Звона опомињу да се сачува вјера прадједовска

zvonaПрије тачно 667 година са истуреног звоника манастира Крушево, данас Успенија Пресвете Богородице у Добруну, огласила су се црквена звона. Прво тихо и бојажљиво, опрезно као да њихов мајстор натенане опробава звук ударца тучка о засвођене стране, па онда све јаче и смјелије, жустрије и громогласније, док се јека не претвори у грмљавину која се разлијеже процјепом између стијена у кланцу Разлоднине. Звона су се огласила са знаком да је врата отворила још једна православна светиња ту, на десној обали плаховитог Рзава, у сјенци виловитог и у висине подигнутог добрунског утврђеног града. Умилним звуком су позивала вјернике, будила и опомињала да се сачува вјера прадједовска.

Звона манастира добрунског јечала су и звонила вјековима, па и онда када је због паљења и рушења, у бунама и ратовима, пустошењима и похарама, црква опустјела. Путници намјерници, луталице и скитнице, невољници и авантуристи, војници и калуђери, путописци и сликари, журећи прашњавим друмом поред Рзава, застајали су за часак запањени љепотом манастира добрунског.

Чинило им се тада као да се зрно бисера скотрљало низ камене литице и ту, на зараванку између прастарих јабука зечуша, зауставило и забљештало у свом сјају и љепоти. Како некад, тако и данас. Пожутјели списи, као што је Јанков и Дечански љетопис, свједоче да средњи син Стефана Немање Вукан, велики кнез, „созда монастир Морачу и Добрун цркву кдо Вишеграда близ Дрине“.

Иако је овај податак у науци оспораван, археолошка истраживања у порти и цркви манастира током 2004. и 2005. године дала су основа да је светиња у Добруну постојала можда и у осмом вијеку. Када је коначно утврђено да су владарски портрети на фрескама ликови цара Душана, царице Јелене и Нејаког Уроша, доказано је да су ктитори манастира у Добруну жупан Прибил, његови синови Петар и Стефан и протовестијар Стан.

Историчар умјетности Драгиша Милосављевић, аутор књиге „Средњовјековни град и манастир Добрун“, каже да су ктитори храм подигли на темељима строг светилишта и да су га, што је најважније, одсликали.

– Фреске су драгоцјено свједочанство о животу народа овог краја и српске властеле, оне говоре о његовим обичајима, ношњи и побожности – каже Милосављевић. Додаје да Прибил, као задужбинар, на фресци приноси макету храма Пресветој Богородици којој је манастир и посвећен.

Манастир и његове конаке похарали су турски освајачи средином 15. вијека. Обнављала га је властелинска породица Павловић, монаси су пред налетима зла бјежали у друге богомоље па се поново враћали у добрунску. Рушили су га у осветничким походима турски војници из Босне, био је оштећен за вријеме Првог српског устанка, а и Карађорђе је у његовој порти с војском преноћио.

Прекрасне фреске највише су страдале у устанку 1875. године. И у обнови манастира 1884. године мајстори су уништили велики дио живописа, али промијенили и изглед цркве. Ово није никако изглед првобитне светиње. Ово је резултат пројектног задатка мађарског архитекте Ванцаша коме је послије анексије БиХ од аустроугарске владе повјерено да храм обнови и да му ново лице – додаје Милосављевић.

У Другом свјетском рату манастирско здање било је њемачки магацин експлозива. При повлачењу Хитлерове армаде, 20. јануара 1945. године црква је минирана.

Од експлозије је сачуван само западни дио цркве, срећом са фрескама ктитора и владарске породице. Захваљујући свештенику Јосу Богдановићу народ овог краја без помоћи власти је за шест мјесеци самоиницијативно обновио светињу – каже Милосављевић.

Вјековима кађени тамјаном, бојажљиво миловани скрушеним погледима вјерника утонулих у молитву, опијани монашким појањем зачињеним звуком звона манастирских, самују свеци на фрескама на зидовима. У њиховим очима се чита сјај у оку сеоске младе и дрчног младожење, плач тек крштеног дјетета, побожни профил озбиљног домаћина, посљедња молитва и шапат оронуле старице и нескривена нада у зјеницама тешког болесника.

Добрунске фреске су надахнуће непознатог умјетника, свједочанство о времену и настанку светиње и доказ трајности и постојаности задужбина великих људи.

Љета Господњег 2000. митрополит дабробосански Николај је, на путу изнад камене чесме „из које плаче земља и искре новчићи за срећу“ подигао урку и показао много конака око бисера цркве на тек покошеној ливади. Штапом је прекрстио стијену и споменик Карађорђу најавио. О музеју дабробосанских митрополита и Првог српског устанка лагано је, мирно, монашки говорио. И о галерији слика, штампарији, народном дому, библиотеци. Подигао је руку и показао пругу. И гаравог „ћиру“ је видио. Било је то прије много година. Гледали су га с невјерицом.

Визије митрополитове су се оствариле. Манастир добрунски за више од деценију постао је велики православни духовни центар који окупља вјернике, умјетнике. Да ли је манастир походио цар Душан није потврђено, али пред његовим олтаром су се молили Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Котроманићи, Павловићи, Aлтомановићи. И Карађорђе се пред иконом Богородице добрунске молио. И Његова светост патријарх српски Павле поручио је из овог манастира „Будимо људи…“

Као сјенке тишином порте манастирске промичу фигуре калуђера. Вјетар се окаменио у њиховој коси, док маније мекшају земљу као облаке. Можда су закаснили на вечерњу, али су стигли у будућност и пред лице Великог Творца. Увече уз кандила брује њихове молитве над Добруном. A они горе, из испоснице у Раздолинама, о Великој госпојини сиђу невидљивим мердевинама и с народом слушају литургију. И онда се врате у испосницу да вјечности кажу „Помози Бог“.

Смисао живота није само овдје на земљи, па се монах због вјечитог царства Христовог одриче свијета и одлази у самоћу манастира да би тамо уз пост, молитву и послушаније сачувао своју душу. Монах нема пуно слободног времена да га ђаво не би запослио, његов живот је устројен као код војника. Човјек, па и монах се стално бори против ђавола и за тај бој мора увијек бити спреман и у приправности – каже монах манастира добрунског Серафим.

Буди се још једно прољеће над брдима око Добруна и манастира шћућуреног у пазуху стјеновитих литица. И данас забрујаше манастирска звона, прво лагано, као да их дашак вјетра са Станишевца покреће, па онда јаче и громогласније. Њихова звоњава попуни рзавску котлину, одби се од куле старог града, прошири се према Будимлији, Стоцу и Тасићима и онда нестаде у модрини прољећног неба.

Међу бројним фрескама на сјеверозападном палистару у манастиру Успенија Пресвете Богородице у Добруну истиче се монументална фигура Исуса Христа Пантократора. Ова фреска, висине два метра и ширине 70 центиметара, која доминира зидом, према истраживачима зидног сликарства, најсличнија је Исусу Пантократору насликаном у храму Светог Aхилија у Aриљу и Белој цркви у селу Карану код Ужица.

Исус Христос Пантократор сликан је на зеленој позадини са цинобер хитоном и дугом ружичастом хаљином која му пада преко ногу. Моделовање Пантократоровог лика, обрада инкарната и набори драперија показују да је мајстор добро познавао искуства византијске умјетности – каже историчар умјетности Драгиша Милосављевић. На фресци у манастиру Добрун Исус Христос је млад, има благ лик са кратком тамном брадом и брковима сличне боје и са дугом, на средини главе раздијељеном косом.

Извор: Глас Српске