Žrtva i žrtvovanje

RaspeceKada je Gospod nosio svoj Krst ka Golgoti, koliko njih priđe da Mu pomogne? Koliko njih se progura kroz zluradu masu, koliko njih prođe između Njegovih neprijatelja i reče: “Daj da Ti pomognem bar malo, Učitelju”? I najhrabriji se sakriše u razjarenoj gomili, plašeći se više za sebe, nego za Boga. Neki od njih su znali da se na Golgotu vodi pravednik: i Pilat, i rabini i učenici Hristovi. Mnogi u podjarenoj rulji nisu znali da li je pred njima pravednik ili zločinac. Mnogo je u toj rulji bilo ljudi koji su mrzeli Isusa i ne znajući u čemu je Njegov greh. Rekle su im njihove vođe da je bogohulnik i oni su im poverovali. Ni prvi ni poslednji put u istoriji ljudskog roda, rulja je poverovala neukim ljudima, a ne svemogućem Gospodu. Odjekivao je Jerusalim: “Raspni Ga, raspni!” Gospod je koračao savijajući se pod težinom Krsta. Išla je Žrtva prema žrtveniku.

Ali to mu nije bilo teško: ta On je i bio došao među ljude da bi se žrtvovao. Ono što Ga je rastuživalo to je što su Ga svi odbacili, što ga niko nije požalio. Samoća se širila oko žrtve. Svet je slušao urlanje Zla, ali nije imao snage da mu se odupre. Nije imao hrabrosti da stane rame uz rame sa žrtvom. Niko se nije upitao, gde je istina? Ne zato što su se kao Pilat, ili naša savremenica Madlen Olbrajt skeptično upitali – šta je istina? Oni tu dozu cinizma i skepse nisu bili dostigli. Njihove vođe su im dale opravdanje. Vođe su tvrdile da je Žrtva krivac, a rulja je radi svog mira to prihvatila kao istinu. Sve radi svog mira. Ne treba se svađati sa Rimom, ne treba se protiviti Sindrionu, ne treba pitati zašto se nešto dešava. I fariseji, i sadukeji i rimski vojnici – svi oni gledaju sa nekim bolesnim zadovoljstom smrt pravednika.

stara-kartaProlazili su vekovi i u životima mnogih hristoljubivih ljudi i hristoljubivih naroda ponavljao se Gospodnji hod po mukama. Kada su na Kosovu 1389. izašli Srbi kako bi zaustavili turski talas koji je nadirao u Evropu, niko im nije došao u pomoć. Evropa je pričala o šizmi i jeresi, a carevi i kraljevi, a pre svega Rim, radovali su se propasti Pravoslavlja. Čekali su da padne Vizantija, kako bi se ugasila svetlost istine. Čekali su da nevernici poruše naše manastire i crkve, kao da time mogu da obore našeg Boga. Da poruše naše tvrđave i unište naš narod. Smrt Srba je bila radost za Evropu, bila i ostala. Naši mrtvi za njih nisu postojali. Više su ugarski i austrijski vladari žalili svoje hrtove i sokolove od mrtvih Srba koji su ginuli braneći ih od muhamedanaca.

Ginuli smo za Evropu, a ona je ispredala legende o našem divljaštvu. Despota Đurđa Brankovića, Jova srpske istorije, koji je dao ćerku osvajaču i gledao dva slepa sina kraj sebe, a sve radi slobode svog naroda, opisivali su kao prevrtljivog starca. Naše ratnike, koji su svojim mačevima opasali granice Austrije, silom su katoličili, čim bi opasnost od Turaka, za cara i njegove rimske savetnike, minula. Krstonosni narod, bez saveznika, samo se uzdajući u Boga, postao je sablazan za čitav svet. Svi su nas varali: i sa istoka, i sa zapada, i sa severa, i sa juga. Suza moja nema tešitelja bila je i ostala prava suština istorije srpskog naroda.

