Знаци и опомене

Гледао је најмилији ученик Господњи како Небом, које није небо простора већ небо времена, јашу четири јахача и сваки од њих носи са собом по једну несрећу за човечанство. По једну несрећу за један део људских грехова. И виде Свети Јован како затрубише Божји анђели, и сваки од њих нам јави по једну несрећу која ће доћи на људски род. И записа апостол, као опомену, путоказ и поуку Божјем народу све што виде. И ево две хиљаде година како то записано стоји пред нама. И ево две хиљаде година како ми у записано гледамо, а не видимо га, како речено слушамо, а нечујемо га. Очи наше виде, уши наше чују, али дух наш, смућен саблажњеним умом, затвара поруку пред нама… А седам анђела, седам чаша својих изливају на нас. И казна се лије по нама, и ми покушавамо да је избегнемо. Тражимо спас од казне у људским лековима. За болештине које настадоше мислимо да се лек може наћи у апотекама. А не видимо да за сваку болест коју излечимо, стотина других на нас наваљује. Загадише се воде света, мора и реке, и падају отровне кише на нас и на све што живи на Земљи. А ми мислимо да је то од фабрика. више волимо да у томе видимо грешку против науке, него грех против Бога. Али не, не варајмо се, то је зато што из крчага наше душе излисмо Воду Живота. И ево, падају преобилне кише и дувају велики ветрови, и град и олуја опкољују један део земље, а на другом нема ни једне кишне капи, ни дашка ветра.

И док у Кини вода односи све живо пред собом, у нашој Србији кише нема ни за лека. И бесне убице по целом свету, и гину људи. Ал ине удара стрела у оне што зло смишљају и зло нарежују и урежују, на слуге Антихристове, но на прост народ, који заведен од тих зломислитеља и злоделатеља заборави на Бога. И све сеdoboj ово збива, и о свему овоме чујемо, али као да смо слепи и глуви, не видимо и не чујемо. Велика је несрећа ударила на наш народ. Све што је писано дешава нам се. Све што се пророковало на нас се сручило. Постали смо поруга међу народима. Постали смо разбојници на које се диже правда овог света. Постали смо отимачи туђег, убице, носиоци немира. Сви нас каменују, сви на нас бацају поругу, сви траже да се дигне суд на нас, а ми одбрану не тражимо, Бранитељу се не обраћамо. Већ деценијама српски народ нема мира. Већ деценијама га слуђују његови господари. Већ деценијама га убеђују да није оно што јесте. Разједају нам душе, уништавају нам дух, исушују нам тело. Уносе страх у наша срца. Плаше нас са свим и свачим. Отели су нам наше земље. Али земља и није била наша. Земља је Божја. Отели су нам имања. Но и тако бисмо имање, после смрти за собом оставили. Али отели су нам и душу. а то никако не можемо да надокнадимо. Јер доћи ће дан када ће сваког од нас понаособ, и читав српски народ, упитати Праведни Судија: где ти је душа? А ми нећемо знати шта да одговоримо Господу.

Ко нам оте душу? Где нам је душа? Питамо се у ове вреле, сушне дане, док људи гину и цепа се тело овог народа – где нам је душа? И никог нема да нам одговори. И нико не жели да нам одговори. Свако се од нас сакрио у најдубљи део себе. Свако од нас стрепи над собом. Свако од нас мисли о свом имању, о свом положају, о свом детету. Нико не мисли о туђем. И не желимо да видимо, да док се надтуђим не сажалимо, ни над нашим се нико неће сажалити. И док се над туђим дететом obrenovac-poplavaне расплачемо, ни наше дете Господ неће сачувати. Не вичемо: “Господе, умудри непријатеље наше и утишај њихов гнев на нас!” Не вичемо: “Помози, Господе, да будемо сведоци Твоји пред христомрзитељима!” Не говоримо: “Боже отаца наших, кад мериш наше грехе, сети се вере оних међу нама који Те вољаху!” Не палимо свећу за покој душе онима којима нико не пали свеђу. Не молимо се Богу за грешнике који у паклу пребивају. За пакао више не знамо, можда због тога што у паклу живимо. Питање не постављамо, можда због тога што одговор не наслућујемо. А одговор можемо лако наћи. Лако, прелако, да лакше не може бити. Јер, како можемо тражити мудрост за наше злонамернике, ако ми мудрост не тражимо ни за себе. Како можемо тражити смирењеpoplave-balkan непријатељима својим, кад у нашим душама пламти гнев и бес, ватра мржње, отров завидљивости. Како можемо захтевати од Бога да нам да снагу да Га сведочимо, кад они малобројни, који у Њега верују, од Њега само траже. Кад Богу свом ништа не нуде. Кад мисле да је љубав Божја у томе да нам опрашта сваку опачину, свако безверје, свако зло које чинимо. Како можемо да се позовемо на заслуге својих предака, када смо сами на њих давно заборавили. Све смо заборавили оног дана када смо заборавили Бога. Све смо заборавили оног дана када смо подигли себи многе идоле. Када смо себи казали: клањајмо се идолима, јер их можемо мењати. Клањајмо се идолима, јер данас је један над нама, а сутра је други. Бранићемо оне који нам више одговарају. Одбачен идол биће превара, прихваћен идол биће истина. Ми одрежујемо шта је истина, а шта лаж. Ми смо богови. Човек је Богочовек.

И данас, док народ гине, док непожњевено жито сагорева на њивама, док се нове куће руше и док комшика стрепи од комшије, ми се тога не одричемо. Читав овај народ виче: човек је рођен ради уживања! Човек је рођен ради самог себе! Човеку душа не треба, довољан му је ум! Не видимо да је зло међу нама зато што више немамо вере. Вичемо за помоћ, али је не тражимо од Бога. Помоћ тражимо од људи, а како може немоћан да помогне немоћноме? Окрећемо се за спасењем, а зло хода нашим народом. Зло хода нашим бездушним народом, нашим безбожним народом. Јер да имамо душе, јер да смо Божји, зар бисмо заборавили Јасеновац и Глину, зар бисмо заборавили Зидани Мост и Голи Оток, зар бисмо заборавили босанске гудуре, безбројна стратишта? Зар бисмо заборавили Међумурје, Славонију, Лику, Кордун , Банију? Зар не бисмо дрхтали пред силом Божјом сећајући се колона Срба избеглица које већ деценијама беже од разних oluja-hrvatska-izbegliceсрбомрзитеља? Јер да имамо душе, зар не бисмо напунили наше храмове и од јутра до вечери и од вечери до јутра клечали на молитви вичући до промуклости: “Спаси, Гопсоде!” Лелекали: “ Не заборави нас, Боже наш!” Зар не би овај народ постио? Зар се не би одрицао своје радости због туђе жалости? Али наши храмови су празни. Празни као наша срца. Наше новине су свега пуне, осим онога чега треба да у њима буде. Наше куће су пуне ствари, али у њима нема деце, нема љубави, нема Божјег благослова. Читав народ је саблажњен и уплашен, али ретко ко да потражи спас. Храмови су пусти, жртвеници празни, а анђели трубе. И одјекује васељена од њихових труба, али ми ништа не чујемо. Ми слушамо трубе музиканата, гледамо кревељење дрогираних аџувана. А ветар зла фијуче над нашим народом, знаци казне се исписују на небу нашег света. И виче глас пророка са Патмоса: “У храм, Божји народе!” А народ не чује.