Znaci i opomene

Gledao je najmiliji učenik Gospodnji kako Nebom, koje nije nebo prostora već nebo vremena, jašu četiri jahača i svaki od njih nosi sa sobom po jednu nesreću za čovečanstvo. Po jednu nesreću za jedan deo ljudskih grehova. I vide Sveti Jovan kako zatrubiše Božji anđeli, i svaki od njih nam javi po jednu nesreću koja će doći na ljudski rod. I zapisa apostol, kao opomenu, putokaz i pouku Božjem narodu sve što vide. I evo dve hiljade godina kako to zapisano stoji pred nama. I evo dve hiljade godina kako mi u zapisano gledamo, a ne vidimo ga, kako rečeno slušamo, a nečujemo ga. Oči naše vide, uši naše čuju, ali duh naš, smućen sablažnjenim umom, zatvara poruku pred nama… A sedam anđela, sedam čaša svojih izlivaju na nas. I kazna se lije po nama, i mi pokušavamo da je izbegnemo. Tražimo spas od kazne u ljudskim lekovima. Za boleštine koje nastadoše mislimo da se lek može naći u apotekama. A ne vidimo da za svaku bolest koju izlečimo, stotina drugih na nas navaljuje. Zagadiše se vode sveta, mora i reke, i padaju otrovne kiše na nas i na sve što živi na Zemlji. A mi mislimo da je to od fabrika. više volimo da u tome vidimo grešku protiv nauke, nego greh protiv Boga. Ali ne, ne varajmo se, to je zato što iz krčaga naše duše izlismo Vodu Života. I evo, padaju preobilne kiše i duvaju veliki vetrovi, i grad i oluja opkoljuju jedan deo zemlje, a na drugom nema ni jedne kišne kapi, ni daška vetra.

I dok u Kini voda odnosi sve živo pred sobom, u našoj Srbiji kiše nema ni za leka. I besne ubice po celom svetu, i ginu ljudi. Al ine udara strela u one što zlo smišljaju i zlo narežuju i urežuju, na sluge Antihristove, no na prost narod, koji zaveden od tih zlomislitelja i zlodelatelja zaboravi na Boga. I sve sedoboj ovo zbiva, i o svemu ovome čujemo, ali kao da smo slepi i gluvi, ne vidimo i ne čujemo. Velika je nesreća udarila na naš narod. Sve što je pisano dešava nam se. Sve što se prorokovalo na nas se sručilo. Postali smo poruga među narodima. Postali smo razbojnici na koje se diže pravda ovog sveta. Postali smo otimači tuđeg, ubice, nosioci nemira. Svi nas kamenuju, svi na nas bacaju porugu, svi traže da se digne sud na nas, a mi odbranu ne tražimo, Branitelju se ne obraćamo. Već decenijama srpski narod nema mira. Već decenijama ga sluđuju njegovi gospodari. Već decenijama ga ubeđuju da nije ono što jeste. Razjedaju nam duše, uništavaju nam duh, isušuju nam telo. Unose strah u naša srca. Plaše nas sa svim i svačim. Oteli su nam naše zemlje. Ali zemlja i nije bila naša. Zemlja je Božja. Oteli su nam imanja. No i tako bismo imanje, posle smrti za sobom ostavili. Ali oteli su nam i dušu. a to nikako ne možemo da nadoknadimo. Jer doći će dan kada će svakog od nas ponaosob, i čitav srpski narod, upitati Pravedni Sudija: gde ti je duša? A mi nećemo znati šta da odgovorimo Gospodu.

