Из војне униформе у монашку ризу

Sveti-DjordjeИако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. Сви су то чинили добровољно и по неком унутрашњем гласу. Срце им је говорило: “Ти војниче, официру, ратниче, војводо, скини војну униформу и обуци монашку – да будеш Христов војник, да ти отаџбина буде небо, ка којем ћеш, умним молитвама и тајанственом лествицом, руковођен духовником твојим, узлазити степен по степен.“ A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници. Нису војници скидали униформу зато што војна служба није за честитог човека, нити због тога што војници не могу да буду добри хришћани. У Јеванђељу по Матеју је записано да је једном приликом Господу пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ му тада није рекао да скине војну униформу да би му помогао, већ, напротив, похвалио је с дивљењем веру тог многобожца. Да је Господ био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу. А, према Делима апостолским, у Кесарији је живео римски капетан чете, Корнилије, побожан и богобојажљив човек, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу. На његове молитве, Господ му је омогућио да њега и све у његовом дому крсти апостол Петар. Капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. А Када су Светог Јована Крститеља војници питали шта да чине да би се спасили, он им није саветовао да се одрекну војне службе и тог крвавог заната, него им је, како је записао свети јеванђелист Лука, само рекао: „Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом „.

Према учењу светих отаца, у Христовом крсту, који се увек повезује са васкрсењем, јесте најдубља тајна. Исус Христос је првомученик и он је својим страдањем дао пример свима који ће му следовати: апостолима, мученицима и свим хришћанима. Христовим мучеништвом су уједно оправдана и страдања старозаветних праведника, Јова и многих пророка. А, према речима светог владике Николаја, сви богољубци и народољубци, били су у овоме животу велики мученици. Библија то недвосмислено потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсија, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то мноштвом примера.

arhidakonПрви мученик међу хришћанима, који је, попут распетог Господа, молио Оца небеског да опрости његовим убицама, био је Свети првомученик и архиђакон Стефан.Први је од седморице ђакона које су рукоположили свети апостоли и први је мученик хришћански. Као проповедник у Јерусалиму, лажно је оптужен и каменован. Његове мошти су, 428. године, пренете су из Јерусалима у Цариград. Сачуване су захваљујући потајном хришћанину Гамаилу.Пишући о вери и о томе да је првомученик и архиђакон Стефан човек испуњен вером, митрополит Aнтоније Bлум, позивајући се на једну стару пословицу, каже да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. А према сведочењу оних који су гледали како је умро архиђакон Стефан, кад су га због вере каменовали, његово лице је почело да сија као сунце: радошћу и вером, али и још нечим – светлошћу вечног живота! Ради вечног пребивања у Христу, вели митрополит Антоније, свети архиђакон Стефан морао је да положи и свој живот. То су касније учинили и милиони православних хришћана. Верујући Христу, верујући у силу његовог крста и васкрсења, апостол Петар је тражио да буде разапет и то са главом окренутом на доле. Велику жељу да страда као и Христос имао је и Св. Игњатије Богоносац.Путујући у Рим, где је требало да буде бачен међу звери због тога што је проповедао хришћанство, писао је посланице тамошњим хришћанима молећи их да се не труде око његовог избављења. Писао им је : „Оставите ме да будем храна зверовима преко којих се може достићи Бог, пшеница сам Божија и мељем се зубима зверова да се нађем чисти хлеб Христу… Љубав се моја разапе и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа која ми изнутра говори: Хајде ка Оцу!“. Овакву жељу за страдањем ради Христа, коју је имао Св. Игњатије и многи други знани и незнани мученици, према речима светих отаца, није могуће разумети умом, него једино вером у Бога. Црква је одувек ценила мучеништво као образац истинског живота. Крв мученика је, према речима Тертулијана, била семе нових хришћана. У житију Св. Поликарпа Смирнског се каже да су хришћани, „сабрали његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата. Пракса подизања цркава на гробовима мученика траје непрекидно од првих векова хришћанства до данас. Мошти светих мученика се у свакој новој цркви уграђују у часну трапезу и у антиминс, који може, у случају невоље, да послужи и као замена за часну трапезу. У тешким данима за Српску земљу и књегињу Милицу (монахињу Јевгенију), 1402. године, када су Стефан и Вук Лазаревић отишли далеко на исток, до Ангоре, да ратују у саставу Бајазитове војске, монахиња Јефимија је писала (везла позлаћеном зицом) Похвалу светом кнезу Лазару.У том надахнутом тексту, у коме се огледа њена смирена и богобојажљива душа, Јефимија је, између осталог, написала: “…моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати. Сабери збор својих сабеседника светих и мученика, и са свима се помоли прославитељу ти Богу, извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од Бога помоћ, дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.“ Права вредност ове похвале није у књижевном дару монахиње Јефимије, нити у језику, стилу или лепим речима, него, пре свега, у њеној јакој и истинској вери. Она се светом кнезу обраћа као живом кнезу а тако гледа и на друге свете ратнике. Она верује да су сви они сада Христови војници који могу да замоле Цара Небеског, да помогне онима који се моле за помоћ. Монахиња Јефимија зна да су некадашњи ратници цара земаљског, Георгије, Димитрије, двојица Теодора, Меркурије, Прокопије и други, сада Христови свети ратници и да су, заједно са светим кнезом, заступници пред Богом за све ратнике земаљске који иду путем спасења.

