светој Литургији. Свештеник је онај који приноси службу благодарности, онај који приноси бескрвну жртву, онај који приноси овај свет Богу, онај кроз кога се овај свет спасава. Онај који самога себе Христу Богу предаје и онај који је сав загледан у лице Христово и онај који говори речи Христове. Онај који Благу вест Оца Небескога, дејством и силом Духа Божјег којим је помазан, преноси људима, свима људима који су створени по лику Божјем. Свештеник је заиста изабрани Божији човек који је ту као икона самога Христа. Његово и наше окретање на исток је оно о чему смо на почетку говорили – загледаност у лице Христово.

Има једна прича у Јеванђељу коју ја волим често да поновим, а она нам највише говори о томе шта значи бити загледан у лице Христово и како се то уствари односи и на наш земаљски живот и како уствари тиме можемо да будемо изведени из природних закона и да их надиђемо и да будемо власни над њима. Једнога дана Христос је изостао мало за апостолима, а они су пловили лађом и поспали на тој лађи, а онда је неко изненада угледао како Христос иде по води и повикао: Ево Господа. А Петар, који је увек био таквог темперамента, плаховит, и који је имао ту несакривену богочежњу да буде заједно са Христом и да изађе из ове природе, каже: Господе, дај да и ја идем по води. То нам говори колико наша природа људска жели да изађе из овога што је везује, што јој не да да буде превазиђена. А Христос му каже: Хајде, и иде Петар по води. А онда погледа доле, каже Јеванђеље, и поче тонути. Тумачећи ово Свето Јеванђеље један Свети Отац каже: Све док је Петар био загледан у лице Христово ишао је по води, али кад погледа доле и виде таласе и виде страсти и слабости, чега су символ ти таласи, поче тонути. Али и тада није крај, и тада има наде, и тада Петар повика: Господе, спаси ме, и Христос га узме за руку, извади горе и рече: Зашто посумња, маловерни?

Дакле, свештеник и ми православни када служимо Свету Литургију окренути смо на исток одакле долази Сунце Правде, одакле долази Христос, јер нама је извор живота гледање у Његово лице. Нама је спасење у Њему и зато наш свештеник гледа са запада на исток, али врло често се окреће са истока према вернима који стоје у храму (који се зове наос, а они се зову лаос). У том броду Цркве стоји лаос, што значи верни народ, што значи народ Божији, а сама Света Литургија значи народно дело, свенародно дело. Ми бисмо још додали Богочовечанско дело. И тад када се он окрене са истока на запад и кад гледамо у свештениково лице, тад ми гледамо у лице Христово директно, гледамо у икону Христову, гледамо у свештеника који је икона Христова, и он нам говори: Благодат Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама. Он нам говори: Заблагодаримо Господу. Он нам говори: Мир свима, и он ће нам на крају дати и самога Христа, Крв и Тело Христово у Светом Причешћу, из његове руке ћемо примити. Зато је поштовати свештеника, гледати у њему лице Христово увек био и знак побожности. Али, оно што би требало да знате и што је врло важно, на Светој Литургији, православној, хришћанској Светој Литургији неопходно је присуство Божјег народа и строго је кажњиво и немогуће је и како бисмо рекли овим језиком који је актуелан и који није баш тако леп – невалидна је Литургија одслужена без народа. То се види у старим светим богослужбеним књигама. Увек се каже, свештеник каже нпр. Благословено царство или Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, а народ одговара Амин. Без тог народног одговора нема Литургије, нема Богочовечанског, нема саборног, нема свенародног дела. А кад нема тог дела онда нема силаска Светог Духа који уствари конституише Цркву, који нас сабира. Сабира нас, као што пише у једној Богонадахнутој књизи из првог века која каже за онај хлеб који приносимо на Светој Литургији: Господе као што ова пшеница би расејана по брдима земаљским, и сабрана и умешена постаде један хлеб, тако сабери и нас, и тако си сабрао и нас као пшенична зрна која ту постајемо један хлеб који се приноси Христу. Али кроз тај хлеб који се приноси Христу приноси се цели свет. И кроз то вино и у том вину. И не само овај свет, него и сунце које је тамо сијало па је изникла лоза, па се створило грожђе, па се исцедило вино, а онда од сунца и месец и звезде и све што живи и што се креће све је некако усмерено да буде у служби, у једној служби, у служби Богу. А Бог је опет оставио ту службу, Свету Литургију, за коју нам је рекао: А ово чините у мој спомен. Кад год ово чините смрт моју исповедате и васкрсење објављујете.

Да бисмо одговорили на данашњу задату тему неопходно нам је да знамо неколико важних истина наше вере. Неопходно нам је и то да живимо, да одемо, да видимо, да служимо Свету Литургију. Зато би свештеници требало да знају колики је значај служења Свете Литургије, али они не могу да служе Свету Литургију без вас, не могу да служе без народа и зато не можемо да кажемо само свештеник је служио, него сви смо служили и сви идемо на службу и сви служимо, служимо не зато да бисмо само служили, него да бисмо се спасили, али не да би се спасили само ми него и они поред нас, и не само ми и они поред нас, него и свет у коме живимо. И зато нема те странке зелених или покрета еколошког који има такву бригу и такав осећај за свет у коме живимо, који се толико брине и моли за тај свет колико је тај свет присутан у тој Светој Литургији.