Ko nam ote dušu? Gde nam je duša? Pitamo se u ove vrele, sušne dane, dok ljudi ginu i cepa se telo ovog naroda – gde nam je duša? I nikog nema da nam odgovori. I niko ne želi da nam odgovori. Svako se od nas sakrio u najdublji deo sebe. Svako od nas strepi nad sobom. Svako od nas misli o svom imanju, o svom položaju, o svom detetu. Niko ne misli o tuđem. I ne želimo da vidimo, da dok se nadtuđim ne sažalimo, ni nad našim se niko neće sažaliti. I dok se nad tuđim detetom obrenovac-poplavane rasplačemo, ni naše dete Gospod neće sačuvati. Ne vičemo: “Gospode, umudri neprijatelje naše i utišaj njihov gnev na nas!” Ne vičemo: “Pomozi, Gospode, da budemo svedoci Tvoji pred hristomrziteljima!” Ne govorimo: “Bože otaca naših, kad meriš naše grehe, seti se vere onih među nama koji Te voljahu!” Ne palimo sveću za pokoj duše onima kojima niko ne pali sveđu. Ne molimo se Bogu za grešnike koji u paklu prebivaju. Za pakao više ne znamo, možda zbog toga što u paklu živimo. Pitanje ne postavljamo, možda zbog toga što odgovor ne naslućujemo. A odgovor možemo lako naći. Lako, prelako, da lakše ne može biti. Jer, kako možemo tražiti mudrost za naše zlonamernike, ako mi mudrost ne tražimo ni za sebe. Kako možemo tražiti smirenjepoplave-balkan neprijateljima svojim, kad u našim dušama plamti gnev i bes, vatra mržnje, otrov zavidljivosti. Kako možemo zahtevati od Boga da nam da snagu da Ga svedočimo, kad oni malobrojni, koji u Njega veruju, od Njega samo traže. Kad Bogu svom ništa ne nude. Kad misle da je ljubav Božja u tome da nam oprašta svaku opačinu, svako bezverje, svako zlo koje činimo. Kako možemo da se pozovemo na zasluge svojih predaka, kada smo sami na njih davno zaboravili. Sve smo zaboravili onog dana kada smo zaboravili Boga. Sve smo zaboravili onog dana kada smo podigli sebi mnoge idole. Kada smo sebi kazali: klanjajmo se idolima, jer ih možemo menjati. Klanjajmo se idolima, jer danas je jedan nad nama, a sutra je drugi. Branićemo one koji nam više odgovaraju. Odbačen idol biće prevara, prihvaćen idol biće istina. Mi odrežujemo šta je istina, a šta laž. Mi smo bogovi. Čovek je Bogočovek.

I danas, dok narod gine, dok nepožnjeveno žito sagoreva na njivama, dok se nove kuće ruše i dok komšika strepi od komšije, mi se toga ne odričemo. Čitav ovaj narod viče: čovek je rođen radi uživanja! Čovek je rođen radi samog sebe! Čoveku duša ne treba, dovoljan mu je um! Ne vidimo da je zlo među nama zato što više nemamo vere. Vičemo za pomoć, ali je ne tražimo od Boga. Pomoć tražimo od ljudi, a kako može nemoćan da pomogne nemoćnome? Okrećemo se za spasenjem, a zlo hoda našim narodom. Zlo hoda našim bezdušnim narodom, našim bezbožnim narodom. Jer da imamo duše, jer da smo Božji, zar bismo zaboravili Jasenovac i Glinu, zar bismo zaboravili Zidani Most i Goli Otok, zar bismo zaboravili bosanske gudure, bezbrojna stratišta? Zar bismo zaboravili Međumurje, Slavoniju, Liku, Kordun , Baniju? Zar ne bismo drhtali pred silom Božjom sećajući se kolona Srba izbeglica koje već decenijama beže od raznih oluja-hrvatska-izbeglicesrbomrzitelja? Jer da imamo duše, zar ne bismo napunili naše hramove i od jutra do večeri i od večeri do jutra klečali na molitvi vičući do promuklosti: “Spasi, Gopsode!” Lelekali: “ Ne zaboravi nas, Bože naš!” Zar ne bi ovaj narod postio? Zar se ne bi odricao svoje radosti zbog tuđe žalosti? Ali naši hramovi su prazni. Prazni kao naša srca. Naše novine su svega pune, osim onoga čega treba da u njima bude. Naše kuće su pune stvari, ali u njima nema dece, nema ljubavi, nema Božjeg blagoslova. Čitav narod je sablažnjen i uplašen, ali retko ko da potraži spas. Hramovi su pusti, žrtvenici prazni, a anđeli trube. I odjekuje vaseljena od njihovih truba, ali mi ništa ne čujemo. Mi slušamo trube muzikanata, gledamo kreveljenje drogiranih adžuvana. A vetar zla fijuče nad našim narodom, znaci kazne se ispisuju na nebu našeg sveta. I viče glas proroka sa Patmosa: “U hram, Božji narode!” A narod ne čuje.