drugi-srpski-ustanakPodigli smo se pod Karađorđem protiv Turaka i odbili da zaključimo mir sa njima, želeći da od njih oslobodimo svu našu Hrišćansku braću na Balkanu. I ko nam je u tom našem svetom ratu bio najveći neprijatelj? Čitava Evropa. Više su žalili evropski vladari turske krvoloke nego sirotinju raju. Obijale su poražene srpske poglavice pragove evropskih dvorova, moleći da se Hrišćanski narod spasi, ali bez uspeha. Svako mesto koje bismo oslobodili u 19. veku, vrlo brzo smo ukrašavali crkvom, ali bez obzira na to, mladi monah Nikolaj, kasnije zlatousti vladika, morao je za vreme Prvog svetskog rata da objašnjava našim saveznicima u Evropi da smo mi Hrišćani. Mi koji smo pet stotina godina ratovali za Hrišćanstvo, morali smo da se pravdamo svetu koji je, novca radi, bio spreman da sarađuje i sa crnim đavolom, da smo Hrišćani. Mi, koji smo imali đakona Avakuma, koji je radosno nosio kolac na koji će ga Turci nataći, pevajući da nema lepše vere od Hrišćanske, morali smo da dokazjemo da smo Hristovi.

Naše žrtve nije beležila svetska istorija. Engleska štampa je za vreme ratova 1875-1878 žalila za Turcima. Dizraelijeva štampa je opisivala “zločine divljih Srba” nad “civilizovanim otomanskim ratnicima.” Naše žrtve nije ni pominjala, jer žrtve pravednika se i ne pominju. One se podrazumevaju. Kad se završio Prvi svetski rat, ta ista Evropa nam je dala našu braću – nebraću da nas drže u okovima. Kad se završio Drugi svetski rat, zaboravili su svog jedinog saveznika u okupiranoj Evropi. Dali su nas u ruke nevernicima. Kada su rešili da razbiju državu u kojoj su nas nagnali da živimo, otkidali su delove srpskog narodnog tela. Otkidali su nam delove nacionalnog tela da bi sada poželeli da nam uzmu i dušu.

Hoće da nam izvade srce. Da nam uzmu istoriju. Da nas svedu na ono što vekovima tvrde da jesmo, divlja rulja. Hoće naše manastire, naše crkve, naša groblja. Hoće svedoke naše prošlosti. Ono što su uz veliku galamu priznali svakom narodu na svetu, da ima svoju kuću, svoju državu, samo nama žele da ukinu. Uzeli su nam predačke zemlje. Gonili nas kao divljač po Balkanu. Saterali nas na trećinu naših zemalja, ali ni to im nije dovoljno. Pedeset godina su puštali svoje sluge da nam ispiraju mozgove. No, gle čuda, mi ne zaboravismo ko smo. Kao u narodnoj priči, tragaju za našom snagom. Mislili su da je u Krajini, u Slavoniji, u Bosni, u Baranji, u Makedoniji, u Crnoj Gori. Dođu i vide, nije tamo. Sada misle da je u Staroj Srbiji, u kolevci države svetih Nemanjića.

Oni koji su nekada čitali Bibliju, i time se pred nama neukim Pravoslavcima hvalili, prete nam ratom. Govore nam da smo mali i da zato moramo da ih slušamo. Više i ne kriju da žele, ne više da budemo robovi, već da ne postojimo. Ali taj svet, koji se nekad ponosio svojim poznavanjem Biblije, danas zaboravlja na Gedeona. Zaboravlja da za pravednika ratuje Gospod. Ili možda i ne zaboravljaju. Možda se oni tom Bogu i ne mole. Možda oni nekom drugom bogu služe. Onom koji mrzi na Hrista.

Sabor-u-Prizrenu-pred-Kosovsku-bitkuPribližava se godišnjica našeg poraza, bitke na Kosovu. Poraza koji je gospod, gospodar svake pobede, pretvorio u našu pobedu. Naši preci su znali Ko donosi pobedu i Ko pobeđuje. Ali su neki od nas, kao i današnji gospodari sveta to, u svom perverznom cinizmu, zaboravili. I zbog te zaboravnosti i ne mogu da pronađu našu snagu, jer je traže na pogrešnom mestu. Naša snaga, snaga srpskog naroda je Isus Hristos, Žrtva i Spasitelj.