Да бисмо, дакле, то разумели било би важно да одемо и да видимо, да одемо и да служимо и да служећи опет разумевамо. Зато би било важно да нас свештеници у томе поучавају, да нас владике у томе поучавају; зато је важно да изучавамо Писма, како говоре Свети оци, зато је важно да разумемо шта се ту догађа. Догађа се највећа тајна и највеће дело, највећи сусрет у свемиру, у свему створеном – сусрет између Бога и човека, између Творца и твари. Твар се приноси Творцу, али за све то је потребно да имамо свештеника, да имамо царско свештенство, да имамо народ свети, да имамо род који је једно тело, једна фамилија, који је један организам, организам Цара Христа. Зато је Света Литургија уствари слика Царства Небескога, али она није само слика Царства Небескога, она је наша поука и наука како да живимо у овом свету када изађемо са Свете Литургије.

Али, ево, да прођемо на брзину кроз те речи и радње на Светој Литургији, у којој, пошто смо већ помињали Свето крштење и на тај начин добили благослов да учествујемо у тој служби благодарности, читамо Символ вере у којем изражавамо своју веру у Бога. Ако будемо дуго и пажљиво живели у Цркви видећемо да је наша вера плод велике љубави и милости Божије, да је она уствари дар Божији. Видећемо да плод наше вере треба да буде љубав према Богу и љубав према другом човеку. Зато и пред само читање тог Символа вере и говоримо: Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа. А одмах потом, спознавши тајну и упознавши се с њом говоримо страшне речи: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да Свети принос у миру узнесемо, и тад се сва пажња окреће према том Светом приносу, према том хлебу и вину, према том свету који смо примили, према самима нама који смо ту сабрани. И све ће кулминирати у том призиву Божјем кад кажемо: Још Те молимо, још Те призивамо, још Те преклињемо, дођи и усели се у нас и у ове предложене дарове. И тад се догађа то чудесно сједињење Бога и човека, то спасење – Бог долази на нас, Дух Свети силази на нас и на предложене дарове, то све постаје само Тело и сама Крв Христова и ми се сједињујемо са Христом причешћујући се, и заблагодаривши излазимо у овај свет у миру. Тако и кажемо на крају Свете Литургије: У миру изиђимо. И изашавши, носимо у овај свет новост, благу вест да је дошло спасење свету, да је Прворођени из мртвих, Васкрсли из мртвих у свима нама који смо ту били, који смо се с Њим сјединили и да смо ми васкрсли из мртвих и да смо пронашли Земљу живих и да нисмо и да нећемо да будемо глина која се креће и чији се живот завршава у тамном гробу. И да нећемо и да нисмо помирени са тим условљеним животом да се све креће у круг, него да смо пробили границе природних закона, да смо одвалили камен од гроба и да је васкрсење наше Христос, да је Васкрсење Његово постало васкрсење наше. И да смо сад ми у овом свету заиста светлост свету и со земљи и да идући кроз овај свет тако поучавамо друге, али не само свештеник, него сви верни тако излазе и тако се они препознају у овом свету и људи их тако виде као царско свештенство и свети род. Тако свако на свом послу, радећи на свом месту, живећи тамо где живи – служи, бива апостол, има мисију у овом свету и зна циљ и зна пут и може да помогне људима који се муче и грче у тами незнања, у тами безнађа, у тами безверја, и оно што је најстрашније, у недостатку љубави, у мржњи, у леду који ствара тај недостатак љубави, тај недостатак вере, недостатак наде. И то служење верних уствари је велико апостолство и велико свештенство и зато ви као верни људи и ви који то нисте, а о томе размишљате и бићете, треба да знате да сте свештеници, да сте слуге Божије и не само да сте слуге, него и да сте синови, а према томе и наследници Царства Христовога. Зато и пише у Откривењу Светога Јована: И учини нас царевима и свештеницима Богу и Оцу својему, Њему и слава и моћ у векове векова. Учинио си нас царевима и свештеницима Богу нашем и ми ћемо царовати на земљи. И још каже за нас, за њих, за народ Божији, народ Цркве: И они ће бити свештеници Бога Христа и царствоваће с Њим хиљаду година – то значи непрестано. И заиста, тако треба и да се осећате: као цареви, као мали цареви, као мали богови, као царски род, као победници, као они који имају наде, као они који сигурно по дару вере, по мери љубави, иду у сусрет који долази, оном који је већ ту, и певају Алилуја, што значи – с нама је Бог.

Ето то је оно што сам мислио да вам кажем.

Извор: Епархија Захумско-херцеговачка