Одрицање од чинова и одликовања

И у новије време има примера да војници и официри скидају војну униформу и облаче монашку, али према казивању старца Пајсија Светогорца, не замонаше се сви који закуцају на врата манастира и изразе такву жељу.

Око 1950. године, једног дана, како је записао старац Пајсије, манастир Констамонит је посетио неки официр, потоњи монах Ананије. Отац Филарет, игуман манастира, га је издалека ословио по имену, говорећи му о незгоди коју је овај већ доживео. Посаветовао га је и утешио. Официр се збунио! Зачудио се Старчевој прозорљивости и рекао му са побожношћу: “Старче, желим да постанем монах чим изађем из војске.“ Старац је прозрео искушење које је након три године требало да се догоди, па му је одговорио: “И треба да постанеш, али не у овом манастиру, јер би те овде после три године задесило искушење са секретаром.“

Када је официр завршио са војном службом, отац Филарет га је посаветовао и упутио у други манастир где се и замонашио. Али он је сваког месеца долазио на разговор код Светог Старца. Једног дана, затекао је оца Филарета како седи у углу келије, држећи се рукама за главу. Отац Ананије, бивши официр, га је са болом загрлио и упитао: “Шта је, Старче? Шта ти се десило?“ А Старац је забринуто одговорио: “ Ананије, дете моје, данас нисам имао никакво искушење. Бог ме је оставио.“

Старац Пајсије причао је и то како су једном дошла двојица официра на Свету Гору изразивши жељу да постану монаси. „Зашто желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?“, питао је старац. А један од њих му је одговорио: “Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат“.

Отац Пајсије их је лепо замолио да се не срамоте, рекавши им: „Можда ће да буде некакав рат! И како ћете да напустите војску?“ „Наћи ћемо неки разлог“, одговорили су му.

Старац је неко време ћутао размишљајући шта могу да нађу: да се праве луди, или тако нешто, а затим је рекао: „Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха“. Тим речима је и заврешена прича о монашењу те двојице официра.

Многи знани и незнани војници, официри, ратници, војводе, и војсковође, краљеви и цареви, ради остварења виших хришћанских идеала, царства небеског и спасења душе, одрицали су чинова, одликовања, награда, каријере, и свих светских блага, скидали војну униформу и облачили монашку. А многи су, још док су носили униформе, пошли најтежим путем, путем Богочовека Христа, и следили га до Голготе.Иако су знали да је исповедање Христовог имена потписивање смртне пресуде, многи војници, официри и војводе царева земљских храбро су исповедали своју веру и, страдајући ради Христа, постајали су Христови војници.

Свети мученик Лонгин

kapetan-longin sa-vojnicimaПрви официр који је, после Христовог страдања, скинуо војну униформу и удаљио се од света ради Христа био је Свети мученик Лонгин. То је био онај капетан, старешина војника који су присуствали распећу Исуса Христа на Голготи, о чему сведоче јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Описујући Христово страдање божанствени Матеј вели: А капетан и који с њим чуваху Исуса видевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: Заиста овај беше Син Божји. Тај капетан је, дакле, био старешина војника, односно страже која је чувала Христов гроб, који је поверовао у Христа. Кад су јеврејске старешине сазнале за Христово васкрсење, потплаћивали су војнике да проносе лажну вест – да Христос није васкрсао него да су га украли његови ученици. Покушали су да потплате и Лонгина, али он на то није пристао. Јевреји су тада хтели да га убију, али он је сазнао за то и, заједно са она два своја друга, скинуо је свој војнички појас, отишао код апостола и крстио се, а затим је тајно напустио Јерусалим и преселио се у Кападокију. Тамо се предао посту и молитви, и, као живи сведок Христовог васкрсења, обратио је многе незнабошце у истиниту веру. Потом се удаљио у село на имање свога оца, али ни тамо га нису оставили на миру. Сазнавши где се Лонгин налази, Пилат је послао војнике да га посеку, али светитељ је то провидео духом. Изашао је у сусрет својим џелатима и свратио их у свој дом не казујући им ко је. Добро угошћени војници легли су да спавају, а Св. Лонгин молио се целу ту ноћ, припремајући се за смрт. Изјутра је довео и она два своја друга, обукао се у беле погребне хаљине, поучио своје укућане и показао им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јавио војницима и казао им да је он Лонгин, кога они траже. Војници су се збунили и застидели, и нису ни мислили да да га посеку, но светитељ је од њих захтевао да испуне заповест свог старешине.Тада су посечени и Лонгин и два његова друга. Лонгинову главу војници су однели Пилату, а овај ју је предао Јеврејима који су је закопали у ђубре ван града.

После много времена од Лонгинове смрти, како је записао његов животописац, у Кападокији је ослепела једна удовица. Пошто јој лекари нису могли да помогну, пошла је са сином у Јерусалим да се поклони светињама. Тек што су стигли, њен син се изненада разболео и умро. У тој великој жалости јавио јој се Св. Лонгин и утешио ју је обећањем да ће јој повратити вид и показати јој сина у небеској слави. Светитељ ју је упутио иза градских зидина, на сметлиште, да тамо откопа његову главу. Чепркајући по сметлишту, удовица је у једном тренутку дотакла главу светог мученика и одмах прогледала. Испуњена радошћу, узела је светитељеву главу, опрала је, окадила и ставила у свој стан као највећу драгоценост.

Свештеномученик Корнилије Сотник

Капетан Лонгин је био први официр који је скинуо униформу и удаљио се од света ради Христа, а поменути римски официр у Кесарији Палестинској, капетан Корнилије, потоњи Свештеномученик Корнилије Сотник, био је први незнабожац који је ступио у Цркву Божију. Према Делима апостолским, Корнилију се јавио анђео Божији и упутио га на апостола Петра – да га апостол крсти. Пошто га је крстио, апостол Петар га је послао за епископа у незнабожачки град Скипсеосис, где је Корнилије, проповедајући Христову реч, прошао кроз многа велика искушења, успевши да сруши Аполонов храм, да крсти кнеза тог града, неког Димитрија, и приведе Христу 277 незнабожаца. Према црквеном предању, епископ Корнилије се мирно упокојио, а његов гроб временом је био заборављен и запуштен. Но једном се светитељ јавио епископу троадском Силуану и показао му место где је сахрањен. На том месту епископ Силуан је подигао цркву уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Доцније се много пута показало да су Корнилијеве мошти чудотворне.

Свети мученик Леонтије

А римски војвода Леонтије, потоњи свети мученик Леонтије, један је од оних војвода који су више волели да служе цара небеског него цара земаљског, који су страдали због велике љубави према Христу. Овог храброг војводу, хришћанина, животописац описује као „високог, снажног, крепког и храброг ратника.“ Једном приликом царски намесник Адријан, као велики противник и гонитељ хришћана, послао је одред војске да ухвате Леонтија. Старешина тог одреда, Ипатије, успут се разболео и морао је да успори своје напредовање. Једне ноћи јавио му се анђео Божији и рекао му: „Ако хоћеш да будеш здрав, са свим твојим војницима узвикни трипут према небу: Боже Леонтијев, помози ми!“ То своје виђење Ипатије је открио друговима, а онда су сви једногласно узвикнули ка небу онако као што им је анђео рекао. Ипатије је наједанпут оздравио и сви су се задивили, а нарочито неки Теодул. Тада су Ипатије и Теодул пошли напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. А када су га нашли и кад им је он изложио своју веру у Христа, њихова срца су се одједном разгорела љубављу. Према предању, у том часу се над Ипатијем и Теодулом спустио светао облак из кога је падала роса. Дух Божји је крштавао две обраћене душе, а свети Леонтије је тада изговорио речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа“.

Сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, Адријан је наредио да их муче а потом да им секиром одсеку главе. Тако су убијена двојица Леонтијевих духовних ученика.Тада је Адријан наложио да Леонтија муче и приморају да се одрекне вере, али Леонтије је остао непоколебљив. Иако му је цело тело било у ранама, он се молио Богу да га не остави. Усред највећих мука јавио му се анђео Господњи и охрабрио га, а онда су мучитељи оборили светитеља на земљу и тукли га до смрти. Ово страдање посматрао је неки кир Нотарије, који је о томе записао на оловним плочама, а плоче је положио у гроб мученика. Свети Леонтије страдао је 73. године.

Свети мученик Зосим

Свети мученик Зосим, као римски војник у време цара Трајана, храбро је исповедао веру у Христа и због тога је затворен у тамницу и мучен. У тамници су му се јављали анђели и бодрили га. Усред највећих мука, како је записано у његовом житију, чуо је глас с неба: „Не бој се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!“ После дугог и страшног мучења посечен је секиром (116. године).

Свети великомученик Јевстатије

Тих година страдао је и римски војвода Плакида, велики војсковођа за време царева Трајана и Тита, потоњи Свети великомученик Јевстатије. Иако незнабожац, Плакида је био праведан и милостив човек, сличан капетану Корнилију, кога је крстио апостол Петар. Једном, док је био у лову, Плакида је видео светао крст међу роговима јелена, и чуо је глас Господњи који га је упутио да оде до хришћанског свештеника и крсти се. На крштењу је добио име Јевстатије, а крстили су се и остали чланови његове породице: жена и синови. После крштења, Јевстатије је отишао на оно место где му се јавило откровење и заблагодарио Богу што га је привео истини. Ту му се опет јавио глас Господњи и открио му будуће страдање ради Христа. После тога Јевстатије је са својом породицом тајно напустио Рим намеравајући да се повуче међу прост народ и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Чим је стигао у Египат, одмах је наишао на велика искушења. Неки разбојник му је отео жену, а нестала су му и оба сина, тако да је преко ноћи остао без жене и деце, не знајући дуго да ли су живи или су настрадали.

Кад је остао сам, Јевстатије се настанио у неком египатском селу, Вадисис, и ту је, као сеоски најамник, проживео петнаест година. А кад су варвари напали на римско царство, цар Трајан је жалио што му нема војводе Плакиде, који је знао само за победе. Наредио је двојици његових другова – официра да га траже по целом царству. Они су га нашли у селу Вадисис, и довели га цару. Јевстатије је, као и много пута раније, скупио војску и победио варваре.Кад се враћао из боја, после велике победе, срећа му се, успут, још једном осмехнула: пронашао је своју жену и оба сина. Али, у Риму га није чекао цар Трајан, који више није био међу живима, него Адријан. Новоустоличени цар је, како је записано у житију, позвао војводу Јевстатија да принесе жртве идолима, а војвода му је казао да је он хришћанин и да то неће учинити. Цар је наредио да га, заједно са женом и синовима, муче и баце међу звери. Но како им звери нису ништа нашкодиле, бацили су их у усијаног металног вола, где су издахнули у највећим мукама. Трећег дана извадили су њихова мртва тела, која не само да нису изгорела него их огањ није ни оштетио. Јевстатије је са породицом страдао 118. године.

Свети мученик Ермије

И Свети мученик Ермије, стари царски војник, страдао је за Христа. Иако је био изложен великим мукама, није хтео да се одрекне своје вере. Његов животописац је записао да су га бацали у огњену пећ, давали му да испије отров, али он је, на чудесан начин, остајао жив.Видевши то, човек који му је давао отров јавно је исповедио Христа и због тога је посечен. А кад су Ермију извадили очи, он је рекао судији: „Узми себи ове очи телесне, које гледају сујету света, ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту“. После тога, они који су мучили светитеља одједном су ослепили и тетурали су око њега. Али Свети Ермије их призвао к себи, ставио своје руке на њих и исцелио их. То је веома разљутило судију, па је извадио нож и светитељу одсекао главу. Хришћани су тајно узели светитељево тело и достојно га сахранили. Пострадао 166. године, за време цара Антонина.

Свети мученик Мелетије Стратилат

А у време тог цара страдао је и војвода Мелетије, познат као Свети мученик Мелетије Стратилат. Оптужен је за разарање незнабожачког храма и осуђен на смрт. Издахнуо је, прикован за дрво, у тешким мукама. Са њим је пострадало хиљаду двесто осамнаест војника са женама и децом. То су били војници којима је он командовао, а нису хтели да се одрекну Христа. Страдали су у другом веку.

Свети мученик Марин

У време цара Галијена, у Кесарији Палестинској службовао је богобојажљиви војник Марин, потоњи Свети мученик Марин, који је, због вере у Христа, био мучен и посечен мачем. Не само да није хтео идолима да принесе жртве, него је растурио и ногама погазио и оне жртве што су принели други.Његовом страдању присуствовао је сенатор Астерије. Кад је видео шта се догодило, толико се одушевио светитељевом вером у Христа да је скинуо са себе доламу, обавио њоме тело мученика, а затим га је однео и сам сахранио. Видевши то, незнабошци су га посекли као хришћанина (око 260. године).